Zavera budala, 9. oktobar, nedelja

Toj knjizi se stalno vraćam. Mogu da je čitam i čitam, i da mi nikad ne dosadi. Iako je u “Zaveri budala” Džona Kenedija Tula apsolutno sve – od likova do događaja i situacija – drukčije od Ovoga Ovde i Ovoga Sada, ja ipak prepoznajem neku tajanstvenu nit, neku vrstu tamne materije koja je iza svega u čemu živimo. ( John Kennedy Toole December 17, 1937 – March 26, 1969) was an American novelist from New Orleans, whose posthumously published novel A Confederancy of Dunces.)

Glavni junak romana je izvesni Ignacije  Rajli (Ignatius J. Reilly), čudni tredsetogodišnjak, debeo, lenj, mizatropski raspoložen, mušićav, stalno spreman za rasprave i svađe, čovek bez plana i vizije, ali sa jasno izgrađenim neprijateljskim stavom prema stvarnosti, modernoj civilizaciji, odnosima među ljudima… Do politike nije ni stigao. Toliko su ga okupirale sopstvene potrebe i strah da negde nešto ne izgubi, da ga ne oštete prevelikim zahtevima ili očekivanjima. U međuvremenu, ajde da zadovoljimo sve svoje apetite. Onako kako se oni javljaju.

Danas (u četvrtak 6. oktobra) vidim da su odbili da izglasaju Ivana Medenicu za redovnog profesora na Dramaturgiji. Prvo trojica kolega podnela izveštaj, u celini veoma pohvalan, i predložili da se Ivan izabere za profesora, na šta niko nije rekao ni “a”, pa se onda odluka o tome da na tajno glasanje. I tako je tajnim glasanjem njegovih kolega na Fakultetu za   dramske umetnosti odlučile da on ne može da bude profesor. Baš me zanima kakav bi bio rezultat da je glasanje bilo javno. Ta igra sa demokratijom, tajnošću i voljom većine, postaje svakim danom sve odvratnija i mučnija. Nije da se ja zalažem za bilokakav oblik diktature ili autoritarnosti, ali magla koja se pravi oko mehanizama donošenja demokratskih odluka koje su ne samo u suprotnosti sa moralom nego i sa zdravim razumom, svakim danom je sve neprozirnija. I onda: hop, eto ga spasilac u liku novog gazde, domaćina, vožda. On će, na kraju, da odlučuje o svemu, preko svojih kadrovskih alveola. To tako uvek završava.  Jebala vas demokratija taloga i probisveta!

Zahladnilo. Jesen. Ali još uvek sunčano.

“Zavera budala” je objavljena 1980-te, jedanaest godina posle samoubistva Džona Kenedija Tula. Samo zahvaljujući upornosti njegove majke roman se uopšte pojavio. Pre toga je bio odbijen od gomile izdavača, od kojih su neki bili veoma ugledni. Možemo samo da zamišljamo kako bi izgledao život da je knjiga objavljena za njegova života. Godinu dana posle objavljivanja, 1981, roman je dobio Pulicera. To bi bila  sažeta priča o piscu i njegovoj knjizi koja, naravno, ništa ne govori o svetu u kojem je živeo Džon Kenedi Tul.

Meni se danas, te godine – kraj šezdesetih i početak sedamdesetih, čine kao Zlatno doba. To je nesumnjivo posledica godina, iskustva, stvarnosti, sudbina ljudi sa kojima sam živeo. Ceo jedan spomenar uspomena.

Čini mi se da tek danas, u ovim Modernim vremenima, Ignacije Rajli može potpuno da se ostvari u svojim nebuloznim pričama i planovima, u svome tumačenju sveta. On je, svakako, prepametan za današnjicu. Ali tu je internet – Google i FB – i Ignacije ima sve vreme na raspolaganju. Može da radi od kuće. Može da plete reči, da kombinuje i otkriva sve moguće zavere, da pikira na koga hoće, da sune prokletstvo, oduva nečastive, obeleži tajne službe i propovednike. I on je, naravno, propovednik. Ali kakav propovednik! Njegov blog hara svetom. Čas je za Putina, čas za Sadama, onda se prebaci na Papu, pa na Obamu, ne promakne mu Sneki, zapazi on i Ronalda, ispljuje Erdogana i Merkelku, obrati se isposnicima na Svetoj Gori, pregovara sa Ikeom, postavlja uslove Boingu, diriguje cenama nafte, zatvori na nedelju dana celu farmaceutsku industriju, proveri dimenzije tunela na koridoru 11, kaže Kinezima da zajebu savete MMF-a…    Takav nama treba. Upravo takav.

 

U četvrtak, kad sam započeo ove dnevničke beleške, bio sam na razgovoru o “Muzeju melanholije” u Novom Sadu. Susret na brodu “Cepelin”. Dvadesetak ljudi. Najviše. Većina poznata. Dunav se ne čuje. Mirno veče. Možemo li biti mirni i melanholični a da smo i prisutni? Teško. A da otvorimo Muzej i u Novom Sadu? Šta kažu lokalne vlasti? Isto što i beogradske. Na svakom koraku čujem kako glupost, primitivizam i arogancija pobeđuju. Zbog toga razmišljam o Ignaciju i Zaveri budala.

Bio bih negde drugde, ali da se bavim onim čime se bavim. Na povratku, pogrešno skrenem pa prolazim kroz Surčin. Sve deluje prazno i pusto. Magacini, prodavnice, kladionice, kafići. I svi prozori u mraku. Ovde bi se lako moglo poludeti da nema jutra i pijace. A oko podneva zamirišu pečene paprike. I Ignacije pojede sledeću porciju kobasica. Život počinje da dobija smisao uprkos svemu.

Mislim da bi, do neke mere, Ignacije uživeo u Srbiji. Sigurno bi se oduševio kad bi video spomenik u obliku kazana za pečenje rakije. Neko bi mu sigurno ispričao i priču o “Zozovači”. Nikada nije tačno utvrđeno koliko je ljudi pomrlo od ove rakije. A Ignacije bi to ume lepo da rastumači kao zaveru kompanije koja pravi lažni marcipan.