Razmišljanja o Benjaminu, 5. februar, ponedeljak

“Naime, detinjstvo su rašlje melanholije, a da bi se poznavala tuga tako veličanstveno blistavih gradova, u njima se mora biti dete.”

Upravo sam pročitao kratki Benjaminov esej o Marselju. U njemu ova neverovatna rečenica koja toliko toga govori ne samo o Benjaminu nego i o “njegovim” gradovima. Pre svih Berlin. “Detinjstvo su rašlje melanholije!” Pre koliko godina sam čitao “Berlinsko detinjstvo”? Benjamin beše deo našeg intelektualnog odrastanja. Bez njega nikada ne bismo odrasli. i ostali deca.

Onda sam se šetao Dorćolom, odnosno ostacima onoga što je preostalo od moga detinjstva. Izbio sam na obalu Dunava. Led se uveliko pokrenuo. To su sada samo ostaci džinova koje su razbijali ledolomci. Prazno i pusto. Osim gomile parkiranih automobila. Nijedan biciklista, nijedno dete na igralištu. Ima preko deset stepeni, sivo je, ali sasvim zgodno da se igra basket ili kockice.

Na obali se usidrilo veliko stablo koje je, očigledno, isečeno testerom i prepušteno na milost i nemilost narasloj vodi.  Jedan labud mi se približavao u nadi da imam neki zalogaj da mu bacim.

 

 

Nema mirisa. Kao da niko ništa ne kuva. Ogoljeno drveće, đubre nagomilano po trotoarima i pored zidova. Zatvoreni lokali, polomljeno staklo.

Dok sam čitao u krilo mi se uvalio mačak Vasa. On je dugačak, velik, liči na crnog pantera. Oštar mačak koji voli da se mazi i prede. To je mačak mojih unuka koji su sada,  zajedno sa roditeljima, u Poreču. Ja sam zadužen da brinem o Vasi. Vasina usamljenost i potreba za društvom, praznina stana, koji je i prilično ohlađen, zajedno sa Benjaminom, deluju skoro trenutno.  Ubunario sam se.

Moraću ovih dana da krenem u lov sa rašljama. Na primer: da sednem u Dvojku (tramvaj koji pravi krug koji obeležava centar Beograda) i da fotografišem svaku stanicu i napišem kratku priču o njoj. Koliko stanica toliko i priča. Moraću to da uradim.

 

Okrenuo sam pogled od reke, prema gradu, i ugledao čudni, mračni prizor iskopanih i skupljenih železničkih pragova. Tu nekad beše ranžirna stanica na kojoj su čamili teretni vagoni puni kukuruza i uglja, cisterne, razvaljeni vagoni iz vremena pre rata, zaboravljene kompozicije putničkog voza po kojima su se motale skitnice. Ostala je samo još jedna pruga a ostalo je dignuto. I sada stoji kao prolazna uspomena i podsetnik na nevidljivi svet šina i pragova. Iznad njih napušteni građevinski projekat, pre mnogo, mnogo godina, nešto nalik besmislenoj kuli. Mogli su i to da obeleže nekim plamenim bilbordom poput: Dunav je Srbija! I da to lepo osvetle.

 

Kad smo bili mali plašili su nas prugama, vozovima i skretnicama. Proganjale su nas skretnice u kojima bi se zaglavljivale naše male, dečije noge u trenutku dok je ogromna kompozicija tutnjala prema nama.

A sad, šta to tutnji prema nama? Samo starost ili još nešto?

Marselj! Je l to beše onaj grad u kojem nam ubiše Kralja? Ne nije to taj grad o kojem piše Valter Banjamin. Njegov je grad izvor melanholije i nežnosti a ne istorije. Njegov Marselj je grad mirisa i muzike, kurvi i radnika, kuhinje i pijaca, riba i školjki, rasutog tereta, železničke stanice koja nikada nije proradila…

Istorija traži iskupljene a ne patetiku!