Novogodišnja priča: Ispod ćebeta, 30. decembar

 

Šta se krije ispod ćebeta? Ili još tajanstvenije, i vrelije, ispod ćebadi?
Kad su ćebad počela da zamenjuju jorgane? Da li se to odigralo preko noći? Da li se ta noć pamti? Ili je utonula u maglu zaborava baš kao i gomile knjiga koje smo pročitali u raznim vremenima i situacijama? Još tajanstveniji su, uostalom, susreti i poznanstva sa različitim ženama i muškarcima. Neki i dalje sede na mestima gde smo ih poslednji put ostavili iako ta mesta više ne postoje ili su se toliko izmenila da ih ne možeš prepoznati. Pokušavam da rekonstruišem: Papuk, Central, Doboj, Šumatovac, Grmeč, donji Kolarac, klub u Radio Beogradu, Pod lipom, Mandarina, Vardar u Zemunu… To je parče ne veće od dvadeset godina – od sedamnaeste do tridesetsedme – ali mi se sada čini da je prepuno nekih neverovatnih događaja i susreta. Samo tako se može objasniti današnje čuđenje zbog gubitka tolikog sećanja. Kad je trpeza bogata ne primećuju se mrvice koje padaju preko stola. A tek deca! Ona koja su onda bila sasvim mala i draga, a danas se pretvorila u neke tuđinske, nemušte kolose.
Čak su i fotografije izgubile svoju mističnu autentičnost prenošenja sećanja. Vidimo, a ne pamtimo. Od onoga što vidimo ispredaju se priče koje su ranije, mnogo ranije, bile nebrojeno puta ponavaljane.
Postoji mnogo strahova koji progone decu. Jedan od tih strahova je da tvoji roditelji nisu, u stvari, tvoji. Ti si pronađen i usvojen pukim slučajem i svakog trenutak ta lažna idila može biti prekinuta. Vremenom se taj strah izgubi. Zameni ga strah da će otac i majka, zbog nečega, da se razvedu. Ko će koga da ostavi? I zbog čega? Naravno, zbog neverstva. Teže bi mi palo neverstvo majke nego oca. Kakva muška identifikacija! Premda, to je sasvim u duhu tradicije. Ženska neverstva su po pravilu mnogo teža i tragičnija od muških.

Vratimo se na ćebiće. Ispod ćebeta, ili ćebadi, ide paralelni život. Taj život je tajanstven bez obzira koliko si blizak sa onim sa kojim deliš ćebe. Sa nekima ga nikada ne bi delio, bez obzira na stanje zaljubljenosti i opijenosti. Nekako znaš da će taj/ta vući ćebe na svoju stranu, da će se obmotati sa njim i da ćeš ostati otkriven cele noći. Ili ćeš uzeti drugo ćebe ili ćeš se pokriti kaputom. Ćebe je, međutim, izum toplih soba i stanova. Tamo gde se spavalo u nezagrejanim sobama vladali su jorgani i perina. Kad se zavučeš u krevet u hladnoj sobi u kojem te neko čeka ispod perine, toplota koja te dočeka ne može se ni sa čim uporediti. Jeste da je izlazak iz takvog kreveta, kad se bosom nogom dodirne ledeni patos, prilično stresan, ali to mu dođe kao valjanje u snegu posle saune. Ta hladnoća brzo prođe i još brže se zaboravi. A nekada i sam uđeš u ledeni krevet da ga zagreješ.

Danas, 30. decembra 2014, oko deset sati, bio sam na pijaci Đeram, u blizini kuće, da kupim prasetinu koju sam rezervisao prošle nedelje. Bilo je sunčano i ledeno, oko minus pet. Led je krckao pod nogama. Na tezgama šargarepe, krompir, cvekla, luk, jabuke, onda uvozno voće: limun, pomoranđe, mandarine, banane… Desetak tezgi sa “klasikom” u obliku krompira, cvekle i luka, prekriveno ćebadima. Prodavci čuvaju svoju robu da se ne smrzne. Fotografišem te čudne instalacije na tezgama zajedno sa ljudima koji cupkaju od hladnoće. Srećom nema vetra.

Čebad, koja štiti krompir, luk, cveklu… su stara, šćebana… Niko se više ne pokriva  njima. Da ćebad mogu da pričaju svoju istoriju šta bismo sve čuli.
Da li se baka koja zuri u objektiv, a koja je svoju robu prekrila nekim stolnjakom, seća onoga kroz šta je pokrivač prošao? Kako je uopšte stigao do nje?

 

Od svega bi se, nesumnjivo, mogla napraviti priča.
Onda posegoh za onim što mi je iskrslo:

Pismo nekome:

Odmah, na početku, da ti kažem da vrlo nerado pišem o intimnim stvarima. Kad kažem da je nešto intimno ne mislim samo na ono što je fizičko. Nije samo seks intiman. I svaki zalogaj može biti intiman. Intimno je često nešto što smo doživeli unutra, kao reakcija na nešto što je došlo spolja, mada se to desilo odavno, i može biti povezano sa najrazličitijim stvarima. To može da potraje godinama. Reakcije na odavno doživljeno, i sećanje na emocije koje su te reakcije izazvale, nekad prijatnog, a nekada neprijatnog karaktera, posebnom se snagom pripijaju za koru velikog mozga, ili već gde se to dešava. Pamtimo ono što bismo, da možemo, odmah zaboravili, a zaboravljamo nešto čemu bismo se stalno vraćali. Pošto me pamćenje, sećanje, uspomene, arhiviranje, posedovanje onoga što vraća na prošla vremena, naprosto opseda, uvek predstavlja problem za šta ću se „zakačiti“, za koji događaj. Koji susret ili asocijacija će mi se učiniti ključnim? Ključnim za šta? Za pravljenje moje sopstvene istorije? Ali pravljenje sopstvene istorije predstavlja najčešće jedan megalomanski i egocentrični zadatak za koji, veliko je pitanje, da li ima dovoljno uzbudljivog materijala. Mnogo više me zanima da se moje sopstveno sećanje razlije i poveže sa rasutim ljudskim (generacijski?) sećanjima. Tako se, pretpostavljam, može stvoriti neka vrsta pokretnog murala, prepunog dosetki i zvukova, koji će budućim generacijama uliti ne samo saznanje o tome kako smo mi živeli nego i kako se sa životom može postupati.
Nekada su se pisali romani o sudbinama porodica kroz koje se mogao rekonstruisati životi celih generacija, sa scenama iz različitih profesija i situacija, gde ste mogli da saznate kakvi su bili društvene vrednosti i ukusi, šta se volelo, a šta preziralo. Danas se književnost odmakla od ovog realističkog zadatka, odnosno, koristi ga samo kao fragment u cilju postizanja mozaičke uverljivosti. Sasvim normalno, jer kako se bilošta, pa i književnost, može takmičiti sa Googlom i novim medijima u rekonstrukciji onoga u čemu smo.

Ni prvo, ni poslednje, pokolenje koje o svome životu misli da je proćardan.

Pređimo na stvar.
Bio sam jedno vreme sa mladom ženom čija je ona stvar ličila na brkova čuvenog ruskog pisca Maksima Gorkog! (Ne Ničea već Maksima Gorkog! Ima razlike između njihovih brkova svakako.)
Koliko je to “stvar” a koliko događaj? Da li se to ponavljalo? Da li se menjao ambijent? Da li je “stvar” bila isključivo intimne prirode ili se delila sa još nekim?
Pretpostavljam da bi od te slike mogao da se uradi uzbudljiv kratki film ili replika Kurbeove slike “Poreklo sveta”? Premda, ima u svemu tome nečega izvorno harmsovskog. Mada bi Harms odmah morao da imenuje tu neobičnu mladu ženu, da se posadi u određeni kraj, među slikare, umetnike i policajce, i da njena sudbina postane primer (kojem će se diviti iz od kojeg će zazirati) stotina hiljada žena koje se dole depiliraju.
Da li je nesretna Mata Hari bila posebno uzbudljiva upravo zbog toga?
Posle je ta mlada žena, znatno pre smrti neumrlog Maršala i kasnijih tranzicionih čuda, negde sedamdesetih, otišla u Ameriku gde se uspešno bavila muzičkim obrazovanjem starijih ljudi. Nije bilo načina da proverim da li se nešto promenilo sa njenom intimnom frizurom.
Sve vreme dok smo bili zajedno primećivao sam kod sebe neobičnu osetljivost na dela tzv. socijalne knjiženosti. Nisam tome tada pridavao posebnu pažnju, mislio sam da je književnost zadužena za socijalnu pravdu više nego svi komunisti zajedno, sve dok do nas nisu počeli da stižu dela latinoameričkih pisaca (Asturias, Borhes, Kortasar, najzad Markes). Tada sam osetio da se može biti pravedan i maštovito blesav u isto vreme. (Niko od ovih pisaca nije imao brkove!)
Sama stvarnost bila je dovoljno blesava i nepravedna da nije bilo sumnje da joj se morao suprotstaviti neko daleko ozbiljniji od knjiženosti.
Odgajili smo svoju Vasilisu Prekrasnu koja je mogla da liči na sve i na ništa.

Druga scena:
A ti još uvek u Službi?
Obratim se nepoznatom, a on srdačno, kao da smo se juče rastali posle petodnevne pijanke: “I posle službe, služba!” Nepoznati ima velike brkove veoma nalik onim Maksima Gorkog. Obuze me talas nelagodnosti.
Kako odgovoriti na takvu iskrenost? Da se napijemo, šta drugo, mada ne smem da ga pogledan u lice. U jednom trenutku Službenik pita: a da se mi, možda, ne poznajemo?
Naravno da ga poznajem. Još na Fakultetu je radio za Službu. Posle je prešao na televiziju.

 

U međuvremenu je iskrsla konferencija “Arhiva i svakodnevni život”. Trebalo je da se održi u Kanadi. Gle prilike, pomislih, sada ću da napišem esej i pripremim prezentacija pa će ceo svet da sazna o tome koliko je ovaj problem sastavni deo našeg bitisanja. O toj nameri nikome nisam rekao ni reči. Mislio sam da je tako najjednostavnije: da me organizator obavesti da će moj esej da uvrsti i da mogu da računam na određenu finansijsku pomoć, pre svega oko puta, pa onda da to slavodobitno obavestim ukućane i kolege sa posla.
Počeo sam da pišem esej koji me je razvlačio na razne stvari, jer čega god bih se dotakao to me je vodilo u nekom novom pravcu, geografski, vremenski, tematski. Tako se napravilo svojevrsno tkanje, neka vrsta književno-istorijskog pačvorka u kojem je najmanje bila prisutna sećanja na sebe samoga a mnogo više na ono čega se sada sećam. Kad sam odmakao prvih desetak strana sve više sam imao osećaj da sam promašio temu.
Da bih prekinuo napade sumnje i nesigurnosti napisao sam pismo.

Pismo organizatorima Konferencije:

Poštovana gospodo, obavešten sam o održavanju vaše koferencije „Arhiva i svakodnevni život“u maju sledeće godine. Teme i program ove Konferencije veoma su me obradovali. Pošto sam na čelu jedine on-line arhive aktuelne srpske štampe i elektronskih medija, sa različitim projektima uz čiju pomoć se vraćamo u nama blisku, veoma dramtičnu i tragičnu prošlost, poželeo sam da napišem jedan esej na temu kojom se bavim, a koja je u isto vreme i tema same Konferencije.
Reč je o eseju koji bi bio ilustrovan slikama, fotografija, muzikom… Osnovna teza ovog rad je rasprava o tome da li je pamćenje i arhiviranje specifično istočnoevropska opsesija ili objektivna potreba. Ovaj tekst otvara i druga pitanje, izmedju ostalog: kulturološkog i društvenog odnosa prema prošlosti i pamćenju, umetnički doprinos pamćenju ili zaboravljanju, te uticaj strepnje i straha u komunističkim vremenima, gde je sadržaj arhiva najčešće predstavljao potencijalnu pretnju za većinu građana. U isto vreme, stalna strepnja i strah od onoga što postoji u arhivama kao da su uticali na očuvanju zdravog razuma, pamćenja, solidarnosti i kreativnosti kod velikog broja ljudi.
Došao sam do pomalo paradoksalnog zaključka da su surovost, isključivost, siromaštvo i strah delovali pozitivno u jednom mentalnom smislu – učinili su Alchajmer, demenciju i amneziju daleko ređim nego na demokratskom, tolerantnom i „brižnom“ Zapadu.
Imam još jedan, sasvim ličan razlog, da se upustim u istraživanje onoga šta se desilo sa mojim sećanjem. Pre više od četrdeset godina u pravcu Severne Amerike uputila se moja tadašnja devojka (M. N.) koja je imala jedan specifičan intimni beleg. Želeo bih da rekonstruišem šta se sa njom desilo.

Ne verujem da sam u mogućnosti da lično prisustvujem Konferenciji ali bih veoma voleo da moj esej uvrstite u radove koji će biti predstavljeni. Naslov mog eseja je: „Ostavljeni, zaboravljeni“, sa podnaslovom: „Arhiviranje života – istočnoevropska potreba ili opsesija“.
Naravno, pismo nikada nisam poslao organizatorima. Konferencija se održala bez mene, kao i toliko toga.

Posle sam razmišljao o tome kako bi bilo uzbudljivo da sam uz pismo organizatorima Konferencije poslao i skicu picine frizure. To se u fotošopu moglo napraviti veoma realistično.

Ništa zato, nastavio sam da pišem, i dodajem, iz levog i desnog džepa, da ispitujem ljude, podsećam se na njihova sećanja i utiske. Najviše je, naravno, tu bilo mojih sopstvenih sećanja i asocijacija.

A onda, pre nekoliko dana, stiže pismo iz Montreala: “Dragi gospodine Ćurgus, primili smo vaše pismo sa zakašnjenjem od dve godine. Kao što i sami znati, konferencija “Arhiva i svakodnevni život” završila se uspešno. Upravo smo objavili zbornik sa 57 radova. Ukoliko ste zainteresovani za Zbornik molimo vas da uplatite 120 kanadskih dolara na račun… I pored svega, mislimo da je vaša ideja veoma zanimljiva.
Da li ste uspeli da pronađete dotičnu damu?”