Smrdibube i Veliko Biće, 25. oktobar, utorak

Juče, u kafiću, u parku kod Šeste. Napolju, divno sunce. Mlade majke sa bebama. Čuje se cika dece koja se igraju. Odjednom: gomila bubetina. Po zidovima, stolovima, klupama. Posebno ih privlači bela boja i sunce. Smdljivi Martini ili jednostavnije smrdibube. Čitao sam već negde kako je iznenada došlo do eksplozije ovih bubetina. Razmnožile se i razmilele na sve strane. Tako dođe neko vreme pogodno za gliste, puževe, bubašvabe, komarce, pacove, smrdibube… Nikako da se pogodi trenutak za laste, kosove, leptirove poput lastinog repka, viline konjice, detliće…

Možda je sve to u nekakvom kosmičkom skladu sa Ovim Ovde. Kad smrdi neka baš smrdi! Sa smrdibubom je problem što ona deluje krajnje benevolentno pa se sasvim hladnokrvno zavuče u odeću. Unesete je u kuću kao najbližeg saradnika.  Nije baš prijatno pijuckati kafu uz stalni oprez od bubetina. Smrdibube većinom tamno sive, ali ima ih i sasvim zelenih. Tek su se učlanile.

U nedelju ručak kod Gorane. Uspeo sam da okupim kompletnu postavu unuka (Ognjen, Đorđe, Nikita i Višnja –  složeni po uzrastu) i da ih uslikam. Da ih imam zajedno na jednoj fotografiji. Sve vreme dok sam ih fotografisao menjali su izraze lica. Osim Ognjena. On je bio ozbiljan, strog, uzdržan, mada mu se probijao neki izdajnički smešak. Kad sam postavio fotografiju, da bih se pohvalio, naravno, na FB, Ognjen je to prokomentarisao: “BRAVO KAMERMAN hahaha”. Ima četrnaest godina. Kratko ošišan, suv, visok, tregeri i martinke. Mogao bi neko da pomisli da je skinhed. Nema veze. Izgled veoma vara. Romantik.

Od Zorana dobijam, poštom iz Amerike, veliki žuti koverat. Jebo te: airmail! Otkad to nisam dobio. Unutra note, rukom pisane. “Alkohol i hrizanteme”! Pesma koju smo godinama pevali kao neku vrstu zajedničke himna. Dragan je, naravno, bio za klavirom i bio najglasniji. Pokušaću da oživim himnu. Bilo bi to lepo makoliko i sentimentalno. Zoran koji šalje pismom note umesto da ih jednostavno skenirane šibne mejlom!

Nema više putovanja brodom do Amerike! Osim kruzerom, u okviru većeg kruženja okeanima. Ništa Đenova, ništa Roterdam. Sve je novo na starom svetu. Čak i hladni rat. Jebali vas: Putin, Tramp, Hilari, Bler, Kolinda, Toma, Berluskoni, Asad, Erdogan, Đogani i Žika Obretković! Zašto jadni Žika? Videh ga pre neki dan kod Politike. Usukao se, ostario. Kao i svi ostali. Izdvajam Žiku. Sviraj svoju frulu, recituj svoje pesme i izreke. Budi sretan u svom svetu. I da se Ovaj nikada ne umeša.

 

Garfild se vratio u Politikin Zabavnik. Ima tome već. Ja se stalno vraćam njemu i pauku.

 

 

Sve više sam sebi izgledam kao pauk. A iznad mene, neko Veliko Biće sa novinama! Zajednička paranoja.

Posle dve godine, 20. oktobar, četvrtak

Da, vreme se ubrzava. Noćas sam nešto sanjao na temu svemira, vremena, mene samoga. U jutro sam uspeo da zadržim  samo neke pramenove. Razumeo sam da su naši životi, i sva sećanja koja ih prate, odštampani kao neka vrsta emulizije, debljine jednog atoma, ili nečega još manjeg, i da se to rasprostire u neizmernom prostoru, daleko, daleko, ali ipak uhvatljivo nečim što nije fizičko. Ne neću pasti u misticizam! To bi bilo rešenje bez boga i ne znam zašto utešno. Jer to bi značilo da je sve sačuvano, svaki život koji je obuhvaćen ličnim i tuđim sećanjem, a koje može biti sasvim nesvesno.

Čudno je da je taj san došao upravo u trenutku kada se puni druga godišnjica kako sam počeo da radim na Građi za Muzej melanholije i da pišem Moj dnevnik. Bilo mi je nezamislivo da će to toliko dugo trajati, odnosno da ću toliko toga imati da napišem o sebi i drugima. Neću se baviti popisom mada je činjenica da sam napisao preko 200 dnevničkih beležaka. To je sada sigurno oko 1000 strana tekstova i fotografija.

Što si matoriji vreme brže i neosetnije prolazi. Dok se okreneš isklizne nedelja, mesec, godina.

Sve je teže. U svakom pogledu. Nema olakšanja, popusta, poštede. Ima radosti, pogotovo sa najmlađima i prijateljima, ali to su prilično retki trenuci. Živi se na granici izdržljivosti.

Laž i pretvaranje su postali opšte, zajedničko mesto susreta u javnom životu. U četiri oka sve je prilično drukčije. Sam sa sobom i dalje imaš utisak da ti neko viri iza ramena. I sebe umeš da lažeš različitim uveravanjima i nadama. Kako je neko negde napisao: “Pretpostavka je majka zajeba!” Istina.

Ali kako bismo, bez pretpostavki, i nade, uopšte opstali? I sa zajebom se živi. Itekako.

Razmišljam o tome kako su naši životi, i sve što smo ikada doživeli, osetili, mislili, snimljeno i naneto kao emulzija u nekom delu svemira. To mora biti neka vrsta zida u jednoj sasvim drukčijoj dimenziji. Možda ćemo Tamo sve ponovo proživljavati. Strašno je kad pomislim da se ništa novo neće moći desiti. Da baš ništa neće moći da se promeni. Bolje je da prestaenm time da se bavim.

Danas je Dan oslobođenja Beograda. Vlasti se rešile da se toga sete. Više ih nije stid od partizana i petokrake. Do sledeće prilike.  Zapamćeno!

 

 

Čovečuljak koji može da se ženi, 16. oktobar, utorak

Jesen je stigla u moj grad. Rekoh to sebi skoro naglas. U nedelju, malo iza deset pre podne, prva jesenja izmaglica na Bulevaru. Prazno. Ništa ljudi, kućni ljubimci, automobili. Miriše lepo, i boje su lepe, skoro da sam ispraznio glavu i da u njoj nije bilo briga. Spremio sam punjene paprike u velikoj šerpi, kao neka vrsta oproštaja od ovogodišnjih paprika. Uveče sam ispekao još malo ljutih papričica i pet orijaških slatkih. Cela kuća miriše na pečene paprike. Mogli bismo sada da napravimo i šnenokle da malo uravnotežimo mirise. Jin i jang! (Više nema šljiva da se oprostimo i od knedli!)

Ukidamo vize Kinezima! I oni nama. Svi u Šangaj! Ima da zadrmamo Evropu i truli zapad. Eno ga u Crnoj Gori još jedni istorijski izbori. Hoće li Milo opet biti glava? Ili neće. Igre pretnji, obećanja, zaklinjanja, padanja u zanos. Većina medija u Srbiji navija za crnogorsku opoziciju. Informer na naslovnoj strani najavljuje rat Hrvatske i NATO-a protiv Srbije. Milo više i nije važan. Ovo je izbor između NATO-a i Rusije, između Evrope i Rusije. Sve ostalo su sitnice koje mogu da nerviraju i podižu pritisak, ali koje ne određuju kako će se stvarno živeti u CG. Samo uređeni i civilizovani kapitalizam može da unese red i pravila igre u mahniti zverinjak pljačke i čerupanja, u korupciju i paralizu opšteg javnog interesa. Ako je išta vidljivo to je provalija koja vlada između naroda i tajkuna u Rusiji, Kini i sličnim zemljama. Za razliku od jedne Švedske, Holandija, Nemačke… u kojima, naravno, postoje socijalne razlike i nepravde, ali ne na tako divlji, nepopravljiv  i netransparentan način.

Ovdašnja politička situacija, kao i svakodnevni život, sve više poprimaju forme nestvarnosti. Svako se svačim bavi osim sopstvenim poslom. Nobelova nagrada za književnost proizvela mali kulturni skandal. Oglasili se pisci koji ismejavaju odluku da Nobela dobije Bob Dilan. To se iskoristi i da se “opiče” i druge, prethodne odluke Nobelovog komiteta za nagradu. Jedan istaknuti pisac nanizao: Ostera, Frenzena, Murakamija i Delila kao dosadne, isprazne.  Nije mi jasno čemu to. Valjda bi, po definiciji, rasprava o književnim nagradama među književnicima, trebalo da bude sukob interesa. Ko zna, možda se nekom i “posreći” da dobije nagradu.

U stvari, posle smrti Danila Kiša i Mirka Kovača, stvorila se jedna bolna, vrištava praznina. Koja nije samo generacijska.

Ja Dilana volim. U svakom obliku. U poeziji, i u prozi. U čitanju, i u slušanju. Mislim da je odluka da on dobije nagradu bila ispravna. U svakom pogledu. Na taj se način šire prostori književnosti, ne samo u žanrovskom smislu nego i u pogledu publike. Možda će za pet-šest godina Nobelovu nagradu za književnost dobiti neki spisatelj ili spisateljica koji pišu blogove a ne knjige. I u čemu je problem? Ja ga ne vdim.

 

Juče sam od Nikite dobio čovečuljka koji može da se ženi i oblači! (Malo me podseća na Garfilda, valjda zbog boje i buljavosti.) Vratiću mu onog prvog koji ne može da se ženi. Sada mi je lepo objasnio u čemu je stvar. Prvi čovečuljak nestaje svakih petnaest sekundi! Stvarno nije za brak.

 

Čovečuljak koji može da se ženi, levo, i čovečuljak koji ne može u trenutku dok je bio vidljiv, desno

 

Igrali smo neku igricu na kompu, neko šaketanje. Uoči početka lepo me je upozorio: znaš, ova igrica je malo bizarna. – Kako? Je l zbog krvi? – Zato jer igračima ponekad otpadne ruka, noga, pa i glava. – Uh, izdržaću.

Šestogodišnjak koji sasvim pravilno upotrebljava gomilu “odraslih” reči to je nešto što me je uvek fasciniralo.

Bizarno!

Koliko bismo puta samo morali da upotrebimo ovaj pridev da bismo opisali ono u čemu živimo. Zbog toga ga i ne upotrebljavamo.

Rama i ljute papričice, 15. oktobar, subota

U četvrtak uveče na razgovoru sa Edi Ramom o srpskom izdanju njegove knjige “Žrtvovanje”. Teško je baš to nazvati razgovorom koji je vodio Veran i koji je odneo skoro sve vreme za svoja pitanja i objašnjenja. Verovatno se pribojavao da ne bude “praznog hoda”. Ne verujem da je većina uopšte pročitala knjigu. Knjiga je dobro napisana, inteligentno, lično koliko je to nekom političaru uopšte moguće. Rama je šarmantan, duhovit, ume sa publikom, pogotovo onom koja je pozitivna prema njemu. Njegova knjiga, naravno, nije književnost, više je lična slika vremena u kojem se on kao političar bori sa mnogim stvarima. Najviše sa drugim političarima. Nije teško biti pozitivan posle Beriše i sličnih. Ali je potrebno pobediti Berišu i njemu slične.

Ceo događaj se odigrava u bivšem hotelu Interkontinental koji se sada zove Crowne Paza. Jedva sam ukapirao gde je to. Kažem taksisti da vozi u Interkonti i on dobro zna šta je u pitanju. Toliko o orijentaciji u vremenu i prostoru. A ispred Plaže obezbeđenje koje počinje već od Hajata. Mislim na ono vidljivo. Najazad nas puste unutra gde su već svi na svojim mestima. Mnogo crnih odela, mnogo frizura. Svi razdragani.

Sreo sam gomilu poznanika i prijatelja sa kojima se sve ređe viđam. Mišu Glenija nisam video sigurno duže od pet godina. Najveći broj ljudi poznajem iz devedesetih. Tu je i Dačić, kojega, mada ne lično, takođe znam iz devedesetih. Kakvi životi! Kakva iskustva! Naši sopstveni životi i naše sudbine više nisu bitne. Da nas sutra sve pozatvaraju na stadion (što je čest citat u Ovome Ovde)  ova vlast ne bi imala alternativu. Tako je kako je! Mogu da dignem ruke, mogu da spustim ruke, mogu još uvek razne stvari sa rukama. Ništa se neće promeniti zbog toga. Sasvim mi je jasno: potrebno je zaustaviti sve regionalne sukobe, uspostaviti ekonomsku saradnju, pokrenuti promet para, ideja i ljudi, zatvoriti knjigu o  krivcima i žrtvama iz prošlosti, investirati u infrastukturu, približiti se Evropi, ne približavati se previše Rusima… Malo li je? U celoj ovoj situaciji potpuno je irelevatno da li nas vređa arogancija i glupost vlasti. To ne znači da kritika i otpor nemaju smisla, već da je potrebno sagledati realnost i usaglasiti očekivanja. Inače ćemo skapati od gladi i usamljenosti.

Moji susreti sa političarima raznim uvek su bili posledica moranja. Uvek je nešto moralo da se “odradi”, da se moli za pomoć ili podršku za nekoga ili nešto. Zbog sebe nikada nisam ni sa kim razgovarao.  Upoznao sam, u svome novinarskom, i drugim  poslovima, razne likove. Neizmerno simpatične i prilično odvratne. Od svih političara koje sam sreo najsposobniji mi je delovao Branko Pešić, gradonačelnik Beograda. Istina, tada sam bio dosta mlad pa je možda utisak bio pojačan. On je bio koncentrisan, organizovan, jednostavan u komunikaciji, otvoren… Danas je, naravno, situacija sasvim drugačija. Od mera bezbednosti do organizacije vremena, medija, ljudi iz pratnje… Povremeno osetim  u izjavama današnjih političara izvestan prezir prema očekivanjima i razumu sopstvenog naroda. To nekako ide zajedno sa vladavinom političke korektnosti.

Bio sam u Tirani dva puta pre desetak godina. Kad je Rama bio gradonačelnik. I čuo mnoge pohvale za njegov rad. U Tirani sam se osećao sasvim normalno. Upoznao sam dosta dragih i pametnih ljudi. Nisam se osečao neprijatno zbog svoga srpskog porekla. Rekoh tada samom sebi: kad ću moći tako da se osećam i u Prištini. Ne znam. Bolje da ne razmišljam o tome. Žao mi je.

 

Jutros sam dobio prvu verziju muzike za pesmu “Ja sam jagnje na grani”. Veoma mi se dopalo. Nikita se razboleo. Bio sam jutros sa njim i Ognjenom. Mali bolesnik je ubrzo ponovo zaspao. Nije mogao ništa da jede. Jedva sam uspeo da mu dam lek i malo vode. Pipao sam mu nogice i čelo, proveravao da li ima temperaturu. Mačak Vasa se skupio kod njegovih nogu da ga čuva. Onda sam Ognjenu pričao o Drugom svetskom ratu jer znam da ga to zanima. Pričao sam mu o tome kako su Hitler i Staljin podelili Poljsku. I o zločinima jednih i drugih. Staljin je bio zločinac, ali je Hitler vodio monstruozniji projekat. On je hteo da zatre čitave narode – od beba do baba. Neko je Ognjenu napunio glavu da je Staljin bio strašniji od Hitlera. Mora da su to ove nove generacije nedićevaca i ljotićevaca. Pričao sam mu o ubijanju hendikepiranih kao početku čišćenja rase i o tome kako je najstrašnije kad se propoveda da je neka nacija, vera ili rasa bolja i vrednija od drugih. Mislim da je razumeo o čemu pričam.

Moram da pišem  nešto što nema nikakve veze sa mojim pisanjem. To mi pada sve teže. Da radim ono što najbolje umem, ali za nešto što nema veze sa umetnošću. Svaki dan mi se tada  čini ukradenim. Ali to je deo borbe za opstanak. Realni život. I to nema nikakve veze sa žrtvovanjem. Valjda.

Kupio sam na Bajlonovoj kilogram ljutih paprika. Različitih oblika i boja. Prodavac objašnjava: paprike su ljute, ali vlasnik nije! Neko je negde na FB-u okačio fotku ljutih paprika pored kojih piše: “Ljute kao prevarene žena”, a pored njih crvene, velike paprike koje se reklamiraju sa “Slatke kao tuđa žena”. Na Bajlonovoj ljute su 120 dinara kilogram a na Đermu 150. Krompir je između šezdeset i sedamdeset, paradajz, zavisno od sorte, između sedamdeset i stodvadeset, dunje dvesta, mladi sir trista a kajmak osamstotina dinara. I čvarci 800. Mada, duvan čvarci su preko 1000. Luksuz ne samo da zapošljava nego i održava.

Bilo bi najbolje kad ne bismo imali ama baš nikakve veze sa dnevnom, aktuelnom politikom. I političarima. Ali taj zahtev nema veze sa stvarnošću. Nismo mi samo oni koji ih biraju. Mi se suočavamo i sa posledicama svoga izbora.

 

Moraću danas da ispečem papričice. Od toga će ceo stan da se ispuni mirisom stvarnog života. I ljutinom. Poželeću političarima da i sami to ponekad urade. Bolje to nego seckanje luka kao u “Limenom dobošu”.

Ženidba čovečuljka, 12. oktobar, sreda

Preko puta Pravnog, na Bulevaru, već danima vidim kako stoji po dvadeset, trideset ljudi, mahom starijih. Pogled na redove ljudi koji nešto čekaju uvek me ubedači.  Nije da i sam, najmanje jednom mesečno, ne stojim u redu ispred lokalne Pošte. Čekam  da platim račune za struju po povlašćenoj ceni. Razmišljam o raznim stvarima, nikada o smislu života, i brzo dođem na red da platim. Ali ovo čekanje ispred Pravnog nešto je sasvim drugo. U pitanju je državno-lihvarsko zajebavanje. Svi građani u Srbiji moraju do kraja godine da zamene svoje zdravstvene knjižice. Oni koji su u stalnom radnom odnosu ne moraju da čekaju. To sređuju njihove firme. Čekanje na ulici je namenjeno penzinerima (matorcima). Svaka zamena košta 400 dinara. Prava sitnica! Kad, međutim,  ovaj iznos pomnožiš sa, recimo, šest miliona, dobije se jedna prilična suma – oko dve i po milijarde dinara.  Eto nove love u nacionalnom budžetu! Tako se smanjuje javni dug. Tako postajemo sve bogatiji i uspešniji.

Koliko godina nisam bio u nekoj državnoj zdravstvenoj ustanovi? Pet, deset, petnaest godinica? Stvarno ih nisam oštetio. Lekove kupujem, ništa ne uzimam na recept. Samo da potraje ovakvo stanje stvari. Mislim zdravlje a sistem. Neću da stojim za novu zdravstvenu legitimaciju!

 

Kiša, hladnoća, najava skore zime. A opet se nadamo da će za Sajam knjiga biti sunčano. Noćas sam sa Hamovićem bio na Radio Beogradu. Od ponoći do dva u jutro. Ko to uopšte sluša, pitam svoga izdavača. – Policajci, vatrogasci, dežurni hirurzi, spremno deklamuje Hamović. – Dežurna elita, pojačavam ga. – Nemaš pojma koliko se u Srbiji sluša Radio Beograd, ne daje se izdavač. – Pogotovo posle ponoći, umesto da se gleda Pink ili Happy!

Onda od kolega slušamo priče iz novog novinarskog sveta. O tome da jedna mlada koleginica izjavljuje kako je divna francuska himna Internacionala, a da se Brankov most u Beogradu tako zove zbog Branka Ćopića koji je sa njega skočio i ubio se. Mnogi mlađi ljudi stvarno misle da je Brankov most dobio ime po nesrećnom Ćopiću. Ne znaju da se ulica koja vodi do mosta zove po Branku Radičeviću. Ćopić, Radičević… sve mu je to isto. Pesnici.

Evo mi se malopre javio Hamović sav razdragan jer mu se mail-om javila neka naša žena sa Floride koja je slušala naša nadrobljavanja na Radiju. Znači, uspostavili smo živi most! Ne znam kako je na Floridi, mora da je u odnosu na Ovo Ovde užasno zbog onih orkana, droge i skupih zdravstvenih usluga.

 

U međuvremenu, otvorio sam prepisku sa Nikitom, mojim šestogodišnjim unukom. Vrlo zanimljivo. I poučno.

U nedelju me je počastio tako što mi je pozajmio čovečuljka od plastelina kojega je svojevručno napravio. Rekao sam mu da ću ga dobro čuvati i svakako vratiti.

Lepo smo smestili čovečuljka u baštu, u saksiju na prozoru, još je bilo suvo i kao neko sunce. Ja sam u nastupu preduzimljivosti pored čovečuljka stavio jednu mumiju sa kojom se Nikita i ja često igramo praveći razne vrste piramida i grobnica od drvenih kocki. Onda sam ih zajedno uslikao i poslao fotografiju zajedno sa porukom:

Evo kako se provodi Nikitin čovečuljak: “Bio je u njegovoj bašti. I tu je upoznao svoju devojku: Mumiju Prekrasnu! Pala ljubav!”

 

 

Nikita mi je odmah odgovorio:

“on nemože dase oženi”

Bržebolje sam pokušao da izgladim stvari:  “Onda ništa. Neka budu samo u ljubavi i prijateljstvu.”

Juče sam napravio neku vrstu kape za Nikitinog čovečuljka i poslao mu fotografiju uz komentar:     “Nikita, da li ti se sviđa kapa na čovečuljku? Mogu ja da mu napravim i šešir. Ako želiš. Crne boje? Ili beli sombrero?”

 

 

Posle izvesnog vremena stiže njegov komentar-odgovor koji je napisala Gorana: “kaže nikita da će da ti da drugog čovečuljka, njega možeš da oblačiš kako hoćeš, a i da ga oženiš..”

Ostadoh bez reči. Nije u redu da se žene i oblače tuđi čovečuljci. Definitivno. Ovaj svet ipak ima nade. Bez obzira na glupost i grozotu “reda i poretka stvari”.

Zavera budala, 9. oktobar, nedelja

Toj knjizi se stalno vraćam. Mogu da je čitam i čitam, i da mi nikad ne dosadi. Iako je u “Zaveri budala” Džona Kenedija Tula apsolutno sve – od likova do događaja i situacija – drukčije od Ovoga Ovde i Ovoga Sada, ja ipak prepoznajem neku tajanstvenu nit, neku vrstu tamne materije koja je iza svega u čemu živimo. ( John Kennedy Toole December 17, 1937 – March 26, 1969) was an American novelist from New Orleans, whose posthumously published novel A Confederancy of Dunces.)

Glavni junak romana je izvesni Ignacije  Rajli (Ignatius J. Reilly), čudni tredsetogodišnjak, debeo, lenj, mizatropski raspoložen, mušićav, stalno spreman za rasprave i svađe, čovek bez plana i vizije, ali sa jasno izgrađenim neprijateljskim stavom prema stvarnosti, modernoj civilizaciji, odnosima među ljudima… Do politike nije ni stigao. Toliko su ga okupirale sopstvene potrebe i strah da negde nešto ne izgubi, da ga ne oštete prevelikim zahtevima ili očekivanjima. U međuvremenu, ajde da zadovoljimo sve svoje apetite. Onako kako se oni javljaju.

Danas (u četvrtak 6. oktobra) vidim da su odbili da izglasaju Ivana Medenicu za redovnog profesora na Dramaturgiji. Prvo trojica kolega podnela izveštaj, u celini veoma pohvalan, i predložili da se Ivan izabere za profesora, na šta niko nije rekao ni “a”, pa se onda odluka o tome da na tajno glasanje. I tako je tajnim glasanjem njegovih kolega na Fakultetu za   dramske umetnosti odlučile da on ne može da bude profesor. Baš me zanima kakav bi bio rezultat da je glasanje bilo javno. Ta igra sa demokratijom, tajnošću i voljom većine, postaje svakim danom sve odvratnija i mučnija. Nije da se ja zalažem za bilokakav oblik diktature ili autoritarnosti, ali magla koja se pravi oko mehanizama donošenja demokratskih odluka koje su ne samo u suprotnosti sa moralom nego i sa zdravim razumom, svakim danom je sve neprozirnija. I onda: hop, eto ga spasilac u liku novog gazde, domaćina, vožda. On će, na kraju, da odlučuje o svemu, preko svojih kadrovskih alveola. To tako uvek završava.  Jebala vas demokratija taloga i probisveta!

Zahladnilo. Jesen. Ali još uvek sunčano.

“Zavera budala” je objavljena 1980-te, jedanaest godina posle samoubistva Džona Kenedija Tula. Samo zahvaljujući upornosti njegove majke roman se uopšte pojavio. Pre toga je bio odbijen od gomile izdavača, od kojih su neki bili veoma ugledni. Možemo samo da zamišljamo kako bi izgledao život da je knjiga objavljena za njegova života. Godinu dana posle objavljivanja, 1981, roman je dobio Pulicera. To bi bila  sažeta priča o piscu i njegovoj knjizi koja, naravno, ništa ne govori o svetu u kojem je živeo Džon Kenedi Tul.

Meni se danas, te godine – kraj šezdesetih i početak sedamdesetih, čine kao Zlatno doba. To je nesumnjivo posledica godina, iskustva, stvarnosti, sudbina ljudi sa kojima sam živeo. Ceo jedan spomenar uspomena.

Čini mi se da tek danas, u ovim Modernim vremenima, Ignacije Rajli može potpuno da se ostvari u svojim nebuloznim pričama i planovima, u svome tumačenju sveta. On je, svakako, prepametan za današnjicu. Ali tu je internet – Google i FB – i Ignacije ima sve vreme na raspolaganju. Može da radi od kuće. Može da plete reči, da kombinuje i otkriva sve moguće zavere, da pikira na koga hoće, da sune prokletstvo, oduva nečastive, obeleži tajne službe i propovednike. I on je, naravno, propovednik. Ali kakav propovednik! Njegov blog hara svetom. Čas je za Putina, čas za Sadama, onda se prebaci na Papu, pa na Obamu, ne promakne mu Sneki, zapazi on i Ronalda, ispljuje Erdogana i Merkelku, obrati se isposnicima na Svetoj Gori, pregovara sa Ikeom, postavlja uslove Boingu, diriguje cenama nafte, zatvori na nedelju dana celu farmaceutsku industriju, proveri dimenzije tunela na koridoru 11, kaže Kinezima da zajebu savete MMF-a…    Takav nama treba. Upravo takav.

 

U četvrtak, kad sam započeo ove dnevničke beleške, bio sam na razgovoru o “Muzeju melanholije” u Novom Sadu. Susret na brodu “Cepelin”. Dvadesetak ljudi. Najviše. Većina poznata. Dunav se ne čuje. Mirno veče. Možemo li biti mirni i melanholični a da smo i prisutni? Teško. A da otvorimo Muzej i u Novom Sadu? Šta kažu lokalne vlasti? Isto što i beogradske. Na svakom koraku čujem kako glupost, primitivizam i arogancija pobeđuju. Zbog toga razmišljam o Ignaciju i Zaveri budala.

Bio bih negde drugde, ali da se bavim onim čime se bavim. Na povratku, pogrešno skrenem pa prolazim kroz Surčin. Sve deluje prazno i pusto. Magacini, prodavnice, kladionice, kafići. I svi prozori u mraku. Ovde bi se lako moglo poludeti da nema jutra i pijace. A oko podneva zamirišu pečene paprike. I Ignacije pojede sledeću porciju kobasica. Život počinje da dobija smisao uprkos svemu.

Mislim da bi, do neke mere, Ignacije uživeo u Srbiji. Sigurno bi se oduševio kad bi video spomenik u obliku kazana za pečenje rakije. Neko bi mu sigurno ispričao i priču o “Zozovači”. Nikada nije tačno utvrđeno koliko je ljudi pomrlo od ove rakije. A Ignacije bi to ume lepo da rastumači kao zaveru kompanije koja pravi lažni marcipan.