O novom početku, 6. januar – 2015.

Volim Novu godinu pre svega zbog okupljanja. Oko toga idu pokloni, mnogo klope, a nisu za bacanje ni neradni dani. Umesto nekadašnjih okupljanja prijatelja, sa sve decom, i uzajamnim posetama po kućama, danas sve svelo na par prijatelja i one najbliže. Društveni život u Srba je čista iluzija, nešto što se pokušava širiti svetom kao stereotip o tradicionalnoj toploti, gostoprimstvu i otvorenosti srpskoj. Toga, naravno, još uvek ima poput izolovanih svetionika na mračnom jastuku podsvesti.
Jedan od problema ovakve vrste dnevnika svakako je i u tome da, ukoliko želim da opišem stvarne događaje i situacije, rizikujem da javnost izložim konkretne, stvarne ljude. Najmanji je problem što će se oni sami prepoznati. Odsustvo vremenske, odnosno istorijske distance, predstavlja neprekidni pritisak. Ako pišete o nečemu što se stvarno dogodilo, a nemate nameru da budete novinski izveštač, onda se vaše svedočenje obavezno pretvara u neku vrstu propovedi i proročanstva. Mogao sam do sada u ovom dnevniku mnogo puta da napišem, potpuno iskreno, bez ikakve dileme: ovo se neće dobro završiti. Ali šta bi to uopšte značilo? To da sam bio dobar čitač znakova u pesku? Da sam na vreme upozoravao?
Davanje progonoza onoga što će biti, ne za deset ili davdeset godina, već za pola godine, predstavlja izazov kojemu, u ličnom razgovoru, skoro niko ne odoleva. Biti mudar i ćutati, to ume svaki karijerista. Pričati o svemu to radi svaka budala.
Sa nama je za Novu godinu bila naša stara prijateljica Ruža. (U “Sećanjima” je postavljena njena fotografija kao dvogodišnjakinje.) Ruža je napravila taljatele sa vrganjima i slatkom pavlakom. Toliko smo se najeli predjela da nismo mogli da pređemo na klasiku: sarmu, prasetinu i biftek. Popili smo flašu lepog vina – “Tamjanika” iz vinarije Ivanović. Noć je bila dosta hladna, pucalo se manje nego prethodnih godina, a manje je bilo i telefonskih poziva sa čestitkama. Gledali smo “Potomke” Aleksandra Pejna i uživali. Saša i ja smo već gledali, ali Ruža nije. Lepo je kad možete da podelite neko zajedničko zadovoljstvo – razgovor, knjige, filmovi i hrana – to je ono što nas je godinama spasavalo od očajanja i osećanja bespomoćnosti. (Mada, ruku na srce, i u takvim se okolnostima priredi i organizuje “normalan” život.) Tako smo zajedno uživali u filmu koji nas je preselio na Havaje. Na televizijskim programima masovna klanja i prosipanja creva. Dominacija horora, i to najniže vrste. Da li to narod voli? Sumnjam. Ali tako se napravi da nema drugog izbora i onda se sve pretvori u iznudicu. Sećam se jedne knjige koju sam čitao kao klinac, potpuno sam zaboravio o čemu je reč, kao i naslov, samo znam da je autor bio Lajoš Zilahi i da se u jednom trenutku junak nađe na Havajima gde, gle čuda, već živi jedan Mađar. Nekako mi se čini da će u budućnosti biti sve više knjiga koje su napisali ljudi rođeni u ovim krajevima, čiji će zaplet biti u Britanskoj Kolumbiji, Australiji, Maleziji, Španiji, Južnoj Africi.
Taj televizijski program – kako na komercijalnim televizijama tako i na tzv. javnom servisu – ispunjen je nekom vrsto arogancije i prezira prema svemu što kvari sliku najnižeg, najprosečnijeg i najograničenijeg gledaoca. Ta arogancija se prelila sa stranica tabloida u sve pore društvenog života. Biti obrazovan i pristojan predstavlja neku vrstu sramnog žiga, neku vrstu bizarne ekskluzivnosti. Nekoga, međutim, ta vrsta ekskluzinosti privlači.
Prvog dana Nove godine došla su deca. Uobičajeno – u etapama. Nikada nismo ni pokušali da uvedemo režim naših roditelja kod kojih se tačno znalo u koliko se sati dolazi na zajedničke ručkove ili večere. Tako posluženje kreće od četiri posle podne do osam uveče. Ukupno nas je bilo jedanaestoro.
Ivan mi kaže da je video jednu tužnu vest na Facebook-u. Ja neću da verujem. Kad su otišli pročitam da je umrla naša stara prijateljica Jelena Vlajković. Sa Jelenom se znam dvadesetak godina. Pomagao sam Jeleni u njenom životnom projektu Otvorenih klubova koji je svesrdno podržao Fond za otvoreno društvo. Okupljali smo zajedno ljude, dogovarali, putovali od Novog Pazara do Subotice, pa i u Crnu Goru. Sećam se da smo 1998. pripremali prvi letnji kamp u Baru, a onda je došla 99. i sve otišlo dođavola. Ti klubovi, a bilo ih je desetak, bili su prave oaze kreativnosti, prijateljstva i veština za decu i mlade ljude. Bila su to mesta socijalne integracije dece izbeglica i dece iz komšiluka, mesta gde je bila proterana svaka mržnja i isključivost. Jelena je bila jedna topla, potpuno prirodna i spontana osoba, naoružana velikim znanjem i iskustvom u radu sa ranjenim ljudima. Sigurnost sa kojom se obraćala ljudima, način na koji ih je slušala, sposobnost da odmah reaguje… sve je to bilo tako jedinstveno i retko, posebno u vremenima u kojima smo živeli.
Poslao sam poruku Ani, Jeleninoj ćerki, ali nisam mogao da je pozovem telefonom. Čuli smo se posle dva dana. Tada mi je Ana ispričala kako je izgledao poslednji dan u životu Jelene Vlajković.
Biću krajnje sažet: Jelena je u teškom stanju prebačena iz svoga doma, kolima prve pomoći u Urgentni centar. Pre toga je bilo dogovoreno da se odmah smesti u reanimaciju na Pulmonalno. Šofer kola prve pomoći je zaboravio u kolima kompletnu medicinsku dokumentaciju, lične dokumente, piđamu… Jelena Vlajković je primljena u Urgentni centar i smeštena u odeljenje reanimacije kao NN lice. (Kao da je pokupljena na ulici bez ijednog dokumenta.) Urađen je rendgenski snimak pluća koji je dežurni rendgenolog pogrešno pročitao – utvrdio je da je Jelena u terminalnom stanju karcinoma pluća jer je zamenio implant u dojci sa karcinomom. Tek posle više od dva sata Ana, i prijatelji lekari i medicinsko osoblje koje su je znali, i kod kojih se ona lečila, uspeli su da otkriju Jelenu kao NN lice u Urgentnoj. Čeka se novo vozilo da bi se prebacila tamo gde je trebalo da bude od samog početka – na Pulmologiji. Ana mi kaže da se posle sat i po provedenih na Pulmologiji, uz odgovarajuću terapiju, Jelena sasvim povratila. Šali se sa Anom, naručuje knjigu i druge stvari da joj Ana donese sutra u jutro. U jutro, oko devet sati, Ana saznaje da je Jelena umrla uveče oko jedanaest sati. (Bio je još trideseti decembar.)
Naknadno saznajem da je u prijemnim dokumentima ispravljeno NN lice i preimenovano u Jelenu Vlajković.
Naravno, niko ne može biti siguran da li je Jelena mogla biti spasena da je na vreme upućena gde treba, da joj je odmah data odgovarajuća terapija i nega. Niko ne može znati da li bi njeno, već načeto srce, izdržalo sve ono čemu je bilo izloženo. Nisam lekar, niti sam bio prisutan.
Ovde je, međutim, reč o nečemu što nije samo medicina. Reč je o lakoći i zajebavanju sa ljudskim životima. Šofer koji zaboravi da preda dokumentaciju bolesnice koja se bori sa životom, rendgenolog koji ne ume da pročita jednostavan snimak, onda to odvratno vađenje i laganje, brzinska autopsija… sve mi je to, na žalost, dobro poznato ne toliko kao jedan sistem koliko kao jedan način života. Ovde se živi lakomisleno, a još lakomislenije uči i radi. Direktor Kliničkog centra izjavio je nedavno da je zdravstvo u očajnom stanju ne samo zbog opšte korupcije nego i zbog neznanja, zbog masovne produkcije lekara neodgovornih neznalica, zbog mafijaškog pokrivanja grešaka i propustva koji se svakodnevno dešavaju u medicinskog struci. (Naravno, odmah su ga napale kolege.) Setim se i priče moje Saše koja se posle operacije pluća, na intenzivnoj negi, gušila od duvanskog dima jer su dve medicinske sestre, koje su dežurale u otvorenom boksu, neprekidno pušile. I nikom ništa. Niko, kao, nije osetio smrad duvana na intenzivnoj?

Bilo bi lepo ući u Novu godinu kao u novi početak. To se ne bi odnosilo samo na dugove već i na ono što odlažemo da uradimo godinama. Krugovi u kojima živimo sve su uži mada Facebook i internet često daju drugu sliku. Lepo je ponovo otkriti izgubljenog prijatelja ali je svakako dragocenije zadržati starog.
Noćas je ponovo padao sneg. Škripi pod nogama kao u neka stara vremena. Ujutro se već razredio i pretvorio u kaljugu.

 

 

Da li je sada trenutak da posegnem za jednom pesmom?
Napisao sam je pre više od godinu dana i pročitao na Pesničenju. Bojim se da će pesma biti sve aktuelnija. Možda je sada trenutak da počnemo da se pripremamo. Jelena Vlajković nije moja vršnjakinja. Bila je starija nekoliko godina. A što ste stariji ta razlika postaje sve bitnija.

 

Smrt vršnjakinje

 
Svako bi od nas posle izvesnog vremena
Meseca, dana, godina
Morao imati pripremljene određene reči
Znaci opraštanja dolaze pre reči
Imaju oblik i ukus dugog odsustva i naglog buđenja.
Za iznenadno otkriće sveta nije dovoljan uzvik.
Potrebne su reči koje izazivaju tišinu.
Muk oproštaja ne dolazi sam od sebe.

Tu su nagomilani slojevi
Plakovi
Naslage nečega što samo podseća na sećanje
Izrone povremeno neke cipelice, drvored i parče ulice, naslov knjige, miris i dodir životinje koju smo milovali…
Koje ćeš reči izabrati da bi se od svega oprostio
Više nije samo tvoj život u pitanju
Reč je o vršnjacima i vršnjakinjama
O onima kojih više nema mada se na to ne možeš zakleti niti možeš biti siguran kuda je čija sudbina otišla

Ima jedan uzak put
Siguran sam da ima
Koji se teško razaznaje u gustišu kupina
Kojim neki od izgubljenih sigurno povremeno prođe
Reč je o napuštenoj praznoj flaši na kamenoj ogradi
Na kojoj bi forenzičar lako pronašao otisak pivopije
Utvrdio njegov DNK i vreme kada je sadržaj iskapljen
I da li bi tada saznali gde je do tada bio
Od čega je živeo, da li je imao porodicu, decu, da li bio depresivan…

Možda je vreme da neko drugi ponese teret
Breme se ne može beskrajno premeštati s jednog na drugo rame
Dah se ne može vraćati sve dužim zaustavljanjem
Svet se ubrzao i naposto leti svuda oko tebe
A ti još uvek ne vidiš ni jedan razlog za žurbu osim da ustupiš mesto.
Da li je to prirodna posledica starenja ili prirodna selekcija?

Svako od nas bi morao imati posebne reči
Neku vrstu intimnog trezora
U kojem bi se reči mogle gomilati i ponavljati bez stida i cenzure
Ovaj trezor bi se otključavao kombinacijom broja godina i propuštenih prilika
Mada se nikada ne bismo složili oko toga šta su u stvari propuštene prilike
Ali šta bismo izgovorili u času oproštaja?
Postoji li nešto oko čega bismo se svi složili?
Neki trivijalni zaključak o prolaznosti, ljudskoj slabosti i patnji?
Grozim se ideje da se sve izbaci iz sebe, makar to bile i reči
Nešto se mora sačuvati
Nešto čvrsto a neuhvatljivo
Specijalna vrsta ljudskog pepela koja se ne lepi, ne rastvara i ne guši
I kad se taj pepeo istrese u okean ili u reku na čijoj ste obali odrasli
Da se sjedini poput šumeće tablete kalcijuma – bezmirisno ali sveže
Tako bi svačiji život mogao da doživi transformaciju zbog koje se
Oni koji ostaju ne bi povijali pod teretom krivice.

Novogodišnja priča: Ispod ćebeta, 30. decembar

 

Šta se krije ispod ćebeta? Ili još tajanstvenije, i vrelije, ispod ćebadi?
Kad su ćebad počela da zamenjuju jorgane? Da li se to odigralo preko noći? Da li se ta noć pamti? Ili je utonula u maglu zaborava baš kao i gomile knjiga koje smo pročitali u raznim vremenima i situacijama? Još tajanstveniji su, uostalom, susreti i poznanstva sa različitim ženama i muškarcima. Neki i dalje sede na mestima gde smo ih poslednji put ostavili iako ta mesta više ne postoje ili su se toliko izmenila da ih ne možeš prepoznati. Pokušavam da rekonstruišem: Papuk, Central, Doboj, Šumatovac, Grmeč, donji Kolarac, klub u Radio Beogradu, Pod lipom, Mandarina, Vardar u Zemunu… To je parče ne veće od dvadeset godina – od sedamnaeste do tridesetsedme – ali mi se sada čini da je prepuno nekih neverovatnih događaja i susreta. Samo tako se može objasniti današnje čuđenje zbog gubitka tolikog sećanja. Kad je trpeza bogata ne primećuju se mrvice koje padaju preko stola. A tek deca! Ona koja su onda bila sasvim mala i draga, a danas se pretvorila u neke tuđinske, nemušte kolose.
Čak su i fotografije izgubile svoju mističnu autentičnost prenošenja sećanja. Vidimo, a ne pamtimo. Od onoga što vidimo ispredaju se priče koje su ranije, mnogo ranije, bile nebrojeno puta ponavaljane.
Postoji mnogo strahova koji progone decu. Jedan od tih strahova je da tvoji roditelji nisu, u stvari, tvoji. Ti si pronađen i usvojen pukim slučajem i svakog trenutak ta lažna idila može biti prekinuta. Vremenom se taj strah izgubi. Zameni ga strah da će otac i majka, zbog nečega, da se razvedu. Ko će koga da ostavi? I zbog čega? Naravno, zbog neverstva. Teže bi mi palo neverstvo majke nego oca. Kakva muška identifikacija! Premda, to je sasvim u duhu tradicije. Ženska neverstva su po pravilu mnogo teža i tragičnija od muških.

Vratimo se na ćebiće. Ispod ćebeta, ili ćebadi, ide paralelni život. Taj život je tajanstven bez obzira koliko si blizak sa onim sa kojim deliš ćebe. Sa nekima ga nikada ne bi delio, bez obzira na stanje zaljubljenosti i opijenosti. Nekako znaš da će taj/ta vući ćebe na svoju stranu, da će se obmotati sa njim i da ćeš ostati otkriven cele noći. Ili ćeš uzeti drugo ćebe ili ćeš se pokriti kaputom. Ćebe je, međutim, izum toplih soba i stanova. Tamo gde se spavalo u nezagrejanim sobama vladali su jorgani i perina. Kad se zavučeš u krevet u hladnoj sobi u kojem te neko čeka ispod perine, toplota koja te dočeka ne može se ni sa čim uporediti. Jeste da je izlazak iz takvog kreveta, kad se bosom nogom dodirne ledeni patos, prilično stresan, ali to mu dođe kao valjanje u snegu posle saune. Ta hladnoća brzo prođe i još brže se zaboravi. A nekada i sam uđeš u ledeni krevet da ga zagreješ.

Danas, 30. decembra 2014, oko deset sati, bio sam na pijaci Đeram, u blizini kuće, da kupim prasetinu koju sam rezervisao prošle nedelje. Bilo je sunčano i ledeno, oko minus pet. Led je krckao pod nogama. Na tezgama šargarepe, krompir, cvekla, luk, jabuke, onda uvozno voće: limun, pomoranđe, mandarine, banane… Desetak tezgi sa “klasikom” u obliku krompira, cvekle i luka, prekriveno ćebadima. Prodavci čuvaju svoju robu da se ne smrzne. Fotografišem te čudne instalacije na tezgama zajedno sa ljudima koji cupkaju od hladnoće. Srećom nema vetra.

Čebad, koja štiti krompir, luk, cveklu… su stara, šćebana… Niko se više ne pokriva  njima. Da ćebad mogu da pričaju svoju istoriju šta bismo sve čuli.
Da li se baka koja zuri u objektiv, a koja je svoju robu prekrila nekim stolnjakom, seća onoga kroz šta je pokrivač prošao? Kako je uopšte stigao do nje?

 

Od svega bi se, nesumnjivo, mogla napraviti priča.
Onda posegoh za onim što mi je iskrslo:

Pismo nekome:

Odmah, na početku, da ti kažem da vrlo nerado pišem o intimnim stvarima. Kad kažem da je nešto intimno ne mislim samo na ono što je fizičko. Nije samo seks intiman. I svaki zalogaj može biti intiman. Intimno je često nešto što smo doživeli unutra, kao reakcija na nešto što je došlo spolja, mada se to desilo odavno, i može biti povezano sa najrazličitijim stvarima. To može da potraje godinama. Reakcije na odavno doživljeno, i sećanje na emocije koje su te reakcije izazvale, nekad prijatnog, a nekada neprijatnog karaktera, posebnom se snagom pripijaju za koru velikog mozga, ili već gde se to dešava. Pamtimo ono što bismo, da možemo, odmah zaboravili, a zaboravljamo nešto čemu bismo se stalno vraćali. Pošto me pamćenje, sećanje, uspomene, arhiviranje, posedovanje onoga što vraća na prošla vremena, naprosto opseda, uvek predstavlja problem za šta ću se „zakačiti“, za koji događaj. Koji susret ili asocijacija će mi se učiniti ključnim? Ključnim za šta? Za pravljenje moje sopstvene istorije? Ali pravljenje sopstvene istorije predstavlja najčešće jedan megalomanski i egocentrični zadatak za koji, veliko je pitanje, da li ima dovoljno uzbudljivog materijala. Mnogo više me zanima da se moje sopstveno sećanje razlije i poveže sa rasutim ljudskim (generacijski?) sećanjima. Tako se, pretpostavljam, može stvoriti neka vrsta pokretnog murala, prepunog dosetki i zvukova, koji će budućim generacijama uliti ne samo saznanje o tome kako smo mi živeli nego i kako se sa životom može postupati.
Nekada su se pisali romani o sudbinama porodica kroz koje se mogao rekonstruisati životi celih generacija, sa scenama iz različitih profesija i situacija, gde ste mogli da saznate kakvi su bili društvene vrednosti i ukusi, šta se volelo, a šta preziralo. Danas se književnost odmakla od ovog realističkog zadatka, odnosno, koristi ga samo kao fragment u cilju postizanja mozaičke uverljivosti. Sasvim normalno, jer kako se bilošta, pa i književnost, može takmičiti sa Googlom i novim medijima u rekonstrukciji onoga u čemu smo.

Ni prvo, ni poslednje, pokolenje koje o svome životu misli da je proćardan.

Pređimo na stvar.
Bio sam jedno vreme sa mladom ženom čija je ona stvar ličila na brkova čuvenog ruskog pisca Maksima Gorkog! (Ne Ničea već Maksima Gorkog! Ima razlike između njihovih brkova svakako.)
Koliko je to “stvar” a koliko događaj? Da li se to ponavljalo? Da li se menjao ambijent? Da li je “stvar” bila isključivo intimne prirode ili se delila sa još nekim?
Pretpostavljam da bi od te slike mogao da se uradi uzbudljiv kratki film ili replika Kurbeove slike “Poreklo sveta”? Premda, ima u svemu tome nečega izvorno harmsovskog. Mada bi Harms odmah morao da imenuje tu neobičnu mladu ženu, da se posadi u određeni kraj, među slikare, umetnike i policajce, i da njena sudbina postane primer (kojem će se diviti iz od kojeg će zazirati) stotina hiljada žena koje se dole depiliraju.
Da li je nesretna Mata Hari bila posebno uzbudljiva upravo zbog toga?
Posle je ta mlada žena, znatno pre smrti neumrlog Maršala i kasnijih tranzicionih čuda, negde sedamdesetih, otišla u Ameriku gde se uspešno bavila muzičkim obrazovanjem starijih ljudi. Nije bilo načina da proverim da li se nešto promenilo sa njenom intimnom frizurom.
Sve vreme dok smo bili zajedno primećivao sam kod sebe neobičnu osetljivost na dela tzv. socijalne knjiženosti. Nisam tome tada pridavao posebnu pažnju, mislio sam da je književnost zadužena za socijalnu pravdu više nego svi komunisti zajedno, sve dok do nas nisu počeli da stižu dela latinoameričkih pisaca (Asturias, Borhes, Kortasar, najzad Markes). Tada sam osetio da se može biti pravedan i maštovito blesav u isto vreme. (Niko od ovih pisaca nije imao brkove!)
Sama stvarnost bila je dovoljno blesava i nepravedna da nije bilo sumnje da joj se morao suprotstaviti neko daleko ozbiljniji od knjiženosti.
Odgajili smo svoju Vasilisu Prekrasnu koja je mogla da liči na sve i na ništa.

Druga scena:
A ti još uvek u Službi?
Obratim se nepoznatom, a on srdačno, kao da smo se juče rastali posle petodnevne pijanke: “I posle službe, služba!” Nepoznati ima velike brkove veoma nalik onim Maksima Gorkog. Obuze me talas nelagodnosti.
Kako odgovoriti na takvu iskrenost? Da se napijemo, šta drugo, mada ne smem da ga pogledan u lice. U jednom trenutku Službenik pita: a da se mi, možda, ne poznajemo?
Naravno da ga poznajem. Još na Fakultetu je radio za Službu. Posle je prešao na televiziju.

 

U međuvremenu je iskrsla konferencija “Arhiva i svakodnevni život”. Trebalo je da se održi u Kanadi. Gle prilike, pomislih, sada ću da napišem esej i pripremim prezentacija pa će ceo svet da sazna o tome koliko je ovaj problem sastavni deo našeg bitisanja. O toj nameri nikome nisam rekao ni reči. Mislio sam da je tako najjednostavnije: da me organizator obavesti da će moj esej da uvrsti i da mogu da računam na određenu finansijsku pomoć, pre svega oko puta, pa onda da to slavodobitno obavestim ukućane i kolege sa posla.
Počeo sam da pišem esej koji me je razvlačio na razne stvari, jer čega god bih se dotakao to me je vodilo u nekom novom pravcu, geografski, vremenski, tematski. Tako se napravilo svojevrsno tkanje, neka vrsta književno-istorijskog pačvorka u kojem je najmanje bila prisutna sećanja na sebe samoga a mnogo više na ono čega se sada sećam. Kad sam odmakao prvih desetak strana sve više sam imao osećaj da sam promašio temu.
Da bih prekinuo napade sumnje i nesigurnosti napisao sam pismo.

Pismo organizatorima Konferencije:

Poštovana gospodo, obavešten sam o održavanju vaše koferencije „Arhiva i svakodnevni život“u maju sledeće godine. Teme i program ove Konferencije veoma su me obradovali. Pošto sam na čelu jedine on-line arhive aktuelne srpske štampe i elektronskih medija, sa različitim projektima uz čiju pomoć se vraćamo u nama blisku, veoma dramtičnu i tragičnu prošlost, poželeo sam da napišem jedan esej na temu kojom se bavim, a koja je u isto vreme i tema same Konferencije.
Reč je o eseju koji bi bio ilustrovan slikama, fotografija, muzikom… Osnovna teza ovog rad je rasprava o tome da li je pamćenje i arhiviranje specifično istočnoevropska opsesija ili objektivna potreba. Ovaj tekst otvara i druga pitanje, izmedju ostalog: kulturološkog i društvenog odnosa prema prošlosti i pamćenju, umetnički doprinos pamćenju ili zaboravljanju, te uticaj strepnje i straha u komunističkim vremenima, gde je sadržaj arhiva najčešće predstavljao potencijalnu pretnju za većinu građana. U isto vreme, stalna strepnja i strah od onoga što postoji u arhivama kao da su uticali na očuvanju zdravog razuma, pamćenja, solidarnosti i kreativnosti kod velikog broja ljudi.
Došao sam do pomalo paradoksalnog zaključka da su surovost, isključivost, siromaštvo i strah delovali pozitivno u jednom mentalnom smislu – učinili su Alchajmer, demenciju i amneziju daleko ređim nego na demokratskom, tolerantnom i „brižnom“ Zapadu.
Imam još jedan, sasvim ličan razlog, da se upustim u istraživanje onoga šta se desilo sa mojim sećanjem. Pre više od četrdeset godina u pravcu Severne Amerike uputila se moja tadašnja devojka (M. N.) koja je imala jedan specifičan intimni beleg. Želeo bih da rekonstruišem šta se sa njom desilo.

Ne verujem da sam u mogućnosti da lično prisustvujem Konferenciji ali bih veoma voleo da moj esej uvrstite u radove koji će biti predstavljeni. Naslov mog eseja je: „Ostavljeni, zaboravljeni“, sa podnaslovom: „Arhiviranje života – istočnoevropska potreba ili opsesija“.
Naravno, pismo nikada nisam poslao organizatorima. Konferencija se održala bez mene, kao i toliko toga.

Posle sam razmišljao o tome kako bi bilo uzbudljivo da sam uz pismo organizatorima Konferencije poslao i skicu picine frizure. To se u fotošopu moglo napraviti veoma realistično.

Ništa zato, nastavio sam da pišem, i dodajem, iz levog i desnog džepa, da ispitujem ljude, podsećam se na njihova sećanja i utiske. Najviše je, naravno, tu bilo mojih sopstvenih sećanja i asocijacija.

A onda, pre nekoliko dana, stiže pismo iz Montreala: “Dragi gospodine Ćurgus, primili smo vaše pismo sa zakašnjenjem od dve godine. Kao što i sami znati, konferencija “Arhiva i svakodnevni život” završila se uspešno. Upravo smo objavili zbornik sa 57 radova. Ukoliko ste zainteresovani za Zbornik molimo vas da uplatite 120 kanadskih dolara na račun… I pored svega, mislimo da je vaša ideja veoma zanimljiva.
Da li ste uspeli da pronađete dotičnu damu?”

Zahladnilo, 27. decembar

Ne sećam se kada sam poslednji put upalio televizor da bih video, i čuo, neke vesti. Taj “prozor u svet”postaje suvišan. On je sve više samo neophodno sredstvo preko kojeg gledamo filmove i serije koje naručujemo. Naravno, kad dođu unuci, oni najmanji, pali se televizor da uz večeru gledaju crtane filmove. Informišem se preko sajtove, najviše B92, ili, ukoliko se desi nešto stvarno dramatično u svetu – preko BBC-a i CNN-a. Ujutro “prevrnem” “Danas” i “Politiku”. Iz nekog blesavog razloga pogledam kako stoje stvari sa mojim horoskopskim znakom (Vagom) – najčešće delim sudbinu sa Sašom, koja je Vodolija. Dvojke, eventualno trojke, a onda iznenada odličan (5). I ima li neke razlike? Da li se nešto značajno desi? “Politika” je nezobilazna zbog čitulja. (Nekoliko puta nam se desilo da smo iz njih saznali da je neko, koga smo poznavali godinama, iznenada otišao.) I astrologija se otrcala baš kao i program na televizijama. (Seća li se još neko kad su u “Politici” devedesetih, uoči godišnjice 9. marta, objavili za sve zodijačke znake da ne treba izlaziti na ulicu?) Filmovi na televizijama su stari po dvadeset i više godina, serije odvratna jeftina sapunica iz egzotičnih orijentalnih krajeva. O zabavnim programima za široke narodne mase da i ne govorim. Uzajamno udvaranje: zabavljači narodu i narod zabavljačima. Pri svemu tome, nikada nisam zastupao neke elitističke kulturne vrednosti: Bergman, Prokofjev i Šekspir ili ništa! I u književnosti sam podjednako umeo da uživam u Kafki, Bulgakovu i Grofu Monte Kristu, u Polu Osteru i Den Simonsu, u trilerima i u naučnoj fantastici. I dalje volim Filipa Dika i Gospodina Kogita. Vrednovanje sadržaja fioka samo na osnovu žanra uvek mi je bilo besmisleno. Veština naracije ne može se ograničiti i razdeliti. Naracija je, naravno, ne samo “gola” priča nego i glas kojim se pripoveda. Neki put je taj glas važniji i od same priče jer je nabijen iskrenošću i strašću, ili autoironijom i sposobnošću izazivanja najrazličitijih asocijacija.
Što sam stariji postajem sve izbirljiviji. Nije tu samo u pitanju vreme, zamor, previše utisaka, koliko preživljavanje onoga što čitam. Ukoliko je glas snažan i potresan, kao i tema kroz koju on prolazi, onda me ta knjiga obuzme na takav način da mi je potrebno prilično vremena da dođem sebi. Ima neke veze između takvih knjiga i alkohola. Kad te “uhvati” teško se ponovo uspostavljaš. Dovoljno mi je jedno malo pivo, ili čaša vina. Izuzetno, sa nekim prijateljom sa kojim se dugo nisam video, popijem jednu čašicu kajsijevače ili dobrog viskija. To mi je sasvim dovoljno. Nikada nisam voleo pijanstvo iako mi se i to desilo par puta u životu.
U poslednje vreme sam čitao pesme Rade Lazić i veoma uživao. Dobra poezija je sve ređa pojava. Kao i mnogošta, uostalom.
Imamo dve mačke. Jedna je stara, preko petnaest godina, potpuno crna, sitna, možda je zato i zovemo Micika, sa malo pocepanim desnim uvetom, druga mladi đilkoš, veoma zgodan, crno-beli mačak. Mačak, kojeg smo nazvali Njuca, po Njuciferu, neprekidno je gladan. Stalno izaziva “baku” i otima joj hranu. Prinuđeni smo da ih razdvojimo kad ih hranimo. Njuca je, naravno, uličar. Majka ga je skrivala u oluku susedne zgrade. Bio je već prilično velik, skoro šest meseci, kad smo uspeli da ga otmemo. Njegova majka je uskoro dobila novo mače. A onda su pre par meseci ulični psi noću uleteli u susedno dvorište gde je bila Njucina majka i njeno mače i ubili je. Mače je uspelo da pobegne, pronašli smo ga posle nekoliko dana. Telo mačke je ležalo u dvorištu ali nikome od komšija nije padalo na pamet da nešto urade. Pozvao sam “Veterinu” i platio da odnesu mrtvu macu i da je kremiraju. Komšije su i dalje neprijateljski raspoloženi zbog toga što hranimo mače. Ono je veoma uplašeno i nema načina da ga uhvatimo i udomimo. Danas sam ga video kako je lepo poraslo i kako se, takoreći odjednom, pretvorilo u jednog veličanstvenog sivog mačka, sa belom maskom i belim soknicama.

 

Micika

 

Njuca

Sećam se devedesetih i starice koja je živela sama u prizemlju naše zgrade kako je svakog dana iznosila malu plastičnu činiju sa malo hleba i mleka. To naravno, nije baš prava hrana za mačke, ali je u opštoj nemaštini, to bio gest koji nam je grejao srce. (Bila su i dva psa: ponosni lovački Pegaz i umiljati avlijaner Buvko, koji su se motali oko parka kod Šeste, njima smo nosili parizer i pseće kekse.) Da li je sećanje na solidarnost i empatiju ljudi iz tih strašnih godina moja uobrazilja? Kad gledam danas šta se oko nas dešava, taj grozni fijuk laži, arogancije i bešćutnosti, ne mogu a da ne žalim za nekim propuštenim prilikama. Svako je u svom životu imao bar jednom nešto što je moglo da ga odvede u neki drugi život. Ali naši su životi, takvi kakvi su, vezani za Ovo Ovde nekom drugom vrstom lanaca nego što su to nacija, sećanje i jezik. Radeći na Dnevniku otkrio sam ne samo mnoge napisane, nikad objavljene stranice, nego i mnoge izgubljene prijatelje koji se javljaju sa raznih strana sveta. Njihovi životi su definitivno negde drugde. Njihovi životi su stvarno njihovi. Presecanje pupčane vrpce nije stvar koju obavljaju samo babice.
Juče smo u Medija centru održali konferenciju za medije o našem projektu “Znakovi na putu” – analiza ekstremističkih poruka u medijima – od 1. avgusta do 15. decembra. To prelivanje iz klasičnih, štampanih u nove medije – web portale i društvene mreže – i obratno – nije ništa posebno srpsko. Samo je tehnologija različita. Snažan deja vu na devedesete. Pre svega retorika i prostakluk.
Već posle podne je stigla prva reakcija:

СИКТЕР! Либерални фашисти који су сви до једног на платном списку НАТО земаља о порукама мржње у српским медијима?!

Ima li neke logike u svemu ovome? Naravno da ima. Liberalni fašizam i NATO platni spisak! Sve se na kraju završi pričom o novcu. Kod koga je novac? Koliko? Kako se do njega stiže? Šta se sa njim sve može uraditi? Neka privatizacija? Ili samo luksuzni život?
Opsesije su opasne najviše za one koji su pod njihovim dejstvom. Mada, ako prerastu u kolektivne onda se mete jednostavno presele u pojedince i grupe koje je potrebno ukloniti. Sigurnost uverenja deluje zlokobno.
Zahladnilo je. Počeo je vetar i miriše na sneg. Dan je počeo da se produžava. Neosetno, ali značajno. Dokopaćemo se Nove godine. Vidim je kako nestvarno svetli u nekom drugom vremenu.

O mravojedima i društvenom životu, 23. decembar

 

Lep dan, mada osim kupovine, i odlaska na posao i povratka kući, nisam stigao da se normalno prošetam. Dan je naprosto proleteo. Želeo sam da odvojim bar jedan sat mirnog pisanja u nekom obližnjem, polupraznom kafiću, oko podneva, ali nisam stigao. I dalje pokušavam da dođem do novih poslova i novca za firmu. To je jedan beskrajni autokanibalizam. Umesto da mi život postane jedan beskrajni bogati raspust, prepun prijateljstva, otkrića i kreativnost, on se pretvorio u krajnju suprotnosti.
Naravno, sve se može svesti na vreme, i prostor, u kojem živimo, ali to ne daje odgovor na sve. Pokušavam da budem smiren i da objektivno sagledam situaciju u kojoj sam se našao. Ne pripadam onome što bi se moglo nazvati nacionalna kulturna elita. To je skroz u redu jer sebe nikada tako nisam doživljavao. Nema to, naravno, nikakve veze sa delom, talentom, biografijom, uticajima… Ovde je reč o odnosima koji su izvan polja književnosti i umetnosti, o vezama zavičajno-burazersko-esnafskim koje su utkane u društveno biće srpske čaršije. Biti uspešan ovde znači biti u skladu sa svojom klasom i svojim statusom. Svet rada, i para, striktno je odvojen od sveta priznanja. Jedno sa drugim ne ide. Odnosno, uz priznanje idu pare nekako same od sebe. Onaj ko sebi nametne jaram svakodnevnog zarađivanja za život taj je sebi precizno iskrojio i položaj u čaršiji. Ovde se najviše prezire rad za kasom, ali će za pare sve da se uradi. Ovde se prezire i mukotrpni rad i svakodnevne obaveze koje ne proizilaze iz visoke političke ili državne funkcije.
Ovde je mrak, a tako divan dan, i još ponedeljak.
O solidarnosti se može pričati u nekom drugom vremenu. A o prijateljstvu?
Moji najbliži prijatelji su oni koje poznajem decenijama i oni koje sam upoznao pre par godina. Ovaj razmak me teši. Dobro je sticati nove prijatelje i zadržati stare. Ali, i pored svega, naši životi mi deluje veoma skučeno u društvenom pogledu. To nije samo skučenost siromaštva već mnogo više skučenost samog života. Čujem da se ljudi, odnosno bliski prijatelji, tako malo, i tako retko druže, da je veliko pitanje da li su i dalje prijatelji. Odnosno, prijatelji su ali na jednom drugom nivou. Više dele zajednička sećanja i uspomene nego ono kako danas žive. Niko se, u stvari, i ne zanima kako ko živi. Živi se nekako, što znači nikako. Osim za slava i eventualno dečijih rođendana prijatelji se slabo viđaju. Dugački telefonski razgovor, razmene zanimljivih linkova i fotografija, to je otrpilike nivo na kojem se održava društveni život u Srbiji. Bar u krugu koji je meni dostupan. (Drugi krugovi me i ne zanimaju.)
Juče sam počeo da sređujem svoje stare crteže i slike. Jutros sam pobacao gomilu papira. Pošto je većina toga potpisano nisam ostavio pored kontejnera nego sam ubacio unutra. Praveći red otkrio sam toliko toga zaboravljenog. Reč je o periodu od 1989. do 2012. Neke teme se ponavljaju. Kao da su mi se zavukle pod kožu. Recimo: “mravojedi”. Oni predstavljaju etalon nedruštvenosti.
Ipak, zamišljao sam život sa mravojedima kao jedno srdačn prijateljstvo.
U isto vreme grad je išaran porukama koje ne ulivaju previše sigurnosti. Znam da iza tih poruka ne stoje mravojedi. Čak naprotiv, oni kojima oni smetaju. (Premda, ne treba previše lično primati stvari. Rekao bih da su mravojedi u tom pogledu preosetljivi.)

 

 

Zbog toga kreće priča o Njima i nama:

Ovde

Mravojedi su prvo naselili drugu stranu Beograda – sa sremske strane, a onda, ko zna u kojem milenijumu, pređoše na Ratno ostrvo a odatle, veoma brzo, za par stotina godina, i u Beograd. Za razliku od tipičnih mrvojeda u tropskom podneblju, koji su živeli daleko od vode, kiše, snega i leda, oni naši mravojedi behu prilagođeni promenama vremena poput insekata. Isti je slučaj i sa onim što se dešavalo u društvu. Mravojedini nisu imali nikakvih problema da pređu iz robovlasničko u feudalno, i iz kapitalističkog u socijalističko društvo. Bili su začuđujući uspešni u osluškivanju hoda vremena.
Ništa neobično što ih je bilo i među masonima i među članovima Centralnog Komiteta.
– Kome to tamo viče: ne kopaj nos?
Mravojedi to sigurno ne rade. Baš kao ni slonovi, tapiri, morske krave i slični nosati stvorovi. Da li je Pinokio čačkao nos? Što manji nos, to više prstiju u njemu.
Zvezde padaju na nas. Svakog minuta, svakog sata, svakog dana. Tako milionima godina. Planeta otežala od kosmičkog nanosa.
Reče mi moj unuk, kad sam u par reči opisao o čemu pišem: o usamljenosti mravojeda – to je tako tužno. To me je potreslo. Onda sam morao naširoko da mu objašnjavam da je mravojed po svojoj prirodi usamljen i da mu to ne smeta. Takođe, da će ovo što pišem sigurno pomoći da se ljudi naviknu na njegov neobični izgled i njegovu usamljenost pa će mu se sigurno mnogo češće obraćati i, možda, pokušavati sa njim da se druže. U međuvremenu je unuk zaspao, bila je prošla ponoć, i ja sam ostao sam da razmišljam o onome što sam rekao. Kao da se nikada stvarno nisam navikao da pišem tužne priče. Odnosno, da je život često veoma tužan. To je istina. Živimo u tužnim vremenima. Kao da stvarno nismo živeli. Kao da bi tek sada trebalo da počnemo da živimo. Kao da bismo upravo sada trebalo da napustimo svoje usamljeničke izbe i pokrenemo proces sećanja i druženja. Kad bi to samo išlo zajedno!
Ima u mravojedima mnogo više onoga što smo izgubili, ili zaboravili, nego što to možemo da zamislimo. Mavojedi su deo našeg odrastanja i sazrevanja premda je zasigurno bilo dosta mravojeda i u našem ranom detinjstvu ali ih mi tada nismo prepoznavali kao nešto posebno. Tek kada čovek počne da doživljava svoj profil kao amfas nešto se dogodi u njegovom perceptivnom i emotivnom sistemu što mu omogućava da svet oko sebe počne da gleda „drugim“ očima.

Kad danas pažljivo gledam crno-bele fotografije sa nekog partijskog Kongresa, ili sa januarskog okupljanja prosvetnih radnika na Kolarcu, ne mogu a da ne primetim likove mravojeda kako skvrčeni i zbog nečega posramljeni kriju njuške i oči a ipak vire, i pilje, u pravcu svetle budućnosti. Mislim da su mravojedi jedini stvarno zamišljali svetlu budućnost kao otvor na kraju dugačkog crnog tunela. Da je bilo dovoljno mravojeda možda bismo se nekako i dokoturali do toga neverovatnog i blagotvornog komunizma gde svi žive u skladu sa svojom prirodom i svojim potrebama, gde nema nasilja, harizmatskih vođa, demagoških obećanja i rahitisa. Pretpostavljam da bi komunizam lako izašao na kraj ne samo sa glađu i siromaštvom nego i sa svim malignim bolestima. U tom pogledu su mravojedi odavno u komunizmu. Niti gladuju, niti obolevaju od raka.
Sećam se sednice Centralnog komiteta u nekoj polumračnoj dvorani, negde u dubokoj provinciji, valjda u Bosni, i ponovo vidim tanke zrake dnevne svetlosti kako se probijaju kroz diskretno navučene dugačke zavese i kako sporadično osvetljavaju neke šake, obrve, oči, oznojena čela, stisnute usne. I kao da ponovo vidim mravojeda u liku nekog funkcionera, vidim njegovu opreznost, iščekivanje, spremnost da iskoči ili da se zavuče u najdublju rupu. Da li je to bio Bijedić, Dobrosavljević, Koliševski, Stevan Sremac, Lovro Kuhar ili Luj Adamič to više uopšte nije važno. I u najvišim organima SKPBSS-a bilo je mravojeda. Recimo onaj Suslov. Ko može danas da porekne njegovu mravojedsku prirodu.
Za razliku od buba koje su napadale pčelinjake i time obezbedile večno prokletstvo socijalizma jer su direktno atakovale na plodove rada i sam kolektivni sistem na kojem je počivala cela ideologija, mravojedi nikada nisu bili prokleti na taj način. Oni su jednostavno prećutani. Uostalom, mravi jesu složni i vredni radnici ali nisu korisni poput pčela. Većinom su dosadni i štetočione. Na taj način je mravojed oslobođen eventualne odgovornosti ili prokletstva. Ipak, da neko za sebe kaže da je „od mravojeda“ to nije išlo. To bi izgledalo kao čisto izmotavanje i ismejavanje prirodne podele koja je ustanovljena uz pomoć evolucije. Svi smo mi, međutim, u mladosti bili i evolucionisti i levičari premda smo verovali u zagrobni život i Tarot. Takav je život. Ni ptice koje su krale med nisu bile dobrodošle. Medved je imao posebno mesto između ostalog i zbog toga jer je predstavljao krupnu, kapitalnu divljač. Kadgod bi maršal Tito ubio nekog medveda kapitalca, obavezno u Bosni, odmah su ga pčelari proglašavali svojim počasnim članom. Tito se fotografisao sa sve pčelarskom opremom tako da mu se, u stvari, nije videlo lice podjednako često kao i sa mrtvim medama. Time se uspostavljala ravnoteža u prirodi i društvu.
Da između medveda i mravojedan postoji izvesna sličnost potrudio se jezik i gastronomske sklonosti. Na engleskom jeziku mravojed se, pored „anteater“, odnosno „grand anteater“ (veliki mravojed) naziva i „antbear“ (mravlji medved). I mravojed i medved najviše uživaju u rasturanju i ždranju mravinjaka i pčelinjaka. Razlika je samo u tome što mede traže med a ne pčele dok mravojed jede i mrave i njihova jaja.
Naravno, ovo je samo uzgredno razmišljanje o tome kako se u vreme socijalizma gledalo na medvede i mravojede kao predstavnike specifične životinjske vrste koja se hrani plodovima kolektivnog rada. U svakom slučaju, mravojedi su mnogo bolje prošli. Ne samo da nisu imali problema sa svojim kulinarskim navikama nego je njihovo socijalni status isključivo zavisio od ukupnog stanja i odnosa društvenih odnosa i proizvodnih snaga. I ko se najbolje snašao?
Svakako ne oni mravojedi koji su ostali po svojim rupama i pećinama, na padinama Kalemegdana, u peskovitim predelima Novog Beograda, u pejsažima mesečevim i sirotinjskim. To su bili mravojedi skromni i stidljivi, krili su se koliko je to bilo moguće, hranili su se ostacima ljudskih gozbi, naseobinama mrava nastalim između ratova i pobuna, u blizini magacina, ranžirnih stanica, luka i velikih parkinga. Oni drugi, uspešni mravojedi, oni su se nekako dočepali poslova koji, verovatno, pre njih nisu ni postojali. Nekako su uspevali da usade ideju i misao da je to što rade ne samo neophodno nego je i uslov za opstanak vlasti i čitave vladajuće kaste. Uspešni mravojedi bili su pasionirani slušači, neka vrsta psiholoških sunđera. Oni su na sebe preuzimali teške i odgovorne zadatke da se sa reči pređe na dela. U stvari, oni su samo prevodili tuđa razmišljanja, dileme i odluke, u precizna uputstva ili naredbe. Takav je, recimo bio jedan ruski mravojed po imenu Suslov. Posle su o njemu kružile bajke da je bio ideolog sovjetske komunističke partije. Bio je nevidljiv – ono što se obično naziva „siva eminencija“. Tako se i oblačio: u sivo sa primesama smeđeg. A košulja bela, mada isprana pa izbledela.
Mravojedi, u principu, nisu previše umetnički raspoloženi. Ali uslovi menjaju mnoge navike, pa i karaktere. Pogotovo tamo gde se razvije tzv.uniformna umetnost. Ćitave generacie pesnika, romanopisaca, slikara i recitatora pripadala je rodu mravojeda, „krezubaca“ što bi rekli braća Hrvati. Neki od njih su bili pesnici jedne pesme, najčešće poeme, ili autori jednog romana, najčešće romana generacije, ponekad su bili ovenčani raznim prestižnim nagradama, zaslužili stan, nacionalnu penziju, dramatizaciju, filmsku adaptaciju, audio snimak ili otisak u brajevom pismu. To za brajevo pismmo beše znak posebne milosti i božanskog dara jer su odnekud mravojedi maštali o tome da budu što vernije opisani onima koji su slepi. Slep čovek u socijalizmu najmanje je sam svoj problem – on je pravi društveni fenomen kojim se bavi celo društvo. Slepac je, naime, nepovratno uskraćen za jedinstveno iskustvo viđenja velikog vođe ili sleta povodom Dana mladosti. Ta tragična uskraćenost morala se nadoknaditi na svaki način. Zbog toga je sve što je rađeno za slepce bilo od ključne važnosti za položaj u društvu.
Mravojedi su to prvi razumeli.
Šta slepa bića osećaju prema mravojdima to do danas nije otkriveno. Recimo: šišmiš! Šta se u njihovom malom mozgu dešava kad mu se prikaže mravojed i njegovo poslanstvo na zemlji. Što se tiče jelovnika tu šišmiš sigurno nije gadljiv. Oni su braća po bubama! Ali u fizičkom i mentalnom pogledu – to je skroz izvan sfere razumevanja. Jedan od velikih srpskih teoretičara atomskih čestica (Miodrag Popović Pop) jednom je prilikom izjavio da je Higsov bozon manja misterija od psihološke veze mravojed – slepilo. Postoje teorije da je nevereovatna brzina evolucije hipotalamusa posledica iskonske traume slepila (zaslepljenosti?) i pojave mirisa kod prvih vodozemaca. Mravojed se, svakako, ne rukovodi ni Apolonijskom ili Dionizijevskim principom. Postoji nešto treće. Nešto, s one strane naše tradicije i kulture, nešto što nadilazi religije, ideologije, socijalne sisteme.
U vreme kada sam bio mlad bila je veoma popularna teorija o ketmanskoj prirodi socijalizma (komunizma) koja se zasnivala na društvenoj adaptaciji i pretvaranju kao osnovnim elementima preživljavanja. Danas se maloko pita ko je stvarno verovao a ko se pretvarao. Oni koji su preživeli oni takva pitanja ne postavljaju – većinom se predstavljaju kao bića koja su prihvatila stvarnost onakvom kakva je. Nema velikih vernika, nema onih koji su se iz dubine duše zaklinjali na vernost i bili spremni na svaku vrstu žrtve. Ketman je deo azijske (iranske) kulturne tradicije i za njegov puni razvoj i procvat najzaslužniji je bio staljinizam i njegovi kritičari. U jednom trenutku su se pogledali u oči i otkrili ko u šta, i kako, veruje.
Između ketmana i mravojeda postoji izvesna privlačnost koja nije dovoljno istražena. Sklon sam tvrdnji da je izvestan broj mravojedan potpuno svesno glumio svoje ketmanstvo. To uopšte nije bilo lako za izvođenje jer se nikada nije mogao doneti konačan i besprizovan zaključak. Ketmanluk u socijalizmu uglavnom se sastojao u kratkom mrmljanju-brundanju, povremenom širenjem očiju, diskretnom podizanju obrva, ili ćuškanju nogom ispod stola. Teško da ćete među tolikim ketmanima (kako se kasnije ispostavilo većina ljudi je bila u tom stanju svesti) pronaći neko kritički intonirano pismo, javnu izjavu ili razarajuću unutrašnju kritiku. Takvo ponašanje beše rezervisano za disidente. Ili policijske provokatore. Mravojedi su bili majstori nagoveštaja. Bile su to mrvice reči, pogleda i gestova koji su se mogli tumačiti na različite načine.
Posle pada Berlinskog zida mravojedi su izmileli na sve strane dokazujući da su oni jedini bili istinski protivnici jednoumlja i represije te da je njihov otpor bio suštinski važan za propast komunizma. Freedom House je u jednom godiš njem izveštaju ocenio ulogu mravojeda kao ključnu za širenje demokratije i slobode izražavanja. Ta ocena se zasniva isključivo na proceni broja mravojeda na visokim komunističkim funkcijama koji su postali konvertiti.

 

Prilog:

U noći 25. decembra dobih poklon-prilog: crtež Aleksandra Palavestre “Mravojed u skoku”. Da je skok mravojeda nešto iskonsko, poput primalnog krika, to znaju samo posvećeni. Na crtežu je, naravno, mravojed u svome izvornom staništu – tamo gde mu je izgled sasvim u skladu sa zoološkom sistematikom. On skače od jednog do drugog naučno-nastavnog veća, prati Aleksandra, kao njegovov sigurno pribežište. U crtežu je spas, pripoveda se.

 

 

 

 

 

 

Sveti Nikola i Pinokio, 19. decembar

Čekam u redu u pošti. Potpuna tišina osim glasa jedne starije žene na šalteru koja se raspravlja sa službenicom. Njen glas odjekuje. Hoće da uplati u dinarima račun za grobljanske usluge u Hrvatskoj. Znači: da u Srbiji plati u dinarima ono što će u Hrvatskoj biti konvertovano u kune. U svakoj drugoj prilici to bi bila normalna finansijska transakcija. Ovde se, međutim, javljaju razne asocijacije i osećanja. Grobnice odavno napuštene rasute su posvuda po svetu. I sam na Novom beogradskom groblju vidim grobnice koje niko godinama ne obilazi. Negde jedini ostavimo cveće pored žive i zdrave familije. Grobnicu će da naslede oni koji je nikada nisu obišli. Tada če, verovatno, neko morati da plati i grobljansku taksu. Ali usamljena grobnica u Hrvatskoj, za koju grobljansku taksu plaća neko u Srbiji, otvara jedno mnogo dublje i bolnije značenje. Reč je o žrtvama i krivcima na obe strane, o nevinim i zločincima, o pristojnosti i prostakluku, o osećanju neprijatnosti, nesigurnosti i nemoći. Osećam se neugodno što cela pošta sluša intimni problem jedne žene. Ljudi su nestrpljivi, ljudi bi da se ta priča, i ceo problem, što pre uklone, da se red ubrza, da se što pre podigne novac ili plate računi. To nestrpljenje da se prekine izlaganje svakog tuđeg problema, da se ide dalje bez osvrtanja, to je nešto tako, tako svakodnevno da postaje prilično nepodnošljivo. Ne bih to nazvao čak ni bešćutnošću jer bi ona iziskivala razumevanja o čemu je reč. Pre je reč o odsutnosti.
Službenica na šalteru tako brzo ukucava podatke i gura račun u printer, potom ga iz njega vadi, udara pečat, cepka, sklanja u stranu, onda ponovo to isto, i tako bezbroj puta, tako da sam u jednom trenutku “video” kako su joj se prsti isprepleli u neku vrstu nerazmrsivog čvora. I šta sad? Kako će da radi kad su joj prsti srasli u tom grču? Ko će da reši ovaj problem? Šefica pošte ili hirurg?

Pre mnogo godina sam, prolazeći pored jedne samoposluge u kojoj je bio popis, možda baš novogodišnji, video jednu veoma lepu devojku, nalik Rafaelovoj muzi, kako odsutno prebrojava čepove od plute. O tome sam napravio jednu malu priču o besmislu života. Danas se “brojanje čepova” umnožilo i proširilo. Nema ni traga nekog novog humanizma. Istovremeno, potpuno je passe povesti priču o otuđenju. Ideja otuđenja odnekud je povezana sa levicom i Marksom. Za mene je to uvek bilo bliže psihologiji i kulturi nego ideologiji.

Danas je Sveti Nikola, slava Ćurgusa. Poslednjih godina idemo na slavu kod moje drage rođake Rade koju često, iz šale, zovem tetkom. Moj otac nikada nije slavio slavu, kao ni majka, uostalom. Ja nikada nisam bio religiozan. Ali slave sam uvek poštovao, a kao tradiciju porodičnog okupljanja, i voleo. Rada uvek nasprema čudo od hrane. Uvek je sve savršeno. Atmosfera je uvek prijatna. Neke rođake viđam samo za slavu iako se uvek dogovaramo da ćemo se sigurno videti i drugim prilikama. Te druge prilike nikako da se dese. Zvone telefoni sa raznih strana. Obavezno se javi Branko, univerzitetski profesor matematike iz Sietla, onda rodbina iz Bosne. Čujem kako Rada razgovara sa rođakom kojemu je otac poklonio svoj omiljeni ratni trofej: nemački automat “pikavac”. (Meni ništa od oružja nije ostavio, kao ni bilošta drugo osim sećanja. Sasvim dovoljno, ne žalim se.)

Nalazimo se u našem sećanju kao u kitovoj utrobi. Uvek su me fascinirali Pinokio i Jona. Tek u ovim godinama počinjem da razumem šta bi to mogla da bude utroba sećanja. Kako može da nas zatvori i zarobi.
I dok sam pisao o mome najranijem sećanju o kitu u Beogradu, što se odigralo davne 1953, kada sam imao četiri i po godina, ta scena gde sam sa ocem stajao na snegu ispred ogromnog kita koji je bio postavljen na kamionu, kao da sam imao sasvim nejasne obrise o tome da je priča o kitu, napunjena najrazličitijim bizarnostima i senzacijama, u stvari priča o onome što uspevam da zadržim poslednjim snagama da ne bi potpuno nestalo u okeanu zaborava.
Priča o Pinokiu morala bi pažljivije da se pročita. To nije samo priča iz našeg detnjstva, i o našem detinjstvu, već i o tome kako se u detinjstvo može vratiti.

 

 

 

 

 

A Jona, kako je Jona samo inspirativan.
Jona je biblijski junak kojega je Stvoritelj u jednom trenutku kaznio na prilično surov način: Jonu je progutala ogromna riba, ili kit, sve jedno. I u toj nemani Jona provodi tri dana i tri noći. Moleći svoga Boga iz utrobe čudovišta Jona uspeva da ga umilostivi. Milost u obliku povraćanja na obalu vraća Jonu u život. Tada ovaj ljudski “ispljuvak” prihvata da obavi zadatak zbog čijeg je odbijanja i bio kažnjen. Zadatak nije jednostavan. Jona mora da ubedi stanovnike Ninive da žive pogrešno, da su veliki grešnici, da im se sprema propast i da je jedini spas u potpunom pokajanju. Jona je izvanredan nagovarač, neka vrsta biblijskog PR majstora, tako da počinje veliki post, samožrtvovanje i, naravno, odricanje od svakog greha. Ono što je zanimljivo jeste da ne poste samo ljudi nego i njihove životinje. Rekao bih da je greh zaista uzeo maha u Ninivi. Na kraju, pošto ne jedu hranu i ne piju vodu, svi stanovnici Ninive legnu na zemlju, pokriju se kostretom, i mole za milost. Bog prihvati njihovo preobraćenje i poštedi ih uništenja.
Ali, sada nastupa dramatični preokret. Jona je nezadovoljan. Na neki način se oseća izdanim. Odlazi izvan grada, sedi na suncu i pati. Bog postupa pedagoški. Pusti bršljen iznad Jonine glave da mu napravi hladovinu. Sutradan, međutim, uništava bršljen i Jona je opet izložen nemilosrdno suncu. – Još si ljut, pita Bog Jonu. Jona se duri, ljut je, oseća se izigranim. – Ljutiš li se s pravom, insistira Bog. Vidiš koliko ti nedostaje bršljan koji ti je pravio hlad, a napravio sam ga za jedan dan, a ti bi hteo da jednim potezom uništim stodvadeset hiljada ljudi, a uz to i mnogo životinja.
Ne sećam se da je Stvoritelj ikada pre toga pokazao toliko racionalnosti i humanizma. Obično bi presecao preko kolena. Ljudi su bili ti koji su većinom tražili milost a ne kaznu.
Sveti Nikola: zaštitnik moreplovaca kojega najviše slave u Srbiji, zemlji bez mora. Možda ga zbog toga najviše volim. Osim toga, poznat je i po tome što je ljudima tajno davao novac. Zašto tajno? Zbog opasnosti ili zbog skromnosti? A bio je i čudotvorac. Koji svetac, osim ako nije mučenik, nije i čudotvorac?
Sa unucima Nikitom (4) i Višnjom (3) često pravim piramidu u kojoj “sahranjujemo” mumiju. Nikita već uveliko komunicira sa mumijama, zombijima i vampirima, premda ume, kad hoće da ostavi utisak da hladnokrvno izjavi: “zonbi ne postoji”! Pravljenje piramide već je postala tehnička rutina. Deca polako ovladavaju svojim prstićima i pažljivo slažu kocke. Unutrašnjost piramide je jednostavna. Mnogo jednostavnija od kitove utrobe. Ono što je komplikovano dolazi posle.

 

 

U petom krugu, 17. decembar

 

Bedno spavanje. Uvek kad me čeka dan pun obaveza dobijem tremu koja mi pokvari san. Budio sam se svakih pola sata. Osim toga, još nisam skroz ozdravio. Od pola deset prvi čas i predavanje studentima novinarstva, od jedanaest druga grupa studenata. Sve na Fakultetu za medije i komunikaciju. Moj stari prijatelj Boban Tomić uskočio je da pomogne u prezentaciji projekta “Znakovi na putu” čija se prva faza završava 15. decembra. Iza ovog poetskog, metaforičnog naziva projekta krije se nešto prilično strašno: “Ekstremističke poruke u medijima”, kako onim klasičnim tako i onim novim. Današnji ekstremizam je nešto drugo od onoga što znamo iz umetnosti i društvene teorije. Nekako mi odmah pade na pamet Suzan Zontag i njena knjiga “Stilovi radikalne volje”. Tu je, međutim, reč o estetici a ne o društvenom, verskom ili političkom radikalizmu. Kako smo u “naše” vreme voleli njene knjige – posebno “Bolest kao metafora”, naročito esej o Valteru Benjaminu “Pod znakom Saturna”! Ovaj esej bi mogao biti ulaznica u svaki Muzej melanholije. A onda pogledam u srpskoj Vikipediji i vidim da nema odrednice za Suzan Zontag. Možda je samo slučaj, a možda nije “zaslužila”. To nikada neću otkriti.
Sigurni smo kao u Avramovom krilu. Ovih dana živimo u pet bezbednosnih krugova zbog važne međunarodne konferencije. Neki podsećaju da se Beograd vraća u one dane kada je bio prestonica Trećeg sveta. I ne samo Trećeg. Nema mesta ni za kakav ekstremizam. Večeras čitam da je pohapšeno jedanaest pripadnika Falun Gonga, devet Bugara, jedan Slovak i jedan Finac. Vidi ti te Bugare! Koliko je građana Srbije čulo za Falun Gong? Svakako značajno manje nego za tai ći. Da li je ovaj potpuno nenasilni pokret, proglašen neprijateljskim u Kini, pripremao nešto radikalno? Isticanje parola, na primer? Ja sam se pre nekoliko dana šalio da se nadam da se odnekud neće pojaviti Dalaj Lama da nam pokvari sve što smo danima pripremali, a ono Falun Gong sastavljen kao bugarski fudbalski tim. Neverovatna nesposobnost razumevanja sveta, njegovih prioriteta, značaja i uticaja. Zašto hapsiti članove Falun Gonga u Beogradu kad se može organizovata tribina u Domu omladine na koju će doći članovi policijskog sindikata, Dveri i Treće Srbije, koji će da ismeju svaki razgovor na temu ljudskih prava? Ne razumem. Možda sam ja previše pragmatičan a vlast idealistična.
Ekstremizam je ovde takođe u nekim krugovima. Neki krugovi su razdvojeni, neki se ovlaš dodiruju, a neki se veoma presecaju. Provlačimo se ispod lanaca koji samo simbolički razdvajaju krugove da bismo obavili dnevne obaveze. Svakog dana odnekud nam se sruči na glavu radikalni primitivizam i bezobzirnost. Natopljeni smo mirisima i zvucima onoga najjeftinijeg i najodvratnijeg kiča. To nisu samo priče sa naslovnih strana tabloida, to je jedna kompletna kosmogonija u kojoj se kao trajna božanstva provlače: Arkan i Ceca, zvezde Granda i zvezde naše poslovne uspešnosti, zvezde vlasti i zvezde igrica, zvezde pohlepe i gramzivosti i skrušene zvezde pseudoduhovnosti. Kako se samo niko nije usudio da se javno zapita: a otkuda Arkanu zlatni Rolex optočen dijamantima vredan 120.000 eura? (Taj sat Ceca poklanja sinu Veljku za njegovo punoletstvo. ) Kako je Arkan zaradio taj novac? Da nije, možda, sat skinut sa nečije ruke? Koje je godine sat kupljen? Gde? Koji su to legalni uspešni poslovi kojima se Arkan bavio? Koliki je porez platio za takvu uspešnost? Da li su ovo pitanja ispod moga nivoa? Da li je besmisleno da o tome uopšte razmišljam? Da li svoju (našu) bespomoćnost oko ovih pitanja moram da zakopam da bih mogao normalno da živim? Ili je glas o ovome, dok pišem ove redove, možda poslednji, i jedini, način da izađem iz stanja bespomoćnosti. Javnost, kakvagod, i koligod bila, ima svoje puteve i tajanstvene kanale koji prodiru mnogo dalje nego što možemo da zamislimo.
Večeras skidam izložbu. Odvajam na stranu slike koje ću pokloniti prijateljima. Od prodaje, naravno, ništa. To me ne iznenađuje.
Koji bi se vredni srpski intelektualaca uopšte zanimao za to otkuda Arkanu novac? Baš kao što ih nije zanimala ni strast za kockom Radovana Karadžića. Kad Radovan ode na pregovore u Švajcarsku naprosto ne može da odoli da ne svrati u kockarnicu. Za noć, priča se, izgubi 30, 40 hiljada marka. Postoji još jedan rodoljub, istina pisac, i to dobar, danas pokojni, pa mu ime neću pominjati, koji je voleo da se kocka sa novcem koji je prikupljao kao pomoć srpskom narodu. Kome bi ozbiljnom piscu palo na pamet da se toga seti ili još gore da to pomene?
Ali mene sećanje služi. I svašta mi pada na pamet.
Ovde se lako zaboravlja ali teško prašta. (Kod mene je obrnuto.)

Negde u vreme suđenja Radovanu Karadžiću bio je objavljen presretnuti telefonski razgovor između njega i Dobrice Ćosića.
Taj razgovor mi se čini veoma značajan kao prototip dijaloga između umišljenosti, praznine i stereotipa. (Stereotip je omiljena reč u razgovor!) Odavde će, iz ovog miljea, krenuti svaka vrsta ekstremizma, pa i onoga koji nema nikakve veze sa estetikom i umetnošću.

Dobrica Ćosić: Hag je Minhen.

Radovan Karadžić: Da, da.

Dobrica Ćosić: To je jedan novi Minhen, nove epohe, nije bukvalno sve isto ali istorija ima neke svoje determinacije koje se ne okončavaju onako kako se nama čini.

Radovan Karadžić: Na starom kontinentu je sve staro. Sve je to stereotip. To je sve stereotip. Sve se ponavlja.

Dobrica Ćosić: Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire ….

Radovan Karadžić: Ma kakvi…

Dobrica Ćosić: Međutim istorija radi punom parom.

Radovan Karadžić: Ma kak’i…

Dobrica Ćosić: Kostimirana

Radovan Karadžić: Tek će evropski nacionalizam da se razbukta. Oni misle da je prošlo vreme nacionalizama. Ma nema govora. Kakvi to … to će Slovenci da nestanu zbog tih evropskih nacionalizama.

Dobrica Ćosić: Ma kakvi to će čitavi narodi da potonu i države i …

Radovan Karadžić: Da potonu potpuno, da postanu privjesci, obični.

Dobrica Ćosić: Apsolutno.

Radovan Karadžić: Ovaj Havel je uništio Čehoslovačku.

Dobrica Ćosić: E taj naš kolega postade takva budaletina. Mali je bre on.

Radovan Karadžić: Mali je, mali čovječuljak. I vidite da ta srednjeevropska filozofija

Dobrica Ćosić: Ništa

Radovan Karadžić: Ništa nema tu sokova. To nema fundamenta uopšte.

Dobrica Ćosić: Slušaj, pa nije slučajno. On imaju dva najizrazitija pisca.

Radovan Karadžić: Kundera.

Dobrica Ćosić: Ne, ne, ne

Radovan Karadžić: Nego.

Dobrica Ćosić: Švejka i Kafku.

Radovan Karadžić: Da, da …

Dobrica Ćosić: Jedan zajebava se

Radovan Karadžić: A drugi se žali stalno

Dobrica Ćosić: Okončava

Radovan Karadžić: Da jeste.

Dobrica Ćosić: Okončava istoriju.

Radovan Karadžić: Da, da..

Dobrica Ćosić: I čovekove aktivnosti

Radovan Karadžić: Da, da

Dobrica Ćosić: Taj erotizam, šta to sve znači Kundera i svo to društvo.

Radovan Karadžić: Da, da tačno, tačno

Dobrica Ćosić: I kad se gleda ta cela istorija i pogledaš umetnost ništa originalno ta Srednja Evropa nema.

Radovan Karadžić: Pa ne može mit da napravi.

Dobrica Ćosić: Sem katoličanstva ona nema ništa.

Radovan Karadžić: Ništa, ništa … i to je neko prljavo katoličanstvo koje se stalno žali i tuži se. I mislim da nema tužnije stvari nego slovenski narod koji je katolički.

Dobrica Ćosić: Jeste to je…

Radovan Karadžić: Zaista sudaren sam sa sobom.

 

 

Samo zamišljam zblanutog Hašeka i zabrinutog Kafku dok odozgo slušaju Dobricu i Radovana. Koji oriđinali!