Između avana i kreveta, 30. spetembar, petak
Danas je svetao dan. Prozračan. Rođendan. Moj i Goranin. Popili smo kafu, pojeli malo kolača, deca su crtala, a onda se igrala žmurke. Ništa žestina ili pivo. Mačke se kod kuće ushodale. Prelaze mi preko ramena i glave. Hoće da se nameste u krilo, tamo gde je laptop. Šaljem poruke dužnicima da nam uplate pare. Stižu čestitke sa svih strana. Zahvaljujući FB-u pre svega. Jutros me je rano probudio gospodin Gugl. I on mi želi sve najbolje. Premijer se retorički pita da li neko želi da ruši njega ili se buni zbog tri srušene barake. Novi predsednik DS-a, kaže jedan bivši demokrata, nosi na ruci dvosobni stan. Kad se osvrnem oko sebe teško da vidim nekoga od uticaja ko uliva poverenje. Odnoso, takvih sigurno ima, ali sve je do te mere razvaljeno da se ne vidi put da pravi i odgovorni ljudi dođu na prava mestima. Otkazuju se operacije u Gradskoj bolnici, jer nema dovoljno anesteziologa. Ambasador Srbije u Kini je onaj čovek koji je zagovarao kopanje kanala Dunav – Morava – Vardar – more. Stid me je zbog svega. Često imam osećaj nestvarnosti. Verica mi piše sa Novog Zelanda da je pročitala “Muzej melanholije” i da bi volela da pročita neku kritiku. Ne shvata da ovde književne kritike uglavnom nema i da sam ja potpuno neprimećen pisac. Zbog toga ne osećam nikakvo ogorčenje. Čak ni čuđenje. Hipokrizija i foliranje su ovde stariji od svake politike, znanja i rasprave o ljudskim pravima.
Jutros, u apoteci, jedan klinac, možda jedanaest godina, mršav, u crvenoj majici, stiska u šaci novčanicu od pet stotina dinara i traži zavoj. – Kakav zavoj, pita ga apotekarka. Onda izređa pet različitih dimenzija. Vidim da je dečak zbunjen pa ga pitam: šta treba da se previje? On kaže: babi je odsečena noga, i pri tome pokazuje na nogu, ispod kolena. Apotekarica ne komentariše već preporučuje zavoj dugačak deset metara. Onda dečak pita i za flaster. I svaki put pita pošto je šta. Ukupno ispadne 285 dinara. Ćutke uzima stvari i kusur. Odlazi. Ne znam šta da kažem. Apotekarica je definitivno kučka. A možda je samo rasejana, možda ništa i nije čula. Možda ima svojih briga. Deluje mi depresivno. Pa ipak… Saosećanje nije ektoplazma koja može da se prenosi bez reči i pokreta. Zar nije bilo nikog drugog da ode da kupi zavoj za babinu odsečenu nogu? A ako dećak živi sam sa bakom?
Mogao bih da upotrebim maštu i za nešto vedrije. Mnogo čestitki u kojima se veliča mašta, kreativnost, radost stvaranja… Ali šta ako je oko nas tako gust, neproziran mrak da vam se ponekad učini da je sopstvena mašta i kreativnost neka vrsta neodgovornosti i bešćutnosti? Mene to pogodi. Učini mi se da sam oboleo od bolesti koja moja osećanja pomera iz jednog u drugi ekstrem.
Pisao mi je Prota, iz Graca, mislim, i zamolio da mu pošaljem belešku o sebi za kratku knjigu pesama koja je u pripremi. Bilo mi je lakše da napišem novu nego da tražim staru koju sam sigurno bio poslao Proti pre par meseci.
To izgleda ovako: ” Velimir Ćurgus Kazimir, rođen ne, živ da, pisao, crtao, sa decom igrao, prevratio se preko glave, u pesku svesku ostavio, knjiga 10tak, muzej 1, vodeni žig na peti, na njemu nacrt novog grada, još nije vreme, ali biće. Kad-tad. Avan zvrji prazan. U njemu izmešati sve. Pažljivo. Da se neko ili nešto ne povredi. Onda darivati. Živi u Beogradu.”
Avan zvrji prazan. Zvuči kao epitaf. Zgodno. Ali za rođendan možda malo preteško. Zaboravih da pomenem teme svojih slikica: devedesete, scene sa ulice, kreveti i spavaće sobe, akvarijumi, faltane slike, izmučena lica… Izvukoh jednu spavaću sobu, sa sve papučama. Gledam i razmišljam: kada je to bilo? Između avana i kreveta! Možda je to kontrapunkt, možda odatle sve krene. Toplo mi oko srca kad vidim stari crtež.
Politička poruka, 27. septembar, utorak
Ja sam jagnje na grani
Ja sam jagnje na grani,
Dođi, šta si se ukopao?
Ja sam jagnje na grani, tvoje.
Što si stisao to parče slaninice.
Penji se.
Nema tog drveta na koji se ne možeš popeti.
Jebeš garsonjeru.
Ovde je visina, pogled, oportjuniti.
Odavde možeš da se vineš gde oćeš.
Povedi koga želiš. U tebe gledaju.
Jebeš starce.
Ja sam tvoje jagnje na grani
Koje tebe čeka.
Ko voli mrak taj nek ostane kod korenja.
Ovde je prozračno i široko: budućnost!
Samo za hrabre i posvećene.
Ja sam jagnje na grani,
Napusti sve, popni se.
Nisi sam, milioni su spremni.
Izuj se. Kreni.
Ja sam jagnje na grani.
Tako, tako treba!
Krc, prc… tuš!
Kalendarsko pisanje pesama, 22. septembar, četvrtak
Danas je sunčano i prohladno. Prvi dan jeseni. Računao sam da će leto siguro još da potraje. Potpuno sam zaboravio na kalendar. A možda se i kalendar izmeni pod pritiskom globalnog zagrevanja.
Nedavno je prošao neki asteroid tik pored naše kuće. Provukao se između Zemlje i Meseca. Odmah su tim povodom najavili sledeći asteroid koji će biti još bliže krovovima. Vidim da gomila pisakarala naprosto uživa u najavama sopstvene propasti. Ili misle da će to njih zaobići.
Napisao sam “Pesmu teranja” i “Odu radosti”. Poslao sam pesme Đorđu koji mi je, pre toga poručio, da je nešto “u kurcu”. Onda bi ove pesme mogle da pomognu. Kaže mi da jesu: bacio se na komponovanje. Za “Pesmu teranja” bilo mi je potrebno oko mesec dana da prikupim prave izraze, odnosno zvuke. Reči iz celog sveta. Petnaest jezika. Zvuci mogu da objasne mnogo toga. Različiti jezici se “slažu” oko poruka, odnosno osećanja, koje zvuci izazivaju.
U Kolarcu, jutros, razgovaram sa Jasnom o mogućnosti da neke pesme budu izvedene upravo u toj drevnoj ustanovi. Velika sala prokišnjava. Nisam ni računao na Veliku salu.
A kod izdavača, koji je u komšiluku, slušam kako Zoran doživljava Sajam knjiga kao kataklizmu. Sve je manje ozbiljnih, profilisanih izdavača koji idu na Sajam. To postaje prostor za Lagunu i Službeni glasnik. Izdavački detant. To se reguliše ne samo uz pomoć tržišta i ukusa nego i sitnom korupcijom.
Popravite krovove, pripremite drva, dolazi jesen i zima.
Ko bi rekao! Tako smo lepo i harmonično živeli. Sve ove godine.
Život ide dalje. Ispod Studentskog parka, na uglu Višnjićeve, pored Šejh Mustafinog turbeta, sveže iskopan grob. Deluje potpuno nestvarno. Kao da se neko zajebavao. Ko kaže da nije. Osetiš navalu stida zbog svega.
Popravite krovove, zapušite rupe, pripremite drva. Dolazi dugačka zima.
Pesme:
Pesma teranja
Pei viratu, avi viratu!
Pei viratu, avi viratu!
Pis, šic, mrš, odbi, iš, ćibe, sikter
umalis ka đan dimonjo!
Odbi, odbi
Via, via
Prokleti, prokleti
Veg ga, veg,
Rot op!
Ćibe bre!
Ku ksie, kui mo!
Suka, suka!
Prokletinjo!
Loif`n!
Džape, džape… thuuuuuv, thuuuuuv!
Apage
Mrš, mrš
Pooooolong!
Kiš nuka, kiš nuka!
Kuš, kuš, kuš!
Apage Satanis!
Bombaks fi, bombaks fi, fiiiiiiiiiiii! (uzvik, latinski: “fiiiiiiii” može da prolazi kroz celu pesmu)
Defutua, ad mentulam!
Defutua, ad mentulam!
U kurac!
Iš!
Zu, pšt, ust!
Zu, pšt, ušt!
Dutedeić, dutedrakulu!
Degaž, degaž!
Hus, hus, hus (sa kratkim u)
Raus!
Veršvinde!
Nema te!
Haub ab, haub ab! Nestani!
Cis ab!
Šu, git, skuut, skrem! (“skuut” sa dugim “u”)
Šu, git, skuut, skrem!
Vamus!
Fakof, fakof!
I nije ti dosta:
Iš, mrš, pis, kuš, ćibe, pis!
Đavole, đavole,
Samo si mi još ti trebao!
Apage. Sikter, mrš!
Pei viratu, avi viratu!
Pei viratu, avi viratu!
Pei viratu, avi viratu!
Pei viratu, avi viratu!
Upotrebljeni jezici:
Tamilski, filipinski, malezijski, latinski, kineski mandarinski, rumunski, italijanski, francuski, nemački, holandski, engleski, romski, ruski, zulu, jidiš i srpski, naravski!
Oda radosti
Taksido
Trankl, trankl, vitlaj baj,
Tandara, mandara zombi star.
Vivat živat, ah krokaj,
Belzebuba vutre dar!
Hodaj, rodaj, daj, daj, daj,
Belzebube vutre dar!
Smiri, biri, ugni, cugni,
Salismiga min namugni.
Bedro, vedro, hodro, modro,
Vivat živat, jedro digni!
Bakalar, bakalar.
Vivat živat, ah krokaj,
Belzebuba vutre dar!
Hodaj, rodaj, daj, daj, daj,
Belzebube vutre dar!
Num dum, num dum,
Num dum, num dum,
Taksido!
Num dum, num dum,
Num dum, num dum,
Taksido!
Idijoti, maliskoti, idijoti, pelinkoti,
Nihil ništa, nula spava,
Gde je dupe tamo glava,
Vivat živat, ah krokaj!
Vivat Dambo e saraj!
Vivat živat, ah krokaj,
Belzebuba vutre dar!
Hodaj, rodaj, daj, daj, daj,
Belzebube vutre dar!
Avokado, 20. septembar, utorak
Pljusak. Zahlađenje. Ulica je odjednom pozelenela od lišća koje su vetar i kiša poskidali sa krošnji. Još uvek je sve zeleno, ali to svlačenje drveća, kao i mrak koji se spušta oko pola osam, nedvosmisleni su znaci. Neko je rekao: “sad će Novak, pa Prvi maj i biće ponovo leto”. Ubrzanje vremena je postalo sastavni deo moga životnog doba. Mrzim kuknjavu zbog starosti, žalopojke za starim, dobrim vremenima, prebacivanja novim generacijama kako ništa ne znaju i ne umeju da cene. Naša su raspoloženja promenljivija od klimatskih prilika. Menjaju se mimo pravila. Promene vazdušnog
Pre oko dva meseca posadio sam krupno seme avokada. Nisam postupio onako kako je preporučeno: oprati i oguliti semenku, sa tri čačkalice je učvrstiti tako da bude postavljena sa špicastijim delom prema dole, i naravno, sipati vodu do pola semena. Posle izvesnog vremena počne da izbija koren koji se uvrće i grana i pomalo podseća na koren mandragole. A prema gore izraste pravo kao strela stabljika sa ravnim, uskim parnim lišćem. Tek kad je iznikao “moj” avokado pogledao sam na You tubu kako se pravilno zasađuje avokado. (To sasvim liči na mene. Ubi me nestrpljenje.)
Ja sam “moj” avokado prvo držao u vodi jedno deset dana. Neopran i neoguljen. Onda sam ga položio plitko u zemlju – porebarke, jer nisam znao odakle će da krene korenje a odakle stablo. Posle nedelju dana pojavilo se nešto što bi mogao da bude avokado. Najviše mi je “pomogao” avokado koji je zasadila Ruža u svojoj čarobnoj baštici. Prepoznao sam listove. Pre desetak dana pojavio se prvi cvet. Divna bela trubica koja se nije previše otvorila. A onda, juče, novi cvet. Preko dana je bio zatvoren a noćas se, po kiši i kijametu, otvorio. Eto nama cvetne bašte na prozoru!
Moraću da ga presadim u veliku saksiju i da ga čuvam od zimoće. Na sreću, avokado očigledno nije privlačan za naše maćke inače bi to bio problem.
Možda je naša budućnost u gajenju avokada! Klima se ionako menja. Bićemo sve bliži ekvatoru. Naš unuk Nikita ionako je izjavljivao da bi voleo da bude farmer. Pretpostavljam da je mislio da bude holandski a ne srpski seljak. Sad je trenutak da počnem da kupujem zemlju. Ne verujem da mogu da dobijem nešto od zemlje svojih dedova i pradedova. Avokado, artičkoka, bamije i špargla, eto idealne kombinacije za uspešnog farmera. Od voća trešnja, šljiva i malina.
Dnevni avokado!
Noćni avokado!
U Beogradu je održan Prajd, prvi put na glavnom gradskom “potezu”: Slavija – Trg republike. Bez nasilja i prostakluka. (Osim onog u sebi.) Napredak u svakom pogledu koji koristi i vlast, i mediji, i opozicija. Ja sam se samo setio one akcije na početku rata u Bosni: Crnog flora za Sarajevo. Naša je povorka išla u suprotnom pravcu – od zgrade Albanije prema Slaviji. Sećam se “junaka” kako su se demonstrativno okupljali kod robne kuće Beograd i “Zagreba” baš u to vreme. Bili su u maskirnim uniformama, uparađeni, neki bradati, neki krupni i veliki, neki mali i kočoperni. Među njima i jedna tzv. publicista, filmađija, šta li. To pokazivanje beše ogledno, deo uigrane policijske igre u kojoj je zastrašivanje bilo podjednako važno, ako ne i važnije, od prebijanja.
Vidim kako policija deluje preventivno i zaustavlja “verničku” procesiju u Knez Mihajlovoj. Mediji izveštavaju o dvojici muškaraca obučenih kao sveštenici. Zanimljivo kako se sve može i kako ništa nije problem. Kako se jednostavno sprečavaju incidenti i kako se stvari nazivaju pravim imenima.
Nemam pojma da li je avokado na našem prozoru muško ili žensko. Daje li on plod koji tako nežno volimo? Ili je to samo imitacija.
Neke stvari moramo sami da otkrijemo. Tako što sačekamo.
Skloniti se ili biti uklonjen, 16. septembar, petak
Skloniti se, a ipak učestvovati, kako je to uopšte moguće? Učestvovanje je sa mene prvenstveno stvar moralne odgovornosti. Ceo život sam proveo kao deo sveta, odnosno društva. Nisam mogao da zatvorim oči pre nepravdama, nasiljem, zlostavljanjem bilokoga. Odrastao sam u senci vijetnamskog rata i protestima protiv američke politike. Priznajem, tada nisam razmišljao o eventualnim zločinima Vijetkonga. I kad su ubili Če Gevaru nisam razmišljao o tome da je on bio ubijen kao predvodnik gerilske grupe u stranoj zemlji. Mislio sam da pravda ima svoja unutrašnja pravila, i vrednosti, koje mogu da opravdaju nasilje i progon drugih ljudi. Ako su bogataši, i zli veleposednici tada bili manjina, a ja na strani većine gde sam danas? Nedvosmisleno sam manjina. Mada nemam ni bogatstvo, ni moć, ni uticaj, ipak se osećam ugroženim i izloženim svim vrstama pritisaka. Tu je ona većinska – malograđanska, sebična, neobrazovana i primitivna masa, a tu je i ona manjinska – moć vlasti i tajkuna. Gledam kako se lako “nađu” na zajedničkom zadatku! Mogao bih, možda, da osetim ponos što pripadam potlačenoj, onemoćaloj i ismejanoj klasi, klasi intelektualaca. Već sam taj pojam izaziva podsmeh. Baš kao i disidentska kultura. Živimo u periodu trijumfalizma ignorancije i cinizma. Ali takava vrsta ponosa sasvim je infantilna. Ne samo da ničemu ne služi nego i sopstveni položaj još više unižava i obesmišljava.
Sedim u “Kućici”, kafiću u parku kod Šeste. Prazno je, sunčano, toplo. A preko zvučnika neki vedri laki rok. Na engleskom.
Skloniti se od svega nije stvar koja se može uraditi naprećac, jednostavno. Za tako nešto su potrebne pretpostavke, i pripreme. Nešto poput pripreme ekspedicije. Na primer: Kon Tiki! Možda su neki ljudi sposobni da se isključe samim fizičkim premeštanjem u drugu sredinu. Na primer: odu u manastir. Pretpostavljam da su pre toga bili vernici. Pretpostavljam da su “izveli decu na put”, ukoliko imaju decu. Pretpostavljam da su zbrinuli svoje stare roditelje, ukoliko ih i dalje imaju. Pretpostavljam da su poplaćali sve račune, vratili sve dugove, zavšili sve započete posleove. Pretpostavljam da su se dogovorili sa svojim bračnim partnerom, razdelili imovinu, odredili ko će biti izvršilac poslednje volje. Ima tu prilično posla. Nije to odjava sa FB-a.
Može se, međutim, uvek razmišljati i postavljanjem pitanja: a šta bi bilo da ja sada umrem? Je l za to potrebna priprema? I kao da se ne bi rešilo sve samo od sebe. I sahrana i ostavinska rasprava. Potpuno bez tebe.
No, to je jedna sasvim druga dimenzija. O tome ne odlučuješ samostalno. (Najčešće.) Dok si Ovde moraš, hteo, ne hteo, da učestvuješ.
Sedim u “Kućici” i pokušavam da sredim misli. Juče, četvrtak, 15. septembar, bio je težak i odvratan dan. Ponovo sam bio u situaciji da moram da smirujem ljude, da ispravljam tuđe greške, da pimplujem i posredujem. Ovde je iz dana u dan sve teže bilošta normalno i profesionalno raditi. To je atavistički cunami populizma i otimačine. Previše ljudi znam i previše pamtim.
Uveče me je nazvala jedna poznanica koja je razgovor započela rečima: Ja stanujem u Ohirdskoj! U prvom trenutku nisam shvatio o čemu je reč. Onda mi je objasnila da je doneta odluka, na gradskom nivou, da Ohridska ulica promeni naziv u ulicu Brane Crnčevića. – Neću u ličnoj karti da mi piše da živim u ulici Brane Crnčevića! Obratila mi se jer misli da ja nekako mogu nešto da promenim.
Naravno, da ne mogu.
O liku i delu Brane Crnčevića teško mi je da pišem. Nije prošlo mnogo vremena od njegove smrti. On je svakako bio darovit i vešt satiričar, autor je duhovitog komada “Kafanica, sudnica, ludnica” koji sam kao klinac sa oduševljenjem gledao u Ateljeu. Onog časa kad je iz sfere književnosti zakoračio u politiku Brana Crnčević je postao zagovrnik mržnje i šovinizma, ratni huškač, nacionalistički demagog i stranačka prišipetlja. Umeo je od politike da se “ogrebe” u svakom pogledu. O njegovom pređašnjem životu, navodnoj saradnji sa Službom, kao i sklonisti piću i kocki, znam samo iz priča i to nije za razmatranje. Pretpostavljam da se za “dobijanje” ulice računa samo ono što je iz tzv. javne sfere.
Naravno, otkad je ulica u gradu politika je odlučivala kako će se koja ulica i trg nazvati. I tako se preko imena ulica pokazivalo ko ima moć i sva prava koja iz toga proizilaze. Nije Brana Crnčević ni prvi, ni poslednji, “junak” koji će dobiti svoju ulicu.
Razmišljam o tome kako bi moglo da se sačuva sećanje grada od raznoraznih operacija i intervencija. Na primer, da se uvedu tzv. gradske fusnote, neke vrste obeležja koje će se stavljati na zgrade, ulice i trgove, svuda gde je vlast intervenisala. Negde je to spomenik, negde park, dvorište, ugao… Dovoljno bi bilo postaviti znak i broj fusnote. Objašnjenje bi bilo “gore”. Na oblaku, na netu. I niko ne bi mogao da ukloni ovo sećanje, odnosno podsetnik.
Možda je to jedan od načina ne samo da se branimo nego i da učestvujemo. Inače će nas drugi ne samo skloniti nego i ukloniti!
U potrazi, 13. septembar, utorak
Stalno nešto tražimo. Čak i kad se ne pomeramo. (Možda onda i najviše.) Prustovo traganje za izgubljenim vremenom deluje skroz bezvremeno. (Ko nema vremen za sebe teško da će imati za druge.)
Upiljiš se iznenada u sebe pa se zapitaš: a ko sam ja bio pre trideset i dve godine. Nekako se setiš, ili rekonstruišeš, gde si tada bio, i misliš da si odgovorio na pitanje. Nema veze, naravno. Sećanje nije kviz. Tačnim odgovorima ne dolazi se do suštine: ko smo, i kakvi smo, nekada bili. Da smo isti to nema veze sa stvarnošću. Čovek je usamljena i promenljiva pojava koja se ponekad poveže i pomeša sa određenim događajima. Mada, i to može biti samo pusta metafora. Može se živeti usamljeno i usred meteža. Tada pogotovo.
Pokušavamo da kuću oslobodimo nekorisnih stvari. Delovi prošlosti kao istanjena vuna. Ja čistim papire, časopise, delove tekstova, pisma, stare crteže, olovke, bojice… Saša se oslobađa odeće, dečije i naše, igračaka, starih cipela. Napravi odabir i ja to odnesem u komšiluk – siromašnim Romima koji žive u velikom siromaštvu. Oni se uvek obraduju i obavezno pitaju za još nešto – Imate li stvari za bebu od dvadeset meseci? Cipelice za petogidišnjaka?
To rastajanje od starih stvari istovremeno je i podsećanje i neka vrsta potrage. Potrage za nečim odavno izgubljenim. Neka stvar, neka igračka, papirić, kao da mogu da obnove sećanje na veliko parče života. Sa tim se sećanjem ožive i lica i sudbine onih koji su iščezli decenijama.
Kako se samo olovke rasuše! Ne možeš ih više zaoštriti jer je vreme sve učinilo poroznim i lomljivim. Jedno vreme sam mislio da je problem u rezaču pa sam kupovao sve nove i nove. Olovke i dalje pucale. Napukla je i moja daska za crtanje. Odjednom, ničim izazvano. Tačno po sredini. To stvari pucaju i lome se kao klatna na satu. Upozoravaju, ne nas, već ceo svemir da sve ima svoj početak i kraj. Od toga saznanja ne bude lakše, ali nije to ni neka propast. Poćneš da prevrćeš stare stvari i igra dobije drugi, lepši smisao.
Gledali smo dokumentarni film “Finding Vivian Maier”. Baš sam se potresao. Kakva sudbina. Veličanstveno, tragično, slučajno. Koliko još ima ljudi koji neguju tajne strasti zapisivanja, fotografisanja, crtanja, poverljivog pričanja, pamćenja, saosećanja, koliko još ima onih koji su posvećeni, svim svojim srcem, celom dušom, drugim ljudima, umetnosti, veštinama…? Kao da je ceo svet otišao u pičku materini, i kao da više nema nijednog zdravog, čvrstog oslonca. A onda otkriješ ono što je izgubljeno, poput fotografija Vivian Maier, i shvatiš da i dalje, poput anđela čuvara, postoje ljudi koji umnožavaju i čuvaju ono najdragocenije, ljudski. Kakvi bre sveci poput Nikolaja Velimirovića, Stepenica i Majke Tereze?! Našoj budućnosti mogu da daju smisao samo ljudi poput Vivian Maier, Ludvig Vitgenštajn, Mark Rotko. Oni koji se muče da bi bili to što jesu, da bi održali svoj dar, koji predstavlja pravi alem kamen celog čovečanstva, a pri tome uopšte ne mare da budu poznati i slavni. Oni su sveci i mučenici premda sami o sebi najverovatnije uopšte ne misle na taj način.
Maier_057, 6/25/13, 9:56 AM, 16C, 5736×5466 (152+1453), 100%, Custom, 1/60 s, R36.6, G8.6, B22.8
Mene su fotografije Vivian Maier, na neki daleko način, podsetile na fotografije Milana Ćirkovića Kirila. Hvala bogu, on je još živ, i negativi njegovih fotografija još su u životu, čini mi se u njegovom podrumu na Labudovom brdu. I on se godinama kretao gradom, ili bilogde, sa fotoapartom na grudima. Bio je to neki roleflex, sa njim je uradio najveći broj portreta, kasnije se odnekud pojavila neka lajka i praktika.Bio je obučen, i leti i zimi, kao neka preteča budućim specijalcima, slojevito, mnogo džepova punih raznih izviđačkih stvarčica. Teške crne cipele, preteče martinski, torba preko ramena… Najveći broj fotografija ostao je u negativima. Kao primer onoga što radi često je pravio kontakt fotografije, sa najamnje dvanaest fotografija, a najviše trideset. Pretpostavljam da, u neku ruku, moraš biti otkačen da bi radio ovako nešto. Ali kada to radiš sigurno, sasvim prirodno, veoma brzo ljudi prestanu da se pitaju: ko je ovaj i zašto to radi. Tvoje beleženje sveta, i života koji prolazi, postaje deo stvarnosti. Jednog dana dođe budućnost pa se to zaboravi.
Bilo bi dobro prkupiti Kirilove fotografije i napraviti izložbu. Godine: 1977, 78… Pre Titove smrti. Mi, većinom, tridesetogidišnjaci. Mnogih likova sa Kirilovih fotografija više nema. Otišli zauvek. Kad se pojavi fotografija izroni ime, priča, sećanje.
Evo jedne kontakt fotografije. Četiri osobe: Jelka, Pavluška, Milan i Vlada. Tvrdo jezgro revolucije. Jelka i Pavluško više nisu sa nama. Sudbine, sudbine, sudbine…
U nedelju na savskom pristaništu sa Dživetom. Pijemo kafu pre podne ispod starog platana. Poranili smo. Onda se odemo i do promenade ispred gradilišta Beograda na vodi. Lepo je što je obala očišćena. Džive, koji je odrastao u Sava mali, pokazuje mi, levo od tramvajskog mosta, uzvodno, gde se kao klinac kupao. Jednom je okačio kratke pantalone o drvo koje bilo na samoj obali i otisnuo se Savom sa društvom. Uveče se vrati, a pantalonica nema. Onda se vrati kući u kupaćim. U kući kuknjava i žalost. Neko doneo pantalone kući, pošto je u njima bila đačka knjižica sa adresom. Povratak među žive bio je, naravno, prilično žestok.