U petom krugu, 17. decembar

 

Bedno spavanje. Uvek kad me čeka dan pun obaveza dobijem tremu koja mi pokvari san. Budio sam se svakih pola sata. Osim toga, još nisam skroz ozdravio. Od pola deset prvi čas i predavanje studentima novinarstva, od jedanaest druga grupa studenata. Sve na Fakultetu za medije i komunikaciju. Moj stari prijatelj Boban Tomić uskočio je da pomogne u prezentaciji projekta “Znakovi na putu” čija se prva faza završava 15. decembra. Iza ovog poetskog, metaforičnog naziva projekta krije se nešto prilično strašno: “Ekstremističke poruke u medijima”, kako onim klasičnim tako i onim novim. Današnji ekstremizam je nešto drugo od onoga što znamo iz umetnosti i društvene teorije. Nekako mi odmah pade na pamet Suzan Zontag i njena knjiga “Stilovi radikalne volje”. Tu je, međutim, reč o estetici a ne o društvenom, verskom ili političkom radikalizmu. Kako smo u “naše” vreme voleli njene knjige – posebno “Bolest kao metafora”, naročito esej o Valteru Benjaminu “Pod znakom Saturna”! Ovaj esej bi mogao biti ulaznica u svaki Muzej melanholije. A onda pogledam u srpskoj Vikipediji i vidim da nema odrednice za Suzan Zontag. Možda je samo slučaj, a možda nije “zaslužila”. To nikada neću otkriti.
Sigurni smo kao u Avramovom krilu. Ovih dana živimo u pet bezbednosnih krugova zbog važne međunarodne konferencije. Neki podsećaju da se Beograd vraća u one dane kada je bio prestonica Trećeg sveta. I ne samo Trećeg. Nema mesta ni za kakav ekstremizam. Večeras čitam da je pohapšeno jedanaest pripadnika Falun Gonga, devet Bugara, jedan Slovak i jedan Finac. Vidi ti te Bugare! Koliko je građana Srbije čulo za Falun Gong? Svakako značajno manje nego za tai ći. Da li je ovaj potpuno nenasilni pokret, proglašen neprijateljskim u Kini, pripremao nešto radikalno? Isticanje parola, na primer? Ja sam se pre nekoliko dana šalio da se nadam da se odnekud neće pojaviti Dalaj Lama da nam pokvari sve što smo danima pripremali, a ono Falun Gong sastavljen kao bugarski fudbalski tim. Neverovatna nesposobnost razumevanja sveta, njegovih prioriteta, značaja i uticaja. Zašto hapsiti članove Falun Gonga u Beogradu kad se može organizovata tribina u Domu omladine na koju će doći članovi policijskog sindikata, Dveri i Treće Srbije, koji će da ismeju svaki razgovor na temu ljudskih prava? Ne razumem. Možda sam ja previše pragmatičan a vlast idealistična.
Ekstremizam je ovde takođe u nekim krugovima. Neki krugovi su razdvojeni, neki se ovlaš dodiruju, a neki se veoma presecaju. Provlačimo se ispod lanaca koji samo simbolički razdvajaju krugove da bismo obavili dnevne obaveze. Svakog dana odnekud nam se sruči na glavu radikalni primitivizam i bezobzirnost. Natopljeni smo mirisima i zvucima onoga najjeftinijeg i najodvratnijeg kiča. To nisu samo priče sa naslovnih strana tabloida, to je jedna kompletna kosmogonija u kojoj se kao trajna božanstva provlače: Arkan i Ceca, zvezde Granda i zvezde naše poslovne uspešnosti, zvezde vlasti i zvezde igrica, zvezde pohlepe i gramzivosti i skrušene zvezde pseudoduhovnosti. Kako se samo niko nije usudio da se javno zapita: a otkuda Arkanu zlatni Rolex optočen dijamantima vredan 120.000 eura? (Taj sat Ceca poklanja sinu Veljku za njegovo punoletstvo. ) Kako je Arkan zaradio taj novac? Da nije, možda, sat skinut sa nečije ruke? Koje je godine sat kupljen? Gde? Koji su to legalni uspešni poslovi kojima se Arkan bavio? Koliki je porez platio za takvu uspešnost? Da li su ovo pitanja ispod moga nivoa? Da li je besmisleno da o tome uopšte razmišljam? Da li svoju (našu) bespomoćnost oko ovih pitanja moram da zakopam da bih mogao normalno da živim? Ili je glas o ovome, dok pišem ove redove, možda poslednji, i jedini, način da izađem iz stanja bespomoćnosti. Javnost, kakvagod, i koligod bila, ima svoje puteve i tajanstvene kanale koji prodiru mnogo dalje nego što možemo da zamislimo.
Večeras skidam izložbu. Odvajam na stranu slike koje ću pokloniti prijateljima. Od prodaje, naravno, ništa. To me ne iznenađuje.
Koji bi se vredni srpski intelektualaca uopšte zanimao za to otkuda Arkanu novac? Baš kao što ih nije zanimala ni strast za kockom Radovana Karadžića. Kad Radovan ode na pregovore u Švajcarsku naprosto ne može da odoli da ne svrati u kockarnicu. Za noć, priča se, izgubi 30, 40 hiljada marka. Postoji još jedan rodoljub, istina pisac, i to dobar, danas pokojni, pa mu ime neću pominjati, koji je voleo da se kocka sa novcem koji je prikupljao kao pomoć srpskom narodu. Kome bi ozbiljnom piscu palo na pamet da se toga seti ili još gore da to pomene?
Ali mene sećanje služi. I svašta mi pada na pamet.
Ovde se lako zaboravlja ali teško prašta. (Kod mene je obrnuto.)

Negde u vreme suđenja Radovanu Karadžiću bio je objavljen presretnuti telefonski razgovor između njega i Dobrice Ćosića.
Taj razgovor mi se čini veoma značajan kao prototip dijaloga između umišljenosti, praznine i stereotipa. (Stereotip je omiljena reč u razgovor!) Odavde će, iz ovog miljea, krenuti svaka vrsta ekstremizma, pa i onoga koji nema nikakve veze sa estetikom i umetnošću.

Dobrica Ćosić: Hag je Minhen.

Radovan Karadžić: Da, da.

Dobrica Ćosić: To je jedan novi Minhen, nove epohe, nije bukvalno sve isto ali istorija ima neke svoje determinacije koje se ne okončavaju onako kako se nama čini.

Radovan Karadžić: Na starom kontinentu je sve staro. Sve je to stereotip. To je sve stereotip. Sve se ponavlja.

Dobrica Ćosić: Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire ….

Radovan Karadžić: Ma kakvi…

Dobrica Ćosić: Međutim istorija radi punom parom.

Radovan Karadžić: Ma kak’i…

Dobrica Ćosić: Kostimirana

Radovan Karadžić: Tek će evropski nacionalizam da se razbukta. Oni misle da je prošlo vreme nacionalizama. Ma nema govora. Kakvi to … to će Slovenci da nestanu zbog tih evropskih nacionalizama.

Dobrica Ćosić: Ma kakvi to će čitavi narodi da potonu i države i …

Radovan Karadžić: Da potonu potpuno, da postanu privjesci, obični.

Dobrica Ćosić: Apsolutno.

Radovan Karadžić: Ovaj Havel je uništio Čehoslovačku.

Dobrica Ćosić: E taj naš kolega postade takva budaletina. Mali je bre on.

Radovan Karadžić: Mali je, mali čovječuljak. I vidite da ta srednjeevropska filozofija

Dobrica Ćosić: Ništa

Radovan Karadžić: Ništa nema tu sokova. To nema fundamenta uopšte.

Dobrica Ćosić: Slušaj, pa nije slučajno. On imaju dva najizrazitija pisca.

Radovan Karadžić: Kundera.

Dobrica Ćosić: Ne, ne, ne

Radovan Karadžić: Nego.

Dobrica Ćosić: Švejka i Kafku.

Radovan Karadžić: Da, da …

Dobrica Ćosić: Jedan zajebava se

Radovan Karadžić: A drugi se žali stalno

Dobrica Ćosić: Okončava

Radovan Karadžić: Da jeste.

Dobrica Ćosić: Okončava istoriju.

Radovan Karadžić: Da, da..

Dobrica Ćosić: I čovekove aktivnosti

Radovan Karadžić: Da, da

Dobrica Ćosić: Taj erotizam, šta to sve znači Kundera i svo to društvo.

Radovan Karadžić: Da, da tačno, tačno

Dobrica Ćosić: I kad se gleda ta cela istorija i pogledaš umetnost ništa originalno ta Srednja Evropa nema.

Radovan Karadžić: Pa ne može mit da napravi.

Dobrica Ćosić: Sem katoličanstva ona nema ništa.

Radovan Karadžić: Ništa, ništa … i to je neko prljavo katoličanstvo koje se stalno žali i tuži se. I mislim da nema tužnije stvari nego slovenski narod koji je katolički.

Dobrica Ćosić: Jeste to je…

Radovan Karadžić: Zaista sudaren sam sa sobom.

 

 

Samo zamišljam zblanutog Hašeka i zabrinutog Kafku dok odozgo slušaju Dobricu i Radovana. Koji oriđinali!