Kratko putovanje, 16. mart, četvrtak

Kratko putovanje koje je trajalo oko četrdeset minuta. Od Makedonske, ispred Verine zgrade, koju sam pozvao telefonom, pa do ugla Bulevara i Batutove.  Sumiram. Peške od Makedonske, Hilandarskom do Džordža Vašingtona i tramvajske stanice kod Takovske, pa onda autobusom 79, preko Palilulske pijace i 27. marta, Starine Novaka, Dimitrija Tucovića i Batutovom. Najduže se vozi Dimitrija Tucovića. Gužva. Srednjoškolci najbrojniji. Mešano sa matorcima. Stari ljudi izgledaju olinjalo i ofucano. Prilično smrdi na neoprana tela. Da se neko nije upišao?  Da li sam postao preosetljiv? Uz put, kroz prozor, gledam propast u obliku zatvorenih lokala, napuštenih i praznih zgrada, prljavštine, sirotinje koja se vija ulicama. Naviše je pekara i kladionica. I neke stare kafane se zatvorile. Mesara nigde. Stare bakalnice Višnjice i Jabuke preuzeo Aman. Tu je, kažu, najjeftinije. Nove samoposluge otvorila Idea. Ti novi lanci funkcionišu kao zelenaške banke. Rok plaćanja dobavljačima otišao na četiri i šest meseci. Uz ogromnu maržu, naravno. Tako bi mogla uspešno da radi i moja pokojna baba. Dobiješ prostor, licencu, kredite. Onda obrćeš tuđi novac i tuđu muku. Imaš monopol. Cela  ekonomija se polako pretvara u tu vrstu muljačine. Vlast je postala posrednik između muljatora i naroda. Vlast daje garancije da je  sve sigurno, da ništa ne može biti oteto bez obzira kako je stečeno. Svetinja privatne imovine. Pljačke oprane iz devet voda.  Građanska poslušnost je postala vrhunski demokratski ideal. Svaki otpor je znak haosa i bezumlja.

U tom je smislu pojava Belog – Ljubiše Preletačevića nešto novo i osvežavajuće. Protiv populizma i šljama  ne možeš se boriti samo demokratijom. Definitivno.

Nasred ulice Dimitrija Tucovića, u potpuno derutnoj i očerupanoj okolini, odjednom jedna cvećara. Šta će cvećara sirotinji? Verovatno zbog blizine bolnica. Vera je u bolnici na Banjici. Još ne zna kad će joj operisati kuk. Soba sa pet kreveta. Vera deluje vedro, ne da se obespokojiti.

Sunčano. Zbog toga, možda, i Dimitrija Tucovića deluje još tužnije. Dobro je da još uvek nisu promenili ime ulice. Verovatno bi umesto Dimitrija Tucovića voleli da imaju ulicu nekog drugog Dimitrija. Onog Ljotića. Srećom, od tolike otimačine, ne stiže se.  Koji mrak.

Na Slaviji radovi skriveni iza visoke ograde i ispod razapete cirkuske šatre. Mesto buduće muzičke fontane. O kiču se ne može normalnog razgovarati. To je javni kič koji se zavukao ispod kože. Morali bismo skinuti sve sa sebe. Naslage ćutanja, straha i konformizma.  Onda bismo morali da urlamo. Danima.

 

Urlik je i pogled niz Kameničku. Zatečen sam fotografijom koju sam “pokupio” sa  FB-a.

 

 

 

Zvali su me da nešto napišem za zbornik povodom osamdeset godina od osnivanja “Studenta”. Rado ću nešto napisati. Prošlo je skoro pola veka kad sam napisao prvi tekst. (U stvari, Zoran Minderović i ja smo pisali zajedno poput Iljifa i Petrova potpuno nadrealističke tekstove o tadašnjoj vlasti i našem posrtanju.)  Neko radosno vreme puno nade i energije. I otpora, naravno. A onda vidim da se javljaju i neki ljudi koji su takođe pisali za “Student” o kojima smo mislili sve najgore. Prišipetlje, doušnici, karijeristi. Oni koji su posle Gradskog komiteta s početka sedamdesetih, kasnije prišli Slobi, a onda i Julu. Danas bi da obeležavaju NATO agresiju. Ona ih je baš pogodila! Bilo je raznih “Studenata” za tih osamdeset godina. I nije sve jedno za koji si “Student” pisao. Ovde se takve stvari brzo zaboravljaju. Ne trebaju mi prazno sećanje, sećanje bez određenja i vrednosti,  bez topline i bez ogorčenja. To što nisam sudija ne znači da sam sklon zaboravu. Čak naprotiv.

Kostimiranje, 13. mart, ponedeljak

Evo me na ulici. Malo sunca, više oblaka. Ponedeljak. Republička izborna komisija rešava šta će biti sa listom Belog Preletačevića – Samo jako. Navodno na obrascu, koji overavaju beležnici, ispod “Samo jako” nije upisano “Grupa građana”! to sasvim liči na uobičajene politikantske ujdurme koje se prave oko izbora. Skupio Beli 12.700 potpisa. (A možda se ispostavi da nisu svi potpisi pravno valjani. To se bar uvek  može namestiti.) Začas se oko njega stvorila pozitivna karnevalska atmosfera koju mnogi intelektualci ne razumeju. I ismejavanje je stav. Itekako. S druge strane, veoma mi je čudno kako se ne razume nešto sasvim logično i racionalno. Svaki glas za Belog smanjuje šansu, biločiju, pobede u prvom krugu. Za Belog će glasati oni, pogotovo mladi, koji inače ne bi uopšte izašli na izbore. I u čemu je problem? To što se izvrgava ruglu politički, da ne kažem demokratski sistem? U našim uslovima to je ionako nakaza – produžetak jednopartijskog sistema sa elementima nacionalizma, populizma i svih vrsta korupcije.

 

U Cetinskoj sam sreo Žiku Obretkovića. Zamolio sam da ga fotografišem, a on se odmah namešta. – Čekaj, kaže, da izvadim frule. Oćeš da pišeš o meni za novine? – Pisaću! – Sigurno ćeš dobiti i honorar! – Bojim se da neću.

Žika hoće da vidi kako su fotografije ispale. Zadovoljan je. Dao sam mu neki sitniš za poziranje.

 

 

Isti, ne menja se. A ostario. Kao i sve oko nas.

Ovde nema istorijskih likova za iznajmljivanje. Nema Tita, Koče, Rankovića… kao što se u Moskvi pojavljuju Staljin i Lenjin. Kostimirani likovi u Moskvi imaju svoju tarifu za fotografije sa turistima. Možda se ovde jednom pojavi kostimirani Sloba. Turizam se razvija. Ali koji će turista imati ikakvu predstavu o nekim od srpskih ili jugoslovenskih junaka? Pogotovo ako postanu svetinje. Ni u Vatikanu, uostalom, niko ne imitira nekog od papa. Ima li Vatikan, možda, svoga Žiku Obretkovića? U Hitlerovom rodnom mestu počeo da se pojavljuje njegov dvojnik. Ilegalno, naravno. Samo malo da potakne maštu. A na godišnjicu smrti Slobodana Miloševića šareno društvo na grobu. Neki se krste, neki samo stoje, a neki ljube kamenu bistu. Smrt je uvek bila dobar povod za pozorište. Nema tu nikakve iskrene sućuti i tuge. Trijumf egzibicionizma. Njegova smrt generiše sve nove i nove teorije zavera. Povratak u devedesete ide širokim drumom koji se nalazi na planeti Zemlji koja je ravna ploča, u zemlji iz koje će biti proterane vakcine, genetika, građansko vaspitanje, ideja demokratije i ljudskih prava, slobodnih medija. I obrazovani, pride.

Neophodno je pokazati da je Slobodan Milošević ubijen kao i Zoran Đinđić. Na taj način se njihove sudbine izjednačavaju. Ako je Milošević ubijen u Zapadnom zatvoru sigurno je i Đinđić ubijen od strane istih sila. I tako smo ponovo na početku.

Uskoro će neke  žrtve postati  veći krivici od svojih dželata.

Ne nismo na početku. Stariji smo, usamljeniji i umorniji.  Bar da su nam frule ostale.

Beleg nečega, 9. mart, četvrtak

Mogao bih nešto da napišem o 9. martu! Baš bih mogao. Prošlo je više od četvrt veka. Uspostavljena je, kakva-takva, istorijska distanca. Ako se odmaknemo još malo ima da nas nema. Ima da “pocrkamo”! Ima svi da “pocrkamo”, kako je lepo govorio Zoran Radmilović u filmu “Majstori, majstori”:

Moja sećanja su sve više dirljiva upravo zbog onih koji više nisu sa nama. Nekih nema već godinama. Mira Živković, moja koleginica iz “Politike”, nije doživela ni 5. oktobar 2000-te! Nekad pomislim: eh da je bar to dočekala! A onda se zapitam: i sa čim bi se sledeće susrela: sa ubistvom Đinđića, sa Ovim Sada! Znam, život je sam po sebi vrednost, glupo je piljiti u činiju u kojoj se ogleda budućnost i birati: e još ovo, još samo ovo… Uostalom, i nemoguće je. Činiju su ubacili u plakar Agencije za vredne metale i odavno zaboravili.

 

Bilo bi lepo kada bi zaćutali oni koji su se debelo okoristili od Devetog marta. Još bi lepše bilo da zamuknu oni koji su bili na Slobinoj strani, onaj šljam i bašubozik, koji se dokoturao do naših dana i hladno procenjuje istoriju i razvija poslove. Niskost i bezobrazluk idu zajedno. Kao i poslovni uspeh.

Deveti mart  će, možda, jednog dana postati beleg nečega što nije nikakav praznik već Dan upozorenja. Šta sve može da se desi kad vlast pretera u zajebavanju sa ljudima. Mislim da nije potrebno stavljati cveće na Trg republike.

Upalimo po sveću za one koji više nisu sa nama, pa i za nas koji smo još uvek Ovde ali se osećamo sve izgubljenije. Nećemo biti ni kivni, ni ogorčeni. Reči postaju suvišne. Pogled u dlanove. Sunčano je. Istražujemo linije.

Majstori, majstori…

Banket, 5. mart, nedelja

U petak je otvorena izložba Jelene Trpković “Banket”. U galeriji Ozon, u Uzun Mirkovoj, na drugom spratu. Gužva. Sreo sam neke ljude koje nisam video godinama. Neke sam načisto zaboravio. Izložba je “cakum-pakum”. Sa sve vinom i puslicama u celofanu. Kratko sam govorio pomenuvši da je reč “banket” skoro nestala iz naših života. Umesto “banketa”: “prijem” i “parti”! Nebojša, čovek koji, uprkos svemu, uspeva da održi Ozon, kaže da je ovo neka vrsta kulturne oaze. Nije ovo oaza, nema više oaza, postoji samo geto u kojem smo saterani, kažem. Kao pre četvrt veka. Tada smo, međutim, bili mlađi dvadesetak godina. I naše međusobne veze, i odnosi, bili su intenzivniji. Bilo je mnogo lakše nego danas kada je pokora primitivnog populizma i nacionalističkog trijumfalizma dostigla nepojamne razmere. Mrak ignorancije i neukusa. Otimačina neopevana. Da, danas je mnogo gore. Pozvao sam prisutne da pokušaju da zapamte ovu izložbu i okupljanje, da ponesu to  u budućnost kao neku vrstu belega normalnosti i pristojnosti. (Priča se da se zatvaraju Studentski kulturni centar i Galerija Grafički kolektiv. Moje prve izložbe bile su upravo u SKC-u i Grafičkom kolektivu. Kao da se briše  istorija i uspomene u kojima sam učestvovao.)

 

 

U katalogu izložbe napisao sam:

 

Jelenin svet

 

Beleška uz izložbu “Banket”

 

Odmakao bih se rado od ovog sveta, ali tako da se ne isključim. Tada bih, zamišljam, mogao da vidim, kao slow motion, ne toliko kretanja koliko promene stila i ponašanja, ovaj naš ljudski, društveni život kao čudesno razlaganje i preplitanje ljudi i predmeta.

Sloniti se od ljudi nije ni malo jednostavno. Ljudi izviru sa svih strana. Iz geometrije, iz rituala, iz muzike, iz gastronomije… Svakodnevni život je prepun ljudi. A tek politika! Koliko samo ima ljudi u novinama! Slova su ljudska tvorevina premda imaju tako malo zajedničkog sa današnjim ljudima.

Jelena Trpković je napravila jedinstven svet velikih predmeta i osrednjih ljudi. Oni se  međusobno ne bore jer su u različitim dimenzijama. Prolaze jedni mimo drugih, pokušavaju da se istaknu kao glavni akteri, da se nametnu, naravno, ali red stvari u Jeleninom svetu je zadat i čvrst. Predmeti će uvek voditi glavnu reč ne zbog toga što su najvažniji već zato jer su najpouzdaniji.

Osim toga, tu je i sećanje. Jelenin svet je svet memorije. Ono što smo probali, kušali, omirisali, dodirnuli, ono što je prošlo samo kao slika ili zvuk, kao i ono što smo tada osećali, to je tako posebno. Sećamo se dragih, i onih ne tako dragih, sećamo se i sebe, uz sve one materijalne čulne didaskalije, kao jedinstveno tkanje života. Ovo smo vino pili prvi put, a ovo posle, mnogo puta. A uz ovo smo doživeli nešto tako lepo da ćemo se večno sećati. Ovo vino je “ciknulo”, ovo je bilo pretoplo, a ovo smo dobili od prijatelja. Bilo je sunčano, ali bura. Mirisalo je na so.  Poslednji put smo popili po čašu, baš ovog vina. I više se nikada nismo videli…

Mogao bih da sanjam “Banket” Jelene Trpković upravo onako kako ga vidim. Tu su vina, čaše, pripremanje za izlazak, kićenja, metež pokazivanja, porodični kič kao vrhunac društvene uspešnosti.

Život je, naravno, negde drugde, ali predmeti i ljudi imaju svoje zapletene odnose i prostore na kojima se susreću, da postajemo svesni da postoji mnogo dimenzija u kojima se sve dešava.

Odavno nisam čuo reč “banket” ne zbog toga što banketa više nema već zato što je društvena mimikrija sve složenija. Zbog toga i pojam “banket” poseduje čudan ironično-sarkastični naboj. Jelenin svet je dobrim delo obavijen pramenovima ironije. Izgleda da se samo tako sve ovo u čemu živimo može preživeti.

Nazdravimo! Ali sasvim polako. Usporeno. Pokušajmo da u prvom gutljaju zaustavimo vreme. Ko zna kad ćemo još imati ovakav banket! Ko zna kad ćemo se ponovo sastati. Otisak naših usana na čašama neće preživeti susret sa mašinom za pranje sudova. Zvono na vratima prekinuće svaki razgovor. Vesti sa televizora biće važnije od pretposlednje stranice knjige. Pokušaću sve da sažmem u par pisanih slova. Znam da ću sledećih dana imati problema da ih pročitam. Onda ću okrenuti čašu naopako i pustiti da crveno vino ostavi krug na čistom papiru. Šta da radim sa ovim sećanjem?

 

 

U subotu je umro Lazar Stojanović. Naše poznanstvo dugo je četrdesetak godina. Prošli smo toliko toga. Često na različitim mestima i u različitim uslovima. Družili smo se u različitim vremenima. Sretali smo se porodično i sporadično.  Što smo bili stariji sve ređe i ređe. Obuzeti brigama i Ovim Ovde.  Tuga gubtika.

 

Od pre izvesnog vremena za Politiku ponovo piše Goran Kozić. On ima nove sponzore. Ništa se nije promenilo. Gađenje koje ne može da otkloni konstatacija: sve će jednom proći. Srbija prelazi u podzemnu dimenziju. Pojavljuju se sve nove i nove utvare i demoni. Vredni ljudi odlaze.

 

One Jelenine čaše stoje u nekom čudnoj ravnoteži. Zemlja se okreće ali od toga čaše ne padaju. Mnogo je opasnije kad neko zalupi vrata.

O rezignaciji, 27. februar, ponedeljak

Vreme se prolepšalo. Nahrupili razni virusi, slinavitisi, kašalj. U kući, i oko kuće. Ruža je pala i skrljala nogu. Noga ufačlovana, mirovanje četiri nedelje. Danas ću da joj odnesem damske (lagane) štake. Razgovori o tome kako dalje skoro da su utihnuli. To predavanje sudbini je nešto najgore. Čujem sa sa Ahilom oko Lokatve. Kaže mi da će ovog proleća veoma da rade na operi. Ognjen završava osnovnu školu, Nikita će da se upiše u prvi razred, Đorđe ide na gradsko takmičenje iz matematike, Višnja glumata: O Bože! Proleće izgleda veoma udaljeno. Kao i sve što je dalje od nedelju dana. A onda sve protrči kao tren. Biće izbora za predsednika a to znači: ludila na pretek. Napravio sam novu sliku. Prvi put da nacrtam automobil. Neko me pita zašto a ja, u hipu: “Borba protiv rezignacije!”

 

 

 

 

Igrom slučaja došao sam do štampanog eseja Teodora Adorna “Rezignacija” (O teroru pseudoprakse) koji je prvi put emitovan kao radijsko predavanje u Nemačkoj 1969. Iste godine (6. avgusta) Adorno je i umro. Imao je 66 godina.

Uvek sam zamišljao da je Adorno bio mnogo stariji, i da je umro u mnogo dubljoj starosti. Sećam se sam njegove “Filozofije nove muzike.” Čitao sam je sa oduševljenjem sedamdeset i četvrte u bolnici u kojoj sam bio dva meseca zbog nečega što se bilo pojavilo na mojim plućima. Imao sam dvadeset i šest godina. Zahvaljujući tom zdravstvenom incidentu bio sam oslobođen služenja vojske (u mirnodopskim uslovima) što je ispalo veoma zgodno i praktično. Još uvek su se osećali odjeci studentskih pobuna širom sveta, još uvek je trajao rat u Vijetnamu, u Nemačkoj je krenula Frakcija Crvene armije sa dvojcem Bader – Majnhof, a u Italji su već uveliko delovale Crvene brigade. Kod nas je bilo neko olovno vreme, posle smene tzv. liberala (Nikezića i Latinke), neka vrsta praznog iščekivanja ničega. Svet nije imao šta da ponudi što već nije bilo isprobano.  Neki od mojih prijatelja bili su po zatvorima zbog verbalnog delikta ili neprijateljskog udruživanja. I dalje smo bili ubeđeni da je budućnost nagnuta u levo nekako prirodno.  Neki su otišli na privremeni rad u inostranstvu koji će se posle niza godina pretvoriti u stalni.  Bio sam na bolovanju. Ivan je imao tri godine.  Onda se sledeće godine, u izdanju sarajevskog izdavača “Veselin Masleša” pojavila “Dijalektika prosvetiteljstva” , zajedničko kapitalno delo Maksa Horkhajmera i Teodora Adorna. (I dalje verujem da je neka vrsta prosvetiteljstva potrebna svetu.) Mislim da od tada nisam čitao Adorna. Ne znam tačno da li nije bilo prilike ili nije bilo potrebe.

Svaka reč u eseju “Rezignacija” napisana je tako kristalno jasno i precizno da mi izgleda kao da je Adorno ovo pisao u nekom posebnom stanju, kao da ga je zaposeo sam lično Duh vremena.  Sve prepoznajem.

Profesora Adorna bili su tih uzburkanih, pobunjeničkih godina (1968/69) kritikovali, pa i direktno napali, studenti. Par studentkinja je protestvovalo protiv njega, na predavanju,  i golim sisama. Oterali su ga sa časa! Koji blam! Zašto? Zato jer im nije pružio direktnu, praktičnu podršku. Iako se on u mnogočemu slagao sa zahtevima i političkim kritikama studenata odbio je da učestvuje u njihovim aktivnostima. Bio je rob Teorije. Znači: izdjnik Prakse. Koje ludilo!

Tekst o rezignaciji u neku ruku je i lična odbrana. U suštini, to je odbrana same suštine teorije, odbrana prava na razmišljanje i mišljenje.

 

“Mišljenje, piše Adorno, ionako nije intelektualna reprodukcija postojećeg. Sve dok ne odustaje, mišljenje je čuvar mogućnosti. Njegova neumoljivost, njegovo odbijanje da se brzo i lako zadovolji, odbacuje budalastu mudrost rezignacije. Utopijski aspekt mišljenja je utoliko jači ukoliko se manje opredmećuje kao utopija – dalji oblik regresije – čime bi samo sabotirao sopstveno ostvarenje. Otvoreno mišljenje pokazuje dalje od sebe. Sa svoje strane, kao oblik ponašanja, prakse, ono je mnogo bliže istinski preobražavajućoj praksi od stava slepe poslušnosti u ime prakse. S one strane svakog posebnog sadržaja, mišljenje je zapravo sila otpora, od kojeg se može otuđiti samo uz veliki napor. Taj naglašeni koncept mišljenja očigledno ne uživa ničiju zaštitu, ni postojećih uslova, ni ciljeva koje tek treba ostvariti, niti bilo kakvog bataljona. Sve što je jednom bilo mišljeno, može se potisnuti, zaboraviti, iščeznuti. Ali ne može se poricati da je nešto od toga opstalo. Naime, mišljenje u sebi sadrži element opšteg. Ono što je jednom bilo uverljivo mišljeno, moralo je biti mišljeno i drugde, među drugim ljudima: to uverenje prati čak i najusamljeniju i najbespomoćniju misao. Svako ko misli, ne podleže gnevu, koliko god bio kritičan: mišljenje sublimira gnev. Pošto misleća osoba nema potrebu da sebe muči gnevom, ona ne želi ni da njime muči druge. Sreća koja se budi u očima misleće osobe je sreća čovečanstva. Opšta tendencija ka potiskivanju usmerena je protiv misli kao takve.

Ta misao je sreća, čak i kada pokušava da utvrdi nesreću, tako što je naziva pravim imenom. Samo tako sreća može dopreti do opšte nesreće. Svako ko ne dopušta da ta misao odumre, ne može biti rezigniran.”

Ovaj tekst je napisano davne 1968. ili 1969. (Theodor W. Adorno, „Resignation“, Stichworte. Kritische Modelle 2, Frankfurt am Main. 1969. Prvi put emitovano kao radijsko predavanje, u Nemačkoj, 1969. Eng., T. W. Adorno, Critical Models: Interventions and Catchwords, New York, Columbia University Press 1998, str. 289–293. Takođe, T. W. Adorno, The Culture Industry: Selected Essays on Mass Culture, London, Routledge 1991, str. 171–175.  Prevod: Aleksa Golijanin, 2012. http://anarhija-blok45.net1zen.com)  Bile su to sasvim drukčije političke i društvene okolnosti nego danas.  Nemačka je bila podeljena, sa sve Zapadnim Berlinom kao centrom pobune, u Istočnoj Nemačkoj  na vlasti beše Ulbriht i Štazi, u Sovjetskom Savezu Breženjev i KGB. Svet je bio raskomadan Hladnim ratom koji je u Africi, Aziji i Latinskoj Americi bio itekako vruć i krvav. Mi smo bili nesvrstani, sa sve Titom, građanima, golootočanima, nacošima i udbom. Ja sam se upisao na Filozofski. Nisam bio svestan kako mladost može biti surova i nepravedna.  (Mi smo se, uostalom, divili našim profesorima bez obzira što nisu bili ni blizu Adorna.)

Danas dok čitam Adorna, i razmišljam o prošlosti, vidim da su izvori rezignacije i otpora veoma slični. I danas se očekuje akcija i pripadnost da bi uopšte bio primećen. Ali čemu, uopšte, biti primećen? Zar je toliko važno biti uočen? Zar razmišljanje, baš kao i bavljenje umetnošću, ne predstavlja najviši oblik prisustva i angažovanosti? Šta još da se napravi?

Nekada smo bili kritikovani od naših “svesnih” drugarica i drugova da se previše smejemo i da sve izvrgavamo ruglu. Mi smo se u mnogo stvari slagali sa njima, ali nismo mogli da prestanemo da razmišljamo o raznoraznim aspektima političke moći. I da se zbog toga smejemo. Bila nam je komična uloga revolucionara baš kao i branilaca svega postojećeg. Videli smo da se u toj podeli uloga gubio smisao svakog napretka i svake slobode.

Da agituješ, marširaš, pevaš, da se biješ, praviš molotovljeve koktele? Svestan sam onoga što se oko nas dešava. Svet Trampa i Putina ima svoje lokalne predstavnike po celom svetu, pa  i u Srbiji. Moć demagoga i populista potiskuje sve što je pristojno i racionalno. Oni, i takav način mišljenja, nisu slučajni, sporadični ekscesi. To je testo koje je raslo decenijama. Frustrirane i izmanipulisane generacije bez zemlje, znanja i sigurnosti, traže svoj deo kolača. Ujedinjeni su u onome što nemaju. Zbog toga su toliko nacionalisti, rasisti i ksenofobi. Oni su generator i meta najrazličitijih teorija zavera. Stare nepravde će da isprave nekim novim. Poravnaće moralne norme baš kao i planetu. Služiće se demokratijom kao oružjem agresivne manjine koje će se stalno predstavljati kao većina. Strah, prazna obećanja i apatija! Nada je izbrisana jer je deo starog sistema. To će, naravno, propasti, kao što sve vrste ovakvih ideologija propadaju. U međuvremenu će unesrećiti milione ljudi.

U međuvremenu bi trebalo i da se preživi. Valjda. I da se ne bude rezigniran od truleža i besa koji su se nakupili.

Ne sme se zaboraviti: “mišljenje je čuvar mogućnosti!”

Sunđer, 20. februar, ponedeljk

Razaranje na svakom koraku. Zatvorene radnje, spuštene roletne, godinama neoprani prozori, a pored toga niču nove zgrade sa pompeznim natpisima o kvalitetu i povoljnostima kupovine. Ako se ovako “pere” novac koliko ga još ima? Koja je to vrsta veštih i sposobnih ljudi koji su se u ovom bespuću tako obogatila? Neki mali politički šrafovi i prenosnici, memorijske ploče, farbari i dizajneri biografija, frizeri pudlica, hakeri od poverenja, čuvari trezora nepostojećih banaka,  najamne ubice? Ima više “pametnih zgrada” nego pametnih ljudi. Reći za nekoga da je pametan deluje skoro kao uvreda.

Počela predizborna kampanja. Ko će biti predsednik Srbije? Atmosfera pred građanski rat. Ako ne bude “onaj koji treba” Srbija će da propadne. Propast se mora sprečiti po svaku cenu. Mediji postaju šančevi sa kojih se ispaljuju rafali i plotuni.

Jutros na šišanju kod Spase, neizmerno simpatičnog i pametnog čoveka, koji mi prenosi svoja zapažanja. – Ne bi morali da prave bilokakva istraživanja, dovoljno je da pitaju frizere. Tačno sam znao kako će biti i na poslednjim izborima, pre pet godina.

Još uvek je hladno. Nikako da krene to dugov najavljivano otopljavanje. Komšija, čije sam parking mesto koristio poslednja tri meseca, vratio se iz Amerike. Sada opet moram da kružim oko kvarta da bih se negde smestio. Komšija beše u Kaliforniji. Pun utisaka. Druga planeta. A i nema zime.

Ovo što imamo sve je manje i sve bednije. Ista stvar je i sa nadom. Onda čujem da je neki prijatelj u krizi pa pokušavam da ga ohrabrim i da mu ulijem neku čudnu nadu da moraju doći bolji dani, da imamo projekte koji će, koji će… promeniti naše živote. Sve je moguće, naravno. Kad hrabrim prijatelja, hrabrim i samom sebe.

 

Pročitam, pre neki dan, na FB-a, da je narod kao sunđer koji upija svaku  laž. Videćemo koliki su njegovi kapaciteti upijanja. Sigurno postoji granica.