Via Pula – ulica kurvi, 21. jun, utorak

Najzad se dokopah malo suvog prostora. Sklonih se od neba, uticaja zvezda, posla i besparice. Da l sam uopšte još živ?

Kao da je bilo pre godinu dana. Ja, prvi put u Puli. Prošle su dve nedelje. Od grada malo video. Teško se orijentišem: dole je centar, a tamo dalje, levo i desno, more? Odseo u hotelu Pula. Pravi državni, socijalistički hotel, osećanje sigurnosti. U njemu gomila nemačkih tinejđera. Dolaze ovde verovatno na rekreativnu nastavu. Em lepo, em jeftino. (Moga unuka vodili na Goč – u divljinu i pustinu, ne znam sa kojom idejom, valjda zato što je daleko i pusto.) Odmah pored hotela sportski tereni i divna mirisna šuma. Mešaju se mirisi borovine i mora.

Sa Zoranom i Anom na ručku u restoranu blizu hotela. Mesto gde se dobro jede. Svuda turaju tartufe. Ravijole od domaćeg testa sa pršutom i pečurkama, među kojima su i tartufi u tragovima. Zoran i Ana uzeli raviole sa školjkama. Posle se malo mučili otvarajući ih. Sve stvarno domaće, sveže i ukusno. Zamolim da donesu još malo parmezana. Rende i dva mala parčeta.  Količina: dosta cicijaška. Valjda da ostane mesta i za dezert. Vino crno, točeno, takođe domaće. Dobro, kao neki malo jači kjanti. A za dezert prava perverzija: mus od crne čokolade, crnog vina i tartufa, plus jedna kašika tvrdo umućenog šlaga. Tartufi u mrvicama. Osete se pod zubima. I dugo ostanu u ustima.

Pula je, priča nam posle jedan ljubazni domaćin, grad koji je bio projektovan za dvesta hiljada stanovnika kao glavna carska vojna luka. Nikada to nije postala iako je i u vreme socijalizma bila veliki vojni centar. Desetine hiljada ljudi naselilo se i živelo u Puli. To doseljavanje i odseljavanje spolja se ne  vide. Scena je nameštena da je ispune ljudi i njihove sudbine. Baš kao i koloseum koji obilaze turisti. Grad je ceo u zelenilu i svetlost. Nema užurbanosti. U njemu danas živi oko 60.000 ljudi. Bili smo u srpskom kulturnom centru Prosvjeta. Publika sasvim drukčije nego u Rijeci. Manje smo govorili o esejistici a više o pričama. Ana je pročitala priču “Kit u Beogradu”. Čini mi se da smo pogodili žicu. Ljudi su počeli da se sećaju. I da pričaju. Prodali smo šest knjiga. Neko je rekao da bi ulica, u kojoj je Centar, mogla da postane Ulica melanholije. Jedna žena na to reče: ova je ulica poznata kao Ulica kurvi. Eto ti ga na, kako sećanje samo od sebe sklopi priču. Ulica kurvi bi skroz mogla da bude i Ulica melanholije.

Nismo pričali o nacionalnim osećanjima, o aktuelnoj srpsko-hrvatskoj politici, izašli smo posle razgovora u Ulicu kurvi i pijuckali neko vino. U ulici nekoliko mačaka, praznni kafanski stolovi, upozorenje da je jedna kuća sklona padu,  stepenice, muzika… Još je bio dan.

 

 

Sutradan u Rovinju Velikić mi je rekao da je odrastao u toj ulici.

Magda i njene drugarice vodile su nas posle na večeru u restoran. Jeli smo minimalno: predjelo od slanih inćuna, hobotnice i neka divna pašteta od bakalara. A kelneri nas častili lepim belim vinom iz elegantnih tankih flaša. Eto šta znači biti u finom društvu! Magda je pokretač, i voditelj, Pulskog sajma knjiga. Zna sve o izdavačima i knjigama. Kao i o kulturnoj politici. Onaj somnabuli hrvatski ministar kulture, koji voli da se slika kao ustaša, ukinuo je podršku Sajmu. Magda kaže da zbog toga neće odustati. Predložio sam joj da zajedno napravimo projekat “pisanja u živo”, za više pisaca na istu temu. Onako kako sam ja sam pisao “Kita u Beogradu” u Noći muzeja. Ideja joj se dopala. Možda od toga nešto i ispadne. U decembru!

 

Sa razmakom od dve nedelje, uz prolome oblaka, završetak školske godine, pisanja raznih analiza i zaključaka, otvaranja izložbe, susreta sa starim prijateljima, Pula izgleda kao da je na drugom kraju sveta. Pala je hrvatska vlada i onaj morbidni ministar, sreli su se na mostu Kolinda i Vučić, otišao kineski predsednik, mi još nismo dobili vladu,  saznao sam koliko moram da platim za popravku kola… Zoran je, u međuvremenu, gadno pao i obe su mu noge u gipsu. Juče sam sreo jednog mladog prijatelja koji živi u Engleskoj i pravi ozbiljnu profesorsku karijeru. Mihajlo je prilično zgrožen onim što se dešava. A ja ga tešim! U toku je evropsko fudbalsko prvenstvo. Ne primećuje se.  Sonja mi je danas javila da su iz Sarajeva došla porudžbina za dve moje knjige. Možda i oni imaju neku zgodnu ulicu da u njoj počne da se neguje melanholija.

Sve su to izgovori i igrice da se stvarno ne suočimo sa stvarnošću.