Četvrt veka Ovog Ovde, 16. februar, četvrtak

Četvrt veka Ovoga Ovde! Odjednom me je to udarilo u glavu. To je, nekako, previše. Iz dana u dan, iz časa u čas, iz meseca u mesec, iz godine u godinu… Nije da mi je u glavi svakog sekunda gde živim. Ali, očas se obrem ovde gde jesam. I radost i ljubav sa najbližima, sa Sašom, decom, unucima, rasutom rodbinom, sa prijateljima i poznanicima, sve je to divno, i da toga nema ne znam kako bismo uopšte opstali, ali taj rastvor u kojem opstajemo, ta tinktura zla, gluposti i neznanja, za zadrtost, ograničenost, ta lukavost, promišljeno planiranje raznih vrsta prevara, od komšijskog zaposedanja parking mesta, sečenja drveća u dvorištu, teranja mačaka, lažne diplome, namešteni konkursi, surovost prema nemoćnim, arogancija, bešćutnost, otimačina,  laganje, laganje, laganje… To više nije prizor, to je vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, zemlja na kojoj stojimo. Evo ga opet se priprema nova pozorinica, sa starim učesnicima. Sledeća dva meseca ćemo, kao, da učestvujemo u demokratiji. Koje face!

Potrebno je da se napravi jedinstvena Vremenska linija u kojoj će se poredati sve. I još malo više.

O tome razmišljam poslednjih nekoliko meseci.

I da svako od nas može da “udene” svoje lično sveodčanstvo o poslednjih četvrt veka koje su nam oteli. Pretpostavljam da većina Ovako Nešto nije želela. Ali se nije dovoljno oduprla. Pogotovo tzv. elita.

Ovde svako za sebe misli da one druge može da “prevesla”. Ili bar da se “provuče”. Tako se Ovo Ovde i napravilo. I tako se, u suštini, i pravi nesreća.

 

Sedeo sam, pre neki dan, uveče, u blizini Glavne autobuske stanice, u kafiću na uglu Gavrila Principa i Zagrebačke (kojoj je promenjeno ime u ulicu Koče Popovića), i čekao da prođe vreme i da stigne autobus sa unucima. Bilo je prilično mračno. Osim mladih, sirotih migranata koji su tumarali ulicama, sve beše nepokretno. Hladnoća. Čuo sam oko sebe dosta španskog i malo arapskog. Naručio sam kafu i kad je stigla dugo gledao u šoljicu.  Nisam kod sebe imao ni parčence papira. Osećao sam se totalno izgubljeno. Izvadih mobili i prvi put u životu na njemu nešto napisah.