Pro ninkve, Sećanje Poslednjeg čoveka (7)

Lik nalik psećem prati svaki moj pokret. Sve je prolazno, ali taj pogled… Ne mogu ga se otresti.

Vladari iznebuha kontrolišu protok vode i vazduha.

Tetka se seća mene kad sam bio mali. Pokušavam da dokučim pojam nule. Nula nije ništa. Ništa je s obe strane.

Putujem tunelima koji me izbacuju na površinu vremena. Sad sam u ranom detinjstvu, sad u mladost, sad u prošlom mesecu. Brzina neograničena. Dok trepneš…

 

Ima jedna pesme koja počinje sa:

Pro ninkve a ninkve!

Ninkve darum zlarum.

Ninkve perulum.

Njoki: dum, dum, dum…

Stalno se vrti: “Za ništa zbog ničega, izgubiću ono čega nemam, jer nikad biti neću: beskrajan!

 

To bi mogao biti deo neke stare, izgubljene pesme, koja se pevala u prilično tužnim prilikama. Valjda je, posle toga, svima bilo lakše.

Ništavilo nije nirvana već samo pokušaj da se relativizuje gubitak.

 

Tako i mi, posle stotine godina života, pokušavamo da dokučimo smisao trajanja kojeg ne možemo da se setimo. Postoji jedna slika stare šivaće mašine. Ona me podseća na nešto o čemu ne smem da mislim. Valjda majka!

 

 

Danas se Zemlja veoma približila Marsu. Zajedno zamišljamo kako je prvim kolonistima. Tu je i minut bliskosti kada se sve zaustavlja i mi zurimo u nebeski svod i zamišljamo kako se naše duše spajaju i odlaze negde dalje. Vreme je da se ljudski soj proširi po vasioni. Mene je strah od tog misionarstva. Previše tuge i usamljenosti ima na ovoj početnoj jednici, na ovoj planeti.

Zahladnilo je, ali niko ne želi prvi da obuče zimsku odeću. Cvokoćemo solidarni u taštini.

 

Tu je i šansona koju svi pevuše:

 

Karen Mar

 

Karen Mar o lambda par

Lumi, lumi, lumi…

LUM!

Karen Mar

Tja

Spiskala si tugu

Usitnila….

Parqua?

Karen Mar!

Dar, dar, dar.

Karen Mar.

Samo da znaš.