Ne znam kad je poluvreme, 6. septembar, utorak

Dani tako brzo prolaze da ne mogu da zapamtim kad se šta desilo. Ništa posebno, svakako. Svakodnevne brige i jadikovke. Oko para, oko poslova, oko strašnog sveta sa kojim delimo ovo parče života. Naša strahovanja se polako ispunjavaju. Strah je zamenio nadu.

Kiša. Osveženje. Preko noći su složili stolice i stolove u kafićima pod vedrim nebom. Naš narod se ne plaši samo promaje već i oblaka, sivog neba, promene vremena generalno. Ta navika je, izgleda, presađena i u polje društvenosti. Teško se diže glas i buni protiv vlasti. Vlast je dobra i kad je najgora jer nudi izvesnost. Promene su kao promaja. Probija, pomera, zapetljava.

Kad mi je najteže uzmem da kuvam. Spremio sam punjene paprike. Prve ove godine. Danas sam ih razdelio. Uz punjene paprike obavezno ide pire krompir. Paprike se krčkaju u paradajz sosu. U pire se doda pavlaka za kuvanje. Uspeo sam da uguram i dve tikivice među paprike. Jedna paprika je ostala viška. Nisam kupio dovoljno mesa.

Na pijacu su stigli grožđe i smokve. Crvene paprike polako potiskuju zelene. Meso je poskupelo. Pa onda malo pojeftinilo. Dobili smo veliki račun za vodu. Kao da imamo bazen. Grad namiruje svoje gubitke. U domovima zdravlja i klinikama, ukoliko imate zakazan pregled ultrazvukom, zamole vas da sami kupite 50 mililitara specijalnog gela i papirne ubruse. Na taj način se javni dug drastično smanjio. Ako novac od poreza ne trošite na svoje građane, i njihove potrebe, naravno da ćete da uštedite. Prilično jednostavna logika.

Stalno hoću da kažem da postoji “onaj osećaj” da sam nešto zaboravio da, da… Kažem ili uradim? Nije to samo od godina. Čujem na svakom koraku o “onom osećaju”. Da će skoro biti propast sveta razumeo bih to kao instinkt samoodržanja. Ovako, kad se sve odigralo, kako se odigralo, “taj osećaj” je neka vrsta fantomskog uda. Izgubili smo, a još uvek  kroz nas prolazi neka vrsta struje da i dalje imamo. To će, naravno, nestati sa generacijom rođenom i odraslom u bivšoj Zemlji. A možda se kao sentiment, tačnije sedimentno osećanje, pojavi i posle našeg odlaska. Možda Jugoslavija oživi kao neopipljiva fantazma mimo svih evropskih integracija i ujedinjenja sveta. Ne tvrdim da je u toj, nestaloj, zemlji sve bilo idealno i bajkovito. Daleko od toga. Ali u poređenju dva vremena, jedne i sedam država (entiteta), jednopartijske države i višestranačja, obrazovanja, zdravstva, kulture, otvorenosti, značaja, nade i budućnosti… koliko je strašnije ovo u čemu danas živimo!

Čujem da galerija Grafičkog kolektiva uskoro postaje palačinkarnica. Zgrada u kojoj se, duže od šezdeset godina, nalazi Galerija, vraćena je starim vlasnicima. Prvo što su novi vlasnici poželeli da urade u ovoj velikoj i impozantnoj zgradi jeste da prodaju lokal u kojem je Galerija. Naravno, niko nema ništa protiv restitucije. Pod uslovom da ona nije selektivna i da postoje pravila “igre”. Ne možete jednim potezom da izbrišete postojanje jedne takve kulturne ustanove kao što je galerija Grafičkog kolektiva. Ili baš možete. Osim toga, koliko mi je poznato, novi-stari vlasnici su pre prodaje dužni da ponude gradu, ili republici, da oni otkupe prostor. Mada, ko kontroliše da li je ta forma ispunjena? Uništavanje kulturnog identiteta u Beogradu  sprovodi se svom silinom. To nije toliko politički program, mada postoji snažna doza klerikalnog i rojalističkog resantimana, koliko jedna masovna malograđanska samozaljubljenost. Imam utisak da svakog dana desetina hiljada domaćina, gazda i ženetina pilje u svoja obličja u ogledalima i ponavljaju: to sam ja, to sam ja…

Da imam fotografsko pamćenje i ja bih se, možda,  svako jutro obraćao samom sebi da potvrdim svoj identitet.

Sudbina Grafičkog kolektiva  ima za mene dodatno značenje. U ovoj sam Galeriji imao dve samostalne izložbe. U njoj su svoje slike izlagali mnogi moji prijatelji. Posle otvaranja izložbe obično smo išli u Mažu na piće. Odnosno, to je bila samo kafa i kisela jer nikada nismo imali para za žestinu. Ljilja Ćinkul je oduvek bila toliko posvećena Galeriji i ljudima iz likovne umetnosti da mi je nezamislivo da sve jednostavno nestane. Ali ovde stvari, i ljudi, nestaju preko noći. Samo glumci imaju kakvo-takvo poštovanje. Ostali, iz sveta umetnosti, a posebno slikari, pisci i muzičari, oni su kolaterala. Oni se trpe kao neka vrsta obaveznih rekvizita. Da bi političari imali mogućnost da ponekad pomenu kulturu. Odnos prema glumcima nije posledica nikakvog posebnog obožavanja i poštovanja pozorišta i filma već goli politički pragmatizam. Dobro je biti dobar sa onima koji su masovno popularni.

 

Dok sam pripremao punjene paprike palo mi je na pamet kako bi mogao da izgleda susret dva atoma vodonika negde u svemiru. Pitao bi jedan drugoga: je l vreme da se raspadnemo.

Još nisam smislio kakav bi bio odgovor. Možda: ne znam kad je poluvreme!

 

Otići nekamo! 2. septembar, petak

Toplo blato, svi siti. Nema ogledala, slatko u ustima, posle podne,  dremež. Sve  pamtiti. Narav skotska.  Neko stalno ponavlja:  ko je l ja? Bejah ovde odavno. Nečeg se sećam a nečega: nema. Kad moram moram.

Razmišljam o tome na koliko bi se načina ovo moglo pročitati. Na glas. Tako da se melodija i ritam značenja kidaju i spajaju uvek u nekom novoj harmoniji. Pisao sam starom prijatelju Eliavu, kompozitoru, veštom muzičaru, odličnom igraču ping ponga, o tome kako se interpretacija teksta, čak veoma proznog, može pretvoriti u u uzbudljivu kompoziciju. On je to već radio. U muzici ne postoje, bar tako mislim, fetišističke žanrovske podele kao u književnosti. Posebno je to primetno u tzv. književnoj kritici. Ako toga još uvek ima.

O književnosti, da ne pominjem poeziju, više niko ne priča. Češća je tema priroda tamne materije i genetske mutacije nego poezija. To više nije čak ni neozbiljna delatnost. To je delatnost koja izaziva osećanje stida. Sve drugo je mnogo ozbiljnije i dostojanstvenije. Na primer: da li će u Republici Srpskoj biti održan referendum ili ne.

Zamajavanje besmislom. Pod pokroviteljstvom Majke crkve. Danas u novinama tragična priča o osamnaestogodišnjem mladiću koji je izvršio samoubistvo u očajanju zbog siromaštva. Prethodno je, naime, njegov poludeli otac ostavio kompletno seosko imanje, zajedno sa kućom, Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ne znam na koji su način, mimo ostavinske rasprave i nužnog dela nasledstva,  ovaj nesretni mladić i njegova majka, posle smrti oca,  bili izbačeni iz kuće i oduzeta im zemlja, pa su morali da žive kod majčinih roditelja u apsolutnom siromaštvu i beznađu. (Nisu imali ni struju u kući, negde kod Bečeja.)  Ne znam detalje, ali je nekoliko osnovnih podataka o tome  kako su oni živeli i kako je mladić završio svoj mladi život sasvim dovoljni. Smračilo mi se pred očima. Ništa, međutim, ne iznenađuje. Kad se samo setim tih strašnih primera u obliku kačavenda i pahomija, njihove grabežljivosti, pohlepe, arogancije i boleštine, kao i nastojanju crkve da sve to sakrije i zataška… Zar nisu upravo ti crkveni oci bili najglasniji u očuvanju i odbrani srpstva? Srpstvo, kao i svaki nacionalizam, samo je posao od kojega se može dobro i udobno živeti.  Neće, na žalost, ni ovaj slućaj otvoriti to tako značajno poglavlje za budućnost života u Srbiji. Kako, naime, imati bilokakvu budućnost sa ovakvim društvenim ustrojstvom? Dok  Srpska pravoslavna crkva ne doživi istinske moralne, društvene i kulturne promene teško je zamisliti da će do promena doći i u društvenom i političkom pogledu. Ostajemo tu gde smo.

 

Skoro svake noći neko nešto slavi. Rođendan, svadbu, krsnu slavu… Tutnje rakete, zavijaju sirene…   Slavi se dok sve oko nas propada i ruši se. Tada se, valjda, i najviše slavi. Baš kao što se najbrže bogati na sirotinji.  Upravo čitam da je bivši radnik napao svoju staru firmu molotovljevim koktelima. Vest bi bila sasvim neprimetna da nije u pitanju Mekdonalds. Srećom, niko nije povređen. Nije uspeo da spali Mek! I to onaj na Novom Beogradu, među najstarijim. Sad će da krenu pretpostavke o pobuni protiv američke politike. Iz svega se može isplesti gusto zavereničko tkanje. Idioti i bolesnici osećaju da je došao trenutak da mogu da se svete, naplaćuju račune i uspostavljaju pravdu onako kako im dođe. Čudno je kako ih neki instinkt samoodržanja zaustavlja da to pokušaju i prema vlastima. Biće da postoji neki unutrašnji poredak stvar ili mentalni ugovor između bolesnika i države. Toliko se sve izmešalo: ludaci i mudraci, kriminalci i policajci, psihopate i psihijatri, cicije i rasipnici, dželati i žrtve, staro i mlado, da bi bilo najbolje pokriti se preko glave i sve prespavati. Narednih deset, petnaest godina. Najmanje.

 

Ili otići nekamo!

Madagaskar i Tasmanija predstavljaju pravi izazov. Mada, na Tasmaniji je daleko mirnije nego na Madagaskaru. Island? Mada, klima…

 

 

Juče prolazim pored stare, odavno zatvorene železničke stanice – Dunav stanice. Poslednji put sam bio u njoj pre pola veka. Kad smo nas četvorica: Reba, Manja, Karanfil i ja, otišli na kampovanje na jezero u Belu Crkvu. Pre koliko je godina umro Karanfil, inače najmlađi od nas četvorice? Ima trideset godina? Sigurno.

Neshvatljivo mala i neugledana železnička stanica. Odatle se išlo šinobusom za Banat. Dobro je to bilo prevozno sredstvo. Brektavo. I nekako demokratsko. Svi smo međusobno razgovarali. Nudilo se voće, kolači, informacije o tome gde ima najbolje ribe i u kojoj milicijskoj stanici ima najviše psihopata. Svet je bio kratak ali bogat, uzbudljiv i sadržajan. Mogao si da budeš levičar, a da se užasavaš od Rusije, Sovjetskog Saveza, Albanije i Kine. Čitali smo Kafku i Škvoreckog, gledali francuske i češke filmove, slušali Radio Luksemburg… O da, svet je bio veoma velik. I u njega se moglo otići i sa sasvim malih železničkih stanica.

Kako mračno, i kako otužno, izgleda svet u koji nas sprovode manijaci!

Rompomponi, 26. avgust, petak

Razgovori o mentalnom zdravlju. Da li je demencija najefikasnije sredstvo za očuvanje mentalnog zdravlja? Zdrav razum se buni, otima, postavlja pitanja, izaziva krizu koja se ne razrešava konstatacijom da si nemoćan i da sam ne možeš ništa da uradiš. Svet je generalno postao jedno grozno mesto. Ili smo danas samo svesniji toga gde živimo. Za razliku od jučerašnjeg sveta u kojem nije bilo interneta. Ipak, ta svest o ludilu koje dominira svetom, a to nije samo ludilo u racionalnom već i u moralnom, kulturnom, elemntarnom ljudskom smislu, to je nešto što razoružava.

Posebna priča je Ovo Ovde. Ovde je priča o mentalnom zdravalju i veoma personalna. Ali se ne sme direktno imenovati.

Evo, rekoh naglas sebi, ja sam taj koji je poludeo. Ne znam kako da predstavim svoju bolest. Možete me slobodno proglasiti odgovornim za sve. Kriv sam što život nije ispao drukčiji. Kako za mene samog tako i za sve ostale.

Uzdao sam se, ako ne u moć razuma, a onda u moć mere. Pokazalo se, međutim, da je mera nešto što je zgaženo i apsolutno prevaziđeno. Kako bi narod, taj mili neobjašnjivi kolektivitet sa kojim niti spavaš, niti deliš večeru, mogao biti hipnotisan time što bi se pojavio vođa koji bi pokazao meru, uzdržanosti i pristojnost. Masovna hipnoza, u kojoj se stanje hipnoze održava ne satima već godinama, ne funkcioniše na reči: “ti spavaš, ti spavaš, opušten si, ne osećaš težinu…” Ovde je potrebno sunuti prostakluk, zapretiti, obećati nagli preokret, osvetu i ispunjenje jednostavnih snova. Hipnozu održava ponavljanje poruka. Neki tvrde da je hipnoza isto što i vera, a drugi da tamo gde se istopi vera nastupa strah.

Istorija populizma i despotizma ide uporedo sa istorijom stoicizma koja se često završava na odvratno nasilan način. Nikada ne možeš biti dovoljno stoik da te Neron ne bi obeležio. Jedino, koliko toliko sigurno mesto, predstavlja demencija.

Beograd se spasava demencijom. Ima li povratka? To ćemo tek da vidimo. Postao je primamljiv za turiste. Jeftin je. U svakom pogledu. Na divnom mestu. Prekrasan pogled. Provod do zore. Šta se dešava iza toga? Sirotinjski šarm skriven iza osionog prostakluka novih gazda? Kakve veze ima Beograd sa Beton halom i splavovima? Baš kao i Zemun sa zemunskim klanom. Kakve veze ima višestranačka demokratija i vladavina prava?

 

 

Traje verbalni rat u regionu. Pimplanje između Srba, Hrvata, Albanaca, Bosanaca… Čekaju da se uključe Crnogorci, Bugari i Rumuni. Završila se Olimpijada, traže se nove senzacije. Negde sam pročitao da je ogromni asteriod pre tri nedelje pao na Belgiju i zbrisao je sa lica zemlje, ali to niko nije primetio zbog Olimpijade. Naučnici su otkrili da je Putin potomak poslednjeg faraona i da će živeti večno.   Misterija privlačnosti velike guzice razrešena je još u neolitu. Kim Kardašijan toga nije svesna. Deluje instiktivno. Njeno jermensko poreklo me asocira na jermenske prijatelje koje sam pre mnogo godina upoznao u Čikagu. Muž i žena koji su emigrirali iz Alepa u Ameriku. Počeli su sa kućnim restoranom od nekoliko stolova. Kuvali su samo za abonente. Onda su otvorili veći, pa još veći restoran i postali veoma poznati po izvanrednoj hrani. I pored toga što su postali pravi Amerikanci pričali su mi o Alepu kao o čarobnom mestu. Želeo sam, najviše zbog njihove priče, da jednom odem u njega. Ta se želja, kao i mnogoe druge, nikada neće ostvariti.

 

U međuvremenu: Rompomponi! Ah Ahilej, odnosno Đorđe Branković, napravio je prvu ruku pesme, odnosno spot. To je pesma o Tri sombrera (Tres Soleander) koja je napisana na mešanim jezicima: srpskom i još jednom. Kad sam je čuo prvi put odmah sam rekao: to je atmosfera koja vlada u Lokatvi. Sve je ludo da luđe ne može biti. Ali i logično. Upravo kao i sve ovo u čemu danas živimo. Pesma o foliranju, zamajavanju i igri sa ljudskim glavama. Neka vrsta šibicarenja sa tri sombrera ispod kojih je jedna glava. Čija glava? Kakva glava? To ćemo, valjda, uskoro otkriti.

 

 

Tres soleander

 

Sakrijte glavu, otkrijte glavu

Čkapi, čkapi, na tankoj kapi

Tres soleander opoj dum

Solea o andra hum

Lambda e lambde huj huj

Rompomponi rompomponi čuj

 

U kom je šeširu glava tvoja?

Druže, daj sombrero!

Pokrij mi moju smrt!

Rompomponi, rompomponi, romopomponi….

O testu, 23. avgust, utorak

 

Odavno nisam ništa radio sa testom. Mislim na hleb. Nekada davno baš sam u tome uživao. Uvek sam voleo  da radim rukama. Verovatno sam promašio profesiju. Premda, i pisanje zahteva određeni rad rukama. Onoliko. A tek crtanje.  Ipak, raditi u bašti, zidati, praviti nešto od drveta,  pripremati hranu, to je nekako izvorno rad koji oplemenjuje. Sanjam o tome da mogu da kombinujem. Od svega je ostalo samo kuvanje koje, međutim, mora imati dobar povod: da spremiš ručak ili večeru za decu, unuke, prijatelje. Sa starošću, sve je manje prilika da se pripremaju istinske gozbe. Čak i jednostavna jela, poput punjenih paprika, više zavise od prilika nego od sastojaka. Da svako godišnje doba “obeležiš” određenim jelom to se podrazumeva. Zimi  to je sarma, u proleće mlado grašak i krompirići, leti punjene paprike i tikvice, u jesen musaka od patliđana i  pasulj sa svežim sušenim mesom i pečenim paprikama. O da, tu su i knedle sa šljivama! Krenu leti a završe se u duboku jesen. Eto, to testo i dalje pravim. Ali hleb više ne mesim. Kuva se, naravno, stalno, ali onako “ozbiljno” samo za praznike (Nova godina, Božić, Uskrs…). Potrebno je da se spoje neradni dani. Nešto više od vikenda. I da se oblikuje neka navika da se upravo tog dana dešava nešto nesvakidašnje. Došla nova godina, rodio se Hrist, onda oživeo… Nema više Prvog maja, ni Dana republike. Novi praznici, nove države nemaju privlačnost. Verovatno Toma napravi ručak za Dan držvnosti što mu je u opisu posla. Sumnjam da bi to privatno slavio.

Milošević mi je ogadio pravljenje hleba. Lično on i njegova luda žena. Uz mnoštvo pomagača, naravno. Ogadili su mi mešenje testa na vrlo jednostavan način. Naterali su me da svaki dan, ili svaki drugi dan, najmanje dve godine, mesim hleb. Bio je to način da se preživi. Brašna smo imali stotinak kila, u velikim vrećama od po pedeset kilograma. Jednim delom to je bio miraz naše rodbine izbeglica, delom smo to dobijali umesto plate na poslu. Tako se nekada zadovoljstvo i uživanje pretvorilo obavezu i rutinu koja je simbolizovala najgori period u našem životu. Nije to bilo, naravno, samo siromaštvo i nemaština nego i rat i strahovanje. Izgubili smo preko noći ne samo Zemlju nego i prijatelje, mogućnost izbora, slobodu putovanja, budućnost svoje dece. Sve je otišlo bestraga.

Sada je nekome palo na pamet da podigne Miloševiću spomenik, da imenuje neku ulicu po njemu, jednom rečju da počne da se uspostavlja i neguje sećanje na Slobodana Miloševića. Niko ne može da spreči njegovu rodbinu i prijatelje da neguju uspomene onako kako žele. Ali da to postane javna stvar! Kad pogledam te likove koji bi danas da slave Slobodana Miloševića ne mogu se oteti utisku da su se upravo oni prilično okoristili, pre svega u materijalnom smislu, od njegove vladavine. Ti stanovi, kuće, firme, devizni računi, putovanja, školovanja dece u inostranstvu, estetske operacije, nove žene, nove porodice… sve je to izašlo iz zajedničke vreće koja je punjena na račun najsiromašnijeg i najjadnijeg naroda. Kad se samo setim Dafine i Jezde, i njihovih banaka, onda Miškovića, Karića, Beka,  Peconija… Odakle je sve to? Zar niste sve zajedno  štimali i planirali? Vi ste obezbeđivali transfer pa ste jedan deo odvajali i za sebe. Sasvim dovoljno da biste bili uspešni. Voditi rat nije jeftina stvar. Ali neki su se od toga i obogatili. Kao i uvek. Tako je bilo u Srbiji i tokom herojskog Prvog svetskog rata. Pa se podigao spomenik Nikoli Pašiću kao heroju državnosti. Na lično se profiterstvo zaboravilo. Takva vrsta zaboravnosti i selektivnosti postali su  deo srpske političke i kulturne tradicije.

U tom smislu moguće je da i Milošević jednog dana dobije spomenik. A Dafina spomen ploču kao pionir modernog srpskog bankarstva. U svemu tome biće mesta i za novinare, urednike i vlasnike tabloida. Njihovi hologramski likovi krasiće pročelja Beograda na vodi. Svi će biti sretni i veseli. Život će biti negde drugde.

 

Zgadiše mi barabe pravljenje hleba i mešenje testa. Da je to jedino!

Vila “Svemir” i drugi događaji, 17. avgust, sreda

Vreme šmrljavo. Sparina i prolom oblaka. Potekne voda, sve se natopi, a posle jedan sat sve je suvo i toplo kao pre nevremena. Prekjuče je jedan kolega napisao na FB-u da je sleteo Bajdenov automobil. Dan pre dolaska potpredsednika Amerike stižu njegova teška oklopna kola posebnim avionom. Gradske vlasti su unapred najavile da će neke ulice biti zatvorene ne samo za automobile nego i za pešake. Uveče je premijer ugostio visokog gosta u Skadarliji. Bajden čak i zaigrao uz pesmu Zvonka Bogdana.  Sećam se da sam jednom, kao dete, negde na moru, video strance kako igraju uz naše starogradske pesme, valjda valcer, i bilo mi je mnogo čudno.) Povodom dolaska američkog potpredsednika Šešelj  i radikali su održali pokazne demonstracije, negde u Pionirskom parku. Na sebi su imali majice sa fotografijom Donalda Trampa i poziv (na engleskom) da se za njega glasa. Ova vrsta propagandno-političke akcije namenjena je, kako objašnjava sam Šešelj, srpskoj dijaspori u Americi koja bi svakako morala da glasa za Trampa jer će on voditi prorusku i prosrpsku spoljnu politiku. Ako neko iz Amerike prati šta se ovde dešava mogao bi snimak ogromne Šešeljeve trbušine sa rastegnutim Trampovim likom da upotrebi kao deo kampanje Hilari Klinton. Dovoljno bi bio snimak i poruka: “Evo podrške  Donaldu Trampu iz Srbiji!” To je sve smešno i tužno u isto vreme.

Proradila je i fonatna ispred Palate Srbija, nekadašnje zgrade SIV-a. Da nema tih poseta sasvim bismo zaboravili da fontana uopšte postoji.

Takvi detalji se brzo zaborave. Jednostavno nestanu u provaliji prošlosti. Zaborave se i mnogo bitnije stvari od srpske političke travestije.  Dođe Putin, dođe Merkelka, dođe Bajden, dođe čak i Rama, dođu, pa odu. Iza njih, kao iza ove kratkotrajne provale oblaka ostanemo sami sa našom elitom, našim političarima, našim tajkunima, našim krimosima, našom sirotinjom, našom zabavom, našim medijima… Koja propast! Mitrović, onaj od Pinka, piše otvoreno pismo Džordžu Sorosu! Nije baš za njega, mada je prilično lično, obraća mu se sa Đole, već za široke narodne mase, za one nesretne ljude koji jedva sastavljaju kraj s krajem, koji žive od roditeljskih i dedo-babećih penzija, koji nikada neće doći do sopstvenog stana, čija će deca da tavore ako ne uspeju da se izvuku u pravcu bogatog zapada, obraća se Mitrović ljudima sa kojim nema ama baš ništa zajedničko osim što živi u istoj zemlji kao i oni.

Objavili su potpuno javne podatke, koji stoje na sajtu Fonda za otvoreno društvo, o tome ko je dobio koliko za projekat. Postoje podaci za svaki dinar koji je dat, naziv i opis projekta, period i mesto gde je realizovan. Objave ih mediji i onda otpočnu kampanju protiv organizacija i pojedinaca kao izdajnika i stranih plaćenika. To smo gledali, i doživeli, onomad, tokom devedesetih. Tada su to radili državni mediji, a danas nekakvi privatno-partijski. Nemam pojma dokle ovo može da ide. Tu nema mesta ni za kakvu smislenu raspravu i tumaćenja. Neprijatelj se mora obeležiti. Duboko. I bezpogovorno.

 

Muka mi je od ovakve javnosti i društvenosti. Najrađe bih pobegao negde gde bih mogao na miru da pišem i slikam. Ali takvo mesto ne postoji ne zbog toga što ne postoji mesto već zato jer nemamo mogućnosti da ga se domognemo.

Počela je da mi curi krv iz nosa. Sama od sebe. Mislio sam da je od vrućine, možda vlage. Možda je to neki tajni znak. Za mene? To me vratilo na vreme kad sam imao oko pet godina. Mučili su me krajnici i krv iz nosa mi je curila svaki čas. Nikada se nisam ni plašio, ni gadio od krvi. Sećam se lavora koji sam stavio ispred sebe i krvi koja je padala u njega. Bio sam sam možda desetak minuta. Majka je napravila scenu kad me je pronašla. Krv me, međutim, više ne fascinira. Prešao sam šezdesetu godinu i više ne mogu da budem dobrovoljni davalac što sam bio celog života.

 

 

 

Na banderi, u blizini naše kuće, zalepljen oglas za izdavanje vile “Svemir” na Borskom jezeru. Čuo sam da je Borsko jezero mnogo lepo. Ali udaljeno. Ne bih baš da kuvam u Svemiru. Niti da slušam muziku sa Pinka. Oglas, rukom pisan, pleni neposrednošću. Prenoćište je napisano sa “č”. Ne vredi ispravljati. Ovako je najispravnije.  Pa da odemo malo u svemir? Da se popnemo visoko gore i da sve lepo posmatramo? Biće i toga, naravno, ali ne verujem da će nam tada biti do posmatranja.

U četvrtak, oko tri u jutro, naši košarkaši igraju protiv Hrvatske na Olimpijadi. Eto još jednog povoda za rat i busanje u grudi. To će se urezati, verovatno, dublje od Bajdenove posete.

 

U jednu sakciju na prozoru posadio sam veliko seme avokada. Pre dva dana je izniklo nešto što bi moglo da bude njegovo dete. Možda bismo mogli da počnemo da sadimo egzotične plodove da bismo zaboravili odakle dolazimo. I kuda idemo.

Tajna sreće, 15. avgust, ponedeljak

Ovde se kuka ne samo iz navike nego i iz zadovoljstva. Ista stvar je i sa laganjem. Kukanje i laganje se dopunjavaju. Gromada od koje se filtrira kultura. Esencija mudrosti. Laži i žalopojke. Kako u politici, tako i u svakodnevnom životu. Više ne znaš koliko je ko u bunaru, a koliko sve to jedno foliranje. Na vrhuncu nečijeg trijumfa vidiš kako je sve jedna trivijalna koreografija. Napredak se objašnjava uz pomoć statistike a lični uspeh preko FB-a. Ko zna, možda je tajna sreće u Srbiji u foliranju. Svestan sam da Srbija u tome nije usamljena. Foliranje je globalna pojava zbog koje lokalno patimo. Ili smo srećni?

Prestao sam da čitam Politiku. Kupujem je samo subotom zbog Kulturnog dodatka. Nedeljom je Politika već godina poprilično odvratna. Tada se plasiraju posebno pripremane “otrovne” teme. Sećam se devedesetih kada je to bio termin za komentare Gorana Kozića. (Čitao sam da je Goran Kozić bio teško bolestan i da mu je uspešno presađena jetra. Pisao je o tome povodom haosa, odnosno neuređenosti, koji vlada u Srbiji u oblasti donacije organa. Eto, najzad, teksta Gorana Kozića sa kojim se slažem!) Kakav čudan put da se setiš nekoga!

U međuvremenu protiče Olimpijada, formirana je Vlada, pročitali smo biografije novih-starih ministara.

Osvanuo je i naslov da je Slobodan Milošević, u stvari, živ jer niko nije video njegovo mrtvo telo osim stručnjaka za sudsku medicinu. Bila su trojica: iz Holandije, Srbije i Rusije. Njegovo telo je bilo samo uspavano uz pomoć specijalne supstance. Takvo, uspavano telo, tajno je prebačeno  u Rusiju gde je oživljeno. Zašto se ne oglašava? Čeka priliku? Kad se prizna Kosovo ima da zagrmi preko Radio Moskve. Ne, neće preko Radio Moskve. Za to je zadužen Sputnjik. Presuda Radovanu Karadžiću iskorišćena je za “rehabilitaciju” Miloševića. Sve je spremno za njegovu objavu! Njegovi politički sateliti, sada u Vučićevoj Vladi, utrkuju se u iskazivanju zahvalnosti.

 

Ludilo!

Krenulo je grožđe ali još nije dovoljno slatko. Mogao bih da ispečem neku papriku. Dunav se izbistrio. Čitam “Podzemlje” od Don DeLila. Apsolutno neverovatna knjiga. Nešto poput živog proročanstva. Mada bez Slobe i Vulina.

 

Možda bi ovak pesma mogla da se otpeva. Solista bi kukao a hor bi ga ismevao. I nikada ne bismo saznali ko više laže:

 

 

Žalopojka

 

 

Solo:

Joj meni joj, joj meni, jooooo, joooooo

Ajoooooooj!

Joj meni joj, joj meni, jooooo, joooooo

Ajoooooooj!

 

Hor:

Ho, ho, joj njemu, ho, ho, joj njoj!

Ho, ho, joj njemu, ho, ho, joj njoj!

 

Solo:

Jadan ja, jadna ja, jooooooo, joj!

Jadan ja, jadna ja, jooooooo, joj!

Ajoj!

 

Hor:

Jadan on, ho, ho, ho

Jadna ona, ha, ha, ha

Njima, nama, njam, njam, njam

Njima, nama, njam, njam, njam

 

Solo:

Boli, soli, pati, mati

Boli, soli, pati, mati

Ne prestati, ne prestati

Gurtne, furtne, solitutne!

Jad i beda! Frtaaaaalj!

Furaj!

 

Hor:

Visibaba, tutanj, tutanj!

Visibaba, tutanj, tutanj!

Volim, gorim,

Trulim, gulim,

Šurim, šurim

Sandale!

 

Solo:

Jadna ja, jooooooj, jadna ne bila, joooooj gde sam se popela!

Jadna ja, jooooooj, jadna ne bila, joooooj gde sam se popela!

 

Hor:

Nabadaj, nabadaj, zrno po zrno, ho, ho, ho

Nabadaj, nabadaj, zrno po zrno, ha, ha, ha

Tanana, tanani, tanana, tanani!

Tanana, tanani, tanana, tanani!