Dole na uglu, 23. januar

 

Sinoć me je pozvao stari prijatelj N. Pre godinu dana izgubio je sina. Moj prijatelj je muzičar. I njegova žena je muzičar, kao i pokojni sin, kao i ćerka koja ima karijeru u Nemačkoj. Okolnosti sinovljeve smrti, kao i ono što je prethodilo, toliko su tragične i tužne da ne mogu da ih opisujem. N. me zove jer želi da podeli svoju tugu. Priča mi o nesanici, depresiji i bezvoljnosti. Ja pokušavam da ga ohrabrim pričom o sudbini, borbi, a posebno o odgovornosti i ljubavi prema ćerki i ženi. Onda posegnem za onima koji pate od sličnih boljki, kako se bore, kako se leče, šta piju od lekova… Pre podne sam u knjižari “Beopolis” sreo V-a, svakako jednog od najboljih pisaca na srpskom jeziku, i malo se iznenadio njegovim izgledom. Pitao sam ga za zdravlje, a on mi odgovorio da je sa telom u redu. – Imaš problema sa dušom, pitam ga kao petogodišnjeg dečaka.

– Da, odgovori mi dečak.
Sve više je depresije koja poprima razmere epidemije. To nije nešto što se može zaustaviti preko noći, ali ni nešto što može da se utopi u normalan život. Vesti o samoubistvima postaju deo svakodnevice. Negde sam pročitao podatak da na jedno ubistvo “ide” devet samoubistava. O ubistvima se, naravno, mnogo više piše jer one nude uzbudljive i dramatične priče sa više učesnika. Samoubistva su monodrame. Porodica i okolina samoubica ne vole da se o tome previše priča. Iz čitulja se ponekad može saznati, kroz formulaciju: “iznenada i tragično”, da je reč o samoubistvu. (Za smrt od raka se piše “posle duge i teške bolesti”, a srčani i moždani udar prepoznaju se samo kao “iznenada”.)
Probleme sa dušom nema samo onaj zdravo bolesni deo srpske populacije koji se raduje uz Pink, Informer i slične medije. Moje gađenje je sada sasvim mirno i razložno, bez imalo strasti. Uopšte nije u pitanju da li ja razumem ili ne potrebe neobrazovanih i marginalizovanih ljudi, njihov način radovanja i tugovanja, njihove strahove, nade i očekivanja. Mogu da razgovaram sa svakim i da čujem svakog, ali to ne znači da mogu da opravdam sveopštu laž i foliranje. Nisam u prilici da povedem pobunu protiv onoga što me guši, jer me ograničavaju ne samo moje godine nego i samo gušenje. Uostalom, ideja o pobuni je kranje detinjasta u uslovima u kojima najveći broj ljudi ne vidi nikakav izlaz osim u iščekivanja čuda.
Tako, u tihom očajanju, promiču dani koji će se jednom potpuno zaboraviti.

 

Na FB-u čitam da će uskoro da se ukinu dve kultne emisije Žikice Simića na Radiju B92. Reč je o emisijama “Dole na uglu” i “Tajanstveni voz”. Ovo me podseća na ometanje Radio Luksemburga sredinom šezdesetih. Ipak smo uspevali da dopremo do njega i muzike koju smo voleli. Baš kao što su nekoć ljudi slušali Glas Amerike i Slobodnu Evropu. U stvari, to i nije bilo tako davno. Šta smo mogli da slušamo da bismo 1999. saznali šta se dešava na Kosovu?
No, reći će vlasnici javnog mnjenja, ovde je reč samo o muzici a ne o politici. Zar je šezdesetih Radio Luksemburg bila samo muzika? Teško. Ovde je neprekidno u pitanju politika čija je matrica ista duže od šezdeset godina. Zar bi inače mogao da vlada taj sramni i odvratni kič na televiziji? Zar bi taj kriminalni politikantski šljam, koji predstavlja srce srpske estrade, bio tako zaštićen i promovisan kao deo autentičnih nacionalnih vrednosti i tradicije? Sve zajedno ovo deluje kao karikatura iz nekog drugog vremena. Ovde se vremeplov pokvario pa su se vremena, sudbine, karakteri, policija, politika, muzika, beda i bogatstvo tako izmešali da poput štucanja ili kijanja svaki čas izazovu neki strujni udar.

Da li smo osuđeni da prošlost postane ne samo bolji deo našeg sećanja nego i života?

Na profilu Žikice Simića neko je postavio “We`ll Meet Again” u izvedbi Džoni Keša. Odnekud mi je ta pesme, iz potpuno drugih vremena, i sa drugim značenjem, kliknula u glavi.

Hladni rat je bio bolji?

 

Večeras, ispred zgrade, dole na uglu, naletim na psa koji plače. Mršavi mešanac nekog lovačkog psa i uličara, braon boje, zaplete mi se između nogu. To se desilo tako iznenada da sam zamalo pao. Strašno sam se potresao. Pošto se to desilo na taksi stanici zamolio sam dvojicu taksista da zadrže psa dok iz stana ne donesem neku salamu. Dok sam se trčeći penjao na prvi sprat pomislio sam kako zbog ovakvog događaja čovek lako može da “pukne”. Brzo sam isekao parče parizera, koji inače bacamo našem dvorišnom mačku, i vratio se na taksi stanicu. Pas me je čekao. – Gladan je, rekao sam taksistima, dok je on halapljivo jeo salamu. Prestao je da plače. A kad sam se vraćao kući jedan taksista mi reče: – Hvala vam! To mi je bilo smešno i simpatično.
Nesreća je svuda oko nas. Ima ne samo miris nego i izgled i zvuk nesreće. Pas koji plače dok počinje da pada neka sitna kiša ili snega. Mrak. Nema vetra i nije hladno. Osim u srcu.

Uspostavljanje pravila, 20. januar

Teški dani: jučerašnji i današnji. Možda to ima neke veze sa klimom, mada nikada pre nisam obraćao previše pažnju na vazdušni pritisak, sneg, kišu… Priznajem, volim svetlost. Juče sam se, tražeći mesto gde ću se parkirati, u centru Novog Beograda, užasno zamorio. U jednom trenutku sam se zapitao: gde sam se zaputio. Išao sam na sastanak u OSCE. Tema: buduća privatizacija medija. Ono što me je posebno potreslo na Novom Beogradu to je osećanje zbijenosti i izgubljenosti. Ovde je, među tim novim, velelepnim, “pametnim” zgradama, okruženim novim gradilištima i sada starim, i prilično propalim zgradama iz vremena “zrelog socijalizma”, sve neizmerno besmisleno i depresivno. Te velelepne građevine naseljene velikim kompanijama, bankama i međunarodnim organizacijama, sa svojim obezbeđenjima, parkinzima, senzorima, daljincima, kafićima… nešto je toliko izmišljeno i izveštačeno da me osećaj neprijatnosti potpuno obuzima. Kao da smo u Kini. A nismo. Pola domaćih firmi čije sam natpise video odavno je u stečaju, banke pred rasturanjem i povlačenjem, međunarodne organizacije lelujavi posrednici nečega što nije ni ovde ni tamo. Budućnost je praznina ispunjena mirisima francuskih parfema i ćevapa sa lukom. Kad sve to spustiš na zemlju, uz besparicu koja sve brže osvaja svaki  kutak, dođe ti da se više ne mrdaš iz svoja četiri zida.
O novcu i besparici pisci su mnogo pisali. Uvek mi je bilo zanimljivo kako su se standardi siromaštva menjali zavisno od perioda i geografije. Siromaštvo u vreme Dikensa i u vreme Beketa nije bilo isto. Kad Hemingvej u “Pokretnom prazniku” opisuje svoj siromašni život u Parizu to je nešto sasvim drugo od Orvelovog opisa siromaštva. (Hemingvej obično ručava  po jeftinijim restoranima, uz obavezni aperitiv u obliku kalvadosa.) U kulturno-geografskom smislu, postoji američko, evropsko, istočnoevropsko i azijsko siromaštvo. Svako od tih siromaštava je autentično, ali neuporedivo. Kako Amerikancu objasniti život četvoročlane porodice u 35 kvadrata? Japanac bi to mogao da razume, mada je ta pojava veoma istočnoevropska. Brodski u svome eseju-priči “Soba i po” opisuje to istočnoevropsko iskustvo, i to iskustvo tzv. srednje klase, kao nešto najprirodnije. Nema u toj oskudici ništa tragičnog, ništa što se ne može ispraviti i pretvoriti u normalan život. Mislim da znam razlog: uporedo sa materijalnom oskudicom postojalo je neizmerno bogatstvo kulturnih utisaka i informacija koje su život činili smislenim i mnogo raznovrsnijim od stvarnosti. Osim toga, i u samoj je stvarnosti neprekidno strujala i bujala komunikacija i rasprava o osnovnim ljudskim vrednostima i budućnosti ka kojoj hrlimo. Svet je i u svojoj ekonomskoj, političkoj i društvenoj asimetriji izgledao kao mesto gde ćemo moći mnogo toga da stvorimo i promenimo. Priča o promenama sada se sudarila sa zidom tzv. neumitnosti, novom ideologijom tržišne i političke svrsishodnosti. Bankari i političari plasiraju iste floskule – naravno, servirane različitom terminologijom.
Zbog toga mi Novi Beograd ostavlja tako težak utisak. U starom delu grada postoje, svakako, delovi grada koje su okupirali predstavnici nove klase bogataša, ali to su sasvim izolovane, usamljene tačke, oko kojih se kreće jedan normalan, sirotinjski, demokratski život.
Ponovo snažno osećanje nestvarnosti. Ovo neće moći da traje u nedogled. Bojim se raspleta.

Možda put do raspleta ide preko utvrđivanja pravila i standarda. Što manje stvari prepustimo ljudima a više se oslonimo na pravila i sistem biće nam lakše.
Stvarno? Nisam previše ubeđen. Zar isti ti ljudi ne sprovode pravila koja su sami doneli?

Pre dva dana sam u blizini kuće otkrio pravi istorijski relikt. Evo kako izgledaju pravila koja je plasirao neki preduzimljivi predsednik kućnog saveta, najverovatnije još sedamdesetih.

 

 

Da li čekamo moćnog predsednika kućnog saveta da donese spasonosne promene? Pitam se, pitam: da li je i predsednik kućnog saveta otkupio svoj društveni stan?
                                                Zamišljanje osvajača

Ako Egipćani preuzmu vlast u ovom delu sveta da li će sa sobom doneti klimu, geografiju i šerijat? Ili će se zadovoljiti mirisima i muzikom.
Ako Skandinavci preuzmu vlast, da li će da urede klozete, puteve i biblioteke? Ili će se zadovoljiti samo bolnicama i staračkim domovima? Šta će Rusi želeti da urade kad osvoje ovaj deo sveta? Da uvedu novi porez na rakiju, obavezno služenje vojske, strah od nesanice? Ili će se zadovoljiti probijanjem tunela i istraživanjem praistorije?
A ako Kinezi, preko Rusije, što neki odavno priželjkuju, osvoje ovo parčence planete, da li će da uvede pravilo o jednom detetu, ukine beneficirani radni staž i uvede nove brze vozove? Ili će samo da pohapse sve političare i vrate pirinač u Banat?
Ako se kojim slučajem sve okrene naglavačke i mi postanemo moćni osvajači kontinenta i priobalja šta ćemo doneti pokorenim narodima?
Koje ćemo običaje da uvedemo kao obavezne? Šta ćemo da zabranimo?
I da li ćemo više želeti da nas se plaše ili da nas obožavaju?

Na Titaniku, 18. januar

Po svemu sudeći, nema svečane sale. A nema ni rupe!

Malo smo pričali o tome gde bismo mogli da organizujemo očajanke.
Očajanka je privatna i vrlo lična pojava. Takoreći i nije pojava već više neka vrsta narativne fantazmagorije o tome kako bi se jedno latentno stanje duha i jedan pojam mogli ujediniti.
To, međutim, ne sprečava da napravimo jedan krajnje otvoreni model kako bi, recimo, mogle da izgledaju očajanke. Ukoliko se pokaže da se od toga mogu stvoriti različite vrste društvenih krugova (serklova) i ukoliko to može da se širi, obogaćuje i dopunjuje, tim bolje. Već sama potreba da se o jednoj temi razgovara i da ona bude okupljajuća sila u vremenima usamljenosti i potpune iscepkanosti svega i svačega osim laži, gluposti, mržnje i nasilja, deluje privlačno.

 

                                         Pojmovnik očajanja u nastajanju:

 

Guru očajništva
Sluga očaja
Plemić očaja
Podanik očajanja
Domoupravitelj kuće očaja
Očajnica – vernica
Očajnica – nevernica
Očajna usluga*
Očajni roditelji, očajna deca, očajna familija*
Izgubljeni u očajanju
Očajnici povratnici
Uživaoci očajanja
Očaj zavisnici
Putnici očajnici
Očajnici starosedeoci i očajnici selice
Ugovorni očajnik
Rođeni očajnik
Profesonalni očajnik
Očajnik mučenik
Očajnik hedonista
Zarazni očaj
Nasledno očajanje
Prorok očajnik
Promašeni očajnik
i tako dalje , i tome slično…

 

Na srpskom je jeziku pojam “očaj” izuzetno plodan. Od “očaja” se svašta dade napraviti. Posebnu zanimljivost predstavlja očaj kao pridev*. Njime se istovremeno može opisati i neka osoba i neka radnja, odnosno funkcija. Pridev je često dvosmislen u pravom smislu te reči. Tako, na primer, izraz “očajni roditelji” može da znači da su roditelji u stanju očaja ili da su, kao roditelji, sasvim neuspešni, odnosno “očajni”.
Izraz “biti u bedaku” može predstavljati izvesnu zamenu za “biti očajan”, uz važnu ogradu, jer zavisi od konteksta gde je upotrebljen. “Biti u bedaku” tako postaje neka vrsta moderne uzrečice zajedno sa smorenošću i smorom. Veliko je pitanje da li je u pitanju pravi, autentični očaj ili povlađivanje opštoj atmosferi i okruženju.
Ova terminološko-lingivstička tema tek bi trebalo da se otvori. Posebno bi bilo zanimljivo raditi na komparativnim lingvističkim analizama. Možda bi se tako uhvatili koreni različitih nacionalnih mentaliteta i senzibiliteta, njihovi međusobni uticaji i preplitanja.

 

 

U međuvremenu, negde sam pročitao da je objavljeno pismo neke bake koja je bila putnica na Titaniku. Spasila se i celog života osečala krivicu zbog toga što se, kao putnica prve klase, našla u polupraznom čamcu za spasavanje. Ko zna, možda su je progonile slike dece i njihovih roditelja iz treće klase, a možda i duh nekog mladog konobara. Priče o očajanju nesumnjivo se mogu preneti sa kolena na koleno, ali ne i osećanje očaja. Oćajanje mora da se iskusi neposredno. Poput zaljubljenosti.

 

Ovih dana je toplo, kao da je počelo proleće. Dva teksta objavljena u Sećanjima: “Krbuljice” i “DaPakovanje” pružila su mi veliko zadovoljstvo. Đuka mi je pomogao da postavim ilustracije Ace Divca. Sećam se kada je Aca Divac, pre više od trideset i pet godina, napisao tekst za “Potkulture” o muškim minđušama. Bilo je to vreme velikih očekivanja.

 

Pripremili smo bamije koje nam je donela Katarina iz Sarajeva. Bamije su malecke, nanizane na beli tanki kanap. Koliko rada da bismo uživali! (“Luksuz zapošljava”, kako je pisao Adam Smit.) Jedan je unuk uživao u njima, drugi su odbili da probaju. Često razmišljam o tome koliko je potrebno da se radi na otvorenosti i različitosti ukusa kod dece. Hrana je podjednako važna kao i crtanje, muzika, priče i knjige.
Iz Londona je juče stigao dugo očekivani Manjin poklon: slagalice iz Muju knjižare! Nova godina još uvek isporučuje svoje poklone.
Svi smo mi na nekoj vrsti Titanika. Kad budemo odlazili možda se setimo nekoga koga smo mogli da primimo u čamac. Ali naš je čamac toliko truo i bušan, toliko propušta sa svih strana, da bi bila ludost pokušati nekoga “spasiti”. Spasavanje, međutim, kao i očajanje, ima mnogo nijansi. Tako i naši životi, prepuni briga – egzistencijalnih, zdravstvenih, porodičnih… predstavljali bi za mnoge ljude spasenje ili čak ideal života.
Koliko smo i sami učestvovali u gradnji ovog našeg Titanika? Teško da smo mi bili oni koji su se brinuli o sigurnosti. Radili smo sitne poslove na održavanju. Nismo upravljali. To je bilo prepušteno onima koji i dalje, nevidljivom rukom, vuku konce.

 

Sahrana na vodi, 2014.

Izvori očajanja (2), 14. januar

 

Ništa se, naravno, ne može nastaviti bez određenog gubitka.
Zaboravih, pišući o izvorima očajanja, da pomenem čuvene, a časne preteče: Šopenhauera, Kjerkegora i Ničea. Njih svi pominju čim se pomene očajanje. Pominje se i pesimizam, o da, skoro obavezno. Nisam siguran da je to baš neophodno. Očajni ljudi ne moraju biti pesimisti iz prostog razloga jer za njih kategorije optimizma i pesimizma ništa ne znače. Očajnik je zagledan u sebe osim ako nije spolja dobio zadatak da pod odorom očaja digne u vazduh sebe i sve oko sebe. Rekao bih da su u pitanju društvene boleštine nastale mutacijama vere, nade i očekivanja.
Zaboravih, takođe, da pozovem u pomoć moga starog prijatelja Emila Siorana koji je od sopstvenog očajanja napravio veliko delo. Tu blizu je i Julija Kristeva čija se knjiga “Crno sunce” na srpskom jeziku pojavila 1994. u vreme rata, nestašice i očaja. Knjiga je predstavljala neku vrstu utehe iako to deluje krajnje apsurdno. (Kad svoje osećanje očajanja “podeliš” sa drugim ljudima, makar su vam njegovi uzroci veoma različiti, možeš da osetiš neku vrstu olakšanja.)
Kad malo bolje razmislim, priličan je broj filozofa koji su svoju filozofiju, a često i sopstvene živote, vodili kao neku vrstu očajničke borbe bez kraja i početka. Sokrat je jedan primer, a drugi Heraklit i Platon. Svako je svoj očaj nosio na svoj način. Heraklit se nije pačao u politiku, ali su ga ipak nazivali Mračnim. Platon je hteo da poboljša državnu upravu ali se suočio sa priličnim nerazumevanjem. A Sokrat, jadan, neizmerno je verovao u moralne vrednosti i ljudsko poštenje, pa je ispao više nego naivan. A tek dvadeseti vek! Pa on je prepun očajanja i potrebe da se očajanje pretopi u umetnost, filozofiju, sociologiju, ekonomiju, statistiku… Od Munka do Kamija i Orvela sve je ne samo slika trenutnog očajanja nego i onog budućeg, koje tek dolazi.
Rekao bih da mi je, na izvestan način, to očajanje ulepšalo život, mada to izgleda svetogrdno.
Na primer, muzika Erika Satia.
Priča se da su, kad je Sati umro, u njegovom stanu našli ogromnu količinu starih novina, posteljinu koja nije bila menjana više od deset godina i prevrnuti klavir.
Iz onoga što je komponovao nikada to ne bih zaključio.

Onda se, u trenu, setim pesme Rade Lazić “Očajni psalm” koji mi je poslala početkom prošle godine. Bože, kako vreme brzo prolazi.
Evo pesme, da dalje ne objašnjavam:

 
OČAJNI PSALAM
Živim u Očaj državi
U gradu Očaju
Međ očajnim ljudima
Ja očajna
Očajnog dragog grlim
Očajnim rukama
Šapućem mu očaj-reči
Ljubim očaj usnama.

Iz očaja decu pravimo
U očaju davimo –
Očajem kljukajući
Očajančiće naše
Da produže rod naš očajni
Ime naše očajno da pronose
Očajnu decu rađajući
A ona još očajniju
Itd.

Jer Bog očaja nama vlada
I njegovi očaj-izaslanici
S očaj spravicama
Što naše kuće očajem malaju
Prozore zastiru očajem
I vrata njime okivaju
Očaj-zidine dižući oko nas.

Propovedaju očaj-veru
Ubiru berićet i ćar
Učeći nas Svetom Očaju
Kojim ćemo zaslužiti život večni
Da vaskrsne ljudski rod
Očajni –

Jagnje koje luta
Ne nalazeći kućišta i puta
Zore i jutra.
Za vjek i vjekov.

Prokleta nek’ si ruko uboga
Koja ovo zapisa leta Gospodnjeg 2013.
Šta se, u međuvremenu, promenilo? Postali smo mlađi i zdraviji?
Da li više ne živimo u “očaj državi”?

 

Raspust je. Dva moja unuka, koja idu u školu, uživaju. Sa Ognjenom sam prošle nedelje pričao o tome kako je ogroman Tihi okean. Pokušao sam da ga zainteresujem za avanturu zvanu “Kon Tiki”. Knjiga je još uvek u starom majčinom regalu sa ostalim dečjim knjigama. Knjige ne mogu da se nose sa igricama. Premda, deca i dalje vole da slušaju priče.
Ne mogu da i zbog toga budem očajan. Svet knjiga i književnosti sve više postaje bivši svet.
Napolju je poput proleća. Nadam se da će sneg pasti bar još jedamput. Bar da pokrije raskrsnicu Strahinjića bana i Zmaj Jovinu da bi Marko mogao da je snimi u ovom godišnjem dobu. Želim da napravim priču koju ću da čitam “preko” filma o tom raskršću gde sam proveo dobar deo svoga detinjstva.

Više ne očajavam zbog prijatelja i poznanika koji nisu sa nama. Očajan sam zbog lošeg pamćenja. Želeo bih da spasim ne samo njih nego i vreme kada smo uživali u knjigama poput “Kon Tikija”.

A sad evo jedne ideje iz “davne” 2006.

                                                          Fijasko

Manifestacija: blog, akcija, knjiga ili izložba “Fijasko” zamišljena je kao mesto, vreme i prostor gde bi svako od svoje glave i svoje volje mogao da napiše, nacrta, snimi, ispriča … jednom rečju donese nekakav dokaz ili svoju ispovest o tome kako je pukao, od kad je u bedaku, kako je digao ruke od svega, ili jednostavno kako se više ničemu ne nada… čak ni tome da o svome ličnom fijasku može nešto suvislo da kaže. Ovde bi mogli da dodju i oni koji su pukli sa svojim poslovima, očekivanjima, oni koji se osećaju totalno prevarenim ili izneverenim, ili samo depresivni i očajni.
Umetnici, od pisaca do muzičara i slikara, mogli bi da izlože svoja dela koja su ostala nezapažena ili bila uništena od strane kritike. Isto bi mogli da urade i mali preduzetnici kojima je propao posao, u formi finansijskih izveštaja, fotografija ili video zapisa. To, nesumnjivo, zahteva i odredjenu distancu i autoironiju što celoj manifestaciji «Fijasko» može uliti i nekakav ohrabrujući duh i nadu da već samom iskrenošću o sopstvenom porazu otvaramo put iz ćorsokaka.
Insistirajući na ličnom, neponovljivom, doživljaju poraza ne bežimo od onog kolektivnog osećanja da je fijasko stanje duha zemlje u kojoj živimo, bilo da je reč o politici i ekonomiji, pravdi i pravu, socijalnoj sigurnosti, najzad o perspektivama života ovde. Ipak je lični doživljaj nešto čime sve počinje i sve se završava. Nećemo se zbog toga baviti uzročno-posledičnim vezama, geostrateškim interesima ili istorijskom pozadinom. Da je čak, poslednjih dvadesetak godina sve bilo idealno i sjajno, neko bi s pravom mogao samo da izloži svoju fotografiju od pre dvadeset godina sa potpisom: «ja pre 20 godina» i fijasko bi lako mogao da se prepozna. Da je život često veoma porazna pojava i da se epizode poraza nekada nižu bez prekida godinama nije nikakva tajna. Mi se sa tim osećanjem ne samo budimo svakog jutra nego se sa njim i radjamo. Ako, medjutim, prikupimo dovoljno slika, zvukova i opisa poraza, ako se natopimo tudjim osećanjima poraza, možda ćemo u njihovoj raznovrsnosti i subjektivnosti shvatiti koliko su ona različita i koliko je njihov teret relativan. Možda ćemo tada uhvatiti i nit vremena u kojem živimo i prepoznati jednostavniji put do zadovoljstva i ispunjenja.

Ne postoji, naravno, fizički dovoljno veliki prostor gde bi bila izložena sva dela-dokumenti posvećeni odredjenom ličnom porazu. Jedini stvarni prostor u kojem se sve može izložiti jeste onaj na sajtu. Zbog toga će nam sajt B92 pružiti mogućnost da se svi zajedno suočimo sa opštim i pojedinačnim fijaskom. Izabrani primeri – dokumenti i ilustracije biće naknadno predstavljeni javnosti u Kulturnom centru Rex.

Na kraju, ukoliko “Fijasko” ispadne fijasko i to bi bio svojevrsni uspeh.
Ovde nema propasti osim nas samih, a o tome se upravo i radi.

Pravila:
1. Ovo nije takmičenje!
2. Prilozi: Ispovest pisana u prvom licu jednine. Poželjne ilustracije: fotografije, video zapis, tonski snimak, pisma… Priča o porazu ne sme biti starija od 20 godina. Svako ima pravo da predstavi više sopstvenih poraza osim u slučaju kada se ceo dotadašnji život predstavlja kao jedan jedinstven poraz.
3. Nije propisan obim i vrsta materijala kojima se pojedinac predstavlja.
4. Autori mogu da zadrže svoju anonimnost pred javnošću ali moraju da daju podatke o sebi organizatorima eventualne izložbe.
5. Učesnici mogu samo da šalju priloge o sopstvenom a ne o tuđem fijasku.
6. Mrtvi ne učestvuju u ovoj manifestaciji.
7. Ne pričaju se priče o opštem, kolektivnom, fijasku već isključivo o sopstvenom.
8. Fijasko nije blam!

Ovo je napisano pre više od osam godina kao blog na sajtu B92. Bila je to neka vrsta poziva upućena svakome i nikome. Ideja nije bila dobro prihvaćena. Ubrzo sam odustao i od toga da pišem blog koji će biti izložen najrazličitijim komentarima. Pokazalo se, naime, još tada, da je mnogo više ljudi malicioznih i spremnih da sve ispljuju od onih koji će imati volje i energije da nešto podrže. Prijatelji su mi tada rekli da je to normalno stanje stvari i da je nemoguće da se na blogu objavi bilošta što neće biti napadnuto. Opkladio sam se da je to ipak moguće i opkladu dobio. Napisao sam blog o pravljenju različitih vrsta salata od krastavca.
Toliko o pozitivnoj energiji.

 

U međuvremenu sam sređujući stare slike “otkrio” jedan crtež stola Poslednjeg čoveka. Reč je o knjizi “Poslednji čovek i njegova žena”. Glavni junak  stalno nosi crne naočare. I voli  da ih menja. Tako  svet vidi u podnošivijim bojama. Verovatno.

 

Izvori očajanja, 13. januar

 

Jutro je počelo sa sitnim snegom i vetrom ali mi ni to nije pokvarilo dobro raspoloženje. Odlučio sam se da počnem da pišem o očajanju. Kad imaš temu duboku, a aktuelnu, i pri tom nesumnjivo, večnu, onda se osetiš bogatim. Moći ću, jedno vreme, od očajanja, pristojno da živim.
Juče u Zemunu sa Sašom i Ružom kratka šetnja po keju. Počeo je vetar ali još ima sunca. Mnoštvo belih labudova koji su se pred naletom jake zime, pre nekoliko godina, doselili iz Mađarske, kao i galebovi otimaju se oko zalogaja koji im se bacaju sa obale. Scena javnog hranjenja životinja koja je prihvatljiva. Sve dok ne počnete da hranite ulične pse i mačke. Znam i zašto: zato jer labudovi ne mogu da ulaze u kuće i dvorišta. A nuždu obavljaju u reci. Pošto žive u vodi mogli bismo da ih tretiramo i kao posne. Poput kapobare.
Očajanja su opšta i posebna. Kolektivna i lična. Kolektivna mogu da se dele, za razliku od onih individualnih. Ček, ček, kako se to individualna ne dele? Zar lično očajanje ne deluje zarazno? Zar svako ko još nije pao u depresivni autizam nema potrebu da o svome očajanju ispriča svakome sa kojim uopšte priča? Možda je ovde više u pitanju terminološka nedoumica: “deliti” ne znači da će svako uzeti bar po parčence nečijeg očajanja već da se sopstveno oćajanje velikodušno širi na sve strane.
Izvori očajanja su u sudbinama, kako onim nacionalnim, istorijskim, naslednim ili netom stečenim. Kad neko kaže da je očajanje njegova sudbina onda on to zaista misli, iako je to besmislice.( Sutra kad bi dobio sedmicu na lotou zaboravio bi na očajanje kao sudbinu.) Recimo: Kolinda je hrvatska a Tomislav srpska sudbina. Nije lepo povezivati pojam “sudbine” za političke odluke, pogotovo za izbore, ali tako na kraju ispadne. Zbog toga Karl Jaspers u “Pitanju krivice” govori o političkoj odgovornosti kao jedinoj kolektivnoj odgovornosti. Zbog toga narod ne ide u zatvor ali može sa sjebe budućnost sebi i svojoj deci.
Kolinda i Tomislav su reperi ne samo političke pameti i ukusa hrvatskog i srpskog naroda nego i dubine očajanja u kojem su ovakvi izbori uopšte mogući.
Na očajanje se, uostalom, može i navići. U očajanju se rade razne stvari. Očajanje je sjajan izgovor za sve vrste gluposti. Očajanje može da osmisli ono što je urađeno sasvim slučajno ili rutinski, bez ikakvog nagoveštaja nečeg vrednog. Čovek u očajanju ne plače sve vreme. Neki put i zapeva. Onda se napije pa zaspi. Ujutro ga boli glava, mamuran je, teško se orijentiše, ne može da se seti šta se sve izdešavalo. Pozvoni telefon a on se javi nekim potpuno stranim glasom. Neko ga zapita: kako si, a on ubedljivo kaže: ne znam, očajan sam. Pijanstvo je uobičajeni izvor očajanja za razliku od onoga koji nastaje kao posledica trezvenog razmišljanja o tome gde si i šta ti se dešava.
Očajan čovek uporno pipka i ispituje sve oko sebe ne bi li otkrio dublji smisao svoga raspoloženja. Uvek se pronađe razlog za očajanje za razliku od razloga za nadu. Za istinsku nadu neophodno je imati veru dok očajanje isključuje sva druga osećanja. Biti sam, biti bespomoćan, biti napušten, sve su to dobri razlozi da se bude očajan. Najčešće je dovoljno biti sam i siromašan i očajanje će se spustiti na tvoja pleća kao bisage sa četiri mazge. Ali nisu svi siromašni očajni. Iako ih ja lično nisam upoznao pretpostavljam da ima takvih – pogotovo u zemljama za toplom klimom i raskošnog vegetacijom. Ko zna, možda budale ne mogu da budu očajne.
Za poslednjih dvadeset i per godina, koliko traje agonija Ovoga Ovde, video sam mnoge ljude čiji se životi, i u vreme najgore krize i ratova, uopšte nisu menjali. Ljudi su normalno radili, išli na odmore, kupovali i menjali stanove, slali decu na školovanje u inostranstvo… Nisam video da su bili imalo očajni zbog svega onoga što se dešavalo ne samo u bivšoj Zemlji nego ni u komšiluku. Oni su odlično znali da ništa ne mogu da promene, pogotovo ako padnu u očajanje, pa, sasvim razumno, i nisu padali u očajanje.
Izgleda da je glavni izvor očajanja, ipak, u glavama ljudi.
Razmišljao sam kako bi se očajanje moglo slikovno predstaviti, ali nisam mogao da uhvatim taj pokret. Prvo sam mislio da je položaj fetusa, kao kod katotoničara, prava predstava ljudskog očajanja, ali sam ubrzo shvatio da ima mnogo ljudi kojima upravo ovakav položaj služi kao odbrambeni štit od drugih ljidi.
Da li spustiti pogled ili ga podići kao nebesima?

Da li se osloniti na šake ili šake spustiti u bezvoljan položaj?

Da li šakama prekriti lice?

Ima, uostalom, ne mali broj ljudi koji kriju svoje očajanje kao neku vrstu ličnog spasa od onoga što se napolju odigrava. Kad neko uroni u sopstveno očajanje onda zamišlja da se potpuno isključio iz spoljnog sveta i da nema nikakve odgovornosti za njega.
Bekstvo u očajanje je put kojim se češće ide.
Razgovaram sa Đukom o potrebi da se na očajanju ozbiljno radi i da se razvije pokret koji će omogućiti ljudima da se uz pomoć očajanja oslobode prisile velikih i malih nada i očekivanja. Potrebno je razviti neku vrstu vedrog očajanja, apsurda koji bi se mogao uporediti samo sa verom. To vedro očajanje je na neki način već ugrađeno u našu tradiciju kao spontani oblik nihilizma. Kad se kaže: ma ko mu (vam) jebe mater, tu se, naravno, ne misli na neke konkretne majke već na odbacivanje svakog vrste autoriteta i paternalizma. Oćajnik može da odbaci sve, odnosno da pokaže da mu je sve jedno. Ta vrsta otpora može da deluje zarazno. I veoma efikasno.
Đuka traži da napišem Manifest.
Pomalo sam očajan zbog toga. I dobro se osećam.

 

(nastaviće se)

U akvarijumu, 9. januar

Komentar Salmana Ruždija, povodom masovnog ubistva novinara u francuskom satiričnom nedeljniku “Šarli ebdo”, o današnjem odnosu prema religijama, potresno precizan: “Poštovanje religije se pretvorilo u strah od religije!”
O ovome, osim kad je u pitanju islamski fundamentalizam, i Ovde nije pristojno pričati. Ako na nekoj društvenoj mreži, a posebno na FB-u, samo spomenete kako vam se ne dopada mistifikacija, izjava ili ponašanje nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, na glavu će da vam se sruči gomila negativnih reakcija, da ne kažem govana, u stilu: o tome se ne sme i ne može raspravljati, nedopustivo je komentarisati ispoljavanja tuđih religioznih osećanja, u našu tradiciju se ne sme dirati… O svemu drugome, pa i o onome najintimnijem, može se bez straha komentarisati i brbljati. Na naslovnim stranicama novina objavljuju se fotografije silovatelja i njihovih žrtava, slike oca koji je optužen za incest, sa sve adresom i fotografijom kuće, i sve to u mestu koje broji manje od hiljadu stanovnika. Ali da se javno zapitate šta je radio sveštenik u malom mestu gde je godinama neki sadista mučio svoju porodicu, da bi na kraju počinio masovno ubistvo svojih najbližih, to bi bilo doživljeno kao nedostojno ponašanje. Od silnih novoizgrađenih crkvi i novih vernika izgubio se smisao međusobnog poverenja, razumevanja, solidarnosti, najzad ljubavi. Ostale su samo gole fraze o ljubavi i veri.
Zašto se o verovanju i religiji ne bi moglo diskutovati? Pročitao sam večeras izjavu Džona Kliza o tome da bi da je danas napravljen film “Žitije po Brajanu” sigurno bilo mrtvih zbog toga. Govorimo o filmu koji je snimljen 1979. Toliko su današnji život i osećanje slobode unazađeni. Ispada da je hladni rat bio bolji. Naravno, to je preterivanje jer se zaboravlja na milione ljudi koji su patili pod različitim oblicima strahovlada. Istovremeno, to je i vreme ogromnih nada i velikih umetničkih prodora, vreme kada se činilo da svet nezaustavljivo ide napred. Da, danas ne bi bilo moguće snimiti “Žitije po Brajanu” jer bi pre svega hrišćanske crkve digle glas ali bi ih solidarno podržale i druge religije. O religiji, i verovanju se ne može slobodno pričati jer je verovanje, u suštini, apsurdno. (To nije nikakva metafora, to je stvarno tako ne samo zbog Tertulijana.) Ali o apsurdu se može razgovarati jer je to deo umetnosti i psihologije. Donekle.
U Srbiji je prema poslednjem popisu stanovništva oko devedeset odsto punoletnih ljudi religiozno. A onda iz samog tog popisa otkrijete da manje od trećina ljudi redovno ide u crkvu. O hrišćanskim izvorima, o Bibliji i Novom zavetu, većina ne zna skoro ništa. Meni je to prilično besmisleno jer bilo bi prirodno da onaj ko veruje bar malo razgrne ono što piše u ovim svetim knjigama. Savremeno sveštenstvo, svih religija bez razlike, mnogo više insistira na veri nego na činjenju dobra. Ova disproporcija se sve više povećava jer je deo opštevažeće kulture i vrednosti koje propagira vlast, obrazovanje i mediji. Najveći vernici su estradne zvezde, kriminalci i političari. Može li se o tome normalno razgovarati? Ili će se to odmah predstaviti kao napad na pravoslavlje i srpsku tradiciju. Muka mi je od tog foliranja.
Predrag Simić, naš bivši ambasador u Francuskoj, odmah je pozvan da komentariše događaje u Patizu. Nije propustio, nekoliko puta, da naglasi kako se lično veoma protivi ismejavanju religija i religioznim simbolima, ali da je, naravno, protiv ubijanja i nasilja. Takođe ističe kako u Srbiji vlada fantastična verska tolerancija i uzajamno poštovanje, kako se kod nas veoma poštuju verska uverenja… Do kurca! Kome se to obraća? Crkvama, vernicima, susednim zemljama sa kojim smo, na ovaj ili onaj način, do pre dvadesetak i manje godina, ratovali objavljujući da je u pitanju nastavak Drugog svetskog rata i borba za opstanak pravoslavlja? Osećam se postiđen takvim lupetaranjem.
Moje zanimanje za religiju bilo je živo još od mladićkih dana. Iako su moj otac i majka bili kompletni ateisti ja sam u našu kuću najnormalnije uneo Bibliju i Sveto pismo, čitao ih i razgovarao o tome. Ubrzo sam shvatio da nemam dovoljno znanja pa sam nabavljao knjige sa tumačenjima značenja Biblije, istorijskom pozadinom, uticajima. Kada sam se 1968. upisao na filozofiju na Filozofskom fakultetu već sam znao dosta toga o mitologiji i teologiji. Moj prijatelj Božidar Borjan, koji je bio opsednut idejom o besmrtnosti duše i tajnom spasenja, inače već na trečoj godini filozofije, otkrio mi je nove knjige. Tada sam prvi put čitao Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. “Dogmatika” Justina Popovića delovalo mi je mnogo snažnije i ubedljivije. U “zanetim” knjigama Nikolaja Velimirovića odmah sam otkrio ono što sam prethodno čitao od Ernesta Renana, posebno “Molitva pod Akropoljom”, i kod Fridriha Ničea u “Tako je govorio Zaratustra”. U to vreme nisam ništa znao o antisemitstičkim idejama Nikolaja Velimirovića, a još manje o njegovoj mržnji prema onome što je on nazivao zapadnom kulturom.
Jedne godine, mislim da je bila 1970, Boža Borjan je poslao pismo Justinu Popoviću koji je tada živeo u ženskom manastiru Ćelije, kod Valjeva. Molio ga je da nas primi da bismo sa njim razgovarali o tajni spasenja. Naš put u manastir i susret koji se nije odigrao, kao i razmimoilaženje pisama, opisao sam u svome prvom romanu “Prvih pet godina i smrt Haila Selasija”. Moram li da naglasim da je moje poštovanje svačije vere deo moga vlastitog verovanja u slobodu i toleranciju? Naravno, samo dok ta vera ne ugrožava tuđu slobodu i toleranciju. Zabrana razgovora o veri nije deo tradicije niti uverenja kojima pripadam. Odrastao sam među ljudima od duha i pristojnosti. U jednom potpuno drukčijem svetu od onoga kojima vladaju Ceca, Legija i Palma.

Danas je otoplilo i odmah se osećam mnogo bolje. Juče je bilo ledeno, posebno na Novom groblju gde smo ispratili Jelenu Vlajković. Strašno je što na sahranama često srećem ljude koje nisam video godinama. Tako sam juče sreo Avu koja je došla iz Prištine. Stajala je pored Sonje i pitala me: ti me ne prepoznaješ? Ja sam joj spontano odgovorio: Poznajem te, ali ne mogu da se setim ko si.
Sećam se kako je Jelena nabavila Frojdova sabrana dela za Avu kada se ona vratila u svoj stan u Prištini 1999. godine. Stan ne samo da je bio poharan nego su i sve knjige bile uništene. Među njima i nesretni Frojd koji se našao na putu srpskih “osloboditelja”. No, priča o Kosovu 1999. tek treba da bude ispričana. Nadam se da će mi ovaj Dnevnik dati prostora i vremena da to uradim.
Ovo ovde sve više liči na akvarijum koji smo podigli između sebe i sveta. Sedim u dnevnoj sobi a kroz stakleni zid me pozdravljaju foke, kitovi i delfini. Onda odjednom otkrijem da sam ja, u stvari, izložen u svojoj sobi, i da okean živi svoj život.

 

Čudno! Penzioneri se oglasili povodom plana da se uvede selektivno plaćanje javnog prevoza. Ali ovde je toliko toga već selektivno, od cene kilovata pa do hleba, od smeštaja u bolnicama pa do školovanja. I to godinama. I niko ništa. Na toj se selektivnosti grade ne samo političke pozicije nego i lična bogatstva. Stvara se amalgam novog uspešnog čoveka – neka vrsta hibrida taloga i naplavine ukrašena zvezdama Megatrenda, Granda i Filaretom. Zakiva se sanduk u kojem ćemo zimovati ko zna još koliko godina. Možda nije loše zamišljati da imamo svoj akvarijum.