Ženidba čovečuljka, 12. oktobar, sreda

Preko puta Pravnog, na Bulevaru, već danima vidim kako stoji po dvadeset, trideset ljudi, mahom starijih. Pogled na redove ljudi koji nešto čekaju uvek me ubedači.  Nije da i sam, najmanje jednom mesečno, ne stojim u redu ispred lokalne Pošte. Čekam  da platim račune za struju po povlašćenoj ceni. Razmišljam o raznim stvarima, nikada o smislu života, i brzo dođem na red da platim. Ali ovo čekanje ispred Pravnog nešto je sasvim drugo. U pitanju je državno-lihvarsko zajebavanje. Svi građani u Srbiji moraju do kraja godine da zamene svoje zdravstvene knjižice. Oni koji su u stalnom radnom odnosu ne moraju da čekaju. To sređuju njihove firme. Čekanje na ulici je namenjeno penzinerima (matorcima). Svaka zamena košta 400 dinara. Prava sitnica! Kad, međutim,  ovaj iznos pomnožiš sa, recimo, šest miliona, dobije se jedna prilična suma – oko dve i po milijarde dinara.  Eto nove love u nacionalnom budžetu! Tako se smanjuje javni dug. Tako postajemo sve bogatiji i uspešniji.

Koliko godina nisam bio u nekoj državnoj zdravstvenoj ustanovi? Pet, deset, petnaest godinica? Stvarno ih nisam oštetio. Lekove kupujem, ništa ne uzimam na recept. Samo da potraje ovakvo stanje stvari. Mislim zdravlje a sistem. Neću da stojim za novu zdravstvenu legitimaciju!

 

Kiša, hladnoća, najava skore zime. A opet se nadamo da će za Sajam knjiga biti sunčano. Noćas sam sa Hamovićem bio na Radio Beogradu. Od ponoći do dva u jutro. Ko to uopšte sluša, pitam svoga izdavača. – Policajci, vatrogasci, dežurni hirurzi, spremno deklamuje Hamović. – Dežurna elita, pojačavam ga. – Nemaš pojma koliko se u Srbiji sluša Radio Beograd, ne daje se izdavač. – Pogotovo posle ponoći, umesto da se gleda Pink ili Happy!

Onda od kolega slušamo priče iz novog novinarskog sveta. O tome da jedna mlada koleginica izjavljuje kako je divna francuska himna Internacionala, a da se Brankov most u Beogradu tako zove zbog Branka Ćopića koji je sa njega skočio i ubio se. Mnogi mlađi ljudi stvarno misle da je Brankov most dobio ime po nesrećnom Ćopiću. Ne znaju da se ulica koja vodi do mosta zove po Branku Radičeviću. Ćopić, Radičević… sve mu je to isto. Pesnici.

Evo mi se malopre javio Hamović sav razdragan jer mu se mail-om javila neka naša žena sa Floride koja je slušala naša nadrobljavanja na Radiju. Znači, uspostavili smo živi most! Ne znam kako je na Floridi, mora da je u odnosu na Ovo Ovde užasno zbog onih orkana, droge i skupih zdravstvenih usluga.

 

U međuvremenu, otvorio sam prepisku sa Nikitom, mojim šestogodišnjim unukom. Vrlo zanimljivo. I poučno.

U nedelju me je počastio tako što mi je pozajmio čovečuljka od plastelina kojega je svojevručno napravio. Rekao sam mu da ću ga dobro čuvati i svakako vratiti.

Lepo smo smestili čovečuljka u baštu, u saksiju na prozoru, još je bilo suvo i kao neko sunce. Ja sam u nastupu preduzimljivosti pored čovečuljka stavio jednu mumiju sa kojom se Nikita i ja često igramo praveći razne vrste piramida i grobnica od drvenih kocki. Onda sam ih zajedno uslikao i poslao fotografiju zajedno sa porukom:

Evo kako se provodi Nikitin čovečuljak: “Bio je u njegovoj bašti. I tu je upoznao svoju devojku: Mumiju Prekrasnu! Pala ljubav!”

 

 

Nikita mi je odmah odgovorio:

“on nemože dase oženi”

Bržebolje sam pokušao da izgladim stvari:  “Onda ništa. Neka budu samo u ljubavi i prijateljstvu.”

Juče sam napravio neku vrstu kape za Nikitinog čovečuljka i poslao mu fotografiju uz komentar:     “Nikita, da li ti se sviđa kapa na čovečuljku? Mogu ja da mu napravim i šešir. Ako želiš. Crne boje? Ili beli sombrero?”

 

 

Posle izvesnog vremena stiže njegov komentar-odgovor koji je napisala Gorana: “kaže nikita da će da ti da drugog čovečuljka, njega možeš da oblačiš kako hoćeš, a i da ga oženiš..”

Ostadoh bez reči. Nije u redu da se žene i oblače tuđi čovečuljci. Definitivno. Ovaj svet ipak ima nade. Bez obzira na glupost i grozotu “reda i poretka stvari”.