Jebem vam mater! 5. april 2017, sreda

Sa tim se svakako sve može završiti. Da li i započeti?

U traženju pravog izraza da opišem (ne i objasnim) Ovo Ovde juče sam  naleteo na fotografiju moga FB prijatelja Ganeta. Na ulici, među demonstrantima, drži verovatno najupečatljiviji lični transparent: “Jebem vam mater”. Nema uskličnika.

 

 

U meni počinje da se odmotava film – od gimnazijskih dana, iz Prve beogradske, koja se tada zvala “Moša Pijade”. U četvrtom razredu nadrndani profesor filozofije me vređa pred celim razredom: Svi srpski pesnici su budale! (Glas o tome da sam član literarne sekcije i da pišem pesme dovoljan je razlog jednom odraslom čoveku, tada četrdesetogodišnjaku, da zajebava klinca od sedamnaest godina.) Pitam ga da li on na mene misli i da li je stekao to uverenje na časovima, a on odlučno kaže da. Ne oćutim već odgovorim: pa i ja sam stekao određeno mišljenje o vama na časovima. Profesor se, sve sedeći za katedrom, razdera: “Marš napolje stoko jedna!”

Bio je mali rastom, neugledan, dežmekast. Oriđinale u svakom pogledu. Birkao je filozofe koje voli i one koje ne voli. Ponašao se nadmeno i prema svojim kolegama. Pričalo se da ima odlične odnose sa nekim uticajnim profesorima beogradskog univerziteta. Nikada nisam otkrio da li je napisao neku knjigu ili rad. Bio je profesor filozofije u gimnaziji a ponašao se kao da je Kant lično.

Zbog ovog sam profesora morao da promenim gimnaziju, da izgubim godinu, i da je polažem vanredno, jer nisam mogao da zamislim da ponovo idem u školu. Progon je, u stvari, počeo tako što je o mome slučaju izašao tekst u tadašnjem Studentu koji je imao posebnu srednjođkolsku stranu. Naslov: Marš napolje stoko jedna.

Setih se sebe kao “stoke”.

Nikada o ovome nisam pisao.

Prvi put bih sada mogao da kažem tom profesoru, zbog kojega je moj život možda dobio drukčiji smer: Jebem ti mater! Sa tom bih psovkom mogao da krenem dalje. Mngo dalje.

Na primer: kolekcija partijskih sekretara, nacionalista iz Udruženja književnika i Akademije, pandurčina koji su nas isleđivali i zajebavali, nesposobnih i sujetnih direktora u firmama u kojima sam radio, sitnih lopurdi, akademskih foliranata, nelojalnih prijatelja… Jebem vam mater svima!

Tito, Kardelj, Đuro Pucar Stari, Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Izetbegović, Kučan, Vlasi… jebem vam mater!

Pa većina je mrtva, čemu im psovati majku? To je simbolično, zar ne razumeš?

I Niksonu, i Hrušćovu, i Fidelu, i Ulbrihtu, i Maocedungu, i De Golu, i Putinu, Erdoganu, Trampu, Boduenu, Sadatu, Gadafiju, Bokasu, Somozi, Truhilju… svima treba jebati majku jer su nas na ovaj ili onaj način ponizili i učinili naše živote bednim.

A toj bedi kao da nema kraja. Kao da su se prošlost i budućnost spojile u jedno ogromno sranje. Da li je trebalo da im jebemo mater mnogo ranije? Verovatno. Ali nemaš baš uvek pri sebi takvu sigurnost, i takav bes i ogorčenje, poput moćnog oružja koje te čini sposobnim da menjaš svet. Najčešće si zabrinut. Najčešće muku mučiš. Najčešće misliš o tome kako će, i od čega, da žive tvoji najbliži, posebno tvoji naslednici. Rado bih učinio sebe sopstvenim pretkom a ne potomkom. Ma šta to značilo. Ukoliko bi me to oslobodilo bar delića brige.

Dok se ulicama Beograda i desetina srpskih gradova valjaju talasi protesta i gneva, čini mi se da nema univerzalnije i jedinstvenije poruke od psovke: jebem vam mater!

U šta ste naš život pretvorili!

In, 30. mart 2017, sreda

Juče, tokom jednočasovnog druženja sa unucima, sa sve picom, kažem da na svakom susretu moramo da objasnimo neku nepoznatu reč. Nemam pojma zašto počinjem od onih reči na “in”. Pitam Ognjena da li zna šta je to intuicija. Ne zna. Objašnjavam mu. Onda pređen na instinkt. To zna. Daje primer sa životinjama, a ja ga dopunjavam onim ljudskim. Onda iznenada pitam Nikitu, koji je upravo došao, da li zna šta je introspekcija. Naravno odmahuje glavom. I njegov brat deli neznanje. Objašnjavam im da je to ono kad posle ručka i druženja odu kući pa se, sami za sebe, zapitaju šta su danas radili, da li su zadovoljni ili nezadovoljni sobom. Kao da upere pogled na unutra, premda je reč o nečemu što se, prethodno,  dešavalo napolju.

Neki ljudi imaju bolju intuiciju od drugih. Baš kao i sposobnost introspekcije. Intuicija za rešavanje složenih matematičkih zadataka nije ista kao i sposobnost razumevanja tuđih osećanja. Kad počneš da slikaš neku sliku, bez obzira što u glavi imaš nekakav plan, ipak je najvažnija intuicija šta će ona značiti. I da li će uspeti.

Posle su mi kroz glavu prolazili mnogobrojni izrazi koji su počinjali sa “in”.

Predveče sam se odšetao do Trga da vidim kako izgleda jedan predizborni miting. Kao prvo, primećujem da je mnogo mladih ljudi. Matorci, poput mene, oprezno se rasporedili okolo, šetkaju se, ispituju obim i gustinu. Pretpostavljam da se okupilo oko dvadeset hiljada ljudi. Mnogi samo čekaju protestnu šetnju. Atmosfera je dobra, vedra, optimistična. Da nije ovih matoraca koji se kiselo vajkaju što posle četvrt veka ponovo moraju da izađu na ulicu bilo bi, nekako, skroz sveže i prirodno. Tako je, kako je! Stalno se očekuje da će biti još gore. Neka vrsta perverzne nade. Jer od tog “goreg” ljudi umeju da se prenu i probude, pa nešto može i da se promeni na bolje.

Eto sam involviran. To je još jedan reč koju moram da “prodam” unucima.

Celog sam života involviran u sva moguća sranja koja se oko mene dešavaju. Srećom, nisam usamljen. Odavno sam postao svestan da inkorporianje sranja u zajednički život deluje pozitivno. Ruši lične frustracije i inhibicije! Nekako je lakše najebati kolektivno nego lično. Uvek bilo.

Možda je to “samo” inat. Instinktivni inat! Koji traje otkad znam za sebe. Nesumnjivo postoji određena estetika suprotstavljanja i otpora vladajućem establišmentu, neka lepota  izazova i komplikacija, lepota iskušenja, lepota uskih staza, novootkrivenog pogleda i pejsaža mimo zvaničnog vidikovca… Ali to nije samo estetika, lepota, umetnost, igra, pokazivanje nadmoći duha i duhovitosti nad grubošću i prostaštvom, tu je i elementarno osećanje pristojnosti, morala, poštovanje tuđih osećanja, osećanje pravde, gnev i ogorčenje zbog laži i prevara. Zadržati samopoštovanje, sačuvati dostojanstvo! Ali svakog dana, već samim životom, i onim u čemu živiš, osećaš se veoma poniženo. To je osećanje koje nije od juče. Sa retkim prekidima to traje duže od četvrt veka. Počelo je sa Miloševićem i kompanijom…

 

Infiltracija, intoksikacija, inhibicija, intenzitet, institucija, individualnost, individua, insomnia, inkarnacija, inhalacija, inovacija, industrializacija, inkvizicija, inkluzija, instrukcija, interpretacija, internacionalizacija, insekti, indoktrinacija, invazija, infantilno, inćun, intimno, interes,  intubacija, inostranstvo, Indija, Indonezija, Inke… in, in, in, šta je još in osim onoga što nas melje i uništava?

Može li goli instinkt da pobedi inhibiciju, da spreči invaziju, uništi inkviziciju i spase od intubacije?

Oj Indijo, zemljo faraona u tebi je insekata puno!

Adekvatno, ponovo, 28. mart, utorak

Ovde je taj izraz ušao u opticaj devedesetih. Tako je, na pitanje kako je, odgovarao Saša Nenadović, poznati novinar Politike. Ovde je “adekvatno” decenijama. I nema izgleda da će se uskoro promeniti.

Sunčano, sveže, povremeno vetrovito. Oko deset stepeni. To bi trebalo biti pravo proleće. U nedelju su predsednički izbori. Objavljen spisak sa 650 imena istaknutih javnih  ličnosti, od akademika, dekana, univerzitetskih profesora, umetnika, sportista, uključujući i junake sa estrade koji podržavaju jednog kandidata. Evo je i Ceca dobila svoje mesto. Sasvim zasluženo. Prema popularnosti, uticaju i bogatstvu.  (I Beli je objavio svoj spisak na kojem su se našli junaci iz stripova i crtanih filmova. Deluje mnogo ubedljivije od ovog prvog.)

Neke je pismo podrške podsetilo na Nedićev Apel srpskom narodu koji je u vreme okupacije uputio tom istom narodu. Pamti se ko je to potpisao, a još bolje ko nije. Svako vreme nosi svoju sudbinu, a posebno u sudbonosnim pismima i porukama. Ne bih pravio takve paralele. Narod, naime,  može biti okupiran i sopstvenim snagama. Ne trebaju mu Nemci, Rusi ili nedajbože Turci. I ta unutrašnja okupacija ume da potraje.

Ništa ne menja što okupator govori istim jezikom kao i okupirani. Zar i zatvorenik i njegov čuvar nisu najčešće iste nacije? Mogu imati i istu majku i oca. A nađu se na različitim stranama.  Nije Kvisling nemački, ili norveški, izum. Ima domaćih izdajnika kojima nikada neće doći do svesti da su išta izdali. U ideologiji, kao i u religiji, ljudi su toliko sigurni u ono što čine da mogu da počine najgnusnija dela potpuno čista srca i savesti. (Pogotovo kada od toga imaju i materijalne koristi.) Tek kad propadne despotija pod kojom su živeli, radili, razmnožavali se… i ako se nađu na sudu, najčešće se brane time što su izvršavali naredbe i što nisu znali u šta će se sve pretvoriti. Malo njih, uostalom, budu osuđeno i obeleženo. Ljudska je istorija istorija teških naslednih bolesti u kojima su jedni stalno bolesni a drugi puni snage i naprosto pucaju od zdravlja. Moralan čovek ne bi želeo da puca od zdravlja dok svi oko njega pate i boluju.  Ali tako je, kako je. Skotovi kolo vode i kad nemaju vlast, ali su tada barem manje vidljivi.

Možda bi nam moglo biti lakše kad pogledamo današnji svet i suočimo se sa stvarnošću raznih Putina, Trampova, Erdogana, Orbana,  raznih egomanijaka i ksenofoba, mrzitelja ljudskih prava i vladavine prava, onih koji sami određuju šta je ispravno, a šta nije. Eto, ako je tako u celom svetu, ili barem njegovom većem delu, šta onda nama preostaje?

 

Pa da budemo drukčiji, bar to je jednostavno. Da budemo sličniji Švedskoj i Kanadi, ili jednom Novom Zelandu, nego onim tužnim zemljama u kojima caruje beda, strah i korupcija. Mislite da je to nemoguće? I da je ono u čemu živimo baš adekvatno nama samima? Iskreno tamo mislite? Da li tako mislite i o budućnosti svoje dece i svojih unuka? Mislite li da su i oni zaslužili da njihovim životima upravljaju osione i primitivne neznalice, alavi razbojnici i otimači svega vrednoga? Mislite li da je lanac poniženja neprekidan i da ne postoji način da se prekine?

Baš je tužan ovaj razgovor u samoći. Neke se stvari ne mogu izbeći.

 

 

Đuka mi je posle pričao o Drukčijem Muzeju (MAAM – Museo dell’Altro e dell’Altrove di Metropoliz_città meticcia) u Rimu. Herojska migrantska umetnost. Umetnost beskućnika kao pećinsko slikarstvo. Umetnost kao način da se preživi.  Pokušavam se otrgnem od Ovog Ovde, ali mi to sve teže uspeva. Bilo bi potrebno negde se sasvim izolovati i početi pisati “knjigu života”.

Na zidu, poput freske, dva tela. Razdvojiti se, pa se skupiti!

 

Prst i ruka, 23. mart, sreda

Stegao prst jako.

Znalci  kažu: nije želeo celu ruku.

Dovoljan  je  prst da se čovek ne udavi.

Avaj, ko bi bio mudar  u borbi sveopštoj.

Nije zao onaj ko je oprezan,

Niti je kukavica pokvaren,

Nije neodlučan bešćutan,

Niti glup sebičan.

Dovoljan je jedan prst da se čovek ne udavi.

Ko se nije davio  sleže ramenima.

Ko se davio ne bi opet.

Najbolje je biti daleko od svake obale.

Sigurnost nije samo kuća nego i prozor.

Daj mi ruku da zaustavim svoju dušu.

Ona bi stalno na more da nekamo putuje.

 

Pas koji je voleo tramvaje, 21. mart, utorak

Sinoć, oko jedanaest, izašli smo da napravimo krug oko kuće. Prethodno kupili čokoladicu. Vreme mirno, bez vetra i kiše. Ulice još nisu opustile. Ide se u grad, u centar. Prolazimo pored tramvajske stanice. Stoji “španac”, sedmica, a ispred njega se vrzma  crni pas. Stao je na šine ispred tramvaja i gleda u njega kao u idola. U trenu sam pretrčao ulicu i našao se pored psa. To je jedan veoma lep, mladi pas, tela krupnog, poput staforda. Oči velike, raširene čeljusti sa dugačkim jezikom, potpuno veselo, razdragano. Na grudima mu mali beli beleg. Dlaka sjajna i čista. Nema ogrlicu, a kao da je ovog časa izašao iz kuće. Pogedam na mesto vozača tramvaja i vidim da je prazno. Očekujem da vozač izađe pa da zajedno sklonimo psa sa šina. Vozač je, međutim, prošao kroz celi tramvaj, otvorio zadanja vrata, i izašao do tramvaja koji je upravo stao iza njega. Onda se vraća kroz tramvaj i seda na svoje mesto. Polako pokrene tramvaj, a pas se ne pomera. Ja širim ruke i pokazujem na psa jer mislim da je on u mrtvom uglu i da ga vozač više ne vidi. Vožač širi ruke, počinje da zvoni i polazi. Ide sasvim polako a ispred njega trčkara pas koji se stalno osvrće. Kao da se pita: da li me prati. Svakog časa očekujem da će ga udariti. Tramvaj, međutim, prolazi, a za njim i drugi. Pas je nestao. Valjda i dalje trči za njim.

Ovaj događaj me je potpuno iscrpeo. Vraćam film. Verovatno je vozač prošao kroz ceo tramvaj da pita da li je pas nečiji. Možda je nekoga pratio do samog vozila. Ostavljen! Sasvim moguće. Možda je ostavljen znatno ranije. Upravo tu, na toj tramvajskoj stanici. I on se sada obraća svakom tramvaju: gde je moj gazda, gde je moj prijatelj?

Kome se obraćaju napušteni i usamljeni ljudi? Svakog dana vidim sve veći broj siromašnih, starih ljudi koji deluju toliko zapušteno i bedno da mi se stisne srce. Ne možeš oguglati na život oko sebe. Ili možeš. Na primer ova politička i estradna vrhuška. Pa oni, uostalom, žive potpuno odvojeno od onoga što je stvarnost ove zemlje. Njihove sudije ih oslobađaju ako nekoga zgaze na pešačkom prelazu, oprašta im se utaja poreza, nevraćeni krediti, sve vrste prevara i obmana. A ako treba, neko može i da se ukloni. Kao u romanima Miguela Asturiasa. Stvarnost Latinske Amerike u rukama diktatora i mafijaša. Mala zemlja, poput Gvatemale, sasvim dovoljna da se izvuče obrazac za sve buduće  slučajeve. Srbija je Gvatemala koja se ponosi svojom predkolumbovskom prošlošću. Ova se prošlost, kao i tradicija, reklamiraju uz pomoć vajfaja i agencija. Traje orgija bezočnosti i gluposti. Otimaju se mrvice koje su preostale.

Toalet je dole. Stalno dole. Sve niže i niže. I sve je manje strpljenja. I sve je sve više usrano.

 

Skoro me je rasplakao crni pas koji voli tramvaje. Odjednom sam video kako je mračno, i kako je strašno Ovo Ovde. Nema te tehnike koja to može ulepšati.  Postajem hroničar padanja mraka. Proleće je i zauvek smo u Srbiji! Amin.

Talibani u Novom Sadu, 18. mart, subota

Ne mogu da dođem sebi zbog onog uništenog murala u Novom Sadu. Možda sam toliko omatorio pa svaka “sitnica” može da me izbaci iz koloseka. Znam da nije u pitanju samo vrednost: umetnička, estetska, simbolička, socijalna, još je nešto u pitanju što mi podiže pritisak. Glupost, neizmerna poput svemira! Neznanje, duboko i nepregledno poput najdublje okeanske provalije! Arogancija i samouverenost kao neraskidivi amalgam svakog populizma! Plima odvratnosti!

Autor murala je poznati svetski umetnik Remeda. Mural je nastao 2009. godine. Za sutra je u centru Novog Sada najavljen protest protiv ovog vandalskog čina. Koji su motivi? Nerazumevanje, mržnja prema prethodnoj vlasti, pokazivanje “mišića”? Sve je to toliko besmisleno i neobjašnjivo da razmišljanje o tome  neumitno vodi u samouništavajuću logičku petlju. Čitam da je protiv murala bila i neka obližnja crkva. Pojma nemam čija je crkva u pitanju. Navodno su u muralu videli nekakve satanističke poruke. Kad sveštenici počnu da tumače umetnost to je pouzdan znak da se sprema neko veliko sranje.

Naravno, uništavanje murala tako što će se on prekrečiti izgleda kao nešto sasvim mirno i elegantno. Nigde u blizini nema bradatih talibana koji samozadovoljno gledaju kako eksploziv ruši one ogromne Bude. Nema ni džihadista koji macolama razbijaju Palmiru. A ipak, sve je tu. Da li su zvona na crkvi slavodobitno zvonila kada je uništen mural? Da li  je onaj ko je izdao nalog da se to uradi trijumfalno pljesnuo rukama i rekao: sve ćemo njihovo da uklonimo?

 

To je mrak novog početka. Mrak koji se spustio zajedno sa Kristalnom noći, mrak koji je odneo sve one slikare, pesnike i pisce u Gulag, mrak koji se obnavlja svakim novim početkom.

Mislite da preterujem? Mislite da je reč samo o ukusu?

Nabijem na kurac vaš smrdljivi, nakazni i podli ukus, vaše ikone napravljene od ceculja, crepulja i izmišljene istorije. Neka je prokleta stvarnost sazdanu od rialitija i tabloida, vaš bedni ukus koji je samo  eho straha od svega i svačega, kao i očekivanja da ćete iznenada upravo vi biti nagrađeni zbog poniženja koja ste trpeli celog života. I vaše ačenje zbog porekla,  vere, tradicije i čega još, samo je jedna ogromna tragična praznina. Vi sami ste praznina. I vi sami, baš zbog toga, možete da nanesete najviše zla.

 

 

Hvala vam majstori grafita što ste na mestu uništenog murala nacrtali onu mega kurčinu. Kao da ste time svima poručili. Jebite se!  I dalje se diže!