Pisanje i dužina života, 28. novembar

Juče sam, posle mnogo, mnogo vremena, bio sa starim prijateljem Bujketom. Kad kažem “starim prijateljem” onda to znači da se poznajemo i družimo duže od trideset godina. Bujke je imao problema sa srcem, sasvim iznenada kao što je to kod nas uobičajeno, ugradili su mu par bajpasova, odredili terapiju i propisali zdraviji stil života. Bujke se sa svim slaže. Ipak je popušio pet cigareta dok smo sedeli u kafiću uz kafu. Kaže da puši samo u kafani. – Onda se više nećemo nalaziti u kafanama! – Nego gde? – Pa, u poslastičarnicama!
Sećam se kad sam ostavio cigarete, pre osam godina, da prvih šest meseci nisam smeo da ulazim u kafane. Bilo mi je teško da zamislim da mogu da pijem kafu, u raznim oblicima, a da ne pušim. Ali i to se savlada. Prvo se pije tonik, pa se pređe na koka kolu, najzad na kafu. Danas pijem istu količinu kafe kao i dok sam pušio i uopšte ne poželim cigaretu.
Bujke dobro izgleda. Ne samo fizički. Ista energija, duhovitost, živopisnost priče. Osim toga, on toliko toga zna o ljudima iz našeg okruženja, posebno o onima koji su iz sveta politike, medija i kulture. Uvek me iznenadi detaljima. Navikao se na Zemun, koji i ja veoma volim, ali bih teško mogao da ga odredim kao Zemunca. Šta je to, uostalom, Zemunac? Onaj stereotip: “Munze konza”?
Pričamo o onome što ćemo ostaviti. Na primer: lične biblioteke.
Da poklonimo knjige, koje smo godinama kupovali i skupljali, nekoj školskoj ili javnoj biblioteci? – Nema ništa od toga, kaže Bujke i ispriča mi kako je Sava Dautović, za života, pokušao da pokloni svoju veoma vrednu biblioteku gimnaziiji u koju je išao – negde u Sremu. – Nazvao ga je direktor gimnazije i rekao da oni nemaju prostor za Savine knjige, generalno nemaju prostora za nove knjige…. a verovatno ni volje da ga naprave, kao i da knjige popišu i zavedu.
– U Beogradu, danas, ima jedno desetak privatnih, veoma vrednih biblioteka, koje stoje u kutijama jer nema ustanove koja bi htela da preuzme knjige, priča Bujke koji se očigledno o svemu dobro raspitao.
Pre neki dan sam pročitao da je Univerzitet iz Ostina (Teksas) otkupio kompletnu zaostavštinu Gabriela Garsija Markesa pošto država Kolumbija nije imala sredstava, ili interesa, da ih otkupi od naslednika. Neki se ljudi skandalizuju, a ja mislim da je to odlično jer će Amerikanci da sačuvaju svaki papirić, fotografiju, predmet, od pisaće mašine i stola do pepeljare, pošto će od toga, između ostalog, da naprave i posao. Da bi to postao istinski komercijalni posao moraće da se potrude i oko marketinga i oko reklame. Deo toga biće i istraživači Markesovog dela. Sve će morati da se digitalizuje, da se napravi on-line arhiva, da se prikupe i filmovi vezani za ono što je za života radio Markes. Biće tu posla za dosta ljudi. Ako neko misli da bi za recepciju Markesovog dela bilo bolje da je sve ostalo u Kolumbiji u nekom sobičku “zavičajnog” muzeja taj nema pojma o čemu govori.
Onda mi Bujke ispriča zanimljivu priču o svome ujaku.
Ujak je bio oficir i ceo je život proveo u Novom Sadu. U penziju je otišao prilično rano, sa nekih pedesetak godina. Od prvog dana, kako je otišao u penziju, organizovao je svoj život, i dom, na sledeći način. Svakog radnog dana ustajao je i spremao se kao da ide na posao. Umesto na posao odlazio bi u sobu koju je uredio kao kancelariju. Tamo je bio pisaći sto, police sa knjigama, pisaća mašina. Telefon je prepustio ženi i deci. Svakog radnog dana, obrijan i sređen, sa sve kravatom, kao za posao, ali bez uniforme, ujak bi ulazio u svoju “kancelariju” i pisao. Pisao je svaki radni dan duže od trideset godina. Nikada ništa nije objavio, čak ni pismo uredništvu. Deca su završila studije, poudala se i poženila i otišla svojim putem. Ujak je svakog dana pisao. Svoja pisanija je uredno slagao u registratore koji su za tridesetak godina pisanja ispunila ceo zid. Bio je uredan čovek, u svakom slučaju. Kada se ozbiljno razboleo, a imao je preko osamdeset i pet godina, Bujke ga je posetio u bolnici. Ujak je bio potpuno lucidan i svestan da mu nije ostalo još dugo. Moj prijatelj ga upita: “šta hoćeš da uradimo sa tvojim rukopisima?” – Zovite gradsku čistoću i sve pobacajte, odgovori mu ujak. – Pa što si onda pisao?
– Iz dva razloga: prvo – da ne bih kao drugi penzioneri počeo da igram šah u parku i da ne gubim vreme sa raznim zgubidanima, a drugo, još važnije: da bih duže živeo.
Kad nešto razmislim, oba su razloga dosta snažna. Da li pisanje, zaista, može da produži život?
Prvo što mi pada na pamet to je gomila pisaca koji su umrli mladi. Umirali su od pijanstva, tuberkuloze, banalnih infekcija, nemaštine, osvete, neki i u dvobojima, umirali su po logorima i zatvorima, umirali kao kolateralna šteta svega i svaćega, umirali su od straha da će biti izručeni, mučeni, poniženi… Umirali su iz obesti i zbog opšte tragedije. Umirali su predozirani, umirali sekući vene ili skačući sa mosta, pucajući u sopstvenu glavu … Čitave generacije pisaca poznate su kao “uklete” ili “izgubljene generacije”. A ipak, nekome pisanje može da produži život. Nesumnjivo. Može mu dat smisao i ispunjenje. Kako je to čudno i paradoksalno da oni kojima pisanje znači samu suštinu bitisanja pisanje najmanje produžava život.
Zbog pisanja se, najzad, i danas može nagrabusiti.
U Ovome Ovde postoji mnogo opcija kako se uz pomoć pisanja možeš uzdići na društvenoj lestvici, ali vrlo malo da od svoga pisanja dostojanstveno živiš. Nije u pitanju samo sudbina data malim jezikom i malim tržištem već nešto mnogo ozbiljnije: neverica da talenat, pamet, znanje i pristojnost ikome išta znače. Taj viševekovni prezir prema sopstvenoj kulturi, jeziku i književnosti nešto je što je u mnogome odredilo našu sudbinu. Uvek kad krene priča o kulturnoj tradiciji ja bih da pitam: koju ste poslednju knjigu pročitali, koju ste poslednju knjigu kupili? Posebno je to strašno kad se pogleda milje “naše” dijaspore. Tradicija koja se svodi na krsnu slavu, desetak jela, uz obaveznu šljivovicu, uz pratnju pseudo narodne muzike, predstavlja direktan odraz ovog prezira.
Pišem ove redove u kafiću “Meduza”, u Jevremovoj ulici. Uspeo sam da se izborim za malo vremena pre nego što pokupim unuka. Izašlo je sunce iza oblaka. Počinje predvikendaška gužva.
Možda bi knjige iz naših ličnih biblioteka trebalo izneti na ulicu pod geslom: “Daj što ti ne treba”: Tako su uradili klinci u Hilandarskoj. Evo kako to izgleda:

 

 

Jedini je problem što knjige ne podnose kišu!

Dole, na reku – 26. novembar

 

Koliko dugo nisam silazio ovim stepenicama? Možda godinu dana, možda i više. To je put kojim se sve ređe ide. Levo, od stepenica, kad se prođe zgrada Rektorata umetnosti, sa malog platoa, preko puta kuće Mike Alasa, idu druge stepenice, mnogo strmije i krivudavije. I jedne i druge stepenice vode u Karađorđevu. Kad se pređe ulica, a posle nje i pruga, nastupa rekao. Tu je savsko pristanište.

 

 

Tamo dole, na obali uz reku, nekada je postojala samo jedna kafana, neka vrsta metalne barake sa velikom prozorima. Bila je to kafana “Promaja”. Išli smo u “Promaju” kao brucoši. Nas četvoro: kilo belog, jedna soda i dve porcije girica. Dovoljno i za napiti i za najesti. Vozovi su tada mnogo češće prolazili, sunce je duže trajalo, bilo je osvežavajuće, nije izazivalo glavobolju. Svi smo pušili. Uglavnom “57”.
Više ne pušimo. Žao mi je što sam ikada pušio. Na mestu stare “Promaje” je neka nova, i dalje baraka, ali sređena, proširena i klimatizovana, sa prozorima prema reci i starim platanom ispod kojega je bašta. Imaju dobar bežični internet, pre podne je vrlo prijatno, intimno i domaćinski. Nemam pojma kako je uveče.
Na drugom kraju, u takozvanoj Beton hali, fensi mesta: restorani gde se izlazi kao na promenadu. Nemam baš visoko mišljenje o njihovim kulinarskim sposobnostima, bio sam tamo par puta na službenim ručkovima. Ovde su, kao, bili planirani neki prostori sa kulturnim “sadržajima” – galerije, knjižare, mini pozorišta, kabarei… umesto njih vašar taštine. Na samom početku Beton hale, odmah ispod žutog krana, godinama je radio jedan veoma simpatičan kafić koji se zvao jednostavno “Kran”. To je bilo i mesto gde su se petkom ili subotom sastajali igrači preferansa na svojim turnirima. Preferans je nešto što je postao relikt, poput šaha i pantomime. Ja sam u ovaj kafić skoro godinu dana dolazio u jutro, radnim danom, pre posla, da nešto napišem na miru. Tu sam počeo da razmišljam o tome kako bi forma dnevnika bila zahvalna zbog onoga što dolazi. “Kran” je zatvoren duže od dve godine jer je izgleda neko bacio oko na prostor. Bar tako sam čuo od kelnera, a možda je reč i o nekim sasvim drugim razlozima. Kad je u pitanju posao i zarada u Srbiji sve postaje predmet mistifikacija i manipulacija. O svemu možeš da pitaš samo ne kako se ko obogatio.
Ovde se uglavnom bogate skotovi. To je, uostalom, globalna pojava.
Da nema stranih putničkih brodova i pecaroša koji se okupljaju oko Brankovog mosta ništa ne govorio o tome da je u pitanju pristanište. Soc. realistička bronzana figura lučkog radnika koja je postavljena na zelenoj površini, odmah do minijaturnog dečjeg igrališta, podseća na ono što je bilo i što se neće vratiti. Kad se okreneš od reke prema Karađorđevoj vidiš prošlost koja je izgubila ne samo malter na fasadama starih zgrada nego i osećanje da pripada ovom gradu. Beograd je pobegao od reke jer mu je bilo lakše da se širi na druge strane.
Uostalom, ovde, na obali reka, kad krene košava, postaje prilično negostoljubivo.
Penjem se nazad malim stepenicama, pored zgrade Fakulteta primenjenih umetnosti, gde obavezno na zavijutku, između zgrada, laje neki pas iza žičane ograde. Gore, na Kosančićevom vencu, koji je Pekić tako divno opisao u “Hodočašću Arsenija Njegovana”, prostor dobija drugu dimenziju. Kad se odmakneš od reke ona ti odjednom izgleda mnogo bliža. Danas je Kosančićev venac postao veliko parkiralište. Parkiralište na kaldrmi! Ovde je lepo pre podne i pored gomile automobila, mada se u kafićima pravi prilično očajna kafa.
Na vrhu, gde izlaze male stepenice, ima nekoliko klupa. Mislim da su neke klupe bile i pre četrdeset godina. Možda i transformator. Tu smo često sedeli za prvog letnjeg sumraka, sunce je taman nestajalo na Novom Beogradu. Ponekad smo duvali “šit” koji je poput preferansa u fazi nestajanja. Beograd je sedamdesetih bio hipi raskrsnica. Odavde se kretalo za Tursku, Liban, i dalje: za Indiju, Nepal i Kabul. Od Kalemegdana i Saborne crkve, pa sve do Kosančićevog venca, valjali su se buljuci mladih putnika na istok. O vrstama hašiša mogla se napraviti prava studija.

 

 

Nikada nisam stigao da o tim vremenima pričam sa Stevanom Pešićem, sjajnim piscem i čovekom, sa kojim sam se upoznao početkom devedesetih na Beogradskom krugu. (Bila je zima, sedeli smo i smrzavali se u Domu omladine. Dogovarali smo se da se međusobno čitamo, jer je čitanje rukopisa koji su u nastajanju stvar od najvećeg poverenja. Do toga, na žalost, nikada nije došlo. Tako je brzo i nečujno otišao da se ponekad iznenada zapitam: otkad ga nisam video.)
Moj stari prijatelj Braca otputovao je tih godina čak do Kabula. Tamo je kupio magare koje ga je verno služilo dok se muvao po Avganistanu. – A kad si se odlučio da se vratiš, šta je bilo sa magarcem? – Pa, jednostavno sam ga pustio.
Ponekad se setim tog magarca. Razmišljam da li ga je sloboda usrećila.

Anđeo uništenja, 24. novembar

Prošlo je blizu dve godine kad sam prvi put čuo za ideju da se “okupira” bioskop Zvezda. U to sam vreme učestvovao u pravljenju projekta “Osvajanje Beograda”. Po prvi put smo uspeli da sredstva NIS-a, koja su se godinama izdvajala kao podrška različitim kulturnim akcijama, budu usmerena i na nekoliko postojećih beogradskih kulturnih institucija. Nije bilo lako sve to izgurati. Verovatno se najbolje upamtila “Plaža” ispred Kulturnog centra Beograd. Navijali smo da se “Zvezda” okupira ne samo zbog samog hepeninga koliko zbog otvaranja novih kulturnih frontova i početka ozbiljnog preispitivanja u kakvoj smo se kaljugi našli – svi zajedno – koliko zbog nezanja onoga što privatizacija u kulturi znači, toliko i zbog konformizma. Prepustili smo da se političari bave kulturom upravo onako kako su se bavili i privredom i obrazovanjem.
Naša očekivanja da će obrazovani, civilizovani i kulturni političari posebno voditi računa o tome da se ne rasturi i rasfućka ono što je posle svega kroz šta smo prošli, u kulturi ostalo, pokazala su se besmislena. Niko nije više radio na tome da se sve usitni, razbuca i pretvori u malograđansko foliranje kao ljudi kojima je kultura nekako “pripadala”. To što su dozvolili da se rasprodaju bioskopi po Beogradu hohštaplerima koji su od ovih prostora, valjda, zamišljali da se mogu napraviti tržni centri, ni po jada. Oni su to isto radili sa svim što im je došlo pod ruku. I njihova kadrovska politika bila je deo iste mere i istih vrednosti. I da li se nešto, u međuvremenu, promenilo? Da li se sa kritike bivše vlasti prešlo na nešto drugo: konkretnije i operativnije? Da li su se promenila načela stranačke kadrovske politike? Da li se nešto promenilo u odnosu na razumevanje snage i energije kreativnosti bez kojih nema suštinske promene?
Sećam se kada smo osmišljavali “Osvajanje Beograda”, u kojem su upravo mladi ljudi bili viđeni da svojim projektima i akcijama menjaju ne samo život na ulici nego i onaj u kulturnim insitutucijama, kako mi je jedan, još uvek direktor jedne kulturne ustanove, zamerio zbog pojma “osvajanje” jer to aosicira na “okupaciju”, a mi smo, kao, veoma osetljivi na taj pojam, jer smo kroz istoriju…. i tako to. Da čovek ne poveruje koliko se i kako može patetično folirati o svemu i svačemu. A onda mi je taj isti kulturtreger drugom prilikom pomenuo kako ima previše nevladinih organizacija u kulturi, i kako one ne bi trebalo da imaju neke veze sa državnim ustanovama … Kao da se vreme pomerilo trideset godina unazad.

Elem, ušlo se u “Zvezdu”! Bolje ikad nego nikad. Nesumnjivo. Sada se čeka šta će vlast (ova gradska) da kaže na to. Da li ćemo nešto da menjamo ili ćemo da zaustavimo svaku promenu? Osećam se skrajnut i bespomoćan oko svega. Lično iskustvo u političkim igrankama ništa ne pomaže. Tuđe još manje. Pri svemu tome, mene igranke uopšte ne zanimaju. Vidim kako se svet sužava u trenutku kada se na sve strane proširuju horizonti. To je paradoks Ovoga Ovde.
Otprilike u isto vreme kada sam radio na “Osvajanju Beograda” napisao sam kratak tekst kao deo omaža poluvekovnog postojanja bioskopa Kulturnog centra Beograda. Taj tekst nije objavljen u nekoj knjizi ili novinama već je otisnut na stiroporu kao deo izložbe fotografija. Mislim da je odgovarajući za ono što mladi ljudi danas rade u “Zvezdi”.
Kao i prilog u kojem Silvia Pilar, omiljena Bunjuelova glumica, junakinja “Viridiane”, priča o snimanju “Anđela uništenja”.

Anđeo uništenja u bioskopu

Možete govoriti kolikogod hoćete da se nešto desilo u “naše” vreme, ali to ne znači da je to vreme zaista bilo “vaše”. Vreme, kao i prostor, pa i sećanje, može se, naravno, usvojiti i proglasiti ekskluzivnim posedom. Pitanje je samo koliko to ima smisla i koliko to nešto znači za druge ljude.
Kad se sećamo “svoga” vremena obično podrazumevamo da postoji izvestan broj ljudi koji će znati o čemu pričamo. Što ste stariji ta je izvesnost sve slabija. A opet, upravo sa usamljenošću postaje sve važnije utvrditi, i obeležiti, ono za šta smatramo da je deo opšteg, zajedničkog poseda sećanja.
Kulturni centar Beograda, a posebno njegov bioskop, predstavlja takvo mesto. To je bioskop koji je zajedno sa Kinotekom i Jadranom najviše uticao ne samo na naš filmski ukus nego i na intelektualno i moralno odrastanje.
Za bioskop Kulturnog centra vezan je jedan lični događaj kojega sam se kasnije sećao kao neke vrste simboličkog čina. U pitanju je film Luisa Bunjuela “Anđeo uništenja”. Zajedno sa suprugom gledao sam ga, mislim sredinom sedamdesetih, upravo u bioskopu Kulturnog centra. Kad smo odgledali film izašli smo iz sale i odmah izvadili karte za sledeću projekciju. To nam se nikada ranije, a ni kasnije, nije desilo.
Film “Anđeo uništenja” predstavlja jednu veličanstvenu parabolu na španski građanski rat, i ne samo na španski. Radnja se odvija u crkvi (ili bogataškom dvorcu) iz kojeg, iz misterioznih razloga, ne mogu da izađu zatočeni – mahom predstavnici građandske elite. Da bi izašli iz zdanja prethodno moraju da rekonstruišu sve što su radili prilikom ulaska unutra. Ta rekonstrukcija je, naravno, samo igra prepuna simobolike i metafora koje posle možete da tumačite do kraja sveta.
Danas nešto mislim da je bila sreća što smo drugi put film gledali u poslednjem terminu. Da je bio u pitanju neki non-stop bioskop možda bismo do danas ostali u njemu.
U međuvremenu je Anđeo uništenja posetio i naše krajeve. I to nekoliko puta.
Bilo bi krajnje vreme da ponovo gledamo Bunjuela.

Srbija: zemlja budućnosti! – 21. novembar

Prvo se mora precizirati tema. Da li je tema isključivo lična?
Otprilike sam istih godina kao i Stefan Cvajg kad je izvršio samoubistvo. (Ovaj tekst sam započeo da pišem 2008.) A danas ga završavam. Dobio sam e-mail iz Vašingtona od prijatelja sa kojim nisam bio u kontaktu sigurno deset godina. Mogli smo, u međuvremenu, i da umremo. Sve se može desiti u međuvremenu. Nema izvesnosti. Postoji samo napor da se nešto sačuva, da se nešto uradi, da se ulije nada…

Ali, “jučerašnji svet”, gde je on sada?

 

Da li je u tome problem? I ja bih, bez imalo kolebanja, mogao reći da je moj jučerašnji svet razbucan, uništen, smrvljen. Ni to nije dovoljno. Postoji toliko mnogo onih koriste svaku priliku da ponižavaju ono što je za mene moj jučerašnji svet. Neki od njih generacijski su mi bliski. I oni, međutim, imaju neki svoju „jučerašnji svet“. Samo što najčešće nemaju pravih živih svedoka za to. Mnogo više koriste imaginaciju i fantazme od činjenica. Ali ni ja se ne mogu osloniti samo na činjenice. Sve više je reč o sećanju i izazivanju sećanja.
Kad govorim o mome “jučerašnjem svetu” ja, u stvari, mislim na onaj period koji mogu da pokrijem sopstvenim sećanjem, a ne sećanjem drugih ili koje je pretočeno u knjige ili preneto kao kolektivna priča, neka vrsta zajedničke predstave o tome kako je zajednička prošlost izgledala.
Mučno je ovo osećanje saosećanja sa nečim što se ne može jednostavno staviti u policu ili okačiti na zid. Pojam čovečanstva uključuje svakog čoveka ali to ne znači da svi u čovečanstvu učestvuju. Čovečanstvo kao samosažaljenje, osećanje gubitka, bespomoćnosti ili čovečanstvo kao surovost, beskrajna ambicija i mržnja svega što je drukčije i što stoji na putu zamišljenog ideala? Toga, međutim, postajemo svesni tek kada se suočimo sa pojedinačnim, konkretnim ljudskim sudbinama. Ista je stvar i sa nacionalnom pripadnošću. Jezik je nacija i domovina kojoj pripadam otkad znam za sebe, bez obzira što sam se opismenio preko latinice i ijekavice. No pismo i dijalekt nikada mi nisu predstavljali prepreku, niti su me poistovećivalo sa sredinom u kojoj je bila dominantno jedno ili drugo.
Ovde duboko udahnem i napišem Stefan Cvajg!

Mi, pak, kojima je danas šezdeset godina, (i više godina, moj dodatak), morali bismo „de jure“ imati još komadić vremena pred sobom. Ali šta mi nismo vidjeli, šta nismo prepatili, šta nismo preživjeli? Preorali smo s kraja na kraj katalog svih katastrofa što se mogu zamislisti ( a još nismo došli do posljednje stranice).

Stalno smo morali da se potčinjavamo zahtjevima države, da se bacamo na žrtvenik najstupidnije politike, da se prilagođavamo najfantastičnijim promjenama, uvijek smo bili okovani u zajedničku sudbinu: ma koliko joj se ogorčeno opirali, ona nas je odvlačila neodoljivom snagom. Tko je god prošao kroz to doba, ili bolje rečeno lutao i bježao – jer predaha je bilo malo – taj je doživeo više historije nego itko od njegovih predaka. I danas nanovo stojimo na prekretnici , na jednom završetku i jednom novom početku. (Stefan Cvajg: Jučerašnji svijet, preveo Vlatko Šarić)

Pre više od sedamdeset godina, 23. februara 1942. godine, Stefan Cvajg je izvršio samoubistvo. Istoričari Drugog svetskog rata objašanjavaju da je do samoubistva došlo posle pada Singapura.  Japanske pobede u Južnoj Aziji i Pacifiku bile su Cvajgu geografski bliže ali je malo verovatno da je zbog njih mogao da strepi i zamišlja da će uskoro Jevreji i u Južnoj Americi početi da nose žute trake.
Stefan Cvajg, koji je 1938. postao britanski državljanin, bio je u Brazilu dočekan kao istinska intelektualna i moralna veličina. Njegova sahrana je obavljena uz najviše državne počasti. Cvajg se osećao udobno i sigurno u Brazilu tako je započeo sa pisanjem knjige „Brazil – zemlja budućnosti“. Cvajg se nije ubio zbog straha od Gestapoa kao Valter Benjamin na Pirinejima, ali se nije ubio ni kao Jukio Mišima da bi opomenuo svoje zemljake da napuštaju svoju slavnu samurajsku tradiciju. Mišimina smrt je imala jasne političke i kulturne poruke, to je bilo samoubistvo koje je trebalo da bude impuls za nova, masovna žrtvovanja i politički prevrat. Cvajgova smrt je mnogo složenija i tajanstvenija, čak i kao posledica isključivo ličnog rastrojstva i očajanja.
Misterija Cvajgovog samoubistva – u zemlji koju je sam izabrao kao novi početak, danas je mnogo aktuelnija nego pre dvadesetak godina. Naravno, ne iz političkih razloga – nije na vidiku neki novi Hitler ili Staljin, kao ni ideologije koje bi ozbiljno mogle da ugroze ceo svet. Stefan Cvajg je svesno izabrao Brazil kao svoju novu domovinu zbog toga jer je ona bila zemlja „bez istorije“. Istorija, to je Cvajgovo životno i intelektualno iskustvo, često opterećuje stvarnost i budućnost pojedinih zemalja. Posebno je to slučaj sa evropskim državama. Zbog toga je „novi početak“ moguć samo tamo gde je situacija čista, neopterećena nasleđenim nepravdama, mržnjom i osvetom. Zamor od istorije istovremeno je i strah od istorije. Kod Cvajga, kod kojega su istorijske teme, posebno biografije poznatih istorijskih ličnosti, bile ključ njegovog stvaralaštva, Brazil je idealna zemlja u kojoj je novi početak opšti moto. Sjedinjene američke države, iako imaju mnogo mlađu istoriju od one evropske ipak u svojoj prošlosti imaju jedan krvavi rat za nezavisnost, razarajući građanski rat, ubistva predsednika, učešće u dva svetska rata… Brazil je istovremeno i mešavina raznih rasa, religija i kulturnih tradicija, obećana zemlja za nove pionire i istraživače. Franc Verfel je veoma lucidno primetio za Stefana Cvajga da je on bio „najopremljeniji“ za život u egzilu u času kad je to bilo skoro nepoznato. Pri tome je, naravno, mislio na njegovo znanje mnoštva jezika, poznatost i poštovanje koje je uživao širom sveta. Cvajg je od svoga znanja, popularnosti i ugleda mogao da živi svuda osim tamo gde je vladao nacizam i tiranija.
Dvadeseti vek je svojom burnom istorijom, svojim političkim, ekonomski, tehnološkim i kulturnim ubrzanjima ukrstio i razvio stotine tragičnih sudbina izuzetnih ljudi iz raznih oblasti. Pomislimo samo na sudbine teorijskih fizičara koji su, na raznim stranama, učestvovali u osmišljavanju i stvaranju atomske bombe. Ljudi koji su godinama bili saradnici i prijatelji, opsednuti idejama o silama koje vladaju univerzumom, koji su od svojih teorija stvarali svojevrsne religije, odjednom su postali vojnici svojih zemalja ili političkih doktrina. Samoubistvo Stefana Cvajga nije bilo nikakavo upozorenje široj javnosti. Oni koji su imali stvarnu moć itekako su dobro znali šta se dešava u Dahauu i Aušvicu, dok je za većinu običnih, neupućenih članova masovnog kluba pod zajedničkim imenom „Čovečanstvo“ to bilo prilično udaljeno, odnosno nepoznato.
„Jučerašnji svet“ objavljen je posthumno, 1943. godine. Rat je još trajao a time se i Konačno rešenje jevrejskog pitanja ubrzavalo. Na početku rata, posle pada Denkerka 1940. Cvajg je napisao: „Vreme sigurnosti je gotovo… Sve je gotovo. Evropa je gotova, naš svet je uništen. Sada smo potpuni beskućnici.“ Tajnu Cvajgovog samoubistva pre bih, međutim, tražio u gubitku nade koji proizilazi iz nestanka „jučerašnjeg sveta“ nego u aktuelnoj ratnoj situaciji i osećanju beskućništva. Ako je u dvadesetom veku, bar među piscima, kospomopilitizma postao opšteprihvaćena ideja, njega je nesumnjivo najbolje predstavljao upravo Stefan Cvajg. Prema njemu Tomas Man deluje mnogo više nemački, lokalno. Za Stefana Cvajga se zaista moglo reći da je bio pravi (i potpuni) građanin Sveta. Da li je njegovo samoubistvo svojevrsna poruka upravo o budućnosti kosmopolitizma?
Sa Hladnm ratom koji je pokrenutu odmah posle pobede nad fašizmom ideja kosmpolitizma imala je dva lica – ono građansko (zapadno) demokratsko i pacifističko i ono drugo – komunističko (istočno) avangardno radničko. Ta dva kosmopolitizma se nikada nisu susrela i ujedinila. Prolazila su jedan kroz drugi kao dve dimenzije koje se nikada neće sresti.
Kad se srušen Berlinski zid, a sovjetska imperija doživela svoj društveni i ekonomski kolaps, činilo mi se da će svet ponovo početi da se pronalazi u idejama starih kosmopolita i ekumenista. Istorija evropske kulture, u koju svakako ulaze i Tolstoj i Dostojevski, i Čehov i Bulgakov, i Čajkovski i Prokofjev, i Tarkovski i Harms, tražila je upravo takav – kosmopolitski i ekumenski put. Umesto toga doživeli smo informatičku revoluciju koja je relativizovala sve velike ideje i snažne ličnosti, a u prvi plan izbacila masovnost i trivijalnost. Žudnja za znanjem, baš kao i žudnja za životom, postali su predmet ismejavanja. Radoznalost je proterana iz obrazovanja i javnog života, osim ako nije reč o bolesnom zanimanju za intimni život javnih ličnosti iz estrade i politike. Teorije zavere, zajedno sa pomahnitalim i primtivnim nacionalizmom, postali su nosioci nove energije i vrednosti.
Sve se to odigrava u trenutku kada je tehnološki i naučni napredak čovečanstva izvanredan. Ljudi masovno koriste tehnologije o kojima znaju manje od ljudi iz neolita o vatri. S druge strane, nikada pre lično, trenutno iskustvo, nije bilo tako važno i izloženo pogledima miliona ljudi. Narcisoidnost novih tehnologija, a posebno novih medija, više je nego očigledna. Ipak, ne pada mi na pamet da kao ludit zagovaram uništavanje kompjutera, interneta i mobilne telefonije.
Dolazimo do jednog teško objašnjivog paradoksa: upravo nove tehnologije, uporedo sa masovnim korišćenjem u krajnje trivijalne svrhe, nude mogućnosti razvijanja novog znanja, očuvanja sećanja (ličnog i generacijskog), brzog pronalaženja onoga što je pohranjeno kao multimedijalna povest o svemu što može da zagolica našu radoznalost, komunikaciju sa najudaljenijim i najizolovanijim ljudima, zajedničko delanje, istraživanje i razvijanje empatije i solidarnosti. Nije digitalni svet svet koji ruši ideale jednog starovremenskog kosmopolite i sanjara kao što je bio Štefan Cvajg. Ideju kosmopolitizma zajednički ruše primitivni nacionalizam, masovno tržište trvijalnostima koje se oslanja na radikalnom uništavanju opšteg, klasičnog obrazovanja i nekompetentnost političkih i intelektualnih elita koje danas vode ovaj svet. (Gde ga vode? U stvari ga i ne vode već se prepuštaju stihiji koju raspiruju nove tehnologije koje nisu stvorile nikakvu sopstvenu etiku ili vrednosti koje su svesno okrenute prema budućnosti.)
Čak ni saznanja o opasnostima od globalnog zagrevanja Zemlje nije uspela da promeni svest političke i intelektualne elite u pravcu ozbiljnog suočavanja sa onim što se dešava na kulturnom i društvenom planu. Materijalni komformizam postaje ideologija pred kojom padaju sve razlike na nacionalnom, političkom, verskom ili rasnom planu. To je ideologija za koju kosmpolitizma ne znači ništa. Povremeno se pomene globalizam kao deo nove američke (zapadne) ideologije koja teži unifikaciji i uništavanju nacionalnih i druigih razlika, naravno u negativnom smislu.
Ovde, međutim, nije reč o prilagođavanju različitostima sveta – jezicima, kulturama, narodima, klimi, već onome što je istorija uobličila kao „jučerašnji svet“. Kakav je, zaista, „jučerašnji svet“? To je centralno pitanje na koje je svojim delom, pa i svojim tragičnim krajem, pokušao da odgovori Stefan Cvajg. U našim (balkanskim) uslovima ovo pitanje i njegovi mogući odgovori možda mogu da odgovore na neke suštinske dileme i nerazumevanja vezana za tragične događaje poslednje decenije prošlog veka.
Šta je, na primer, za prosečnog Srbina bio „jučerašnji svet“, svet u kojem je imao osećanje sugurnosti i nade da će budućnost biti mnogo bolja od prošlosti? Da li je taj svet za sve Srbe bio isti? Da li je taj svet stvarno proživljen ili je deo prenete slike i priče? Da li je ovaj idealizovani svet generacijski omeđen ili je naknadno izdeljen određenim političkim saznanjima i opredelenjima? Da li, najzad, taj svet i danas može da generiše određenu nadu i da mobiliše ljude?

U Srbiji su se od javnih ličnosti povremeno samoubijali pesnici i pisci – mahom pod uticajem alkohola ili latentne depresije. Od političara, ako govorimo o poslednjih desetak godina – „na sebe su digli ruke“ dva šefa policije. „Jučerašnji svet“ ne budi u Srbiji tako snažna osećanja da bi se od toga napravio „Klub samoubica“. Povremeni pozivi na samoubistva upućeni haškim beguncima, koji su se mogli pročitati u pojedinim novinama, ipak ne predstavljaju opšti nacionalni huk veličanja smrti kao putu do nacionalnog uzdizanja.

Smisao i motiv samoubistva javnih ličnosti, ponekad i pred kamerama, u dvadesetom veku, svakako je veoma različit. Tokom rata, a posebno na njegovom kraju, glavni vinovnici zločina pribegavali su samoubistvima kao najefikasnijem sredstvu izbegavanja suđenja, fizičkih i psihičkih muka i poniženja. Gebels se nije zadovoljio sopstvenim samoubistvom, morao je da pobije celu svoju porodicu da bi izbegao suočavanje sa pobednikom. Hitler je tražio da se njegovo telo, posle smrti, uništi kako bi pobednicima pre svega onemogućilo ismejavanje njegove smrti. Bez zemnih ostataka, takođe, uvek postoji mogućnost makar simboličkog povratka.
Ima u samoubistvima javnih ličnosti mnogo toga što deluje krajnje teatralno i izrežirano poput nekakave pozorišne drame sa odloženim dejstvom. Poruka je, naime, upućena mnogo više onima koji dolaze kroz dvadeset, trideset godina nego savremenicima.
U tom pogledu je samoubistvo Stefana Cvajga drukčije. Poruka njegove smrti upućena je pre svega njegovim savremenicima, posebno vršnjacima. (Rođen je 1881, što znači da je u trenutku smrti imao 61 godinu.) Poruka je bila upućena svima onima koji su živeli, osećali i pripadali „jučerašnjem svetu“. Kakav je to svet? Znamo li o njemu išta pouzdano? O tome vremenu više ne postoje živi svedoci. Koliko se možemo osloniti na istoričare? I da li su istoričari prave osobe koje bi mogle da nam prenesu atmosferu i prirodu jednog doba? Nekako bismo radije da poverujemo umetnicima i zvaničnoj statistici. Umetnici će da nam predstave senzibilitet i ukus epohe a statistika prosečan životni vek, zdravstveno i imovno stanje prosečnog građanina.

Kad je Sokrat trijumfalno ispio pehar kukute, optužbe protiv njega koje su pre toga izgledale kao društveni cunami, odjednom se utišaše. Verni prijatelji, koji su mu, pre toga, nudili pomoć u bekstvu, nisu mogli da shvate o čemu je reč. Sam Sokrat nije nikoga osuđivao. Mogao je da se oseti uvređenim, a možda i ponosnim. Uopšte, sistem žrtvovanja, bilo pred silom ili zbog opšte osude, zbog osećanja bespomoćnosti ili jednostavno zbog razočarenja i gubitika nade, odvajkada je deo naše kulture. Sama žrtva, međutim, pretpostavlja određeno posthumno priznanje, odavanja počasti, izražavanja kolektivnog kajanja ili jednostavno: rehabilitaciju.
Samoubistvo Stefana Cvajga ne spada u tu vrstu žrtvovanja.

Da je svet jučerašnjice mrtav to je više nego očigledno. Pa ipak, samo po sebi to ne bi trebalo da znači katastrofu. Jučerašnjice su sve kraće.
Da li je Cvajg znao za prave razmere holokausta koji će posle prvih nemačkih poraza biti sve intenzivniji? Ili je u pitanju strah i gađenje od onoga u šta se svet pretvorio? Ali, zašto je toliko čekao? Svet se definitivno promenio od Kristalne noći, Minhena i napada na Poljsku. Od tada je prošlo više od četiri godine.

Ne mogu da zamislim da se Cvajg istinski plašio da će Nemci, i nacizam, odneti pobedu na planetarnom nivou i da će, na kraju, i u Brazilu Jevreji početi da nose žute trake. Ili je moć masovnog straha, panike i paranoje narasla u Cvajgu toliko da je jednostavno izgubio vezu sa realnošću. Ne verujem da je to u pitanju.
Mnogo mi je bliža ideja o osećanju propasti jednog celog sveta smeštenog u određeni prostor, među ljude, običaje, kulture, znanje i pristojnost. Taj prostor nije ograničen samo na Srednju Evropu. Ono što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije kao da je svojevrsni nastavak propasti sveta jučerašnjice. Kako su tadašnji građani raskomadane Kraljevine, a potom sastavljene nove Republike, doživljavali svoju novu stvarnost a kako jučerašnjicu? Neki su to doživeli kao najveći trijumf i ostvarenje svih nada a drugi kao prelazak iz jedne u drugu katastrofu. Biti građanin svakako više nije predstavljalo nešto čime su se mogli ponositi. Pa ipak, propast fašizma i kraj okupacije mogao je da probudi nadu kod većine ljudi koji se pre toga nisu kompromitovali saradnjom sa okupatorima.
Da li je nova Jugoslavija, posebno posle raskida sa Staljinom, mogla da izgleda kao zemlja u kojoj će se pomiriti svet jučerašnjice i svet stvarnosti, odnosno budućnosti?
Cvajgovo tragično iskustvo sa istorijom – njegovo bekstvo u Brazil, kao da nam danas jasnije nego ikada pre govori o tome da nema novog početka tamo gde je istorija toliko toga uradila i ostavila iza sebe. Pa ipak, nije li nova Evropa, jedinstvena zajednica – danas od Atlantika do Ukrajine, a sutra možda i do Kamčatke – dokaz da se i istorija može svariti i obuzdati? U tom se pogledu najčešće ističu odnosi izmedju Francuske i Nemačke. Ili je Cvajgova opsesija istorijom, koja se intenzivno pripisuje balkanskim narodima, svojevrstan plod (ili virus, sve jedno) austrougarskog državnog, političkog i kulturnog iskustva gde je melanholija jučerašnjice bila mnogo jača od racionalne vizije sutrašnjice. Nije li austrougarska „tamnica naroda“ samo promenila formu i zapreminu u jugoslovenskoj „tamnici naroda“? Čak i dugogodišnja vladavina Franc Jozefa i Josipa Broza Tita daje povoda da se naširoko priča ne samo o izgubljenim slavnim danima nego i o izgubljenom junaštvu, pristojnosti, redu, vrhunskoj umetnosti, i tako redom … sve do gastronomije. Divljenje i uzdizanje jučerašnjice nije, naravno, originalno Cvajgovo otkriće. Srednjoevropska i engleska književnost su se naprosto takmičile u otkrivanju sveta jučerašnjice i njegovih vrlina i prednosti u odnosu na surovu stvarnost. Prezir prema savremenosti – onome što je Hese nazivao feljtonistička kultura – predstavlja zajedničku liniju utopijskog elitizma koji se razvijao u Evropi posle Prvog svetskog rata da bi se posle Drugog svetskog rata pretvorio u cinični pesimizam koji je isključivao svaku mogućnost istinskih pozitivnih promena. Istorija je, izgleda, učinila toliko toga lošeg – nekako sama, bez učešća ljudi, da nije postojalo mesto gde bi se novi početak uopšte mogao zamisliti.
Sa padom Berlinskog zida odjednom se učinilo da ima nade. I posle Aušvica, i posle Hirošime, napisano je mnogo hiljada pesama, i posle Vijetnama, i posle Čehoslovačke, milioni azilanata razmililo se planetom, najčešće bez znanja jezika i kulture zemalja u kojima su se skrasili. Tuga za izgubljenim domom, krajolikom, tradicijom, okruženjem, nešto je tako blisko i vrelo u „našim“ krajevima: Srbiji, Bosni, Hrvatskoj… (Ova se tuga rodila posle pada Berlinskog zida!) Kako stvarno izgleda naša jučerašnjica u sudaru sa onim u čemu živimo? Postoji li jedinstvena slika ili formula našeg jučerašnjeg sveta? Ako za njim žalimo da li je to samo žal za izgubljenim domom (homesick) ili nešto više? Neki, međutim, ovu melanholiju predstavljaju kao osećanje gubitka zbog prolaznosti i potrošene mladosti u kojoj je, navodno, sve mnogo lepše i potpunije. Kako razdvojiti ovo osećanje neumitne, tragične prolaznosti sa stvarnim, konkretnim gubitkom vrednosti za koje smo ubeđeni da su postojale u mladim danima?
Da li je, najzad, jučerašnji svet toliko bolji od ovog današnjeg? Da li zbog toga ljudi toliko dižu ruke od sebe? Ili je u pitanju još jedna od savremenih mistifikacija u kojima se glavne stvari odvijaju ili pre ili kroz pola veka. Živeti uporedo u prošlosti i u budućnosti spada u jednu od važnih veština današnjeg preživljavanja. Cvajg opisuje svoj jučerašnji svet ne samo kroz susrete sa najvećim umetnicima i naučnicima toga sveta, nego i kao svet u kojem nikada nije video svoga oca da je negde žuri, da trči uz stepenice ili nekog požuruje. Cvajg opisuje elitu kojoj je i sam pripadao ali i dostojanstvo i pristojnost prvih radničkih demonstracija u vreme proslave Prvog maja koji su na njega ostavili neizbrisiv utisak. Kako to sećanje na „naš“ jučerašnji svet danas izgleda? I pored ogromnih arhiva, dokumentacija, knjiga i studija, čini se da dominira jedan maliciozni, sitiničavi istoricizam u kojem se jučerašnji svet sveo na komunističku diktaturu i borbu za nacionalnu državu.
Svjestan sam nepovoljnih ali po naše vrijeme nadasve karakterističnih okolnosti pod kojim pokušavam da oblikujem ove svoje uspomene. Pišem ih usred rata, pišem ih u tuđini i bez ikakavih pomagala pamćenja. … Od čitave prošlosti, dakle, imam uza se samo ono što nosim iza čela. Sve je drugo za mene u ovom času nedokučivo ili izgubljeno, piše Stefan Cvajg u „Jučerašnjem svetu“.

U našem, konkretnom slučaju, jučerašnji svet je i veoma ideologizovani svet. Zbog toga su mnogi akteri tako ljuti na njega pokušavajući da sopstvenu ulogu (biografiju) permanentno očiste od prljavštine pobeđene ideologije. Stvarno zadovoljstvo se, pri tome, pakuje u priče o socijalnoj pravdi i nacionalnoj nejednakosti. Cvajg svoj jučerašnji svet smešta u vreme pre Prvog svetskog rata. Ono što posebno karakteriše taj istorijski period, prema Cvajgu, to su: harmonični međuljudski odnosi, visoki profesionalni moral i iznad svega opšta sigurnost koja je proizilazila iz reda i pravila kojih su se svi pridržavali. Sve ide polako i uredno. Kao da je sve vreme sveta rasprostrto ispred podanika Franc Jozefa.
To je, naravno, iluzija, jer taj je svet opterećen dubokim unutrašnjim protivrečnostima i spoljnim izazovima. Isto kao i naša bivša zemlja. I u njoj se živelo sa osećanjem sigurnosti i neke vrste bezvremenosti. Kao što je Franc Jozef izgledao besmrtan isto tako je izgledao i Josip Broz. Za to su se, nema sumnje, najviše pobrinuli ljudi iz državnog aparata – policija, vojska, sudstvo, činovnička i intelektualna elita. Provalija između elita i naroda bila je više nego očigledna. Zbog toga je elita imala stalnu potrebu da ističe svoje narodne korene i odanost nacionalnim interesima.
U „našem“ delu priče ovaj odnos izmedju elite i „naroda“ dobio je prilično karikaturalne oblike. Jučerašnji svet postaje važan pre svega kao najbolji svedok, i dokaz, vrednosti nacionalne elite, pogotovo one iz sfere politike i kulture. Srpski „jučerašnji svet“ ima, međutim, jedan ključni nedostatak – on potpuno previđa period od 1945. do prvih višepartijskih izbora. Ispada, naime, da je srpski „jučerašnji svet“ onaj pre Drugog, ili čak Prvog svetskog rata. Živih svedoka je, naravno, sve manje. Nulta tačka izmedju jučerašnjice i današnjice ne može da se utvrdi jer se ne zna čemu bi ona trebalo da posluži.
Ima u pričama o jučerašnjem svetu i elitama jedna tema koja se stalno provlači. Reč je o odnosu altruizma i egoizma. Da li je jučerašnji svet, generalno, bio svet gde je altruizam bio dominantniji i cenjeniji nego što je to danas slučaj? Svi smo mi, sa godinama, skloni da jučerašnjicu doživljavamo solidnijom i alturističkijom nego današnjicu. Ali zar mi i jučerašnjicu često ne posmatramo kroz optiku onoga što vidimo današnjici. U knjizi Farida Zakarija „Budućnost slobode“ postoji veoma zanimljiva analiza ponašanja putnika prve klase prilikom brodoloma „Titanika“. Za razliku od filma u kojem su se putnici prve klase (najviša elita tadašnjeg društva) otimali za mesta u čamcima za spasavanje, činjenica je sasvim suprotna – najveći procenat stradalih muškaraca bio je iz prve klase, dok su sva deca i 80 odsto žena spaseni. Što se išlo „na niže“ situacija se menjala u korist muškaraca. Taj filmski falsifikat nije ništa drugo do naše današnje doživljavanje i očekivanje od elite.
Zamislimo današnju Srbiju na „Titaniku“. Koliko bi tajkuna ustupilo mesto u čamcu detetu ili ženi?
Istorija našeg jučerašnjeg sveta tek će morati da se ispriča. Biće prilično tužno ako to ne bude ispričano od strane nekog ko je bio i učesnik i svedok. Nadam se da Peter Handke neće poželeti da napiše knjigu „Srbija: zemlja budućnosti“.

 

Ponekad to vidim kao lovačke trofeje. Ovako kako sam naslikao. Više kao asocijacija nego kao precizan podatak.

 

 

 

O uzrocima – 20. novembar

Da li sam već negde napisao da ne mogu istovremeno da intenzivno pišem i da slikam? Veoma dugo toga nisam bio svestan. Dok sam radio kao novinar nikada nisam doživljavao svoje pisanje kao nešto što me je toliko okupiralo da ne bih mogao da se bavim i drugim stvarima. Pisanje u novinarstvu, pogotovo kada radite u dnevnim novinama, vrlo brzo postane neka vrsta instinktivne rutine. Vrlo brzo se naučite da prepoznate šta bi bilo zanimljivo za čitaoce, kako se o tome može pisati, koliko vam je prostora potrebno… Podaci koji su neophodni, a do kojih dolazite razgovarajući sa drugim ljudima, gledajući i slušajući, samo su uslov da biste napravili priču, ali sama priča se oblikuje u glavi – na putu do redakcije, odnosno do pisaće mašine. Uvek sam pisao brzo kao da me đavo goni. I kao da je posle tog pisanja tek trebalo da se odigra ono glavno. (Možda je uzrok u odnosu leve i desne hemisfere? O uzrocima se uvek može pričati.)
Ja sam onaj koji radi u ciklusima ne prekidajući nikad sve ono što predstavljaju dnevne obaveze. I zarađivanje za život je samo dnevna obaveza. Najbolje je kada radite samo za sebe. Odgovornost i briga za druge ljude najveći je teret koji možete sebi natovariti. (Kad radite kao novinar slobodni ste ko tica, osim ako niste pod kaznom i progonom.)
Uvek kada sam pripremao izložbu, a toga nije bilo tako mnogo puta, radio sam kampanjski, da bih napravio što više radova kako bih mogao da izaberem samo ono sa čime sam potpuno zadovoljan. Tada sam obustavljao “ozbiljno” pisanje. Kad kažem ozbiljno pisanje onda mislim na eseje i eseje-priče, onu vrstu hibridne proze koja me je održala u životu. Pesme sam pisao u “prolazu”, obično kada ne bih imao dovoljno vremena, ili koncentracije da se posvetim onom “ozbiljnom”. To su često bili zapisi na papirićima, samo par stihova, neka slika, poređenje, neka vrsta koncentrisane verbalizacije toka svesti. Najveći deo toga jednostavno bi propao, jer kad bih se setio da istresem džepove ili torbe te sitno ispisane reči nisu mi više ništa značile. Osim toga, što sam bio stariji to je moj rukopis bio strašniji i ja sam se sve više mučio da otkrijem šta sam u stvari napisao. Sve ovo, naravno, ne znači da mislim da je poezija nešto “neozbiljno”. Čak naprotiv. Volim dobru poeziju. Uživam u njoj. Dobrim pesmama se lakše vraćam nego prozi. Poezija zahteva posebnu vrstu usredsređenja, neku vrstu monaštva. Govorim o periodu inkubacije i pisanja. Posle se možeš i napiti.
Nova izložba mojih slika je zakazana za 4. decembar u O3one. Još dve nedelje! Čini mi se da imam dovoljno slika, a opet, hteo bih da budem siguran da se nigde na zidu neće pojaviti neka praznina. Hvata me panika od svega.
Zvao sam večeras Borku oko komemoracije Joci Ćirilovu. Jovan je stanovao stotinak metara od mene. Ponekad smo zajedno išli taksijem u centar. Borka i ja otkrivamo novo značenje u termina “centralna komemoracija”. Danas je bila komemoracija u Gradskoj skupštini, a sutra je u njegovom pozorištu, periferna. Oni koji organizuju centralne svečanosti oni mogu sve. Da ne ulazimo u detalje ove tako neukusne šarade. Znam da bi Jovan samo odmahnuo rukom i rekao: ma pustite ih da rade kako hoće. To nas, kao, teši.
Čitam knjigu “Predavanja i razgovori o estetici, psihologiji i religioznom verovanju Ludviga Vitgenštajna” koja je napravljena na osnovu beležaka njegovih studenata. Vitgenštajnova razmišljanja i način na koji on razjašnjava različite probleme apsolutno su fascinantni. Ovde je, naravno, reč i o svojevrsnom stilu i retorici koja je čak i u beleškama sačuvana.
“Uzrok” se upotrebljava na mnogo različitih načina, npr.
(1) “Šta je uzrok nezaposlenosti?” , “Šta je uzrok ovog izraza?”
(2) “Šta je uzrok tvog poskakivanja?” “Ta buka.”
(3) “Šta je uzrok okretanja onog točka?” Tragaš za mehanizmom.”
Šta je uzrok? Pitanje deluje poput poezije. Možda zbog toga i bežimo od ozbiljnog suočavanja sa ovim pitanjem. Pogotovo kad se suočimo sa svakodnevicom. Ova, ovakva, svakodnevica Ovde traje već godinama, tačnije decenijama. Nije se umorio samo onaj koji se na njoj obogatio. Na sirotinji se najbrže bogati. To zvuči tako trivijalno ali je, na žalost, veoma precizno. Svakog dana čujem po neku rečenicu, delić velike priče, o sveopštem društvenom propadanju i nemoći. Čujem prodavačice u samoposluzi, mesara izbeglicu, stariju ženu iz pekare, vidim kao senku mršavog komšiju kako se provlači između parkiranih taksija, onda stalno pripitog B-a, koji stanuje u šupi u našem dvorištu i koji povremeno govori o tome da će se vratiti na Kosovo iako u Beogradu živi duže od dvadeset i pet godina. Vidim ljude kako su se smanjili i prozlili, kako im je teško ne samo da pomognu jedni drugima nego i da čuju jedni druge. Kao da se više niko nikome i ne žali. Otupelost.
Hoćemo li da pričamo o uzroku? Da li je u pitanju jedan ili mnogo uzroka? Da li da pričamo o centralnom ili o perifernim uzrocima? Da li su se uzroci skupljali ili je jedna smrt bila dovoljna da se sve raspadne? Da li nas je na dno povukao komunizam ili propast komunizma? Stvaranje ili raspad Jugoslavije?
Počeo sam da slikam tzv. faltane slike, na ispresavijanom papiru, sa idejom da rekonstruišem izgubljene porodične fotografije. Kako je vreme odmicalo tako su se teme širile i prožimale. Na kraju sam stigao do slika izmučenih, prebijenih muškaraca. Nasilje je postalo deo našeg postojanja. U nasilju i preziru prema ljudskom bolu i dostojanstvu ovaj svet sve brže i brže troši rezerve samopouzdanja i vere. Ljudi su se navikli na gadosti i neprijatnosti iako to ne žele da priznaju. Užas hipokrizije.
Možda sam do slika izmučenih lica došao čitajući jedan odvratan tekst, neka vrsta ispovesti, čoveka koji je bio organizator hvatanja i ubistva Ernesta Če Gevare. Nemam pojma zašto sam to uopšte počeo da čitam. Na jednom mestu taj monstrum govori o tome kako je Če užasno smrdeo kad su ga zarobili. O takvim stvarima normalan čovek ne može da piše. Uvek postoji način da se nešto, pa i ono najstrašnije, opiše tako da ne vređa ljudsko dostojanstvo i osećanje pristojnosti. Ukoliko ti je, naravno, stalo do toga. Novine koje su prenele taj feljton očigledno su uživale u čerečenju Če Gevare kao što svakog dana uživaju u mrcvarenju i vređanju običnih, anonimnih ljudi i dece. A onda pomislim na neke vršnjake, istaknute “levičare”, koji se fotografišu ispred Če Gevarinog postera, sa sve roleksom i drugim bogataškim ukrasima, i ponovo mi je muka.
Kako je strašno sve ovo u čemu učestvujemo? Ima li tome kraja?
Gde leži uzrok?
Kao kod Baš Čelika njegova moć. Na kraju samo vrabac.

 

Intelektualac u amoku, 17. novembar

Danas sam posalo kratku informaciju u “Danas” povodom izliva mržnje od strane njihovog novinara Z.P. Prvo sam ponet emocijama napisao dužu verziju, ali sam onda, postepeno, osetio da se sa takvim ljudima ne može polemisati jer to i nije nikakva polemika već dokazivanje ko je ispravniji, bolji, pametniji.

Poput Hercoga Sola Beloa i ja sve više pišem pisma koje ne šaljem. Kompjuter i internet su tome prilično doprineli pa sigurno imam bar pedesetak napisanih a neposletih pisama. Ovde, međutim, puštam ceo tekst koji sam nazvao “Intelektualac u amoku”. Prve četiri rečenice su poslate redakciji “Danasa” kao moj odgovor.

Intelektualac u amoku

Samo zbog čiitaoca “Danasa” želim da dam sledeću informaciju o mome tekstu “Odvratne metafore”, objavljenom 6. novembra 2014. u rubrici “Lični stav”.
Tekst nije pisan za “Danas” već je preuzet u integralnom obliku sa moga bloga http://www.kazimir.rs/. Reč je o dnevničkom kazivanju pa je i forma potpuno dnevničke prirode. Naziv ovog teksta je “U jami”, a postavio sam ga 2. novembra.
Kao svaki dnevnički zapis, a ne komentar, u njemu ima više tema i povoda.
Reakcija Zlatka Pakovića na moj tekst je krajnje mahnita. Tu se ništa ne da učiniti. Kad neko, a posebno intelektualac, upadne u amok drugi mu ne mogu pomoći osim da, možda, u njegovom prisustvu izvrše ritualno samoubistvo. Ili da se lice u napadu polije ledenom vodom. To je svakako manje drastično. Možda i pomogne.
Teško da sam ja taj čovek kojemu je potrebno objašnjavati kakve su se nepravde u Beogradu, i ne samo u Beogradu, odigrale pre dvadeset i više godina. Kranje je sluzavo i ružno pominjati imena poznatih ljudi koji su ili pokojni ili više ne žive u Beogradu kao argument protiv teksta u kojem se niko od tih ljudi ne pominje. To je ispod svakog nivoa. Pri svemu tome nigde ne predstavljam Beograd, niti devedesete, kao raj. Čak naprotiv.
Ima, međutim, u mome dnevniku još jedna važna tema: “I dalje se, međutim, mrzi intenzivno i dubinski. Mrzi se politički, ne samo stranački već i preko generacija, zavičaja, obrazovanja, profesije, pola, seksualnog opredeljenja, estetskih sklonosti, fizičkom izgledu, veri, ateizmu, poreklu… Mrzi se zbog prošlosti, sadašnjosti i onoga što će tek biti.”
Mržnja i malicioznost sa kojom mi se obraća Intelektualac u tranziciji možda je samo simptom a možda i cela egzistencija. Ja tu ništa ne mogu da promenim.

x    x    x

Mogao  bih na kraju da dodam jedan “haug!” ali se bojim da bi se to pogrešno razumelo.

Nisam naviao na ovakve gadosti. Ni u javnom, ni u privatnom životu. Iako je gadosti, naravno, bilo. Onoliko.