The Pale Fire, Brexit u Beogradu, 25. jun, petak

Kakvo elitu imamo? Koja je to elita? Ona od uticaja i moći ili ona od znanja i veštine?

Govorim, naravno, o političkoj eliti. Od veština tu je samo sposobnost manipulacije i retorike. I to je, međutim, prilično ograničeno. Onda šta? Šta je glavna karakteristika današnje političke elite? One na Zapadu, i one na Istoku. One u razvijenim, i one u siromašnim i nerazvijenim zemljama. Postoje, svakako, izvesne razlike koje zavise ne samo od tradicije nego i od postojećih uslova i mogućnosti. Privid pravnog sistema i vladavine prava negde postoji u većoj, a negde u manjoj meri. Nije isto živeti u Švedskoj i Kazahstanu, da prostite. Niti na Islandu i u Rusiji.

Poznati britanski novinar Tim Maršal  komentariše referendumsku odluku da Velika Britanija napusti Evropsku uniju time što najveću odgovornost snosi upravo britanska elita koja se ponašala snobovski prema zahtevima (i očekivanjima?) najvećeg broja običnih ljudi. Ta elita je, naime, prema Maršalovim rečima posmatrala (i tretirala?) one koji su bili opredeljeni za izlazak iz EU kao glupake. Ovo je, znači, odgovor ponosnih, starijih i slabije obrazovanih Britanaca na nipodaštavanje onih koji su mlađi, obrazovaniji, i verovatno bolje plaćeni.

Čudno je to kako se tumačenja prilagođavaju novim političkim okolnostima. Sećam se, naime, kako je upravo ta biračka baza (stariji, manje obrazovani, slabije plaćeni, posebno iz manjih mesta i gradova) birala i podržavala Slobodana Miloševića. Bilo je to vreme kada se “dogodio narod”, kada je trijumfovala antibirokratska revolucija, kada su iz rupa i rupica izmileli čudni ljudi koji su se preko noći od komunista preobrazili u religozne nacionaliste i tumače smisla demokratije. OK, ne možemo porediti Srbiju iz devedesetih i Britaniju iz ovih dana, ne samo u ekonomskom  već pre svega u demokratskom smislu. Velika Britanija ima snažan i nezavisan pravosudni sistem, moćne medije, a posebno javni servis. Ne verujem da je moguće da se preko noći pojavi neki britanski Sloba koji bi digao vojsku na Škote ili Irce. To je, stvarno, nezamislivo.

Ali isto tako mi je nezamislivo da se odluka o tome za šta će se glasati tumači kao otpor nekakvom snobizmu elite. Tu vrstu inata znam u fudbalu. Ali i u njemu to sve ređe pali.

 

Dok pišem ove redove moja ekipa je na putu za Francusku. U nedelju će da miniraju tunel ispod Lamanša. Prethodno ću da javim francuskim i britanskim vlastima da je u tunel upala grupa Malijaca obolelih od ebole, opasana eksplozivom, tako da bude zaustavljen svaki saobraćaj, kao i pokušaj da se moji ljudi spreče u njihovom hrabrom naumu. Ne bih želeo da nosim na duši bilokog eks ili aktuelnog Evropljanina, ma šta to značilo. Što se tiče materijalne štete puca mi kurac. Za jedan dan su Britanci sami sebi napravili štetu od nekih stotinak milijardi funti tako da se koja milijarda gore ili dole neće ni osetiti.

Mada, dizanje u vazduh tunela koji je jedno ostrvo učinio delom kontinenta, a kontinent proširio za jedno ostrvo, neće proći bez ogromne medijske pažnje, mnogo više od onih virtuelnih para koje su evaporirale preko pada funte u odnosu na dolar, euro, jen, juan i možda rupiju. Šta je sad važnije: tunel ili budućnost nacije? Odlučite se!

Sasvim mogu da zamislim napušteni tunel kroz dvadesetak i više godina. U njemu Marokanci i Meksikanci gaje pečurke. Delimično hranljive, delimično halucinogene. Ruska mafija spojila jedan krak tunela sa pariskim i moskovskim metroom. Cveta razmena. Kineski i ruski hakeri upravljaju svetom. CERN obezbeđuju Jazidi. Beograd na vodi presušio. Sava promenila tok kod Obrenovca. U tunelu, u stvari, ima mesta za još jedan London.

 

Možda su Britanci na pragu nekog fantastičnog otkrića koje će da preokrene tok istorije i obnovi slavu britanske Imperije. Nešto mnogo veće od otkrića nafte i gasa u Severnom moru. Na primer: “Kamerna fuzija” (CMF). Eto konačnog rešenja za čistu i neograničenu energiju koja se može koristiti u svakoj prilici – od pogonskog sredstva za kosilice do izvora svekolike električne energije. Zašto bi Britanci delili to otkriće, i korist od njega, sa celom Evropom? Jeste malo sebično, ali jedan je Tesla koji je hteo da izgradi novo čovečanstvo i da svi energetski resursi budu besplatni. I kako je završio? U bedi. Sa golubovima. Jer neko očekuje da se Toni Bler, Kamerun ili onaj užasni Boris od Ludosti žrtvuju za budućnost čovečanstva? Nisu oni, svakako, usamljeni. Eno ih redom: Putin, Tramp, Hilari Klinton, Merkelka, Si Điping, Oland, Asad, Erdogan, Natanjahu, Orban, Omar Šarif, Kim Džong, Kastro, Domeniko Modunjo… nisu oni nikakvi dobrotovori, nikakva bogomdana elita, već banda skupljena s konca i konopca… Nema više elite. Ništa: Tito, Nehru, Naser, Brant, Kenedi, Deng Xiaoping, Če Gevara, Saharov, Rasel, Kisindžer, Palme, Njerere… Poslednji velikan beše Nelson Mandela. Govorim o političkoj eliti. Ali ta slika elite može se potpuno ravnopravno raširiti i na sve druge oblasti.

Sve je otišlo u tri pičke materine. Samo smo mi ostali u kurcu. Ako me razumete o čemu govorim. Ako ne, OK. Idite pa sami pronađite istinu.

 

Da su Englezi nešto pronašli, u šta duboko sumnjam, još bi mi i bili jasni njihovi motivi. Ovako, poneli su se krajnje iracionalno. Od matorih i neobrazovanih ljudi to se baš i ne očekuje. Osim kad su u pitanju nacionalni ponos i ta vrsta majmunske patetike. U psihijatriji je odavno poznato da  je veoma lako raspirivati nacionalni ponos, inat i slične patogene karakterne osobine koje se gaje zajedno sa lošom literaturom i prljavim čarapama.  Nema vakcine za tu vrstu zaraze.

Poslednjih tridesetak godina odgajana je posebna vrsta ljudskog soja koja svoju superiornost i agresivnost uzgaja na potpunoj ignoranciji. Ono što su u Beogradu, i okolini, vicevi o Zemuncima, to bi se vrlo lako moglo primeniti na dobar deo Britanaca ili bilokoji drugi nacionalno osvešćeni uzorak. Osim toga, to ide uporedo sa sve izrazitijim kastinskim sistemom koji posebno  dobro uspeva u carstvu političke korektnosti. Britansko društvo je izdeljeno i fragmentisano po socijalnom, profesionalnom, generacijskom, nacionalnom, rasnom, političkom, obrazovnom, geografskom, klupskom, i svakom drugom statusu i kriterijumu do te mere da ne vidim kako takvo društvo uopšte može da pronađe zajednički interes i da stvori neke vrednosti koje neće biti puko brbljanje opštih, populističkih mesta. Imperija foliranja i licemerstva. U međuvremenu možemo da vežbamo kopanje nosa. Od toga se mogu razviti različite discipline: sportska – bacanje u dalj i: umetnička: izrada malih figurica. Engleska ekcentričnost, baš kao i humor, uvek su bili veoma popularni u jednom delu Srbije – onom koji nije bio za Miloševića.

 

 

Mi smo taj put prošli mada se još uvek na njemu nalazimo.  Možda ćemo tu i ostati.

No, vratimo se na tunel. Odlučio sam: zatvoriću ga! Postoje brodovi i avioni. Postoji internet. Za komunikaciju više nego dovoljno.

Osim toga, postoji i engleski jezik. On još uvek može da održi vatru nekakve elite. Čak i snobovi vole vatrice.

Well, it could be the pale fire. Dovoljno snažna u ovom mraku.