Sranje oko nas, ponedeljak, 18. jul

U petak, 15. jula, ostadoh bez sredstva za pisanje: laptopa. Pokvario se punjač. Odmah sam otišao u grad da kupim novi. Posle podne otkrijem da novi punjač ne radi. Radnja u kojoj sam ga kupio zatvorena. Isto tako i u subotu. A u ponedeljak (danas) čekao sam do pola jedanaest da se otvori da bih zamenio punjač za ispravan. Evo me gde pokušavam da nadonkadim propušteno. Naravno, to neće moći.

Događaji se sgusnuli: i napolju i unutra. Prvo masakr u Nici, pa onda pokušaj vojnog puča u Turskoj. Svet je načisto poludeo to svi složno zaključuju. Takođe postoji opšta saglasnost da će biti sve gore i gore. U svakom pogledu: ekonomskom, političkom, društvenom, kulturnom… moralnom. Dok sam danas u kafiću čekao da se otvori radnja da bih zamenio pokvareni punjač za ispravan, a to je trajalo duže od sata, jer se momci koji drže radnju ne drže nikakvog rasporeda ili radnog vremena, gledao sam i slušao svet oko sebe. Neki mešano bajato-mladi svet koji je očigledno uspeo u životu jer prvi dnevni obrok ima u prestižnom restoranu gde je espreso sa mlekom 180 dinara valja neizmerne gluposti i trivijalnost. Poželeo sam odjednom da imam sluške za uške da se ogradim. U subotu smo otišli u šetnju na Dunavski kej, ispod Dorćola. Prošetali se pored reke koja je dobila zdravu zelenkastoplavu boju. Duvao je vetar, ali ne jako, i sunce se povremeno pojavljivalo iza oblaka. Sednemo u kafić, pijemo kafu, gledamo vodu i veliko drvo na samoj obali. Onda čujem razgovor dvojice kelnera koji predaju smenu. Ne vidim kako izgledaju, samo čujem kako jedan objašnjava događaje u Turskoj: “Ne volim tu demokratiju, demokratija je pljačka, mnogo su bolji  konzervativci!” Na odlasku, kad plaćam, gledam u čoveka – između četrdeset i pedeset godina, bradica, perčin, džins… pomalo liči na geja.  Prepoznajem glas pristalice konzervativaca. Nešto mislim: možda bi te konzervativci malo ošišali i obrijali, možda bi se malo pozabavili tvojim seksualnim sklonostima, verom posebno. Ali ti misliš da je demokratija neka vrsta slabosti: korupcija, neodlučnost, mnogo priče… Voleo bi da se stvari preseku preko kolena. Da postoji neki ozbiljan gazda od čijeg se pogleda, ili glasa, smrzne govno u tebi. Baš kao što je bilo u tvojoj kući gde vas je otac lemao kao volove u kupusu.

 

Kad sam imao dvadesetak godina moj prvi posao, istina honorarni, bio je na pumpi kod Malog Mokrog Luga, na autoputu Niš – Beograd. Radio sam za Turistički savez Beograda kao turistički vodič, odnosno osoba koja je davala informacije o tome gde se može prenoćiti, šta obići i videti, u Beogradu. Jednog dana, kad se završila moja smena, oko šest posle podne, povezao me je kolima u centar jedan Turčin. Reč, po reč, počesmo da pričamo o svetu u kojem živimo, pa i o samim sebi. Bio je to početak sedamdesetih. Za  mene su to, politički, bila crna vremena, krenula hapšenja trockista i anarholiberala, čistke po novinama. Turčin –  levičar, živi i radi u Nemačkoj, priča mi o vojnoj diktaturi, hapšenjima i progonima. I u Nemačkoj mora da se čuva jer turska tajna služba likvidira bez pardona istaknute političke protivnike. Zapamtio sam taj razgovor, Turčin je govorio dobrim engleskim, bio je duplo stariji od mene. Mislim da je bio inženjer i da se spremao da ide u Kanadu. Pričao mi je o “Sivim vukovima”  ekstremnoj velikoturskoj organizaciji koja je dobro sarađivala sa vojnim službama. Otkrio mi je ceo jedan novi nevidljivi  svet koji postoji uporedno sa ovim vidljivim.

Dvadesetak godina kasnije sprijateljio sam se sa jednim poznatim turskim novinarom koji je proveo prilično vremena u vojnom zatvoru i kasnije u emigraciji. Preko njega sam se upoznao sa ljudima koji su bili potpuno građanskog kova, ne samo zbog svojih profesija i statusa, već kao intelektualci najplemenitijeg kova. Mahom su bili iz Istambula i Ankare. Tada sam otkrio svet koji će sa Orhanom Pamukom da postane deo jedinstvene književne i kulturne civilizacije kojoj sam otkad znam za sebe pripadao.

Kada sam, međutim, posle nekoliko godina razgovarao sa jednim ovdašnjim stručnjakom za Tursku i orijentalni svet, hvaleći svoje turske prijatelje, doživeo sam hladan tuš jer mi je stručnjak rekao: “takvi su nagori!” Nisam mogao da sanjam kako su nacionalizmi povezani i kako se lepo dopunjavaju. Za srpskog je nacionalistu mnogo prihvatljivi bio turski nacionalista i fundamentalista nego turski građanski demokrata. Stereotipe je potrebno negovati i razvijati da bi se čovek osetio važan u svojoj nacionalnoj i verskoj koži. Fuj!

Moja odbojnost prema svakoj ideji militarizacije i vladavine vojske je trajne prirode. Mada nije nerazumna. Kad vidim Egipat, pomislim: dobro je da je na vlasti vojska a ne Muslimanska braća. Nemam nikakvih simpatija prema aktuelnom turskom predsedniku. On je očigledno snažna i vešta osoba koja ume da koristi demokratiju u lične i stranačke svrhe. Čovek koji pravi predsednički dvorac sa oko 1000 soba i promoviše religiju kao osnovnu vrednost teško da može biti mnogo veliki demokrata i liberal. Sad ćemo da vidimo kako će braća autokrate: Erdogan i Putin, da se slože u kritici liberalne demokratije i pokvarenog Zapada. Kad tome dodamo ono čudo od Trampa, koji sutra može da postane predsednik Amerike, onda vidimo da je svet utonuo u prilično sranje.

U slučaju Turske ne verujem da bi vojska bila bolja od Erdogana. Osim toga, ljudi su prilično napujdani. Bio bi to pravi građanski rat.

Nemam pojma kako ćemo izaći iz sranja. Nisam rekao ni reč o onom u čemu sami živimo. To se, nekako, podrazumeva. Sve što voliš će, uostalom…

 

Foto: Dejan Anastasijević, Beograd, juli 2016.

 

Skakavac pored bazena, 11. jul, ponedeljak

– Ne treba ti nikakva sociologija da bi video šta se oko tebe dešava. Kao da čujem jednog svog profesora. Evo nas ponovo u Beloj Crkvi. Prvi put smo ovde bili pre petnaestak godina. Još je radio hotel. Bio je u poluraspadnutom stanju. Stari hotel koji je očigledno video mnogo bolja vremena. Kao i sama Bela Crkva. Hotel je bio vezan za železnicu i blizinu granice sa Rumunijom. Bela Crkva je pre Drugog svetskog rata bilo sresko mesto. Važnije od Vršca. Stanovništvo mešano: Srbi, Nemci, Česi, Rumuni, Rusi, Madžari… Čeha je bilo toliko da je postojao Češki kulturni dom, u Beloj Crkvi je bio i prvi Arhiv u Vojvodini. Ima više crkava: pravoslavna, rumunska, katolička, ruska. U Belu Crkvu su došle i izbeglice “beli” Rusi, ruski kadeti, bežeći od “crvenih”. Onda su posle rata proterani Nemci jer su za vreme rata bili folksdojčeri, odnosno svi odrasli Nemci su bili mobilisani, kako se to  u ratu već radi. Daleko od toga da mislim da su svi Nemci bili nacisti i da su “zaslužili” da budu proterani, a mnogi i pobijeni bez prave istrage i suda, ali s druge strane, mogu da razumem razmere kolektivne nesreće i potrebe za prekim rešenjima i osvetom. Da su razum i umerenost vladali ovim krajevima sasvim bi drukčije izgledao ceo naš život. Onda je došla 48. pa su zbog nje sigurno platili neki Rusi i Česi, kao i Srbi, uostalom. Danas o Česima svedoči zgrada Češkog kulturnog doma i poslastičarnica sa češkim sladoledom. O Nemcima svedoči groblje i književnost. Čuje se povremeno rumunski. Ima nekoliko kineskih radnji. Jezik je u dijalektu koji nije vojvođanski. Ne mogu da ga “smestim”.

Već godinama ništa ne radi osim državne službe. Hotel u kojem smo odsedali nekoliko godina prvatizovan je, dobio je ima “Royal”, baš kao i onaj beogradski, pošto je isti vlasnik. I posle par godina rada jednostavno je zatvoren. Pretpostavljam da se nije isplatio. Eno ga zatvorenog kako i dalje stoji pored teniskih terena. Stoji i na internetu, to je izgleda sudbina srpske privatizacije, uostalom.

Kad smo prvi put bili u Beloj Crkvi bila je gužva i postojala je određena energija koja je bila pokrenuta promenama od 5. oktobra 2000-te. Bilo je mnogo trudinih mladih žena, mnogo male dece, mnogo motora, tetoviranih tela… Onda je to polako počinjalo da presušuje i da gasne. Ostadoše matora tetovirana tela, turbo muzika, sve praznije ulice, gastarbajteri koji šenluče… Sumrak.  Jezera i priroda su još uvek lepi. Dok se ne zagade i zatruju nemarom i glupošću.

U jednom trenutku ugledam Tomu Nikolića kako otvara novi spomenik Nikoli Tesli kod Hrama. Spomenik izgleda odvratno. Kao da je s početka 19. veka. Stariji od samog Tesle. Ima tu svakojakih problema. To što je presečen na dupetu, na primer. Taj povratak u prošlost, što je neprekidni refren svih političkih projekta u savremenoj Srbiji, ne samo da je nemoguć nego je direktna negacija i suprotstavljanje svakom projektu modernizacije. Celo srpsko društvo kao da se našlo na velikoj santi leda. Što više tapkaju nogama to je led uglačaniji. Kližu se prema moru. A tek što se santa ljulja! Onda ide Tomin govor u kojem se kaže da Teslu prisvaja jedna novoosnovana država. Ne pomene joj ime. Ali svi znamo da misli na Hrvatsku. I šta sad? Napravi paradu pa kaže da Tesla pripada celom čovečanstvu. Može, onda, i Hrvatima. Šta bi sa onom čuvenom Teslinom izjavom da se ponosi svojim srpskim rodom i Hrvatskom domovinom?  Sve je totalno idiotski. Koje veze imaju svi oni sa Teslom, naukom, vizionarstvom, čovečanstvom? A tek skulptura! Transfer blama!

 

Danas je pored bazena sleteo veliki skakavac. Delovao je kao čudo. Ne toliko za decu koliko za odrasle (oko tridesetak godina). Jedna je mlada žena molila da ga uklonim sa sušača za veš. Nije smela od skakavca da uzme peškir.

Pomislio sam: koji te je vetar doterao dovde? Ideš li dalje? Ili ćeš ovde skončati? Da li si ostavio potomstvo? Šta će biti sa njim? Možemo li uopšte da živimo jedni pored drugih? Koliko će sve ovo trajati?

Nisu naše godine pojeli skakavci već isključivo ljudi!

Žao mi usamljenog skakavca kao usamljenog nepoznatog čoveka. Ni sa jednim se ne upoznah, sam sam prepoznao nešto što mi se učinilo kao tuga i gubitak. Možda sam totalno pogrešio. Možda je sve potpuno drukčije.  Jedino!

Trebalo bi se vratiti Funesu? Sećanje Poslednjeg čoveka (8)

Prvi put? Kad je bilo prvi put? Toliko toga pamtim. Kad sam prvi put poljubio, prvi put se razočarao, pročitao prvu knjigu… svega se sećam. Ali kad sam prvi put slagao, to ne.

Ima nečega istinski ljudskog u  sećanju na početak proizvodnje sopstvenih laži. Kao da time postajemo nekako ravnopravni. Lažemo od kad znamo za sebe. Lažemo kad je to neophodno i kad je to sasvim izlišno. Lažemo podjednako  kad je to korisno i kad je to apsolutno štetno i opasno. Istovremeno, pokušavamo da nikada ne izneverimo istinu. Dobro se osećamo kad mislimo da smo istinski istinoljubljivi. (Lažima možemo da se hvalimo samo kad  one deluju apsolutno neverovatno i kada nikome ne nanose štetu. U svim ostalim slučajevima o njima ćutimo.)

Postoji, medjutim, jedan ozbiljan problem. Odnos izmedju istine i iskrenosti. Izmedju njih nema znaka jednakosti. Odnosno, iskreno se nadam da nema. Inače bih se našao u neprilici.

 

Kidanje, mucanje, krici koji se oblikuju u melodiju, štropot okovanih nogu po mokroj kaldrmi, škripanje točkova, onda tišina posuta  ogromnim kapima  kiše, možda neki duboki uzdah… To je muzika koja mi se svidja. Posle svega nastupa vetar koji nije oluja već njena najava. Oluja se nikada ne dočeka. Sve je u pripremi. Isto je i sa pisanjem. Pisanje je kidanje, mucanje, krici koji se oblikuju u melodiju…

I u čemu je tu istina? U tome da sam iskren u tome?

 

Može se lagati i kroz snažne emocije. Laž ne mora biti hladan i bešćutan plan skovan u ćeliji usamljenog i bešćutnog uma  već zajednična spontana orgija hiljada i miliona, istinska katarza otkrivanja sopstvene uloge u hiljadugodišnjem putu naroda. A ipak: laž, pozorište, masovna gluma i pretvaranje. Bilo da  oslobadjaju sebe ili porobljavaju druge, ljudi su sposobni da učestvuju u laži podjednako predano i vatreno kao i u istini. Nema razlike u intenzitetu osećanja ili iskrenosti.

 

Demokratija? Da li ste istinski za demokratiju? I šta demokratija, uopšte, za vas znači? Da li je to nešto što vas ispunjava ushićenjem zbog genijalno smišljene procedure, podele vlasti na izvršnu i sudsku, ili vas ispunjava i prožima toplinom  prema ljudima koji vas okružuju, prema pripadnicima sopstvenog naroda koji su zajedno sa vama izabrali demokratiju kao najbolji od svih političkih sistema? I jedno i drugo? Ma nije valjda. Demokratija vam, naima, ograničava pogled i viziju jer ona uvek predstavlja odredjeni prosek – kako u kulturi i obrazovanju tako i u higijenskim navikama i imovini. Zbog toga vi, kao izvorni demokrata, demokrata ne samo izborom nego i poreklom, više naginjete nekoj vrsti prosvećenog apsolutizma, u kojem bi vaše znanje, talenat, iskustvo i dugogodišnja borba za demokratiju mogli mnogo više da dođu do izraza. Jer, najzad, kako uopšte možete da se nosite sa glupošću i neznanjem ako se svuda, i u svakom trenutku, sa njima sudarate? Vi morate dobiti posebno, istaknuto mesto koje neće biti zapljuskivano talasima gluposti, neznanja i onespokojavajućeg siromaštva. Takva je uloga elite. To su podjednako znali da cene i klasici socijalizma i propagatori kapitalizma.

Neosporno, nije lako biti elita na prelazu izmedju dva doba.

 

 

Trebalo bi se vratiti Funesu jer njegova sudbina upozorava. Nema ničega romantičnog, otmenog i lepog u apsolutnom pamćenju. U redu rekonstrukcija, to može da se podnese jer ima mnogo improvizacije, eksperimenata i pokušaja. Ali čisto, kristalno pamćenje to: brrrr, ježim se od takve konstrukcije. Potiskivanje je deo tehnologije metabolizma. Mozak je bubreg duše. Ako ne bi umeo da organizuje potiskivanje i zaboravljanje došlo bi do užasnog trovanja.

Vekovima se svet trovao pamćenjem koje ne samo da ničemu ne služi nego sve više  postaje opravdanje za ponovljene gluposti i gadosti. Da istorija slabo čemu uči većinu ljudi  odavno je poznato. Ali da se to besmisleno trošenje koristi kao ozbiljan argument za odbacivanje svega što je izvor znanja i iskustva, e to baš deluje bolesno. Čovečanstvo ipak može da se izbori samo sa sobom. Dovoljna je jedna noć da se isplače. I da se pogleda kroz prozor.

 

 

Ko sam ja, najzad, da bilokoga na bilošta upozoravam? Najbolje je da zaboravite da sam išta pominjao.

Deda Pera čita Oslobođenje, 5. jul, utorak

Sanjao sam deda Peru sa tabletom. Tablet velik, izdužen, format kafanskog menija. Čita novine. Oslobođenje! Pitam ga, prilično začuđen spretnosti sa kojom rukuje spravom: da li dobro vidiš? – Da, naravno, kaže deda dok palcem i kažiprstom povećava članak. Onda sam se probudio. Bilo je oko šest u jutro. Tišina. Taksisti se još nisu okupili da bi pokrenuli svoje uzbudljive debate o porezu i budućnosti sveta. Prođe jedan tramvaj pa se sve umiri.

Deda bi sada imao oko stodvadeset godina. Majka, da je živa, devedeset. Pa i nisu to neke godine! Kako je sve napredovalo i produžilo se.

Oslobođenje! Sećam se kako je deda, uz prvu jutarnju kafu, obeležavao na strani gde je bio program Radio Sarajeva, vreme kad će biti emisije sa narodnom muzikom. Jednom prilikom je obeležio  emisiju “muzika bosanskih kompozitora” i veoma se iznenadio kad je začuo čudnu klasičnu muziku u koju se baš nije razumeo. Kako danas izgleda Oslobođenje? Odem na sajt i vidim poznati logo, a tekstovi, tekstovi kao iz ovdašnjih novina. Samo su akteri drugi. Poruke iste, imena različita. Reis i ulema Kavazović povodom Ramazanskog bajrama kaže da je odricanje jedini način da nešto imamo. Mudro. Šta bi drugo rekao verski vođa, bilokoji, nego upravo to? Da se žrtvujemo i da se odričemo da bismo nešto imali? Ili da bismo bili? A što ne biste vi, predstavnici svih crkvi i religija, prvi počeli da dajete primer? Prostor ispred Patrijaršije, u onom delu prema Kosančićevom vencu, prepun je najluksuznijih automobila kad se okupi pravoslavna elita. Verujem da je ista situacija i sa muslimanskom i sa katoličkom vrhuškom.

Vode se debate o ostavci glavne urednice Politike Ljilje Smailović. Da li je to parada ili stvarno? Kome pripada Politika? Vascelom srpskom narodu? Nije nego. Ovde se od tradicije, pogotovo one političke i kulturne, prave raznorazni aranžmani. Turistički, istorijski i cvetni. Koji je tiraž? Koji uticaj? Kakva je demografska struktura čitalaca? Da li se više čita spreda ili od pozadi? Nemam pojma u šta će generalno da se pretvori novinarstvo a još manje šta će ostati od Politike. Sa ili bez Ljilje Smailović. Odavno primećujem da je Politika sve više kivna na Evropu i Zapad a sve toplija prema Rusiji i Kini. To više nema nikakve veze sa ideologijom premda se Politika i dalje “gradi” kao novina koja je levo orijentisana. Kakve veze ima današnja Rusija sa levičarskim idejama i ideologijama? Zar u tom smislu Skandinavija nije mnogo bliža? Ali u to se upliće onaj nacionalni, skoro rasni interes, koji naše slovensko poreklo suprotstavlja svemu zapadnjačkom i evropskom. Sve su to prilične gluposti. Uvek kada se krene sa pričom o tome šta pripada narodu znam da je reč o novom foliranju koje za cilj ima da se nešto mazne.

Spremamo se za jednonedeljni odmor. Veoma daleko. Oko sto kilometara od kuće. Ajde da se ovaj put spakujemo bez frke. To svaki put kažemo. Radujem se zbog dece, prirode, plivanja i uspomena. Iz godine u godinu vidim kako Bela Crkva postaje sve pustija. Obuzima me melanholija. Napadaju me uspomene.

Čega još da se odreknemo? Možda sećanja? Onda bismo bili najmirniji.

 

Deda Pera i dalje lista na tabletu Oslobođenje. Moram mu pokazati kako da na You tubu pronađe sevdalinke. Sledeći put, kad se sretnemo. Obavezno.

 

 

Evo ga, još stoji sa mojom majkom u dvorištu kućice na Bjelavama. Ima oko osamdeset godina.

O svetlosti koja se vratila, 1. jul, petak

Svedoci smo onoga čega ne možemo biti samo svedoci. Znači: i učesnici smo. Dobro je, s vremena na vreme, ponoviti ovu konstataciju. Što ne znači da ona mnogo pomaže. Živimo u vremenima preokreta, kriza i iščekivanja. Niko ne očekuje čudo u obliku Svetske vlade i doba prosvećenosti. Bićemo zadovoljni da ne bukne novi rat i da ne pokuljaju nove izbeglice. I da možemo da računamo da će penzije da izdrže do kraja. Kako za nas, tako i za našu decu.

Ograničenost nade! Biće dovoljno da se ne pokvari i ovo malo čime raspolažemo. Političari, naravno, obećavaju u hiljada i milionima… nečega. Opozicija najavljuje potpunu propast. Vlast spas i procvat. I jedni i drugi bez trunke odgovornosti i iskrenosti. Kao da će biti na vrhu sledećih sto godina. (Možda i hoće, uostalom. Kad glupost postane rutina i obaveza ona se mnogo teško menja.)

Sve više otkrivamo da naša elita i nije baš neka elita. To je otkriće globalne prirode. U pitanju je način na koji funkcioniše savremeni svet. Korporativna društva, koja su spakovana kao demokratska, nemaju ništa veći stepeni odgovornosti i znanja od političkih elita. O azijskim i kriptokomunističkim društvima da i ne govorim. Lepo  u jednom intervjuu Ljubiša Ristić citira Jovicu Stanišića, šefa svega tajnog u vreme Miloševića,  da je Služba jedina Domovina. Kome je Služba oslonac i sigurnost takva mu je i Domovina. Ljubiša se u svome ludilu potpuno slaže sa tim. Njegov pravedoljubivi cinizam, mistifikacija svega i svačega, kao i realitivizacija svake odgovornosti,  a posebno najmoćnijih ljudi –  Slobodana Miloševića i Mire Marković, to je nešto što se čini duboko bolesnim. Ubaci čoveka u bedak mitoman koji uživa u pletenju i razotkrivanju zavera i kultova. Naravno, ne propusti da pomene Verana i Sonju kao izvođače neke imperijalne  volje. I Zoran Đinđić je bio u posedu Službe. Kao i mnogo drugi pokojnici. A tek scijentolozi! Koliko su samo oni moćni u Srbiji. Eno ga kako na Goliji kradu veštinu pravljenja kajmaka. Sve to Ljubiša dobro zna mada nikada nije radio za istu (Službu). Za njih je bio previše radikalan. Lud! Kako se samo namestio da im je stalno na putu? Kako se samo susretao sa Jovicom, Mirom, tajkunima, ambasadorima. Svima je Ljubiša pravio društvo i razotkrivao  pravu prirodu sveta. Čudo jedno.

 

Imam utisak da kada snop svetlosti uleti u mračnu komoru da tamo bude ne samo utamničen nego se i da se smanji količina svetlost kojom raspolažemo. To je, naravno, minimalan i neosetan proces. Kad se uradi fotografija onda se ta zarobljena svetlost, kao, vrati nazad. Ali uvek prilično oslabljena, prigušena svetlost.

Kao mračna komora deluje i ovaj poredak sveta. Kad se naše emocije i ideje otrgnu od nas i počnu da kolaju svetom vrlo brzo se smanjuje njihova energija i originalnost. Nije u pitanju samo tržište i prenaseljenost ove planete već mnogo više osećanje izgubljenosti i nemoći.

Relja misli da je video svoju sestru Vidicu na izložbi fotografija u Ozonu. Fotografije koje je Vlada Perić skupljao po buvljaku. Eto svetlost kako se vratila!

 

 

Napolju je toplo i vlažno. Nastupilo je vreme kajsija i paradajza. Pijaca poput prebogate bašte. Svi planiraju nekakve odmore a mi se nadamo da se dokopamo naše “rivijere”, sto kilometra od Beograda, bar nedelju dana. Kakav status, takav i odmor. Ne žalim se.

Vidim da drugi dosta putuju. Izveštavaju preko FB-a. Iz sata u sat. Pomalo se brinem.  Evo, vičem im na sav glas: Čuvajte se! Perite ruke! I ne naginjite se kroz prozor!

Pro ninkve, Sećanje Poslednjeg čoveka (7)

Lik nalik psećem prati svaki moj pokret. Sve je prolazno, ali taj pogled… Ne mogu ga se otresti.

Vladari iznebuha kontrolišu protok vode i vazduha.

Tetka se seća mene kad sam bio mali. Pokušavam da dokučim pojam nule. Nula nije ništa. Ništa je s obe strane.

Putujem tunelima koji me izbacuju na površinu vremena. Sad sam u ranom detinjstvu, sad u mladost, sad u prošlom mesecu. Brzina neograničena. Dok trepneš…

 

Ima jedna pesme koja počinje sa:

Pro ninkve a ninkve!

Ninkve darum zlarum.

Ninkve perulum.

Njoki: dum, dum, dum…

Stalno se vrti: “Za ništa zbog ničega, izgubiću ono čega nemam, jer nikad biti neću: beskrajan!

 

To bi mogao biti deo neke stare, izgubljene pesme, koja se pevala u prilično tužnim prilikama. Valjda je, posle toga, svima bilo lakše.

Ništavilo nije nirvana već samo pokušaj da se relativizuje gubitak.

 

Tako i mi, posle stotine godina života, pokušavamo da dokučimo smisao trajanja kojeg ne možemo da se setimo. Postoji jedna slika stare šivaće mašine. Ona me podseća na nešto o čemu ne smem da mislim. Valjda majka!

 

 

Danas se Zemlja veoma približila Marsu. Zajedno zamišljamo kako je prvim kolonistima. Tu je i minut bliskosti kada se sve zaustavlja i mi zurimo u nebeski svod i zamišljamo kako se naše duše spajaju i odlaze negde dalje. Vreme je da se ljudski soj proširi po vasioni. Mene je strah od tog misionarstva. Previše tuge i usamljenosti ima na ovoj početnoj jednici, na ovoj planeti.

Zahladnilo je, ali niko ne želi prvi da obuče zimsku odeću. Cvokoćemo solidarni u taštini.

 

Tu je i šansona koju svi pevuše:

 

Karen Mar

 

Karen Mar o lambda par

Lumi, lumi, lumi…

LUM!

Karen Mar

Tja

Spiskala si tugu

Usitnila….

Parqua?

Karen Mar!

Dar, dar, dar.

Karen Mar.

Samo da znaš.