Trebalo bi se vratiti Funesu? Sećanje Poslednjeg čoveka (8)

Prvi put? Kad je bilo prvi put? Toliko toga pamtim. Kad sam prvi put poljubio, prvi put se razočarao, pročitao prvu knjigu… svega se sećam. Ali kad sam prvi put slagao, to ne.

Ima nečega istinski ljudskog u  sećanju na početak proizvodnje sopstvenih laži. Kao da time postajemo nekako ravnopravni. Lažemo od kad znamo za sebe. Lažemo kad je to neophodno i kad je to sasvim izlišno. Lažemo podjednako  kad je to korisno i kad je to apsolutno štetno i opasno. Istovremeno, pokušavamo da nikada ne izneverimo istinu. Dobro se osećamo kad mislimo da smo istinski istinoljubljivi. (Lažima možemo da se hvalimo samo kad  one deluju apsolutno neverovatno i kada nikome ne nanose štetu. U svim ostalim slučajevima o njima ćutimo.)

Postoji, medjutim, jedan ozbiljan problem. Odnos izmedju istine i iskrenosti. Izmedju njih nema znaka jednakosti. Odnosno, iskreno se nadam da nema. Inače bih se našao u neprilici.

 

Kidanje, mucanje, krici koji se oblikuju u melodiju, štropot okovanih nogu po mokroj kaldrmi, škripanje točkova, onda tišina posuta  ogromnim kapima  kiše, možda neki duboki uzdah… To je muzika koja mi se svidja. Posle svega nastupa vetar koji nije oluja već njena najava. Oluja se nikada ne dočeka. Sve je u pripremi. Isto je i sa pisanjem. Pisanje je kidanje, mucanje, krici koji se oblikuju u melodiju…

I u čemu je tu istina? U tome da sam iskren u tome?

 

Može se lagati i kroz snažne emocije. Laž ne mora biti hladan i bešćutan plan skovan u ćeliji usamljenog i bešćutnog uma  već zajednična spontana orgija hiljada i miliona, istinska katarza otkrivanja sopstvene uloge u hiljadugodišnjem putu naroda. A ipak: laž, pozorište, masovna gluma i pretvaranje. Bilo da  oslobadjaju sebe ili porobljavaju druge, ljudi su sposobni da učestvuju u laži podjednako predano i vatreno kao i u istini. Nema razlike u intenzitetu osećanja ili iskrenosti.

 

Demokratija? Da li ste istinski za demokratiju? I šta demokratija, uopšte, za vas znači? Da li je to nešto što vas ispunjava ushićenjem zbog genijalno smišljene procedure, podele vlasti na izvršnu i sudsku, ili vas ispunjava i prožima toplinom  prema ljudima koji vas okružuju, prema pripadnicima sopstvenog naroda koji su zajedno sa vama izabrali demokratiju kao najbolji od svih političkih sistema? I jedno i drugo? Ma nije valjda. Demokratija vam, naima, ograničava pogled i viziju jer ona uvek predstavlja odredjeni prosek – kako u kulturi i obrazovanju tako i u higijenskim navikama i imovini. Zbog toga vi, kao izvorni demokrata, demokrata ne samo izborom nego i poreklom, više naginjete nekoj vrsti prosvećenog apsolutizma, u kojem bi vaše znanje, talenat, iskustvo i dugogodišnja borba za demokratiju mogli mnogo više da dođu do izraza. Jer, najzad, kako uopšte možete da se nosite sa glupošću i neznanjem ako se svuda, i u svakom trenutku, sa njima sudarate? Vi morate dobiti posebno, istaknuto mesto koje neće biti zapljuskivano talasima gluposti, neznanja i onespokojavajućeg siromaštva. Takva je uloga elite. To su podjednako znali da cene i klasici socijalizma i propagatori kapitalizma.

Neosporno, nije lako biti elita na prelazu izmedju dva doba.

 

 

Trebalo bi se vratiti Funesu jer njegova sudbina upozorava. Nema ničega romantičnog, otmenog i lepog u apsolutnom pamćenju. U redu rekonstrukcija, to može da se podnese jer ima mnogo improvizacije, eksperimenata i pokušaja. Ali čisto, kristalno pamćenje to: brrrr, ježim se od takve konstrukcije. Potiskivanje je deo tehnologije metabolizma. Mozak je bubreg duše. Ako ne bi umeo da organizuje potiskivanje i zaboravljanje došlo bi do užasnog trovanja.

Vekovima se svet trovao pamćenjem koje ne samo da ničemu ne služi nego sve više  postaje opravdanje za ponovljene gluposti i gadosti. Da istorija slabo čemu uči većinu ljudi  odavno je poznato. Ali da se to besmisleno trošenje koristi kao ozbiljan argument za odbacivanje svega što je izvor znanja i iskustva, e to baš deluje bolesno. Čovečanstvo ipak može da se izbori samo sa sobom. Dovoljna je jedna noć da se isplače. I da se pogleda kroz prozor.

 

 

Ko sam ja, najzad, da bilokoga na bilošta upozoravam? Najbolje je da zaboravite da sam išta pominjao.