O svetlosti koja se vratila, 1. jul, petak

Svedoci smo onoga čega ne možemo biti samo svedoci. Znači: i učesnici smo. Dobro je, s vremena na vreme, ponoviti ovu konstataciju. Što ne znači da ona mnogo pomaže. Živimo u vremenima preokreta, kriza i iščekivanja. Niko ne očekuje čudo u obliku Svetske vlade i doba prosvećenosti. Bićemo zadovoljni da ne bukne novi rat i da ne pokuljaju nove izbeglice. I da možemo da računamo da će penzije da izdrže do kraja. Kako za nas, tako i za našu decu.

Ograničenost nade! Biće dovoljno da se ne pokvari i ovo malo čime raspolažemo. Političari, naravno, obećavaju u hiljada i milionima… nečega. Opozicija najavljuje potpunu propast. Vlast spas i procvat. I jedni i drugi bez trunke odgovornosti i iskrenosti. Kao da će biti na vrhu sledećih sto godina. (Možda i hoće, uostalom. Kad glupost postane rutina i obaveza ona se mnogo teško menja.)

Sve više otkrivamo da naša elita i nije baš neka elita. To je otkriće globalne prirode. U pitanju je način na koji funkcioniše savremeni svet. Korporativna društva, koja su spakovana kao demokratska, nemaju ništa veći stepeni odgovornosti i znanja od političkih elita. O azijskim i kriptokomunističkim društvima da i ne govorim. Lepo  u jednom intervjuu Ljubiša Ristić citira Jovicu Stanišića, šefa svega tajnog u vreme Miloševića,  da je Služba jedina Domovina. Kome je Služba oslonac i sigurnost takva mu je i Domovina. Ljubiša se u svome ludilu potpuno slaže sa tim. Njegov pravedoljubivi cinizam, mistifikacija svega i svačega, kao i realitivizacija svake odgovornosti,  a posebno najmoćnijih ljudi –  Slobodana Miloševića i Mire Marković, to je nešto što se čini duboko bolesnim. Ubaci čoveka u bedak mitoman koji uživa u pletenju i razotkrivanju zavera i kultova. Naravno, ne propusti da pomene Verana i Sonju kao izvođače neke imperijalne  volje. I Zoran Đinđić je bio u posedu Službe. Kao i mnogo drugi pokojnici. A tek scijentolozi! Koliko su samo oni moćni u Srbiji. Eno ga kako na Goliji kradu veštinu pravljenja kajmaka. Sve to Ljubiša dobro zna mada nikada nije radio za istu (Službu). Za njih je bio previše radikalan. Lud! Kako se samo namestio da im je stalno na putu? Kako se samo susretao sa Jovicom, Mirom, tajkunima, ambasadorima. Svima je Ljubiša pravio društvo i razotkrivao  pravu prirodu sveta. Čudo jedno.

 

Imam utisak da kada snop svetlosti uleti u mračnu komoru da tamo bude ne samo utamničen nego se i da se smanji količina svetlost kojom raspolažemo. To je, naravno, minimalan i neosetan proces. Kad se uradi fotografija onda se ta zarobljena svetlost, kao, vrati nazad. Ali uvek prilično oslabljena, prigušena svetlost.

Kao mračna komora deluje i ovaj poredak sveta. Kad se naše emocije i ideje otrgnu od nas i počnu da kolaju svetom vrlo brzo se smanjuje njihova energija i originalnost. Nije u pitanju samo tržište i prenaseljenost ove planete već mnogo više osećanje izgubljenosti i nemoći.

Relja misli da je video svoju sestru Vidicu na izložbi fotografija u Ozonu. Fotografije koje je Vlada Perić skupljao po buvljaku. Eto svetlost kako se vratila!

 

 

Napolju je toplo i vlažno. Nastupilo je vreme kajsija i paradajza. Pijaca poput prebogate bašte. Svi planiraju nekakve odmore a mi se nadamo da se dokopamo naše “rivijere”, sto kilometra od Beograda, bar nedelju dana. Kakav status, takav i odmor. Ne žalim se.

Vidim da drugi dosta putuju. Izveštavaju preko FB-a. Iz sata u sat. Pomalo se brinem.  Evo, vičem im na sav glas: Čuvajte se! Perite ruke! I ne naginjite se kroz prozor!