Pakao i podmazivanje, 27. jun, ponedeljak
Rekoh u sebi: pakao je to! Mada, naravno, nije. Ima jedna duhovita definicija Marka Tvena da je u raju bolja klima a u paklu bolje društvo. Ovde mi se, međutim, čini da je društvo to koje bih po svaku cenu želeo da izbegnem. Za klimu su ionako zaduženi veliki klima uređaji.
U subotu u ponoć, znači u nedelju, govorio sam na mini Pesničenju, u organizaciji neumornog Prote Škarta, jednu pesmu. Mesto: kraj Beton hale. Tu se Beton hala završava, dalje ide biciklistička i pešačka staza duž obale Save koja se tu postepeno uliva u tok Dunava. Ispod zidina Kalemegdana. Kola u mi još bila u kvaru pa sam došao tramvajem kojem je iz nekog razloga bila promenjena trasa pa je sa Zvezdare išao na Novi Beograd donjom, dorćolskom stranom. Izašao sam tačno gde treba – na tramvajskoj stanici Pristanište i peške, preko parkinga, zaputio do mesta događaja. U tramvaju (7 L) većina putnika mlađi svet. Šest, sedam devojaka obučeno kao da je izašlo iz neke modne modle: crna ili smeđa kosa, lice puno belila, a šminka izrazita – tamna. Sve u malim crnim haljinicama sa obaveznim visokim potpeticama. Idem preko parkinga i vidim da su sve devojke obučene na isti način. – O ne, odjednom ispred mene izbija jedna obučena u pripijenu kratku haljinu od materijala svetlog, srebrenog, poput krljušti pastrmke. Ide, i muči se u visokim štiklama. Muškarci su manje uočljivi. U belim košuljama bez kravata. Preplanuli, malo nabildovani. Tetovaže se ne vide. A vozni park impresivan.
Sa stepenica, kojima se sa parkinga silazi na šetalište ispred Beton hale, dočeka te, i skoro oduva, zvuk nečega što bi trebalo da bude muzika. Sa druge obale valja se mešavina krikova. Razumeo sam to kao bitku između urbanog i ruralnog turbo-folka. Kada sam sišao na obalu buka je bila neopisiva. Svet koji je pored mene prolazio nije bio stariji od četrdeset godina, bar kad su muškarci bili u pitanju. Granica za žene bila je niža – negde do tridesete.
Nisam mogao da zamislim takvu koncentraciju kiča i odvratnosti. U svakom pogledu. To je, znači, taj “krem krema”? Tu se koncentriše ta nadaleko čuvena energija i kreativnost grada? Tu se okupljaju ti uspešni krimosi, političari, biznismeni, diplomate, umetnici, advokati, estrada, a sa njima i deca koja traže da budu viđena ili finansirana. Strašno!
Moja reakcija je mešavina moralnog i estetskog, političkog i socijalnog gađenja. To što tu ne pripadam najmanji je problem. Dovoljno sam mator da sam bio mnogo puta na mestima kojima ne pripadam. Doživljavao sam ih kao nešto što je jedna od apartnih dimenzija stvarnosti a ne stvarnost u kojoj se stvarno živi. Hiljadu stvari iz protokola doživljavamo kao nešto čemu ne pripadamo ali što je deo sistema koji funkciniše godinama. Navikneš se na počasne straže iako nikada nisi bio ni stražar, ni deo delegacije koja se dočekuje. Osim toga, tu postoji i rutina koja se odrađuje bez previše udubljivanja.
Ovde, u ovom noćnom paklu Beton hale i cele reke, imamo život koji se odvija masovno i dobrovoljno kao svojvrsni trijumf uspešnosti i radosti. Ne možeš a da, u susretu sa tim, ne osetiš i tračak nekakve klasne svesti koja je preživela sve ove meljave foliranja i izdaje. To nema nikakve veze sa demokratijom. Primitivizam, arogancija i prostaštvo nemaju nikakve veze sa demokratijom.
Još uvek pamtim kada je to bio prazan magacinski prostor i razgovore o tome u šta bi Beton hala trebalo da se pretvori. U centar kulture i okupljanja! Mesto gde će biti: pozorišta, bioskopi, galerije, knjižare, izdavači, prostor za rezidente… A ispalo je sve suprotno. Možda mi je zbog toga ovo mesto još odvratnije. Ko je tome kumovao? Gradska vlast? Demokrate? Ekonomisti? Nacionalisti? Svi zajedno? Ljudi koji su mislili da imaju kulturu u malom prstu? Uvek me iznenadi koliko kultura privlači, i okuplja, polusveta, najgorih malograđana, prišipetlji sa nacionalne, političke i akademske scene. Kad čujem da je neko kulturni radnik odmah pomislim na sve najgore. (Mada se ne mašim za revolver! A i nemam ga.)
Pronašao sam mesto koje će, kao, jednom, da bude neki kulturni centar. (Budući Kulturno zanatski centar RUINKARNACIJA.) Skroz na kraju. Nema ni vode, ni struje. Znači nema ni toaleta. Razvalina. Prota je sa svojim pomoćnicima ukrasio ceo prostor svećama. Postavili su razglas i neko svetlo iznad. Verovatno su struju “skinuli” sa bandere. Onda dvadesetak stolica i gajbice od piva. Retki prolaznici i pokoji biciklista idu stazom pored nas. Rekoh u sebi: koji me je kurac terao da dolazim. Protin entuzijazam razbije mučninu očas. Prota uvek deluje oduševljeno. Poneo sam i spravicu za podmazivanje koja će biti deo izvođenja pesme. Našao je Đuka. Baš mu hvala! Muzika sa splavova i Beton hale i dalje dopire do nas. Ali mi se ponašamo kao da nas se to ne tiče. Plivamo uzvodno dok nas ne potope temelji Beograda na vodi. (U subotu su demonstranti zaljuljali Brankov most. Sećam se tog osećanja iz devedesetih, mislim iz vremena studentskog protesta. Mučnina i gubitak ravnoteže. Šta mogu da urade ljudski koraci! Kad su zajedno!)
Nastupio sam među prvima. Pročitao i došao do šarke koju sam podmazao. Verovatno će ceo dovratak jednom ceo izbiti. Podmazivanje šarki deluje kao stara metafora. Ove je vreme kliznih vrata.
Podmazivanje
Kad je nešto dobro podmazano
To onda može da ide do kraja
Kao podmazan je prošao nečiji život
Preselio se bez problema u drugu kuću
Nekom je, kao po loju, sve prošlo
I u završnici
Ništa ne zaškripa
Ovo ovde mi ne deluje da je baš podmazano
Dobro znate da nije u pitanju samo škripanje, cepanje, krpež, nered
Nešto je ozbiljnije
Otpor koji stvara trenje
Tako se i najtvrđi meteor raspadne, užari, istopi
Kako ne bi i duša ljudska kad se nađe sred oštrog alata
Među gadovima, skotovima i kukavicama
Kako da se ne pocepa i osuši
Kako, neka mi neko objasni
Ne nema seoba duša
Kad svakog dana teraš svoju dušu da trpi … šta se čudiš?
Kad svakog dana ulazna vrata zaškripe i zaplaču
Kad se đonovi i stepenice izližu
Kad vidiš komšiju kako je sve providniji
A na detetu prvu boru
I kad ponovo moraš da gledaš kako se gluposti i podlosti ponavljaju
Ne možeš ni da zamisliš da je sve kao podmazano
Trenje je sranje koje se ne može sakriti
Uglača ti se i istanji mozak dok izbegavaš da se sa tim suočiš
Definitno:
Ništa nije podmazano
Ajde da podmažemo šta možemo
Neka svako izabere svoju šarku
Kad svakog dana teraš svoju dušu da trpi … šta se čudiš?
Kad svakog dana ulazna vrata zaškripe i zaplaču
Kad se đonovi i stepenice izližu
Kad vidiš komšiju kako je sve providniji
A na detetu prvu boru
I kad ponovo moraš da gledaš kako se gluposti i podlosti ponavljaju
Ne možeš ni da zamisliš da je sve kao podmazano
Trenje je sranje koje se ne može sakriti
Uglača ti se i istanji mozak dok izbegavaš da se sa tim suočiš
Definitno:
Ništa nije podmazano
Ajde da podmažemo šta možemo
Neka svako izabere svoju šarku