Mediji i mleko, 30. januara, ponedeljak

Grad se stisnuo od hladnoće. Odvikli smo se od ozbiljne zime. Onda je ona došla iznenada kao smrt. Grejemo se ne struju uz pomoć tri tzv. termoakulacione peći. To ne samo da je skupo nego  i prilično neefikasno. Kuća je stara oko osamdeset godina. Gospodska. Tada se grejalo na drva i ugalj. Kaljeve peći. Vratar i posluga.

Nekoliko prijatelja je reagovalo na moj poslednji dnevnički zapis “Priča o porodici Davidović”. Sale mi je poslao svoju fotografiju grafita na uglu Koste Abraševića i Gospodara Vučića. To je otvorilo polje novih kombinacija. Zamah mašte. Da li su autori produžili Bulevarom kralja Aleksandra, pa skrenuli u Stanislava Sremčevića, a odatle u Koste Abraševića? I sve vreme bili uzdržani dok nisu stigli u Gospodara Vučića? Potpisali Pokojnog Ljupčeta i udarili datum. Esnafski!

 

Pročitao sam članak o porodici Klajn iz Pančeva koju komšije Srbi maltretiraju na krajnje beslovestan način. Crtaju im kurce i kukaste krstove oko ulaznih vrata. Nisam čuo za otvorene manifestacije antisemitizma godinama. A onda sam se setio da poznajem Klajna. Nisam ga znao kao Ljubomira već jednostavno kao Klajn. Nisam imao pojma da je Jevrejin, premda sam na osnovu prezimena to lako mogao da zaključim. (Eh da je živ Hugo Klajn, da li bi i njemu, u Jevremovoj, crtali kurce i kukaste krstove? Čisto sumnjam. Drukčiji komšiluk, a i blizina jedne ambasade!)  Koje dno! Klajn je dugo živeo u Kanadi, pa se sa ženom, pošto je došao do nekih (naših) godina, odlučio da se vrati. Neko bi sladostrasno mogao da kaže: e baš su se zajebali! Je li to odgovor na sve? Da li se time cela stvar okončava?

Ovde stvari postaju sve uvrnutije. U političkom klinču, koji je sve strasniji zbog približavanja predsedničkih izbora,  iskaču sve nove i nove bizarnosti i gadosti. Od toga se ne možeš odbraniti time što ćeš prestati da čitaš novine i gledaš televiziju. I mi koji smo potpuno izvan političke arene, bez ikakvih političkih ambicija i očekivanja, ipak predstavljamo aktivne figure koje se pomeraju i usmeravaju. Računa se ne samo na naše glasove nego i na naše glave, naša  uverenja, našu izgubljenost i bespomoćnost. Populizam u svom gadnom, traljavom i neukusnom izdanju. Časove iz patriotizma drži najgori ljudski otpad. Mešavina potpunog neznanja i apsolutne arogancije i bezobrazluka.

I zidovi postaju drugačiji. Nestao je Ludi Buljko.

Evo ga njegovi ostaci u Gospodar Jevremovoj.

 

A  pre njega, tamo negde u mračnim devedesetim: Zuba je kralj Beograda, a ko je kraljica?

Ko je Pokojni Ljupče? Glumac, naturščik, iz serije “Vratiće se rode”? On je iznenada umro tokom snimanja poslednje epizode. Nisam siguran da je baš on poslužio kao inspiracija za grafit.

Bio sam na koncertu Ah Ahileja u Dadovu. Bilo je super. Izveli su i moju pesmu “Ja sam jagnje na grani”. Sve ima smisla. Potpuno sam podivljao. Ne sećam se kad sam poslednji put bio na koncertu. Nestvarno.

 

 

Mi bismo našu novu istoriju mogli da ispišemo čitajući sa zidova kuća. Bilo bi otimanja oko potpisa. Ko je bio za Slobu a ko za Otpor, ko za Vuka, ko za Obraz, a ko jednostavno za Grobare ili Delije. Ovde je sve ispisano a opet se čeka da neko otvori novu stranicu istorije.

Danas je granulo sunce ali je i dalje ledeno. Pogotovo u kući. Pišem pesme.

Jedan lep prikaz za buduću izložbu. O tom: po tom!

Tramp pokazuje da se ne šali. Svet se skupio pred budalom koja sve može da otera u tri pičke materine. Gde je sad snaga razuma? Šta čeka nauka i medicina? Ako se postavi dijagnoza da li je to u suprotnosti sa demokratijom? Tako se može izabrati i Kaligula za predsednika. Pod uslovom da su senatori ucenjeni ili da imaju koristi. Ovdašnji ljubitelji Trampa neizmerno seru o volji naroda i otuđenoj moći establišmenta. Misle da će Tramp sa Rusima i Srbima da zavlada svetom. Bolesno.

Iz dana u dan sve više mafijaških obračuna. Kao da se to dešava negde drugde. Indolencija, praznina, bespomoćnost.

 

Mediji i mleko cure na sve strane.