Ementaler i novine, 12. avgust, petak

U Beloj Crkvi nema nedeljnika “Vreme”! Nema, pa nema! Pa šta s tim? Nema ni ementalera! Sve je prilagođeno ekonomskim mogućnostima građana. U samoposlugama i prodavnicama (koje se nazivaju diskonti) prodaje se na crtu. Velika sveska sa tvrdim koricama u kojoj su zapisana imena i dugovanja. Plaća se svakog meseca, najmanje dva puta. Kako stigne penzija. Od novina se kupuju one najjeftinije, one od dvadeset dinara. Uvek se potresem kad vidim naslovnice. Sad se puca na ovoga, sad na onoga! Premijer kaže da je Danas tabloid. Šta su onda Kurir i Informer? Glasovi iskonske mudrosti? Pre nego što se u petak vratimo u Beograd prodavac sa jednog kioska mi otkriva da više ne nabavljaju “Vreme”. Bez “Vremena” se, naravno, može preživeti. Kao i bez ementalera. Ostaje, međutim, gadan osećaj da nije u pitanju samo platežna moć građana koliko čišćenje medijskog prostora od svake vrste kritičkog mišljenja. Znam ja dobro kako distributeri vode računa o tome kako da se udvore vlastima. Nije potrebno da vlast bilošta kaže. Taj poltronski i mafijaški duh, osećam sa svih strana. Uđem u menjačnicu u glavnoj ulici i vidim kako kradu na malo, dva tri dinara po euru. Ne postoji, međutim,  druga menjačnica. Sve kockice su složene. Kao da se nalazim u Dodž Sitiju pre dolaska Vajata Erpa. Osim državne službe postoje samo kafići, kladionice i pekare. Jezera, kako glavni mamac za turiste iz Vojvodine, Beograda i Rumunije, data su na poklon Božjom voljom.  Samo je pitanje kada će to čovek da uništi. Izgradili su gomilu vila oko jezera bez ikakvog plana, potpuno na divlje, pa su onda to, posle desetak godina, sve legalizovali. Od prevelikog broja turista i nedostataka prave brige za jezerima ona će se zagaditi i na kraju umrtviti, baš kao i jezero na Paliću. Onda će lokalni, i regionalni, političari da maznu lovu za revitalizaciju. Brinuće se o prirod kao gazde iz Bora i Pančeva. Zabole ih kurac za prirodu. I društvo. Važno je da se mazne lova. Ako ne sad, onda kad? Tako je bilo i devedesetih. A sve ovo me veoma podseća na to vreme.

Izgleda da su u Beloj Crkvi Grobari jači od Delija. Ili je u pitanju samo vidljivost. Grobari su se i naslikali. Nešto poput karikature Edgara Alana Poa. Negde sam video i grafiti: “Crno bela Crkva”!

Debilno, sakato, jebeno, pijano, probuđeno, nemušto, drhatvo, glupo, lažljivo… bez ijednog lepog osmeha ili dodira dobrote.

Pa ipak, sretneš neke jadne, osiromašene ljude i pomisliš: kome su oni skrivili što moraju ovako da žive? Žive na crtu i samo o tome razmišljaju. I napuniš se besom i odlučnošću da moraš nešto da uradiš.

Đorđe mi je poslao dve nove pesme koje je komponovao. Opera Lokatva polako počinje da liči na vedrinu i dobrotu o kojoj sanjamo.

Kad nešto stvaraš onda si u stanju i da pobegneš. I da ponovo počneš da se nadaš.

Zgnječiti cvrčka, 5. avgust, petak

Svake godine, za 5. avgust, flešovi hrvatske Oluje. Vraćaju se sećanja na nesreću i tugu jednih, a trijumfalizam i slavlje drugih. Hrvati slave pobedu, povratak izgubljene teritorije  i pravdu, Srbi žaluju zbog žrtava, izgubljenih domova i nepravdu. Od samog početka “događanja naroda” i “balvan revolucije” znao sam da to ne može biti dugog veka i da će se to skupo platiti. Na početku su nesrbi bili proterani sa teritorije SAO Krajine. Napravljena je grofovija ludosti i gluposti – kombinacija promišljenog policijsko-političkog plana i stvarnog osećanja ugroženosti, pojačanog reminiscencijama na strahote koje su Srbi doživeli u ustaškoj NDH. Ništa nije moglo toliko da ojača nacionalistički, profašistički duh u Hrvatskoj kao stvaranje SAO Krajine, sa sve četničkom ikonografijom. Kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni i Hercegovini. Tuđman je bio figura, baš kao i Milošević, koja je mogla da ujedini sve nacionalne, političke, kulturne i društvene frustracije. I jednog, i drugog su, bar na početku, podržavali Ameri. Lutanja i nesposobnosti političara generalno, a posebno onih srpskih, tema je koja bi se lako otela kontroli i pretvorila u politički tok svesti.

Bio sam u to vreme novinar u Politici, istina na kulturi, i dobro znam kroz kakve je mene srpsko društvo prolazilo. Ideja o Srbima koji su “investirali” u Jugoslaviji, zahvaljujući ogromnim žrtvama u Prvom i Drugom svetskom ratu tek je počela da se mresti devedesetih da bi danas postala zakon. Tu su glupost, mešavinu mitomanije i mistifikacije, plasirali Dobrica i društvo. Danas je to opšte mesto u obrazovanju, kulturi, masovnoj komunikaciji… Takvo razumevanje istorije u kojoj se pojedini narodi “investiraju”, odnosno žrtvuju, za dobro drugih naroda, ideologije ili vascelog čovečanstva, krajnje je besmisleno i trivijalno. To je korak nazad od špenglerovske ideje  kruženja civilizacija, nešto što bi moglo da se zamisli kao ideja s početka devetnaestog veka. Na delu je psiho drama: o mazohističkoj prirodi srpskog naroda.

Koje ludilo!

O ponašanju komšija (suseda) ne bih previše trošio reči. U pitanju je frustracija koja je prešla sve granice dobrog ukusa. Slavljenje fašizma i masovnih ubistava, pa i onih pojedinačnih, kao što je podizanje spomenika izvesnom Barešiću, ubici nenaoružanog jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj, mučno je i odvratno. Sad samo čekam kad će ovi “naši” početi da podižu slične spomenike.

Kad kažem “naši”, mislim i na “njihove”, premda nisam sklon nikakvoj ekvidistanci. U nekim su stvarima Srbi gori od Hrvata, a u drugima Hrvati od Srba. Pristojnog sveta ima svugde. Baš kao i onog drugog.

Ponovo neko u komšiluku vežba na trubi. Tema iz Kuma dominira. Kako je samo “romantična” ta mafija. Baš kao i naša istorija.

Vruće je i negde bi se trebalo skloniti. Danas počinje Olimpijada pa će se malo gledati i navijati. Možda to malo olabavi stvari. Dok se međusobno ne sastanu jebene komšije.

A da negde da odemo da gledamo u mora i da slušamo dobru muziku. Koje more? Njihovo? Naše? Muzika je jednostavnija. Na primer: kad hiljadu muzičara iz celog sveta izvodi “Rebel, Rebel” od Dejvida Bovija. (Koji bre Rebel!? Dosta mi je rebelijade!)

Koji bismo muziku mogli da slušamo svi zajedno? Zajedno? Misliš na Srbe i Hrvate? Svi zajedno: ništa! Možda zvuk cvrčaka na groblju. Bojim se da bi i to kratko trajalo. Neko bi sigurno, kad bi video da su se svi umirili,  pronašao cvrčka i zgnječio ga cokulom.

Soba šinjela i froncli, 3. avgust, sreda

Naravno, nikada nismo imali posebnu sobu za odeću. Naročito ne za šinjele. Očeve stvari su bile u ormanu zajedno sa svim ostalim. Nije u toj odeći bilo ničega trijumfalnog i pompeznog da bi raspaljivalo dečju maštu. Mnogim delovima te odeće ne znam ni danas ime. Na primer, krajevi rukava, dupla tkanina koja nije bila skroz ušivena, gde su se pohranjivale karte od bioskopa ili autobusa, poneko dugme. To je bio izvor uzbudljivih otkrića. Na očevoj uniformi nije bilo previše zlata – pikova, trefova, rombova i lovorovih listića.  A zvezdice na epoletama! Da li je bolje što više ili što manje? Imalo je to neke veze sa mladošću, pa se i šalilo na račun broja zvezdica.

Neko celo jutra vežba na trubi. Počeo je od Marša na Drinu, pa preko motiva iz “Kuma”, pa do Besame Mućo. Vraćao se na ovu poslednju više puta. Svira polako, da ne pogreši, pravilno, ali bez prave strasti i ritma. Tužno. Usamljen zvuk u neprekidnom žamoru taksista. Pola pekara ne radi do 15. avgusta. Nema škole, pa nema ni glavnih konzumenata. Ponovo vidim na Bulevaru koliko je zatvoreno lokala. Neki se, kao, premeštaju na bolje lokacije a neki se definitivno zatvaraju.  Sav posao, i pare, skupili se u nekoliko kvartova. Tu se otvaraju kafići, restorani i prodavnice brze hrane. Vidi se po parkiranim automobilima kakva su gde vremena. Društvo se pocepalo uzduž i popreko. U svakom pogledu. Ne samo ekonomski. Otkrivaš pripadnike sopstvene generacije koji su “uspeli” i ove nove koje su propali. Povezuju ih neke čudne strune bezočnosti, specijalizacije i opšteg neznanja. Ignorancija je epohalna. Isto tako i bešćutnost. Onda upoznaš ljude koji su potpuna suprotnost. To su društveni “džepovi” u kojima su se našli preživeli oblici ljudskog postojanja. Pronalaziš zajedničku prošlost. Brišeš zaborav. A onda ponovo upadaš u kolotečinu gluposti.

Priprema se nova Vlada. Danima traju licitacije oko ministara. Deli se vlast kao u igri Monopol. Premijer ima kockice koje slušaju naredbu. Može da baci šestica koliko oće. Dok mu ne dosadi.

Preksinoć kod Jean Daniela koji odlazi iz Beograda u Izrael. Znamo se iz devedesetih. On je, verovatno, poslednji strani aktivni diplomata koji je znao kako je Srbija izgledala u vreme Miloševića.

Da li će budući premijer čitati ekspoze petanest sati? Ova zemlja sve više liči na priču iz Letećeg cirkusa Monti Pajtona. Ovde je sve u isto vreme i ozbiljno i otkačeno.

Ponovo sam počeo da crtam percem i tušem. Neki mešani motivi.

Šinjeli u našoj kući nisu bili tako grubi. Uz njih su išle “froncle”, ostaci nekih igračaka, jastuka i uspomena. Zajedno su čuvali kuću od onih koji su bili glupi i sebični.

Kad sam nacrtao “Sobu šinjela i froncli”, kao da sam čuo koji me je podržao. Truba je najzad zamukla.

O izgubljenim stvarima, 30. jul, subota

Malo, malo pa ugledam nešto čudno. Nešto što me protrese. To su, nesumnjivo, svakodnevni prizori, ništa drastično i dramatično. Drama je skroz kamerna. I odvijaj se verovatno samo u mojoj glavi.

Na primer: jedna izgubljena čarapica. To je očigledno bebina čarapica koja je ispala iz kolica. Bebe vole da se nogataju i često skidaju čarapice, a roditelji su zagledani ili u mobilne ili u budućnost pa previde ovaj gubitak. Pre neki dan sam na istom zidu zatekao prazni flašicu sa cuclom. I ona je, verovatno, ispala na trotoar a brižni je građanin stavio na zid. Lepo je da građani zaboravljene bebina stvari ostavljaju na zid. Ne verujem da bi isto postupili sa telefonom ili novčanikom. (To bi, uostalom, bilo skroz besmisleno. Vlasnici telefona i novčanika mogu se mnogo lakše pronaći.)

Meni je, međutim, ta vrsta gubitka znak nekog dubljeg gubitka i očaja. Beba, naravno, neće ni primetiti nestanak svoje čarapice, ali će roditelji to, možda, doživeti kao nešto krajnje lično i direktno. Ako su čarape poklon od babe koja je bolesna eto izvora osećanja krivice i nespokoja.

Pokloni, i ne samo pokloni, već mnoštvo malih ličnih stvari, vezuju se za nas, i mi za njih, privlačnošću sličnom  onoj koja čestiće u atomu drži na okupu. Postoje veze koje su atomske. A postoje i one koje su subatomske. Šta vas više muči i proganja?

Na istoj ulici, ali sa druge strane, od jutros, negde oko devet časova, dežura dečak koji prodaje lubenice, dinje i paradajz. Nije ovde prvi put. Doveze ga belim stojadinom jedan matorac. Zajedno, na travi koja dodiruje trotoar, poslažu drvene gajbice sa paradajzom, rasporede lubenice i dinje, postave malu vagu ispred njih, i plastičnu hoklicu lila boje iza svega. Tu je u jutro debela hladovina. Kad oko jedan sat nagrne sunce dečak pomeri svoju stoličicu u hlad i odatle dežura. Vrlo se spretan i odrešit. Vaga, izračunava, pakuje i naplaćuje kao mator. Kaže mi da ima četrnaest godina. Godinu dana je stariji od moga najstarijeg unuka Ognjena. Ognjen je mnogo viši od njega, ali mi ovaj dečak deluje mnogo ozbiljnije. Pogodi me pomisao o vlastitim unucima koji bi, recimo, morali da rade kao i ovaj dečak. Svaki put kad se pojavi ja nešto kupim. Trebalo, ne trebalo, kupim. Vidim da su prema dečaku svi ljubazni i predusetljivi, pogotovo stariji ljudi. To je nekako još uvek prirodno i normalno. Oko tri sata dolazi beli stojadin po dečaka. Paradajz je prodao. Ostalo je par lubenica i dinja. Lubenice su prevelike za usamljene starije građane. Kad bi presekao lubenice na pola možda bi ih lakše prodao. Ali onda bi morao i da ima veliki nož. I da ih obmotava u platičnu foliju. Čitava operacija za jednog dečaka.

A da, zaboravih da kažem: paradajz 55, lubenica 35 dinara kilogram.

Danas je preko trideset stepeni. Ognjen i Gorana idu na neku svadbu koja će se održati na brodu koji će da brodi Dunavom. Odvezao sam ih do bivšeg hotela Jugoslavija koji još uvek figurira kao orijentir. Grad je poluprazan. Na povratku srećem neku crkvenu procesiju koja ide Brankovom i zavija desno u Pop Lukinu, prema Sabornoj crkvi. Sa ozvučenja se čuje neuvežbani, dečji glas, mislim devojčica, koja peva o Isusu. Nema mnogo ljudi, mada nisam video čelo procesije. I sve deluje nekako tužno, amaterski, praznjikavo. Šta li se to danas obeležava?

Stalno mi se čini da sam nešto zaboravio. Neku čarapicu, neko lice, neki događaj. Ovo je onaj isti Dunav koji sam video i u Regensburgu.

Groblje izdajnika, 29. jul, petak

Već sama ta ideja deluje bolesno. Ovaj svet je sve bolesniji. Od bolesti se ne možeš odbraniti zatvaranjem granice ili daljinom. Prikaze bolesti lako prelaze sve prepreke. Somnabuli vođa Severne Koreje, masovna ritualna silovanja dece u Zapadnoj Africi, baljezganja Donalda Trampa, džihadisti koji zakazuju odlazak u Raj u određeno vreme, kad se raznesu bombom nasred ulice, sve su to besomučne konvulizije jedne te iste svetske bolesti. Prodire, inficira, menja ponašanje.

Ne vidim da ispitivanja raspoloženja javnog mnjenja služi biločemu korisnom. To je postala metodologija za učvršćivanje vlasti i dogme. I nema više nikakve veze sa demokratijom i vladavinom prava.

Pitanje je dana kada će se “Groblje izdajnika” proširiti na ceo Balkan. Možda i dalje. Verujem da bi Orban, kao i desničari u Austriji, Češkoj, Nemačkoj, Slovačkoj i Poljskoj, jedva dočekali da podignu takva groblja. Ova groblja je potrebno i “naseliti”. Ona imaju smisla tek kad si spremio narod da nemilosrdno istrebljuje izdajnike.

Kako vidim: dobar broj medija u Srbiji lako bi se prihvatio ovog uzbudljivog zadatka. Kad se jednom napravi Groblje izdajnika biće dovoljno njime da se zapreti. To Groblje se, uostalom, i ne obilazi. Na grobovima nema imena sahranjenih. Nema imena ni na ulazu u Groblje. Grobovi su bezimeni. Zbog toga ih je tako lako napuniti. Baš kao i stadione.

Vrućina. Zapara. Nesnosno, odvratno i glupavo svađanje preko plotova. Veličanje fašizma. Svi su zaboravili da još uvek nije formirana Vlada. Novine podsećaju na to licitirajući imena budućih ministara. Navikamo se na tehničke uslove funkcionisanja vlasti. Tužilaštvo je, kao, podiglo tužbu protiv poverenika za pristup informacijama zbog toga jer je tražio jednu informaciju staru skoro dvadeset godina. U pitanju je zataškavanje odgovornih za zločine počinjene na Kosovu. Naravno, sve će se, na kraju, obelodaniti. I niko nigde neće sudski odgovarati. Ušli smo u beskrajni krug. (Neko društvo iz Foče je, navodno, predložilo Erdogana za Nobelovu nagradu za mir. Ideja sa gorbljem svakako zaslužuje priznanje. Groblje je mesto mira. A pomirenja?)

Čekamo na otvaranje Groblja izdajnika. Onda će svi živeti sretno i veselo dok ih ne proglase izdajnicima. Ali, niko nije rođen kao izdajnik. (Osim ako nije iz izdajničke porodice, plemena, mesta, profesije ili vere.) Pretpostavljam.

Haug!

Kiša i opera, 25. jul, ponedeljak

Kiša i osveženje. Olakšanje. Smrklo se oko pola osam uveče. Nastupi mrak kroz koji se probijaju automobilski farovi i svetlost lokala iz prizemlja. Ulična svetla se pale od devet. Gradske vlasti tvrde da je uvek bilo tako, a ja ne mogu da se setim, osim da je prethodnih godina nebo bilo svetlije. Može se lagati na malo, a može i na veliko. Niko nikoga više ne može da uhvati u laži. Odnosno, to jednostavno više nije važno. Može se lagati mirno, hladnokrno, i nadasve besmisleno. Laže se o sebi, ali još više o drugima. Upravo je u toku izložba “Necenzurisane laži” koju je priredila služba informisanja SNS-a.  Time se, kao, dokazuje da se vlast može napadati, kritikovati, kao i da se o njoj može bez ikakve odgovornosti i posledica lagati. Na taj  su način sve priče o cenzuri i autocenzuri raspršene. Čisto sumnjam. Tek sada će to da bude tema. Nije mi jasno ko je ciljna publika ove izložbe. Protivnici? Pristalice? Ili neopredeljeni? Možda predstavnici EU i strane diplomate?

U petak smo se našli sa Nebojšom. Savet galerije Ozon, nas četvoro, osim Irine koja je bila na planini, znači opravdano odsutna, da razgovaramo o tome šta se može uraditi u budućnosti. Cepeter, onaj tajkun rodom iz Bosanske Dubice, odakle je i moja otac, razvrgao je ugovor oko prostora sa Ozonom. Odnosno, zatražio je dva i po puta veću cenu. Tako će umesto galerije na tom mestu, u Uzun Mirkovoj, biti prodavnica patika. Nek im je sa srećom! Kad samo pomislim da se taj Cepter, odnosna njegova supruga Madlena, ače promocijom kulture i umetnosti, imaju i Muzej u Knez Mihajlovoj, pozorište, operu, šta li, u Zemunu, onda mi ovaj bedni dobitak od par hiljada eura, deluje tako iracionalno i ograničeno da se zapitam: kako se takva ograničenost može toliko obogatiti. Može, naravno! Nema nikakve veze između sposobnosti bogaćenja i plemenitosti, lepih osećanja, razumevanja kulture, umetnosti ili istorije. Bogataši, pogotovo ovi istočnoevropskog i balkanskog soja, predstavljaju neku vrstu grđanske podvrste – hibrid seljačkog lukavstva, komesarske osionosti i gradskog mangupluka. Svi su oni upoznali svet onako kako ga pristojni ljudi ne upoznaju. Iz prikrajka gde se okupljaju šibicari, sitni lopovi, šaneri i prevejani poltroni i maheri. Dug je put do berze. Pre toga se kroz privatizacije svega i svačega, za sitine pare, otme sve što je vredno. Nije Cepter ni jedini, ni najgori. Pun je ceger ceptera, beka i peconija. I tu nije kraj. Za njima dolaze još strašnije spodobe. Svi se, odreda, najviše bogate na sirotinji. To je pravilo akumulacije kapitalizma koja se ne razlikuje u dvadeset i prvom veku od onoga iz devetnaestog veka.

Dikensa, međutim, nema baš kao ni filozofije morala. Nema ni ozbiljnog razgovora na tu temu.

Galerija Ozon nastaviće svoj rad na drugom spratu. Skloniće se sa ulce. Popeli smo se u novi prostor u kojem je već postavljena nova izložba. Potpuno me je raspametila svetlost i položaj. Ovde se može svašta uraditi. Možda čak početi i razgovarati! To bi bio ogroman napredak u svakom slučaju. Da ponovo počnemo da razgovaramo o umetnosti, kulturi, društvu… da polemišemo, da se prepiremo, da o svemu počnemo glasno da razmišljamo.

U jeku opšteg sranja i osećanja gubitka počeo sam da radim na nečemu potpuno novom. Toliko je novo da deluje nestvarno. Opera!

Đorđe je napravio prve dve verzije Lokatve (soneta na izmišljenom jeziku o kojem sam pisao u Sećanjima). Đuka je iz Grčke, kad je čuo muziku, zavapio: budite ambiciozniji, uradite operu. I tako je krenulo. U subotu sam poslao prvu ruku libreta. Ima sedam pevanja. Deluje nestvarno. Naša Cramina Burana. Možda je upravo sada trenutak da se radi na nečemu što ima tako malo sa stvarnošću. I da se to radi bez nade da će se to ikada moći realizovati. Biće dovoljno da to pevušimo između sebe. Dok nas budu vodili na stadione.

Ovo je tek početak. Moraće mnogo da se radi. Neizmerno. I to me raduje. Kao da ima nade. Je l ono rad oslobađa?

Kiša pada. Mrak. Danas mi je legla polovina penzije. Možda ću da se častim i da kupim nova perca i tuš. Još ćemo se mi nagledati svetlosti. Valjda.