O novom početku, 6. januar – 2015.

Volim Novu godinu pre svega zbog okupljanja. Oko toga idu pokloni, mnogo klope, a nisu za bacanje ni neradni dani. Umesto nekadašnjih okupljanja prijatelja, sa sve decom, i uzajamnim posetama po kućama, danas sve svelo na par prijatelja i one najbliže. Društveni život u Srba je čista iluzija, nešto što se pokušava širiti svetom kao stereotip o tradicionalnoj toploti, gostoprimstvu i otvorenosti srpskoj. Toga, naravno, još uvek ima poput izolovanih svetionika na mračnom jastuku podsvesti.
Jedan od problema ovakve vrste dnevnika svakako je i u tome da, ukoliko želim da opišem stvarne događaje i situacije, rizikujem da javnost izložim konkretne, stvarne ljude. Najmanji je problem što će se oni sami prepoznati. Odsustvo vremenske, odnosno istorijske distance, predstavlja neprekidni pritisak. Ako pišete o nečemu što se stvarno dogodilo, a nemate nameru da budete novinski izveštač, onda se vaše svedočenje obavezno pretvara u neku vrstu propovedi i proročanstva. Mogao sam do sada u ovom dnevniku mnogo puta da napišem, potpuno iskreno, bez ikakve dileme: ovo se neće dobro završiti. Ali šta bi to uopšte značilo? To da sam bio dobar čitač znakova u pesku? Da sam na vreme upozoravao?
Davanje progonoza onoga što će biti, ne za deset ili davdeset godina, već za pola godine, predstavlja izazov kojemu, u ličnom razgovoru, skoro niko ne odoleva. Biti mudar i ćutati, to ume svaki karijerista. Pričati o svemu to radi svaka budala.
Sa nama je za Novu godinu bila naša stara prijateljica Ruža. (U “Sećanjima” je postavljena njena fotografija kao dvogodišnjakinje.) Ruža je napravila taljatele sa vrganjima i slatkom pavlakom. Toliko smo se najeli predjela da nismo mogli da pređemo na klasiku: sarmu, prasetinu i biftek. Popili smo flašu lepog vina – “Tamjanika” iz vinarije Ivanović. Noć je bila dosta hladna, pucalo se manje nego prethodnih godina, a manje je bilo i telefonskih poziva sa čestitkama. Gledali smo “Potomke” Aleksandra Pejna i uživali. Saša i ja smo već gledali, ali Ruža nije. Lepo je kad možete da podelite neko zajedničko zadovoljstvo – razgovor, knjige, filmovi i hrana – to je ono što nas je godinama spasavalo od očajanja i osećanja bespomoćnosti. (Mada, ruku na srce, i u takvim se okolnostima priredi i organizuje “normalan” život.) Tako smo zajedno uživali u filmu koji nas je preselio na Havaje. Na televizijskim programima masovna klanja i prosipanja creva. Dominacija horora, i to najniže vrste. Da li to narod voli? Sumnjam. Ali tako se napravi da nema drugog izbora i onda se sve pretvori u iznudicu. Sećam se jedne knjige koju sam čitao kao klinac, potpuno sam zaboravio o čemu je reč, kao i naslov, samo znam da je autor bio Lajoš Zilahi i da se u jednom trenutku junak nađe na Havajima gde, gle čuda, već živi jedan Mađar. Nekako mi se čini da će u budućnosti biti sve više knjiga koje su napisali ljudi rođeni u ovim krajevima, čiji će zaplet biti u Britanskoj Kolumbiji, Australiji, Maleziji, Španiji, Južnoj Africi.
Taj televizijski program – kako na komercijalnim televizijama tako i na tzv. javnom servisu – ispunjen je nekom vrsto arogancije i prezira prema svemu što kvari sliku najnižeg, najprosečnijeg i najograničenijeg gledaoca. Ta arogancija se prelila sa stranica tabloida u sve pore društvenog života. Biti obrazovan i pristojan predstavlja neku vrstu sramnog žiga, neku vrstu bizarne ekskluzivnosti. Nekoga, međutim, ta vrsta ekskluzinosti privlači.
Prvog dana Nove godine došla su deca. Uobičajeno – u etapama. Nikada nismo ni pokušali da uvedemo režim naših roditelja kod kojih se tačno znalo u koliko se sati dolazi na zajedničke ručkove ili večere. Tako posluženje kreće od četiri posle podne do osam uveče. Ukupno nas je bilo jedanaestoro.
Ivan mi kaže da je video jednu tužnu vest na Facebook-u. Ja neću da verujem. Kad su otišli pročitam da je umrla naša stara prijateljica Jelena Vlajković. Sa Jelenom se znam dvadesetak godina. Pomagao sam Jeleni u njenom životnom projektu Otvorenih klubova koji je svesrdno podržao Fond za otvoreno društvo. Okupljali smo zajedno ljude, dogovarali, putovali od Novog Pazara do Subotice, pa i u Crnu Goru. Sećam se da smo 1998. pripremali prvi letnji kamp u Baru, a onda je došla 99. i sve otišlo dođavola. Ti klubovi, a bilo ih je desetak, bili su prave oaze kreativnosti, prijateljstva i veština za decu i mlade ljude. Bila su to mesta socijalne integracije dece izbeglica i dece iz komšiluka, mesta gde je bila proterana svaka mržnja i isključivost. Jelena je bila jedna topla, potpuno prirodna i spontana osoba, naoružana velikim znanjem i iskustvom u radu sa ranjenim ljudima. Sigurnost sa kojom se obraćala ljudima, način na koji ih je slušala, sposobnost da odmah reaguje… sve je to bilo tako jedinstveno i retko, posebno u vremenima u kojima smo živeli.
Poslao sam poruku Ani, Jeleninoj ćerki, ali nisam mogao da je pozovem telefonom. Čuli smo se posle dva dana. Tada mi je Ana ispričala kako je izgledao poslednji dan u životu Jelene Vlajković.
Biću krajnje sažet: Jelena je u teškom stanju prebačena iz svoga doma, kolima prve pomoći u Urgentni centar. Pre toga je bilo dogovoreno da se odmah smesti u reanimaciju na Pulmonalno. Šofer kola prve pomoći je zaboravio u kolima kompletnu medicinsku dokumentaciju, lične dokumente, piđamu… Jelena Vlajković je primljena u Urgentni centar i smeštena u odeljenje reanimacije kao NN lice. (Kao da je pokupljena na ulici bez ijednog dokumenta.) Urađen je rendgenski snimak pluća koji je dežurni rendgenolog pogrešno pročitao – utvrdio je da je Jelena u terminalnom stanju karcinoma pluća jer je zamenio implant u dojci sa karcinomom. Tek posle više od dva sata Ana, i prijatelji lekari i medicinsko osoblje koje su je znali, i kod kojih se ona lečila, uspeli su da otkriju Jelenu kao NN lice u Urgentnoj. Čeka se novo vozilo da bi se prebacila tamo gde je trebalo da bude od samog početka – na Pulmologiji. Ana mi kaže da se posle sat i po provedenih na Pulmologiji, uz odgovarajuću terapiju, Jelena sasvim povratila. Šali se sa Anom, naručuje knjigu i druge stvari da joj Ana donese sutra u jutro. U jutro, oko devet sati, Ana saznaje da je Jelena umrla uveče oko jedanaest sati. (Bio je još trideseti decembar.)
Naknadno saznajem da je u prijemnim dokumentima ispravljeno NN lice i preimenovano u Jelenu Vlajković.
Naravno, niko ne može biti siguran da li je Jelena mogla biti spasena da je na vreme upućena gde treba, da joj je odmah data odgovarajuća terapija i nega. Niko ne može znati da li bi njeno, već načeto srce, izdržalo sve ono čemu je bilo izloženo. Nisam lekar, niti sam bio prisutan.
Ovde je, međutim, reč o nečemu što nije samo medicina. Reč je o lakoći i zajebavanju sa ljudskim životima. Šofer koji zaboravi da preda dokumentaciju bolesnice koja se bori sa životom, rendgenolog koji ne ume da pročita jednostavan snimak, onda to odvratno vađenje i laganje, brzinska autopsija… sve mi je to, na žalost, dobro poznato ne toliko kao jedan sistem koliko kao jedan način života. Ovde se živi lakomisleno, a još lakomislenije uči i radi. Direktor Kliničkog centra izjavio je nedavno da je zdravstvo u očajnom stanju ne samo zbog opšte korupcije nego i zbog neznanja, zbog masovne produkcije lekara neodgovornih neznalica, zbog mafijaškog pokrivanja grešaka i propustva koji se svakodnevno dešavaju u medicinskog struci. (Naravno, odmah su ga napale kolege.) Setim se i priče moje Saše koja se posle operacije pluća, na intenzivnoj negi, gušila od duvanskog dima jer su dve medicinske sestre, koje su dežurale u otvorenom boksu, neprekidno pušile. I nikom ništa. Niko, kao, nije osetio smrad duvana na intenzivnoj?

Bilo bi lepo ući u Novu godinu kao u novi početak. To se ne bi odnosilo samo na dugove već i na ono što odlažemo da uradimo godinama. Krugovi u kojima živimo sve su uži mada Facebook i internet često daju drugu sliku. Lepo je ponovo otkriti izgubljenog prijatelja ali je svakako dragocenije zadržati starog.
Noćas je ponovo padao sneg. Škripi pod nogama kao u neka stara vremena. Ujutro se već razredio i pretvorio u kaljugu.

 

 

Da li je sada trenutak da posegnem za jednom pesmom?
Napisao sam je pre više od godinu dana i pročitao na Pesničenju. Bojim se da će pesma biti sve aktuelnija. Možda je sada trenutak da počnemo da se pripremamo. Jelena Vlajković nije moja vršnjakinja. Bila je starija nekoliko godina. A što ste stariji ta razlika postaje sve bitnija.

 

Smrt vršnjakinje

 
Svako bi od nas posle izvesnog vremena
Meseca, dana, godina
Morao imati pripremljene određene reči
Znaci opraštanja dolaze pre reči
Imaju oblik i ukus dugog odsustva i naglog buđenja.
Za iznenadno otkriće sveta nije dovoljan uzvik.
Potrebne su reči koje izazivaju tišinu.
Muk oproštaja ne dolazi sam od sebe.

Tu su nagomilani slojevi
Plakovi
Naslage nečega što samo podseća na sećanje
Izrone povremeno neke cipelice, drvored i parče ulice, naslov knjige, miris i dodir životinje koju smo milovali…
Koje ćeš reči izabrati da bi se od svega oprostio
Više nije samo tvoj život u pitanju
Reč je o vršnjacima i vršnjakinjama
O onima kojih više nema mada se na to ne možeš zakleti niti možeš biti siguran kuda je čija sudbina otišla

Ima jedan uzak put
Siguran sam da ima
Koji se teško razaznaje u gustišu kupina
Kojim neki od izgubljenih sigurno povremeno prođe
Reč je o napuštenoj praznoj flaši na kamenoj ogradi
Na kojoj bi forenzičar lako pronašao otisak pivopije
Utvrdio njegov DNK i vreme kada je sadržaj iskapljen
I da li bi tada saznali gde je do tada bio
Od čega je živeo, da li je imao porodicu, decu, da li bio depresivan…

Možda je vreme da neko drugi ponese teret
Breme se ne može beskrajno premeštati s jednog na drugo rame
Dah se ne može vraćati sve dužim zaustavljanjem
Svet se ubrzao i naposto leti svuda oko tebe
A ti još uvek ne vidiš ni jedan razlog za žurbu osim da ustupiš mesto.
Da li je to prirodna posledica starenja ili prirodna selekcija?

Svako od nas bi morao imati posebne reči
Neku vrstu intimnog trezora
U kojem bi se reči mogle gomilati i ponavljati bez stida i cenzure
Ovaj trezor bi se otključavao kombinacijom broja godina i propuštenih prilika
Mada se nikada ne bismo složili oko toga šta su u stvari propuštene prilike
Ali šta bismo izgovorili u času oproštaja?
Postoji li nešto oko čega bismo se svi složili?
Neki trivijalni zaključak o prolaznosti, ljudskoj slabosti i patnji?
Grozim se ideje da se sve izbaci iz sebe, makar to bile i reči
Nešto se mora sačuvati
Nešto čvrsto a neuhvatljivo
Specijalna vrsta ljudskog pepela koja se ne lepi, ne rastvara i ne guši
I kad se taj pepeo istrese u okean ili u reku na čijoj ste obali odrasli
Da se sjedini poput šumeće tablete kalcijuma – bezmirisno ali sveže
Tako bi svačiji život mogao da doživi transformaciju zbog koje se
Oni koji ostaju ne bi povijali pod teretom krivice.