Preturanje po fiokama, 14. decembar

Ono što je započelo pre četiri dana juče je izbilo punom snagom. Razboleo sam se, sa sve temperaturom, zapaljenjem sinusa, glavoboljom, opštom slabošću… To su darovi “malih ljudi” kako često nazivam naše unuke. Više ne idemo u bioskop, pozorište, na koncerte, a i ulični protesti se proredili… Jednom rečju: ne prija nam gužva. Virusi do nas stižu preko “malih ljudi”. Juče sam preležao u krevetu, ali mi je danas već mnogo bolje. Uspeo sam i da izađem u kupovinu, a posle toga sa Sašom na kafu. Dan je divan, sunčan, vazduh čist, bar kod nas na Zvezdari. Jutros me zove Ruža sa Bežanijske kose jer je ovakav dan kao stvoren za šetnju po Zemunskom keju. Kad čuje moj glas odmah joj je jasno kako stoje stvari.
Ruža me je obradovala time što mi je rekla da se Moj dnevnik sada čita i u Kejptaunu. Manja je iz Londona poslala link Srđanu u Kejptaun. Kažem joj da sam video preko Google analytics da imam posetioca iz Južne Afrike. Možda uskoro otkrijem svakog svoga čitaoca kad je beli svet u pitanju. Vrlo dobro znam čitaoce iz An Arbora, iz Udine i Singapura. Najveća nepozanica mi je Ovo Ovde.
Deluje mi prilično nestvarno da je prošlo mesec i po kako sam krenuo u ovu avanturu. Nad glavom mi visi ritam pisanja koji ne smem da zaustavim. Juče sam u jednom trenutku pomislio: šta će se desiti ako ne budem mogao da pišem nedelju dana. Čista katastrofa! Sa Dnevnikom nema odmora! Ne bih voleo da me ispuni takvo osećanje obaveze, ali ono je već tu. Čim završim sa pisanjem jednog dana, što se najčešće dešava kasno noću, već sutradan počinjem da razmišljam o onome što dolazi.
Bolest je, međutim, zgodna za preturanje po fiokama. Moje današnje fioke su fajlovi. Oni kao da su preslikane fioke. Nered i apsolutni haos. Posvuda stavljam nešto na sigurno mesto. Pa onda, posle izvesnog vremena, utvrdim da to ne mogu da pronađem. Kombinovao sam razne sisteme organizacije fajlova da bi, na kraju, sve bilo organizovano u sledeće fioke (foldere): proza, projekti, poezija, ideje i ostalo. U “ostalo” sam trpao sve što u prvom trenutku nisam znao gde pripada, da li je pismo, skica ili započeta priča. S vremena na vreme sam iz tog foldera prebacivao u ove određenije, ali nikada to nisam radio sistematski. Osim toga, u mome današnjem lap topu je i sadržaj prethodna dva, pod folderima označenim godinama. U mome Inboksu se nalazi blizu 40.000 poruka! Najveći deo toga je vezan za posao i više nema nikakve važnosti ali ja nikako da započnemo sa čišćenjem. Tu su, međutim, i poruke i pisma koje sam razmenjivao sa prijateljima koji više nisu među živima. Kao što ne mogu iz adresara mobilnog telefona da izbrišem imena i telefone pokojnih prijatelja ili poznanika tako još više ne mogu da to uradim sa njihovim porukama. Polako ali sigurno, prošlost počinje da me guši.
Sadašnji lap top ima najnoviji Windows koji omogućava da napravim pretragu pojedinih reči (pojmova) kroz sve fajlove. To deluje stvarno čudesno, mada se neki fajlovi ponavljaju više puta. Kad ukucam “prošlost” dobijem 1085 pogodaka. Od toga se malo potresem, ali srećom, idem dalje pa ukucam: “život” i imam 2321 pogodak, dok “prijatelj*” daje 1069, a “ljubav” – 477 pogodaka. To je sve, naravno, krajnje mehanički, neanalitički, ali ipak pokazuje određene odnose.
Kako ste stariji vreme sve brže prolazi. Sve više se iznenađujete kako je brzo došla Nova godina.
Kad ste okupirani sobom i svojim fizičkim stanjem neminovno se sećate onih koji nisu više sa vama. Tako i ja ovih dana, otkad je otvorena izložba mojih slika, intenzivno razmišljam o dragoj prijateljici i koleginici Mirjani Živković koja me je neprekidno gurala da slikam, pogotovo u vreme kada smo u “Politici” radili pod stalnim pritiskom ludila koja koja su se oko nas dešavala. Znam da bi Mira uživala u ovome što danas radim.
Evo jednog sećanja, koje nigde nije objavljeno. Sasvim je lično, kao i sve što se u Dnevniku piše.

                                                                          Četiri stotine metara

Više ne pamtim godine. Mnogo bolje mi se ureže kakvo je bilo vreme napolju: sunčano, kišno, ledeno, maglovito… Bilo je, znači, definitivno veoma sunčano – verovatno april ili maj. A godina, godina: 1993, 94…? Miraž je dolazila u redakciju sa štapom. (Imala je moždani udar.) Hodala je sporo, vukući desnu nogu. Hodala je uporno. Nije htela da ostane kod kuće. Mi smo sedeli jedno preku puta drugoga. Mira je, često smo se šalili, bila moj prvi umetnički impresario. Terala me je da pravim svoje male ilustrovane zabeleške onog šta nam se tih godina dešavalo. Posebno su za tu priliku bili pogodne suspenzije – kad vam ne daju da išta objavljujete a morate da dolazite u redakciju. Onda sam mogao da «kvakiram» i malo da opremam nevažne agencijske vesti. Najviše sam crtao kredom na roza službenim kovertama. Ne znam kad je Mira Živković postala Miraž. Nije to bilo samo šatrovačko spajanje imena i prezimena. Bilo je u tom nadimku nedvosmisleno nekog pokazivanja moći i snage. Ja Miru Živković pamtim kao Miraž i onda kada joj je bolest oduzela svu energiju i snagu.
Najveći poduhvat, koji ću pamtiti dok sam živ, preduzeli smo zajedno tog jednog, sunčanog prolećnog dana. Miraž je htela da se prošeta do svoje prijateljice Gordane. Razdaljina – od zgrade Politike do Takovske. Nekih četiri stotine metara. Bar tako mi se činilo. Nije htela da uzmemo taksi već da zajedno to pređemo peške.
Trebalo nam je oko četredeset minuta.
Negde kod «Srpske kafane» Miraž je htela da odustane. Bila je očajna. Ja sam je hrabrio i objašnjavao da je sada pravi trenutak da dobro upoznamo ulicu (tada Lole Ribara, danas Svetogorska) jer su nam, zaista, kuće izgledale sasvim drukčije. Hodali smo, i hodali, korak po korak i ja sam se plašio da će svakog trenutka Miraž da kaže: dosta, ovo ne mogu više da podnesem.
I danas kada prođemo ovom ulicom osećam stisak Mirine ruke. I neku vrstu pobede kad smo najzad stigli do Gordaninog stana. Kako su samo relativne razdaljine i vreme koje smo do sada prelazili.
Ne znam gde su danas one slike, crteži i pisma koje sam slao Miri Živković. Možda su nestali kao podatak koja je koja godina. Imam, međutim, još uvek tako snažno sećanje na radost i opijenost životom koje smo delili u najmračnijim vremenima bede, mržnje i straha.
Ne znam zašto me sve ovo što pišem neodoljivo podseća na Trifoa. Ne samo zbog procenjenog broja metara, svakako.

Škola psovanja, 11. decembar

Osećam kako me napada neki virus. Prvo grlo, pa sinusi, onda bol u mišićima, malaksalost. Morao sam da ostanem kod kuće. Pre toga sam išao u kupovinu – po hleb i novine. Na ulici naletim na svađu oko parking mesta. Zamalo da se potuku dva uspešna đilkoša. Samo bi da trknu do banke. Jedan zagradio drugome parking mesto. Pomislim da će možda i da se potuku. Ali ne, sve se završi sa “popušiš mi”. Ne bi da se uprljaju na ulici. A nije neka publika: deca i matorci. Jedan vozi novog belog BMW-a, drugi u KIA džipu. Udarila guja na guju. Da se biju ne smeju, a da razvezu sa psovkama ne umeju. Čist proizvod novovremena.
Klinci, međutim, reaguju mnogo prirodnije. Njihovi grafiti po gradu sve obajšnjavaju. Mnogo bolje od mase političkih i društvenih analitičara.
Često prolazim pored ovog zida. Uvek me podseti na ono u čemu živim.

Mene su, takođe, učili da psujem. Ali, nekako ovlaš, bez strasti, neubedljivo. I dan danas se ponekad iznenadim kako psovka koju iz sebe izbacim zazvuči strano i neprijatno. Verovatno se najprirodnije psuje kad se igra fudbal ili na utakmicama. Psovanje je muška stvar mada neke žene umeju da psuju na stvarno veličanstven način.
Moja stara prijateljica Vera umela je da zablista u tom pogledu. Kad ona nekome kaže, istina, kad je ovaj već odmakao, “napaseš mi se pičke ko` salate” – to deluje tako uverljivo, ne samo u duhu jezika nego i karaktera, da pomislim kako opsovani nesretnik sada celim putem pljucka dlake. I moja druga prijateljica Lufta, poznata po svojim javnim nastupima i diplomatiji, voli da preseče “situaciju” komentarima tipa: “nabijem ga na kurac”.
Mene su da psujem, naravno, prvo učili oni sa kojima nisam živeo: tetka i ujak. Dok sam bio sasvim mali to im je, verovatno, bio sistem da naljute svoju strogu sestru – moju majku. Na mene se, međutim, te psovke nisu “primale”. Počeo sam ozbiljno da psujem tek od svoje petnaeste, šesnaeste godine – u jeku uličnih fudbalskih utakmica. I to je, nekako, bilo pravo situaciono psovanje. (Ovde, naravno, pod psovanjem ne računam uzrečice tipa “jebi ga” koje su jedno vreme bile česte kao i uzrečica “mislim”.) To: “mislim”, izbacio sam iz upotrebe voljnom aktivnošću kad mi je neko skrenuo pažnju da mi je to postala uzrečica. “Jebi ga” nisam izbacivao – jednostano se, samo od sebe, izgubilo. Danas primećujem da je umesto bezličnog “jebi ga” zavladalo lično “jebo te”. A naša deca su, kad su bila mala, imala skraćeni oblik psovanja – govorili su “u je” i bili skroz nesvesni da psuju.
Na ulici, na Dorćolu, psovalo se muški, prostački. Sa i bez razloga. Pravu veštinu psovanja upoznao sam, gde drugo, nego na fakultetu. U psovanju je nenadmašni majstor bio moj stari prijatelj Boža. On je psovao maštovito. Retorika njegovih psovki bila je uzvišena, često pastoralna. U njegovim je psovkama dominirala kopulacija u svim vremenskim prilikama i geografskim predelima. U njima su učestvovali magarci, konji, majmuni, lijane, stepe, tundre i velika filozofska imena. Vremenom je u psovkama bilo sve više filozofskih termina – nusa, praksisa, teorije, epistemologije… U to vreme sam počeo da primećujem da su starije generacije sasvim nespremne na ovakav razvoj psovačke radinosti. Oni su se i dalje držali psovki koje su mogle da budu povod ozbiljnih svađa i uvreda. Najčešće su pominjali majku i oca. Najgora psovka, isključivo je upućivana mlađim generacijama – “jebo te onaj ko te napravio”. Posebno je odvratna bila psovka: “jebem ti seme koje te stvorlio”. Bilo je u tome nečega istinski bolesnog na šta tada nismo dovoljno obraćali pažnju.
Mi mlađi smo mogli da pominjemo sestre, čak iako nismo znali da li onaj koga psujemo ima ili nema sestru. To je, u porodičnom smislu, bilo najdalje što se išlo. (Zbog psovanja majke moglo je da dođe i do tuče.) Mi smo psovke stvarali na podlozi stvorenoj ličnim opsesijama. Tako se, recimo, onaj ko se često pozivao na Hegela ili Garinču, odgovaralo: “jebo te Hegel” ili “jebo te Garinča”. Onda su na red došli politički pokreti ili filozofski sistemi. “Jebalo te samoupravljanje” i “jebeš dijalektiku” predstavljalo je već nekakav politički stav. I to je jedno vreme imalo prilično uspeha.
Ja sam se čuvao da pred sveštenicima ili pred studentima teologije psujem Boga što je proizvelo čudno mucanje i zaplitanje jezikom uvek kad bismo počeli da raspravljamo o Tajni spasenja i o tome šta ko očekuje od života. Nerviralo me je njihova navalentnost i nemaštovitost, ukrojena u pseudoerudiciju, pa sam obično, na sopstveni užas, na kraju često poentirao sa: jebo te Bog! Izgleda da sam ja, posle toga, bio potreseniji od njih. Valjda su ih pripremali za takve nastupe.
Škola psovanja nije imala svoj program, udžbenike ili seminare ali je mentora svakako bilo. U jednom trenutku, negde početkom sedamdesetih, razvio se pravi sofizam psovanja. (Iz njega se kasnije razvila čitava jedna skolastička tradicija.) Boža i Dragan su bili predvodnici a njima su se uskoro pridružili i mnogi znani i neznani sofisti. Osnovna ideja bila je u tome da nema stvari ili pojave koja se ne može upotrebiti za psovku. (I ranije sam to, u tragovima, otkrio kod moga dede čija je omiljena psovka bila: “jebem ti godove” ili kod tetka: “jebo te Paja Patak”.) Da bi stvar bila elegantnija počelo se psovati u stihovima. Najupečatljiviji primeri ovakvog psovanja su, na primer: moj te muči u papuči, moj te poslo u Oslo, moj te kvasi na terasi… Bilo je tu i dugačkih, narodnjačkih izuma tipa: moj te juri oko panja pa te frki preko Drine u tri pičke materine ili lokalnih refleksija: Picko Pizdić iz Rume turi ti karu od gume. U većini tih psovki, koje nisu težile bilokakvoj ličnoj uvredi, glavna stvar se vrtila oko muškog polnog organa (koji ovako formulisan deluje mnogo odvratnije od običnog, prostačkog kurca).
Mladost – ludost!
Kroz šumu psovki probija se polako. Niko se naučen nije rodio. I bez muke nema nauke. Naučiti se psovanju pouzdan je znak sazrevanja. Kod nas se u tom pogledu brzo odrasta.
Jedan od simptoma sazrevanja predstavlja prelazak na prvo lice. Kad se hladnokrvno kaže: jebo te ja, onda svima postaje jasno da više nema odustajanja. Čvrsto se zakoračilo u život, ma šta to značilo. Mada i tu ima izuzetaka. Deca kao papagaji mogu naučiti da psuju. Pa i da psuju sasvim samuovereno, u prvom licu jednine ili množine. Više se ne razlikuju iskusni psovači, koje je život namučio i formirao, od malih jebivetara čiji metafizički prezir ledi krv u žilama. Jebo te život!

Meni je jednom jedan prijatelj pričao da je išao u pravu školu psovanja. To je zanimljiva priča.

Psovanje je svakako dobra prilika da vežbate i jezik i mozak. U jednom trenutku svaka kultura prolazi kroz skolastički period kovanja psovki. U moje je vreme bila popularna psovka: boli Tita kita što narod nema žita. Onda se to, možda i iz bezbednosnih razloga, šifrovalo kao: bl tt kt št nrd nm žt. (Slično je i sa kletvom-parolom ŽKPICD – Živeo kralj Petar i cela dinastija.) U vreme Miloševića to je zvučalo ovako: Dok je bilo Tita bilo je i šita, a kod Slobe samo lobe. Ta nostalgična kletva pripada, naravno, narkomanskim potkulturama, ali se brzo proširila i među onima koji nisu imali pojma o čemu je reč. Glavno beše da je kod Tita nečega bilo a kod Slobe toga više nema. To, u stvari, i nisu psovke već analiza relacija. A svaka psovka počiva na relaciji: aktivno – pasivno. Zbog toga je razumevanje kletvi veoma važno sa stanovišta komunikativnog naboja psovki.

Uopšte, mnoge psovke polaze od imanja i nemanja. Kad nešto imate onda to može i da vas zaboli. Ali, isto tako, ako to nemate opet može da zaboli. Bolovi u polnim organima (više muškim nego ženskim) sastavni su deo negatorskog stava prema najbližoj okolini i oni imaju globalnu terapeutsku svrhu. Ove su psovke najčešće reakcija na neku vest ili senzaciju koja dolazi spolja. Na pitanje: jesi li čuo da je … sledi univerzalni, odgovor: boli me kurac, ili boli me pička. (Elegantnije je da se umesto “boli” upotrebi izraz “zaboli”.) Finiji, mada mnogo sarkastičniji odgovor svodi se na: idi! I taj se izraz može svesti na svojevrsnu stilizaciju neke psovke (idi u kurac na primer). A kad se oceni da se u nečemu preteralo onda se hladnokrvno konstatuje: do kurca. Posle toga može da nastupi faza pravednog gneva.
Bolovi ili očekivanja da nešto zaboli “dole” u isto vreme predstavlja nipodoštavanje i problema o kojem je reč i samih organa. Prilično čudna reakcija. Niko, na primer, neće, povodom nečega reći: zabole me kurje oko ili zabole me nožni palac. (Izraz: puca mi prsluk, zvuči veoma anahronično i danas se retko sreće.) Da li to znači da su kurac, pička, eventualno dupe, pošteđeni bolesti i bolova? Pre će biti da je u pitanju svojevrsno sujeverje i čaranje – sprečavanje svakog bola i bolesti koji bi eventualno napali izložene reproduktivne organe.
U srpskom, kao uostalom i u mnogim drugim jezicima, posebno u mađarskom, usta su neprekidno puna polnih organa, incest je trajna potreba, i što je posebno zanimljivo – postoji stalna seksualna veza između živih i mrtvih, ljudi i predmeta, geografije, ideja, religije, flore i faune, čak i između ljudi i neuhvatljivih kosmičkih pojava – širenja i skupljanja univerzuma. Eros skupljanja i širenja, eros fizičke i društvene termodinamike, najbolje se “prati” upravo kroz psovanje. Koliko je psovača uopšte svesno tog fenomena?

Zabole me, reći će dosledni psovač, za fenomene. A ipak, rado bi da o tome raspravlja.

Škola psovanja verovatno je nastala iz potrebe da se objasni besmisao. Tokom jednog od beskrajnih ratova često su se ratnici razračunavale tako što je svaka strana iz svoga rova “jebala majku” onoj drugoj. To se odigravalo u takozvanim mirnim periodima – između dve ofanzive. Obično bi, posle psovačkog pražnjenja sledila razmena cigareta. To je trajalo vrlo kratko, dok više komanda ne sazna šta se dešava na frontu. Protivnici su znali i da upozoravaju jedni druge porukama tipa: najebaćete, sutra umesto nas dolaze oni seljaci sa S… Isti jezik nameće određene sličnosti u psovkama, kao i ritual ubijanja. Ne verujem da su nemački čuvari po nacističkim logorima previše psovali dok su odvodili Jevreje na “kupanje”. Ne mislim, naravno, da su psovači milosrdniji od nepsovača. Više je reč o organizaciji i karakteru. Premda, da upotrebim narodnu mudrost: pas koji laje ne ujeda! Kurac ne ujeda.
Vratimo se na našu priču.
Škola psovanja nije namenjena deci. Deca prve pouke ionako dobiju kod kuće. Kasnije deca imaju intenzivnu obuku u osnovnoj školi i na ulici. Savremeni film se takođe aktivno uključuje u edukaciju. Pa ipak, sve je to nekako spontano i haotično. Dešava se, naime, čak i u našim vrlo populističkim uslovima, da neki mladi muškarci i žene odrastu sa velikim unutrašnjim otporom prema psovanju. Oni, naravno, imaju problem kako da se prilagode životu u kojem svi psuju. Za njih se organizuju posebni kursevi, neki i vrlo specijalistički, u cilju oslobađanja. Metodologija škole pomalo liči na terapiju primalnim krikom. Teorija psovanja tvrdi da svako od nas ima iskonsku potrebu da psuje i da nesposobnost psovanja predstavlja posledicu nekog snažnog traumatskog događaja iz najranijeg detinjstva. (To je, nema sumnje, vezano za određenje seksulane inhibicije i tabue.)
Kod nas su se prve škole psovanja organizovale na Kolarčevom narodnom univerzitetu sredinom osamdesetih. (Ne znam koliko je u sve to upletena ona fina dama, žena bivšeg predsednika Srbije, mislim da se tada zvala Olgica, koja je godinama bila na čelu ove ugledne ustanove.) Kasnije su se škole psovanja proširile širom Srbije. Danas su ove škole deo neformalnog sistema obrazovanja koji nije obuhvaćen novom reformom školstva. Više je reč o paralelnom sistemu obrazovanja, bez jedinstvene metodologije i udžbenika. Nema podataka ni o ozbiljnoj evaulaciji rezultata ovih škola. Koliko mi je poznato nijedna međunarodna organizacija ili donator nisu uključeni u njihov rad. Razmena sa svetom takoreći ne postoji. Povremeno se u očiglednu nastavu uključuju i neke nevladine organizacije i kulturni centri. Škole se samofinansiraju. Školovanje nije ni malo jeftino. Najtalentovaniji učenici dobijaju kao nagradu komplete odgovarajučih knjiga i filmova. Neki od njih se kasnije zapošljavaju kao konsultanti u advertajzing firmama i u filmskoj industriji. Većini, ipak, ovo školovanje služi isključivo za uspostavljanje psihičke ravnoteže i osposobljavanje za normalan i produktivan život.
Lično nikada nisam prisustvovao nekom času u nekoj od školi psovanja. Oni koji se školuju, kao i njihovi predavači, do kraja su posvećeni. Neki ih vide kao svojevrsnu sektu u kojoj je vera u isceliteljsku moć psovanja apsolutna. Jedan od uvodnih časova u školi, prema kazivanju moga prijatelja, sastoji se u tome da se polaznici uvedu u neku vrstu transa čija je kuliminacija penjanje na stolove i ritmičko vikanje: kurac, pička, kurac, pička. Posle toga se svi osećaju mnogo bolje. Onda, ima jedan čas gde svi u horu ponavljaju, polako i rastegnuto: jebo teeee, jebo teee. Prijatelj mi kaže da je osećanje zajedništva u ovim školama nešto jedinstveno i neponovljivo.Ne može se porediti ni sa jednim od postojećih psiholoških terapija koje cvetaju na Zapadu. Nivo samouverenosti raste iz časa u čas. Kad se dođe do onog odsečnog, horskog: u kurac, u kurac, u kurac, stvari su nepovratno izmenjene. Učenik ili učenica iz škole izlaze preporođeni.
Nisam baš sklon da sve ovo uzmem zdravo za gotovo. Malo je to previše jednostavno i zaudara na misticizam. Ali, na kraju krajeva, zašto bismo se plašili misticizma? Zar naša pravoslavna tradicija nije nešto što na misticizam gleda mnogo prirodnije i normalnije nego što je to slučaj sa katolicima? Ili Amerikanci: koje samo pare potroše na razne psihološke škole i pravce, sve u cilju oslobađanja i jačanja indiviue. Naš je duh daleko praktičniji i bliži čovekovoj potrebi da psuje i da bude ispsovan. Jer, to nipošto ne smemo da zaboravimo: kolikogod imali potrebu da se oslobodimo, izrazimo i ispraznimo kroz psovanje, isto tako imamo potrebu da i sami budemo predmet psovanja. Time se povećava društveni ugled i mobilišu kreativne sposobnosti. Samo onaj ko ne postoji u javnom životu nije predmet psovanja. Onaj koji se ne psuje skoro da i ne postoji.

I tako, kad se osvrnem oko sebe, kao da se promene osećaju na svakom koraku. Napredak je više nego očigledan. Sve je više odlučnih mladih ljudi koji znaju šta hoće. Ne verujem da je do toga došlo samo od sebe. Da je nekada, u moje vreme, bilo ovakvih škola možda bi sve ispalo sasvim drukčije. Ovako, šta još da kažem? Možda samo melanholično: jebi ga!

Čudaci, 10. decembar

Juče sam sreo nekoliko čudnih ljudi. Svi na ulici ili u tramvaju. Mobilini telefoni su omogućili ljudima da nesmetano razgovaraju sami sa sobom i da zbog toga ne budu sumnjivi. Nekada su oni koji razgovaraju sami sa sobom bili jasno obeleženi izrazima: “šojka”, “udaren”, “ludača”, “šuma še”… što je često bilo praćeno određenim gestovima i grimasama. Hvala bogu, više nema striktne podele. Tehnologija je učinila mnogo toga u prilog tolerancije. Naravno, to je samo spolja, dok se ne uspostavi kontakt. Ovde se kod psihijatra ide najčešće zbog nesanice i napetosti. Pa se traži nešto za spavanje i nešto za smirenje. (Uglavnom i jedno i drugo.) Depresija je u procvatu, paranoja skokovita, osećanje panike kolektivno, apatija deo terapije protiv panike, bipolarni poremećaji izazov za Fond za zdravstveno osiguranje, osećanje stresa predivna tema za uzajamno tešenje. Kad malo bolje razmislim: stvarnost nikada nije bila povoljnija za bekstvo u kreativnost. Na primer: sitan vez i krupne oči, pisanje poezije koja se govori na ulici i u prevozu, izvođenje porodičnih performansa, muziciranje uz pomoć klasičnih instrumenata i onih imrovizovanih (šerpe, kante, escajg, kutije sa ekserima, dečije trubice, pištaljke…) Ovaj pakao će se jednom zaboraviti. To je sigurno, i veoma uskoro. Baš kao što smi mi (većinom) zaboravili na devedesete.
Tražiće se “karta više” za sećanje o izgubljenim generacijama i delima. Zasigurno. Jer, bez obzira na šta Ovo Ovde izađe, svi će pokušati da odmah zaborave kroz šta se prošlo. Ovde su ljudi naučeni da se “prešaltavaju” decenijama. Nekada je to bilo sasvim sitno – vezano za lokalne uslove i promene – a nekada se to odvijalo na nacionalnom nivou.
I u Galeriju povremeno ulaze čudaci. Zagledaju se u slike mrmljajući neku tajanstvenu mantru. Ne usuđuju se da uzmu katalog. Ako im se obratim skaču kao opareni. Kao da su na nekom tajanstvenom zadatku. Verovatno i jesu. Osim toga, u Galeriji je toplo pa mogu i da se ugreju. Ta činjenica je veoma važna za ovo pasje vreme.
U ponedeljak sam se našao sa Zenijem u Galeriji pa smo pričali o zajedničkim danima. Pokazao sam mu Kirilove fotografije (ukupno oko 700 kontakt crno-belih fotografija). Onda smo se setili Trake, našeg zajedničkog prijatelje-čudaka. Gde je on sada? Ovde ili Tamo? Prelazimo preko fotografija i prepoznajemo decu i ljude. Koliko je sudbina zaboravljeno? Koliko života propušteno?

Kad malo proberem, izgleda da u mladosti nisam upoznao previše čudaka. Ali, onda, pomislim: a koliki je broj čudaka potreban da bi se pokazala hiperekscentričnost domovine. (Ili familije.) Sve zavisi od intenziteta. Par radikalnih čudaka mogu da zakrpe prazninu koja nastaje kao uobičajena posledica dnevnog sivila, trvijalnosti i rutine. Verovatno se u zemlji gde je veliki broj ludih i otkačenih ljudi čudaštvo skoro i ne primećuje. Odnosno, kriterijumi šta je čudno a šta je normalno, lako se relativozuje. Pre mnogo godina, na temu domovinskog čudaštva Srdjan Karanović je napravio film „Miris poljskog cveća“. U filmu je više reč o etno-tradicionalističkim karakteristikama jednog podneblja nego o samim ljudima. Ljudi su potrošna roba, retko se posmatraju izolovano. Rinfuz je to, ljudski materijal, mudro će jedan od čudaka kojeg sam spremio za ovu priču.

Kako smo dublje tonuli u govna svakodnevice čudaštvo je sve više postajalo zgodan azil gde se moglo pobeći. Nikad, medjutim, do kraja. Uvek je postojala neka teška, racionalna veza izmedju stvarnosti i ekscentričnosti. Jedni su čudaci, tako, otkrili da se u njihov sistem veoma zgodno uklapa patriotizam i nacionalistička mitomanija. Drugi nisu hteli da čuju da uopšte igde pripadaju. San o apsolutnoj slobodi za one koji su otkrili čudo kao sklonište vrlo brzo se ugasio. Ko je od toga uopšte mogao da profitira? Nemam pojma. Ipak je to bilo jače od svake racionalnosti.

Jedan moj udaljeni rođak radi kao instruktor delfina na Floridi. U životu smo se sreli samo jedamput – kad smo mi živeli na moru a njegovi u bosanskoj unutrašnjosti. (Verovatno smo zajedno proveli nedelju dana.) Leti je, naime, u našem stanu bila organizovana prava čarda. Svi koji su imali neke veze sa mojim roditeljima planirali su da bar jedan deo leta provedu kod nas. Zbog toga se spavalo i na podu, posebno je bila popularna velika terasa sa pogledom na luku i železničku stanicu. Taj mali, udaljeni rodjak, mislim da je nosio cvetno ime Neven, nije imao pojma o tome kako je more jedna fantastična i jedinstvena pojava, za razliku od blatnjavo-kamenog kopna, ali je čim je zagazio u plićak odmah počeo rukama da hvata razna morska stvorenja. Sećam ga se kao koštunjavog, rahitičnog osmogodišnjaka, sa retkom slamnatom kosom i pegavim leđima, kako oprezno, poput čaplje, nabada obalom i plićakom. Lice mu je bilo u stalnom grču od šljunka i morske trave po kojoj je gazio. Ali kad se savio prema površini mora kao da se pretvarao u Tolkinovog Goluma – tako je hitro hvatao ribice svojim malim providnim šakama. Bio je zimogrožljiv i osetljiv na Sunce. (Iz te se kombinacije kasnije razvila cela jedna nauka – kombinacija ekologije, kozmetike i nadrilekarstva.) Iako smo bili istih godina ja sam se prema Nevenu ponašao veoma pokroviteljski. Pored svog izgleda još je i mucao.
Mnogo godina kasnije saznajem da je Neven studirao, i u roku završio pravo, da se bavio mačevanjem, čak dogurao i do reprezentacije Bosne i Hercegovine, da bi odjednom, bukvalno preko noći, otišao za Ameriku. Za širu je porodicu to bio pravi šok jer šta će jedan bosanski pravnik da radi u Americi osim kao prosti radnik u jednom od strašnih industrijskih pogona Detroita ili Filadelfije. Onda smo zaboravili na Nevena i njegovu zlehudu sudbinu. Ispostavilo se da je istorija naše male ali rudama i ljudima prebogate zemlje išla svojim ubrzanim tokom pa je pokret nesvrstanih, smena Rankovića, 68, maspok i obračun sa srpskim liberalima, o bolesti i smrti jedinog neumrlog sina da i ne govorim, tako upleo i koncentrisao naše misli na golo preživljavanje da o Nevenu nismo uopšt razmišljali.
U međuvremenu je iznenada umro moj omiljeni ujak, pa posle njega deda po majci koji je i sam bio svojevrstan čudak, i moj je život iznenada dobio jednu sasvim novu dimenziju o kojoj i dalje ništa nisam znao ali sam intenzivno počeo da slutim da će događaji sve više ići u tom pravcu.
Dedina slava bila je Sveti Grigorije čudotvoraca. O Grigoriju u jednom crkvenom kalendaru ovako piše:
SV. Grigorije Čudotvorac EP. Neokesarijski

Čovek Božji i silni čudotvorac, prozvan drugim Mojsijem. Rodjen od roditelja neznabožačkih, Grigorije najpre uči jelinsku i misirsku filozofiju, no poznavši njenu šturost obrati se hrišćanskim učiteljima, narocito Origenu u Aleksandriji, od koga primi i krštenje. Čist dušom i telom, htede se posvetiti samo Hristu Gospodu, pa se udalji u pustinju i provede dugo vremena u mučnim podvizima. Slava o njemu pronese se svuda, pa ga Fedim, episkop amasijski htede postaviti za episkopa keasrijskog. Prozorljivi Grigorije opazi ovu nameru, pa se krijaše po pustinji da ga izaslanici Fedimovi ne bi našli. Najzad ga Fedim čudnim načinom posveti, i Grigorije se morade primiti službe arhipastirske. Javila mu se Presveta Bogorodica sa sv. Jovanom Bogoslovom, i po naredbi Bogorodice sv. Jovan mu predao Simvol Vere, poznat pod imenom Grigorijevim. Zapovedao je zlim dusima, zapovedao gorama i vodama, lečio sve muke i bolesti, pred goniteljima bivao nevidljiv, prozirao u daljinu ne samo dogadjaje nego i misli ljudske. Skončao život zemno 270. godine u dubokoj starosti. Kada je došao za episkopa u Kesariju, zatekao je sav grad neznabožački sa samo 17 hrišćana. Kada je odlazio iz ovoga života, ostavio je grad sav hrišćanski sa samo 17 neznabožaca.

Slavimo mu 30. novembra po novom tj. 17. po starom kalendaru.

To sa brojem 17 čini mi se veoma važnim ne samo zbog toga što je u pitanju prost broj nego i zbog toga jer mi se stalno motalo po glavi da obavezno igram na ovaj broj, da vodim računa da važne sastanke zakazujem sedamnaestog i da u svakoj prilici kombinujem sa ovim brojem. To da je Grigorije bio čudotvoraca time što je lečio sve bolesti i muke nije me iznenadilo, ali to da je mogao da „prozire“ ne samo buduće događaje nego i misli drugih ljudi, e to me je stvarno zateklo.

Tek sada, sa udaljenosti više od četvrt veka, vidim kako je moj deda „video“ ono što nam predstoji i u šta će se naši životi pretvoriti.

Izložbu su posetile i moje stare koleginice iz “Politike” – Mimica i Jelica. Malo smo se zajedno sećali onoga kroz šta smo prošli. Obečale su da će osvežiti naše sećanje prilozima za Dnevnik. Posebno sam osetljiv na stare fotografije. Jelica se setila demonstracija ispred rumunske ambasade kad smo zajedno sa rumunskim studentima skandirali: “Čaušesku kriminal, Čaušesku kriminal”. Bila je tamo skoro cela kulturna rubrika Politike.

A jutros mi je Mimica poslala muzički prilog “Melanholičnu galjardu”  koji će, mislim, odgovarati ovom “otkačenom” dnevniku.

Fatos ili o prijateljstvu, 6. decembar

Juče sam, posle osam, devet godina, opet bio sa Fatosom. Fatosa Lubonju sam upoznao pre 2000-te, u vreme Miloševićevo. ( Bilo je to u Varšavi, u leto 1999, na skupu koji je organizovao Adam Mihnjik.) Posle sam ja bio u Tirani na nekoj koferenciji gde sam sa Fatosom uspostavio pravo prijateljstvo. Fatos je proveo sedamnaest godina u Enver Hodžinoj tamnici. Taj podatak bi, kao predstavljanje, odnosno u uvod u temu, bio dovoljan. Naravno, Fatos je mnogo više od onoga koji godinama robija.
Uspeli smo da budemo sami jedan sat i sve vreme smo pričali, upadajući nestrpljivo jedan drugome u reč. Postoji jedna zajednička reč koja objašnjava ovo u čemu živimo: “nestvarnost”. Mislim da sam se u romanu Kazimira Brandisa “Rondo” ili u njegovim “Varšavskim beležnicama” prvi put susreo sa psihološkim opisom društvene situacije u kojima je osećanje “nestvarnosti” nešto najjače i najstvarnije. Osećanje nestvarnosti je dominantno u našim životima. Kako u Beogradu, tako i u Tirani. Verujem da je to osećanje rašireno po dobrom delu sveta. Da li to nešto krajnje subjektivno? Da li smo Fatos i ja jedinstveni u tome? Da li nam se nervni sistem razvio u tom pravcu?
Pričamo o krugovima u kojima se odvijaju naši životi. Porodični krugovi, krugovi prijatelja i poznanika, egzistencijalni krug, politički i društveni krug, kulturni krug… Pričamo o sećanju koje nestaje uprkos moćnoj tehnologiji koja toliko toga može da sačuva.
Fatos je bio napravio izložbu od metalnih predmeta, u stvari od otpadaka, iz rudnika gde je radio kao robijaš, i fotografija. Reč je o nekoj vrsti triptiha. Obećao je da će mi poslati fotografije sa izložbe da bih ih ubacio u Dnevnik. On je iskusan u pisanju dnevnika, posebno na cigaret papiru, ali to je davno prošlo vreme. Sada nema vremena za pisanje dnevnika. Ceo je u reagovanju. Kaže mi da su ga na Facebook-u na Kosovu izabrali za treću najomraženiju ličnost: posle Slobodana Miloševića i Dobrice Ćosića. Zašto? Zato što je kritikovao nacionalističke egzaltacije povodom puštanja drona na utakmici i posle Raminog govora u Beogradu. Naše gađenje od nacionalizma uvek je bilo veoma zajedničko.
Pričamo o zajedničkim prijateljima koji se nisu promenili, o ljudima koji nisu poklekli pred izazovima novca, funkcija i društvenog statusa. Imamo i neke prijatelje za koje baš ne bismo mogli tvrditi da se nisu prelomili. Pokušavamo da ih razumemo: zbog dece, žene, zbog sigurnosti, zbog roditeljskog greha… Ovde se, kad treba, sve preko noći zaboravi. Pogotovo lične nepravde. S druge strane, veoma je razvijena industrija rehabilitovanja i naplate starih računa. I najgore gnjide umeju da skaču do plafona kad se pomenu stari računi.
Susret sa Fatosom ispunio me je neobičnim osećanjem sreće. Odavno se nisam tako osećao. Srećan sam što vidim da je pun energije, srećan sam jer je on u sretnom braku, zato jer je u vezi sa svojom starijom decom i unukama, zato što mu majka ima blizu sto godina. Nikada u njemu nisam video nekog mučenika i žrtvu bez obzira na sav užas kroz koji je prošao. On je, jednostavno, pozitivan i kreativan čovek, čovek na kojega se možeš osloniti, kome se možeš poveriti.
E kad bismo nas dvojica gradili odnose između Albanije i Srbije! Sigurno od toga ne bismo pravili pozorište. (I to veoma loše pozorište.)

Danas je kiša, gadno vreme. U Centar za kulturnu dekontaminaciju dolazi se šljapkajući preko lokvi. (A cipele mi propuštaju.) Prvi put vidim širom otvorenu veliku kapiju u Birčaninovoj. Tu susrećem mnoge ljude koje nisam video veoma dugo. CZKD se polako pretvara u sklonište za veterane kulturnog i civilnog otpora. Lepo je da Vlajsa i Krokodil organizuju ove susrete pisaca, da se promoviše javni govor, kritika i polemika, ali ne mogu a da ne osetim izvesnu gorčinu ne zbog onih koji su došli već zbog onih kojih nema. Ovde se prave podele i sekte od svega. To da jedni ljudi ne mogu sa pojedinim drugim ljudima to mi je sasvim jasno, i sam sam osetljiv na neke likove sa naše javne scene, ali da se izbegavaju i sama mesta zbog “negativnog zračenja” ili čega već, to mi je skroz nerazumljivo. Biti viđen, ili neviđen, na nekom mestu, to ovde ima sasvim određeno značenje. Ništa se ne mora dodatno učitavati.
Sreo sam Zenija, mog starog prijatelja i druga sa Filozofskog. Zeni je toliko bio deo našeg života, više nego mnogi članovi familije, kao prijatelj, kolega, sabesednik, da mi je prilično teško kad negde čujem da je njegov život u Beogradu bio obeležen depresijom. Možda je to samo izvedenica, ili loše tumačenje, neka vrsta “pokvarenih telefona”, ali ako ste sa nekim prijateljovali godinama, u različitim periodima života – od svoje dvadeset i prve pa do pedeset i prve – ako ste znali njegove devojke, rodbinu, a on vašu ženu, decu, ako ste imali bezbroj zajedničkih prijatelja, ako ste zajedno provodili mesece i godine, i ako ste se sve vreme u potpunosti slagali, ne samo oko književnosti i slikarstva, fudbala i košarke, nego i oko politike, i vrednosti kojima težite, onda deluje prilično mučno to da niste bili svesni njegove depresije i pritiska zbog života u Beogradu.
Obojica smo, on to dobro zna, imali svoje lične (porodične) strašne priče tokom 1999. godine. Moje osećanje prema Zeniju je nepromenjeno. On je drag, blag i pametan čovek koji je sigurno bio izložen najrazličitijim iskušenjima i izazovima.
Mora se biti oprezan kad razmišljaš o postupcima prijatelja. Pogotovo kad su oni daleko od tebe.

U suštini, sve je nestvarno osim prijateljstva i ljubavi.

 
U isto vreme, te unutrašnje, sektaške podele i obeležavanja koje često ovaj grad pretvaraju u pravi pakao usamljenosti i nemoći! Šta da kažem? Možda nešto žestoko, poput:
– Ako neko mene, i Beograd, u kojem sam odrastao, i kojem pripadam, moje prijatelje i najdraže, povezuje sa politikom Slobodana Miloševića, Memorandumom, nacionalizmom i sličnim sranjima, neka se goni u tri pičke materine. Nemam potrebu da se od nekoga branim, niti da se ikome udvaram. Dovoljno sam mator. I dovoljno toga pamtim. Valjda. Haug!
Sve ovo pišem jer mi se čini da smo u priličnoj meri okruženi malicioznim i zavidnim (bolesnim?) ljudima koji koriste svaku priliku da bi posejali sumnju i laži među starim prijateljima i prijateljstvima. Toliko sam se nagledao gluposti, laži i podlosti među ljudima koji bi morali da budu predvodnici svega suprotnog, da mi se i ne priča o tome. Ali o tome se jednom mora početi pričati. Gomile samohvala koje danas slušam od raznoraznih probisveta uveravaju me da je foliranje postalo ne samo izvor egzistencije nego i prihvaćeni društveni stav.
Mada, ljudi mogu i da se menjaju. Promene su dobre ukoliko idu u dobrom pravcu. I ukoliko se ne laže o onome što im je prethodilo.

U haosu, 4. decembar

Juče i danas potpuni haos. Ne samo oko izložbe nego i oko redovnih poslova. Razgovori o budućim projektima. Stalna sekiracija oko novca. Upravo sedim u “Meduzi” i čekam da se urami jedna slika. Sve ostale su sinoć postavljene na zidovima galerije “O3one”. Bila je prava udarnička akcija. Mnogo su mi pomogli Ljilja, koja je kao iskusan kustost napravila raspored, Katarina je pravila male “osmice” od papirnog selotepa, a Davor iz Galerije merio i lepio. Napolju je bio neprobojan mrak, malo vetra, i praznina. Predsednik, oćigledno, nije bio tu. Nadam se da oni momci u gardijskim uniformama stražare samo danju.

Ko još Andrićev venac povezuje sa Ivom Andrićem? Bez obzira što je tu postavljena njegova skulptura. Spomenik se nikada nije “primio” između ostalog jer deluje teško i praznjikavo. Teško da bi neko poželeo da sedne na klupu ispod njega.
O ukusima se, kažu, ne vredi raspravljati. To je, naravno, glupost. O ukusu se uvek mora raspravljati. Ako ne kažete šta volite a šta ne, šta je za vas lepo, uzbudljivo, potresno ili ružno i dosadno, kao da ništa o sebi nište rekli. Izbor određuje karakter, i obratno.

Vidim da je vest o tome da je Marina Abramović proglašena za najuticajniju umetnicu sveta mobilisala veliki broj onih koji je ne podnose. To se, naravno, pakuje u nerazumevanje i neshvatanje, u pitanja o tome kakva je umetnost to što ona radi… Ima tu i izbezumljenosti zbog novca koji je zaradila, uložila i prikupila za svoj Institut kao da je taj novac nasilno otet od mrzitelja Marine Abramović. Neverovatni izlivi besa prema onome što radi Marina. Da je u pitanju samo zavist i lična neostvarenost bilo bi mi razumljivije. Ovako, u mržnji prema Marini Abramović koncentrisana je mešavina raznoraznih frustracija, od onih sasvim ličnih do nacionalnih, kulturnih, obrazovnih, generacijskih… Biti uspešan u “belom svetu”, a ne biti Tesla, to je, nekako, samo po sebi, veoma sumnjivo.
Gledao sam kraću verziju Marininog performansa “Umetnik je prisutan” dva puta i bio duboko dirnut onim što sam video. Harizma koju poseduje Marina nešto je nesvakidašnje, nešto jedinstveno. To se ne može stvoriti preko noći. U pitanju je ne samo lično iskustvo nego i duboko lični odnos prema onome što radi. Ostvariti direktnu vezu sa ljudima, izazvati u njima krajnje ličnu reakciju, otvoriti ih, možda otvoriti ranu, ali i zalečiti, to je ono što je samo Marina u stanju da uradi. Energija koju u to ulaže je neverovatna. Rekao bih čak da je u pitanju svesno žrtvovanje.
Pri svemu tome, Marina Abramović je toliko “naša”, ne samo svojim poreklom i biografijom, nego i reakcijama. Možda to “naše” danas izgleda nerazumljivo i strano. Vrlo verovatno. Postoji provalija koja nije samo generacijska između civilizacija kojima smo pripadali i onoga sada. Mislim ne samo na Srbiju, ali najviše na nju.

Primio sam preporuku prijatelja koji čita Dnevnik da bi bilo dobro da tekstovi budu kraći i da pravim duple razmake između pasusa. U pravu je. Pokušaću da sledim njegov savet. Ali ponekad su teme, kao i događaji koji joj prethode, takvi da zahtevaju veći prostor. Zanimljive su mi i reakcije iz “belog sveta”. Čitaoci doživljavaju Dnevnik kao nešto veoma pozitivno i drukčije. Možda, sasvim nesvesno, otvaram neku pukotinu gde bismo mogli da se sklonimo dok sve ne prođe.

Dve ruke, 1. decembar

Morali bismo se služiti rukama ne zbog proleterske solidarnosti već zbog zadovoljstva koje rad rukama pruža. Na primer: kuvanje. Kuvanje, međutim, nije samo pripremanje hrane već mnogo više toga. Pođimo redom: razmišljanje i rođenje ideje šta će da se spremi, odlazak u kupovinu, biranje i snalaženje ukoliko nečega nema, poznavanje pijace i radnji oko nje predstavlja posebno iskustvo, potom raspremanje kuhinje – ne samo pranje suđa i rašćišćavanje prostora za rad nego i pravljenje rasporeda kad će šta da se radi, pripremanje jela, postavljanje, raspremanje, pranje suđa. Postalo je nekako uobičajeno da se smatra da su muškarci bolji kuvari od žena. Generalno, kao svako uopštavanje, to mi ništa ne znači. Češće srećem ljude, žene i muškarce, koji nemaju interesa da sami bilošta kuvaju, pa me obraduje kad čujem da neko još uvek u tome uživa. Muškarci koji kuvaju u našim uslovima najčešće imaju poseban status. Oni su neka vrsta umetnika. Većinom ne peru sudove koje isprljaju radeći na svojim umetničkim delima.
Ako želiš da radiš rukama onda bi morao sve da uradiš: da smišljaš, nabavljaš, pripremaš i pereš. Umetniku nisu potrebne sluge. Jedino za novac nisam siguran: da li umetnik i to mora da nabavi.
Danas je počela košava. Koliko će potrajati: tri, nedelju ili dvadeset i jedna dan? U gradu je brzina vetra oko četrdeset kilometara na sat, a deluje kao da nema mesta gde možeš da se skloniš. Kad Banatom udari košava od osamdeset, sto kilometara gde se sakriju vrapci, psi i mačke? Ko će danas još o tome razmišljati? A ja ipak razmišljam.
Vetar se okomio na bandere koje su obmotane slojevima papirnih oglasa. Izdaju se stanovi, nadograđuju nokti, daju časovi matematike i jezika, traže izgubljeni ljubimci. Posebno su bogate bandere u blizini škola i fakulteta. Takvu vrstu komunikacija nigde drugde nisam video. Nekada davno na takve improvizovane oglase bile su lepljene taksene marke koje bi se preškrabale mastiljavom olovkom u obliku slova “x”. Na taj način su oglasi dobijali u zvaničnosti. Ulično oglašavanje zadržalo je tradiciju preko smrtovnica koje se zalepe na ulaznu kapiju. Tako znate da je u toj zgradi nedavno neko otišao. A na vrata njegovog stana takođe se nađe smrtovnica da bi još preciznije odredila mesto gde su se razdvojili duša i telo.

Bio sam kod Đuke na Arhitektonskom na PAPS-u (Public Art and Public Space) gde smo diskutovali o projektima studenata. Opština Palilula je odlučila da uredi dvadesetak zapuštenih javnih prostora. Tako su studenti dobili mogućnost da istražuju i razmišljaju o vrlo konkretnim stvarima. Čudno je to kako se ljudi okupljaju oko podignutog vratila ili oko jedne napuštene fotelje. Ili kako se odlučuju da visokom žičanom ogradom zatvore dvorište u bloku da se na njemu ne bi okupljali pijanci, skitnici i narkomani, pa se onda niko ne okuplja, čak ni stnari iz blokova. Ovde je, međutim, neprekidno prisutan jedan veliki problem koji ograničava najveći broj ideja vezanih za javni prostor. Reč je o vandalizmu. Grafiti i žvrljanje po zidovima najmanji su problem. Mnogo je veći problem paljenje i rušenje svega što se na taj način može uništiti. Zbog toga: beton i čelik. To može sve da izdrži. U blizini moje kuće, kod Šeste gimnazije, nalazi se neveliki park u kojem je niskom ogradom ograđeno dečije igralište. Svaki čas se pali guma oko tobogana, krive klackalice, lome drvene klupe… Park je udaljen stotinak metara od policijske stanice u Milana Rakića ali još nikada nisam video da je neka policijska patrola prošla kroz park. Policajci idu Batutovom na Bulevar i njime špartaju. Ne zalaze u okolne ulice. Kao da smo u nekom opasnom i zloglasnom kraju. Ovde se lomi i uništava iz navike, bez ikakve lične koristi, kao oblik postojanja. Nije uvek bilo tako. Ne, naravno da nije. Sećam se svoga detinjstva i vremena kada su postojale telefonske govornice. To uništavanje svega i svačega je nešto od čega se takođe pokušava napraviti nacionalni stereotip. Takvi smo, kakvi smo!
Neposredno pre časa Đuka mi je poklonio malu slagalicu iz kolekcije Muđi papirnice. To je dinosaurus od lepog, jednostavnog kartona. Pitam ga da li je u pitanju neki Mensin test pošto me tera da odmah sastavim dinosaurusa. I eto me kako ne gledam u crtež već pokušavam sam od sebe da rekonstruišem zverku. Moja je metodologija vrlo jednostavna: kombinacija grešaka i ispravki. Lepo je kad možeš nešto da napraviš sa svoje dve ruke. Čak i igračku. Pogotovo igračku.
Juče je kod nas bio četvorogodišnji unuk Nikita. Nagovarao sam ga da nešto crtamo zajedno. On, međutim, olovku i dalje drži visoko, pa ne može da je kontroliše. Ajde da crtamo prugu, ubedim ga, pošto znam da voli vozove. Ali pruga je nezgodna za crtanje, ima mnogo paralelnih linija. Nikitina pruga se raskrečila kao merdevine. On to vidi pa je nezadovoljan. Onda mu kažem da uvek može da nacrta zmiju. Vrlo tanku, istina. Nikita ima izražene manire. Kad nešto neće da radi: od jela do kupanja, on kaže: “ne hvala!” Tako se završava i moje insistiranje na crtanju. Siguran sam, međutim, da će uživati u rastavljanju i sastavljanju dinosaurusa.

Prekjuče beše Dan republike, naš dugogodišnji praznik 29. novembar. Da je to ostao praznik i danas bi bio neradni dan. Okupili bismo se, napravili rusku salatu, prve sarme, ispekli meso… Bilo bi bogato gdegod da se mrdneš. Možda bi neko i dalje pravio sitne kolače. Možda bi došao neko od rodbine iz Sarajeva ili Zrenjanina. Skype bi svakako bio izumljen pa bismo pokazali rodbini iz Kanade šta smo sve naspremali i kako se provodimo.
U stvari, da i dalje postoji Dan republike, naša rodbina najverovatnije ne bi bila u Kanadi i Americi. Možemo li prošlost tek tako da pretvorimo u istoriju? Svaki put ćemo biti u napasti da kombinujemo: a šta bi bilo da je… E pa nije bilo. Pomiri se. Kao sa svojim godinama.