Januarske pesme II, 31. januar, utorak

Ne ispraćajte me tako

 

Nije to ni vetar, ni vejavica, ni neko posebno godišnje doba

Nije to led na kanalima, smrznuta tela

Popadala kako ih je gde hladnoća stigla

Nije to smrt u pustinji

Vrućica, kučka, stupica

Nije to: toplo – hladno, visoko – nisko, crno – plavo

Nije to muško – žensko

Nije to: sad ću i ček, ček, malo kasnije

Nije to nikad i nije to uvek

Popizdeću od zamišljanja

U vosku otisak prsta

U asfaltu stopala

Nebo bez oblačka

A ispod jastuka Duh Ljana Estakada

 

 

 

 

Ja pa ja

 

Hvalio svoj kurac kako je junak

Kako je svašta izdržao

Kako ga niko, i ništa, ne pokori

Svet ni da mrdne

Hvalio svoju glavu kako je sve sačuvala

Uprkos svim udarcima, zasedama, prevarama

Nikada ga ne izdade

Svet sleže brdovitim ramenima

Isteže se

Čeka još detalja

Hvalio svoje srce

Što se nikada ne zaustavi

Tapkao svoju pumpu u grudima

Tepao joj: moja čuka!

A svet ni da ga pogleda.

Onda se, na kraju seti i izusti: ja pa ja.

A svet se spusti na kolena i poče da ga posmatra

Baš pažljivo Kao maćak bubicu

Razumeš? Tako se stvara istorija.