Posle dve godine, 20. oktobar, četvrtak

Da, vreme se ubrzava. Noćas sam nešto sanjao na temu svemira, vremena, mene samoga. U jutro sam uspeo da zadržim  samo neke pramenove. Razumeo sam da su naši životi, i sva sećanja koja ih prate, odštampani kao neka vrsta emulizije, debljine jednog atoma, ili nečega još manjeg, i da se to rasprostire u neizmernom prostoru, daleko, daleko, ali ipak uhvatljivo nečim što nije fizičko. Ne neću pasti u misticizam! To bi bilo rešenje bez boga i ne znam zašto utešno. Jer to bi značilo da je sve sačuvano, svaki život koji je obuhvaćen ličnim i tuđim sećanjem, a koje može biti sasvim nesvesno.

Čudno je da je taj san došao upravo u trenutku kada se puni druga godišnjica kako sam počeo da radim na Građi za Muzej melanholije i da pišem Moj dnevnik. Bilo mi je nezamislivo da će to toliko dugo trajati, odnosno da ću toliko toga imati da napišem o sebi i drugima. Neću se baviti popisom mada je činjenica da sam napisao preko 200 dnevničkih beležaka. To je sada sigurno oko 1000 strana tekstova i fotografija.

Što si matoriji vreme brže i neosetnije prolazi. Dok se okreneš isklizne nedelja, mesec, godina.

Sve je teže. U svakom pogledu. Nema olakšanja, popusta, poštede. Ima radosti, pogotovo sa najmlađima i prijateljima, ali to su prilično retki trenuci. Živi se na granici izdržljivosti.

Laž i pretvaranje su postali opšte, zajedničko mesto susreta u javnom životu. U četiri oka sve je prilično drukčije. Sam sa sobom i dalje imaš utisak da ti neko viri iza ramena. I sebe umeš da lažeš različitim uveravanjima i nadama. Kako je neko negde napisao: “Pretpostavka je majka zajeba!” Istina.

Ali kako bismo, bez pretpostavki, i nade, uopšte opstali? I sa zajebom se živi. Itekako.

Razmišljam o tome kako su naši životi, i sve što smo ikada doživeli, osetili, mislili, snimljeno i naneto kao emulzija u nekom delu svemira. To mora biti neka vrsta zida u jednoj sasvim drukčijoj dimenziji. Možda ćemo Tamo sve ponovo proživljavati. Strašno je kad pomislim da se ništa novo neće moći desiti. Da baš ništa neće moći da se promeni. Bolje je da prestaenm time da se bavim.

Danas je Dan oslobođenja Beograda. Vlasti se rešile da se toga sete. Više ih nije stid od partizana i petokrake. Do sledeće prilike.  Zapamćeno!