Usamljeno volujsko srce, 25. jun, petak
“Svako sećanje je sadašnjost.”
Novalis
Volujsko srce! Ponovo se vraća. Bilo je godina kada je ovaj paradajz bio skoro zaboravljen na beogradskim pijacama. Neke se stvari vraćaju, ali neke su definitivno nestale. Na primer: one tamno zelene lubenice. Ili grašak šećerac koji se sprema sa sve mahunom. Nema ni divljih kupina već samo onih plantažnih – krupni, slatkih i bezukusnih.
Ko još pravi slatko od oraha? Da li se ono kuva u sedam ili devet voda? A slatko od belih trešanja? Slatko od šljiva sa orasima? Slatko od šumskih jagoda, dunja, lubenice? Koliko još poslastičarnica u Beogradu pravi kitnjikez? A ćeten alvu? Šta je sa vasinom tortom? Šnenokle su uskrsle na nekoliko fensi mesta. Đuka mi merači “Slatinac” kod Trošarine jer se tamo sprema sve ono što se nigde više ne kuva. Reč je, pre svega, o specijalitetima od iznutrice. Pre dve, tri godine naleteo sam na Zelenom vencu na sveže bamije. Za svako od ovih izgubljenih sastojaka postoji sijaset recepata u starom Patinom kuvaru. Ljudi masovno komentarišu i pišu šta su gde jeli, ređe sami spremili. Kao da nešto niste ni probali, ni jeli, ako to ne podelite sa drugima na Fejsbuku. Diktatura potreba se pretvorila u diktaturu pokazivanja.
Uz ovo idu i mistifikacije o štetnosti ili lekovitosti raznih jela i dijeta. Puter je najzad rehabilitovan. Ni svinjska mast nije toliko pogubna koliko se pripovedalo. Istovremeno, teške bolesti se leče gladovanjem ili kanabisovim uljem. Pošto je zabranjeno reklamiranje lekova masovno se reklamiraju vitaminiti, minerali, čajevi i purpurne ploče. Sunce je štetno mada delotvnorno, dok Mesec selektivno izaziva koprivnjaču na mozgu i lučenje efedrina. Mesečeva aura se skuplja u teglama obloženim litijumom koje se slažu ispod kreveta.
Naš komšija koji je obuzet strahom od GMO proizvoda pre neki dan je svečano izjavio da više ne jede meso. On jedva da ima za hleb i mleko, ponekad svrati kod nas na ručak ili sendvič, kad pije kafu izađe na na terasu gde puši duvan koji zavija u rizle. Mašta o svetu u kojem neće biti novca. – U međuvremenu bi morao i nešto da radiš, kažem mu, misleći na njegov slikarski talenat i veštine kojima vlada. On se slaže, ali bi prvo da protera GMO, da uvede opšti mir i razumevanja, i naravno, ukine banke i pare.
Sve je već izmišljeno: automobil na komprimovani vazduh, grejanje na sunce i vetar, prirodno semenje koje će iskoreniti glad, drevni, jednostavni i jeftini lekovi koji će iskoreniti najteže bolesti.
Dok jede sendvič sa volujskim srcem nepoverljivo pita: a da ovo nije neki GMO. Objasnim mu da je reč o staroj sorti. – Jeste, baš je ukusan, složi se on. Ne znam da li da mu kažem nešto o najjeftinijem hlebu koji kupuje da mi deluje krajnje sumnjivo. Ne mogu mu pomoći oko priča koje upija preko raznih idiotskih sajtova.
Ostao sam kod kuće u očekivanju važnog telefonskog poziva. Prijatelj iz Singapura mi je poslao link sa njegove najnovije izložbe slika. Kakvo uživanje!
Kišno, vlažno, prohladno. Telefonski razgovor se nije desio.
Rasprave o Srebrenici i dalje traju. Naser Orić neće biti isporučen Srbiji. To je povod za nove kampanje i prokletstva. Da li bi suđenje Naseru Oriću u Beogradu pomoglo da se razumeju razmere zločina u Srebrenici? Čisto sumnjam. Mislim da bi svakako trebalo izvesti pred sud svakoga ko je bio umešan u neki zločin. Za tako nešto su potrebni dokazi. Neka se krivcima sudi i za ubistvo ili mučenje i samo jednog čoveka. Pa i Artuković je isporučen tadašnjoj Jugoslaviji, kao bolesni starac, na osnovu optužbe da je odgovoran za ubistvo nekoliko Jevreja u Sanskom mostu. Nije mu bilo suđeno za ubistvo desetina ili stotina hiljada ljudi u Jasenovcu. Takva suđenja su nešto što bi moralo da se odigra pre svega pred nacionalnim sudovima. Haški tribunal nije mogao da sudi svima. I on je, nema sumnje, bio podložan određenim političkim uticajima. Bez obzira na sve greške i zablude Tribunala, on je, prema mome osećanju realnosti i pravde, ispunio svoju svrhu.
U međuvremenu stiže vest o masakru turista na plaži u Tunisu. Svet je svakim danom sve luđi i smrtonosniji. Produžio se životni vek, a život sve jeftiniji. Ljudi beže iz svojih postojbina glavom bez obzira. Napuštaju najpre zemlje gde vrednost života ne postoji. Onda napuštaju zemlje u kojima nema nade. Margina između beznađa i ludila sve je manja. Živim na nekoj vrsti mostobrana preko kojeg će sve da protutnji. Legao sam pod krevet okružen teglama sa mesečinom. Pokušavam nešto da smislim.
Ne možemo ispraviti nepravde samo sećanjem. Sećanje je, međutim, itekako potrebno. Ono će ispuniti onaj prazan prostor između onoga što se stvarno dogodilo i onoga što je obelodanjeno kao sudska ili istorijska pravda. Toliko mnogo ljudi, i njhovih sudbina, ostaće bez prave pravde i duševnog mira. Nestaće zajedno sa onima koji ih se i dalje sećaju. Ovo što se danas dešava to je jedna praznina, neka vrsta duševnog GMO, glumatanje i foliranje svega i svačega.
Ljosa u Beogradu, 21. jun, nedelja
Pre dvadeset godina sam upoznao Maria Vargas Ljosu. Tada sam radio u “Politici” i bio veoma angažovan u Medija centru Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Na čelu Medija centra bio je Hari Štajner koji bio pun mladalačkog poleta i oduševljenja, mada u ozbiljnim godinama. Medija centar je tada bio smešten u Knez Mihajlovu i bio je utočište mnogih ugroženih redakcija i novinara
Ljosa je stigao u Beograd 7. juna, a desetog je objavljen moj intervju sa njima. Cela kombinacija sa Ljosom bila je moja ideja. Medija centar je, naime, bio izdavač knjige Marka Tompsona “Proizvodnja rata”, o ulozi medija u ratnim zbivanjima na prostoru Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Knjiga je originalno objavljena u izdanju Article 19 (Forging the War) koji je pomogao i naše izdanje. Kao deo pomoći bilo je predviđeno da izaberemo jednog poznatog pisca koji je bio na listi Article 19 da učestvuje u promociji knjige u tadašnjoj Jugoslaviji. Dobili smo spisak pisaca koji su bili na “raspolaganju”. Neko je pomenuo Gintera Grasa koji je, međutim, bio zauzet, a ja sam brže-bolje nominovao Maria Vargas Ljosu. Neki od kolega nisu znali ko je to ali ja sam se toliko vatreno zalagao za njega da su odmah prihvatili.
Tako je autor “Razgovora u katedrali”, “Grad i psi”, i: “Tetka Hulije i piskarala”, moje veoma omiljene knjige, došao u Beograd. Osmog juna održana je promocija u foajeu bioskopa Kulturnog centra. Bilo je to jedino mesto gde smo mogli da organizujemo ovaj događaj. (Bilo je to 1995!) Ništa Dom omladine, ništa Kolarac… U foajeu je bio kafić koji je držao Branko Gligorić, smenjeni direktor Doma omladine. (U Domu omladine smo radili mnoge dobre i uzbudljive stvari upravo zahvaljujući prostoru koji smo dobili dok je Branko bio na čelu ove kuće: sastanci Beogradskog kruga, izložba Novinari u mračnim vremenima, prva kancelarija Medija centra…) Sećam se kako je bila neizmerna gužva, kako su ljudi sedeli na stepenicama, kako se upijala svak reč, kako je vazduh bio težak od tolikog broja ljudi. Ljosa je govorio o tome kako ni pisci, ni novinari, nisu sveznalice, kako i oni mogu da greše, ali ne i da zatvore oči pred tiranijom i cenzurom, bedom i nejednakošću.
Bilo je to mesec dana pre pada Srebrenice.
U međuvremenu je Mario Vargas Ljosa napisao gomilu sjajnih knjiga, dobio Nobelovu nagradu, postao mega junak. Čak ni neuspela politička avantura, kada je bio predsednički kandidat u svome Peruu, nije okrnjila njegovu harizmu. Njegovo prijateljstvo, u koje je uključena i tuča (zbog žene) sa Gabrielom Markesom, deo je književne mitologije. Danas je u “Politici” izašao intervju sa njim. Intervju je dobar, napravila ga je Nada Valčić Lazović, novinarka sa RTS-a. Jedino što je intervju prilično neprofesionalno skraćen. Završava se pitanjem koje bi zahtevalo mnogo šire objašnjenje. Bolje bi bilo da su skratili lid a ne sam intervju. Uostalom, intervju je mogao da krene na parnoj strani i da pređe na neparnu. Na parnoj strani je objavljeno nekoliko “sporovoznih” ne tako važnih tekstova. Kultura je, uostalom, iza sporta gde je glavna tema trijumf “orlića” u fudbalu.
Pre dvadeset godina Milošević je bio na vrhuncu moći. Mir nije imao alternativu baš kao i Milošević. Približavao se vrhunac: Srebrenica, Oluja, Dejton.. a sa kulturom je bilo lepo. Moje vreme u “Politici” polako je isticalo.
Sećam se kako se Ljosa veoma obradovao kad sam u intervjuu pomenuo njegovu priču “Moj sin Etiopljanin” koja je te godine bila objavljena u “Književnim novinama”. Reč je o potpuno autobiografskoj priči o odnosu sa sinom koji je iznenada postao rastafarijanac. (Sin je kasnije prevazišao ovu fazu razvoja, završio studije u Londonu, i dok smo razgovarali bio je zaposlen u Komesarijatu za izbeglice u Sarajevu.) Odveli smo Ljosu i društvo koje je bilo sa njim, Marka Tompsona i ljude iz Article 19, na večeru u restoran “Reka” u Zemunu. Mislim da je “Reka” bila sveže otvorena. Vodile su je dve sestre koje su bile oduševljene kada sam rekao da želimo da dovedemo Ljosu. Imao sam utisak da svi znaju za njega i da ceo normalni Beograd uživa u tome što je sa nama.
Sa Ljosom sam prethodno bio sa Predragom Palavestrom, tadašnjim predsednikom Srpskog PEN centra, inače starim kućnim prijateljom. Pričalo se o svemu slobodno i spontano. Bili smo veoma svesni gde živimo, ali ne i razmera novih katatrofa koje su nam se primicale. Nadali smo se skorim promenama. Ljosa je razumeo šizofrenije u kojoj smo živeli stalno pokušavajući da zaštitimo vrednosti kojima smo pripadali, kao i naše najbliže, a da istovremeno i opstanemo. To često nije bilo ni jednostavno, ni lako. Sreli smo se posle nekoliko godina na Frankfurtskom sajmu knjiga. Ljosa je neposredan i srdačan čovek. Sa njim je uvek veoma prijatno. On poseduje prirodnu vrstu radoznalosti za događaje i ljude, ume da razlikuje autentično od nameštenog. Voli da govori, ali ume i da sluša. Danas to sve više postaje retkost.
Koliko se toga promenilo za poslednjih dvadeset godina? Mnogo i malo. Danas je Mario Vargas Ljosa samo pisac, samo nobelovac, a susreti sa njim, kao i intervju, deo kulturnog i medijskog miljea. Nema zabranjenih teme. Nema političkog učitavanja. Srebrenica je sada tema jer se desila. Ali o Srebrenici kultura ćuti. Još dvadeset dana pred dvadesetu godišnjicu!
Posle podne smo bili za Ružom na zemunskom keju. Fotografisao sam parking rugobu kod Kapetanije koju su imenovali “Trg pesnika Raše Livade”. Prilično strašno. Koliko je prošlo godina kada sam sedeo u “Veneciji” sa Rašom? On je pokušavao da se izmakne i skloni kolikogod je to bilo moguće. Naravno, nije moguće. I sada su radikali, ili ko već, smislili da parking imenuju za trg sa njegovim imenom.
Ta travestija od imena, prostora i sećanja – sve zajedno: parkirani automobili, montažni WC, izmešani mirisi roštilja, naparfimisanih bidermajera, kanalizacije, izduvnih gasova, Dunava koji danas izgleda neverovatno čisto i lepo, Mario Vargas Ljosa u Beogradu, pogromaški komentat Ljilje Smailović, sve je to zajedno jedna potresna i šizofrena slika, čini mi se strašnija od one od pre dvadeset godina.
Tada smo umeli da se radujemo Mariu Vargas Ljosi kao znaku da nas ne mogu izolovati i otuđiti od sveta. A i bili smo dvadeset godina mlađi. Danas vidimo da se svemu može rugati. Više ništa nije važno. I može se tako beskrajno mrzeti i negirati sve što je drukčije.
Vraćanje na položaj, 20. jun, subota
Poslednjiih godina često razmišljam o tome kako bi bilo lepo obići gradove i mesta u kojima sam nekada živeo, ili samo navraćao. Kako bi bilo divno pisati putopise kao sećanja. Vraćati se i upoređivati. Bilo bi u tome lepote i uživanja, ali bi svakako bilo i razočarenja i tuge. Vreme čini svoje ne samo nama i stvarima nego i načinu života. Suočavanje sa prolaznošću ne predstavlja tačku posle koje vam sve postaje lakše i jednostavnije. Kad bi se tako lako mirili sa onim što je neumitno ne znam šta bismo uopšte osećali. Možda to vera na neki način rešava, na primer budizam, gde je ova stvarnost samo privid. Privid, pa šta? Da li su osećanja vezana za privid manje intenzivna? Privid privida?
Bio sam u Splitu uz pomoć Binga, u svojoj staroj ulici – Petra Hektorovića, iznad Firula, pronašao mesto gde je bila kuća u kojoj smo živeli, ali sada je umesto nje jedna veoma moderna zgrada, mislim trospratna. Preko puta više ne postoji ledina na čijem je kraju, prema ulici koja se sada zove Jureta Kaštelana, bio šumarak sa pet-šest čempresa u čijoj smo se hladovini odmarali posle fudbala. Dve kuće sam prepoznao. One su one iste. Sve ostalo je prilično drukčije. Poslednji put sam bio u Splitu pre tuce godina. Bio sam bukvalno zarobljen u nekom hotelu na obali, na mestu koje sam prepoznao kao Trstenik iz svoga detnjstva. Konferencija je trajala dva dana i sve vreme smo bili pod budnom paskom obezbeđenja. Veče pred povratak išunjao sam se i krenuo po mrklom mraku. Nisam imao nikakvu mapu, niti sam ikoga usput pitao za pravac. Posle pola sata čudnog tumaranja izbio sam na obalu kod Poška a onda skrenuo gore prema “mojoj” ulici. Tada sam ugledao šta je na mestu kuće u kojoj sam živeo, mislim tri ili četiri godine. Imao sam šest godina kada smo se dosleli. Škola nije bila blizu. Išlo se peške. Ne sećam se da me je neko vodio, verovatno smo išli u grupi.
Razmišljam o tome koliko smo mi, kao deca, bili samostalni i koliko su naši roditelji živeli mirno i sigurno. U ulici je svako svakog poznavao. Znalo se ko šta ume i ko šta zna. Ko lepo peva, crta, dobro pliva ili igra fudbal, ko ima dve leve noge, ko se lako rasplače, a ko ume da trpi, ko je maza, a ko namćor.
Ne sećam se da se neko od odraslih posvađao ili potukao. Bilo je to detinjstvo kao iz lepih dečijih knjiga. Bez patnje i bez smrti. Svet je bio mlad ali nekako odrastao. Mesec nije prolazio kroz mene. (Bio je neprekidno pun.) Sunce je zalazilo ne zato što je moralo već zato jer je postojao čvrst dogovor da svake noći možemo da gledamo u zvezde.
I naša su deca imala lepo detinjstvo. Mislim na Šumice, stan od 35 kvadrata, školu, njihovo društvo i zajedničko druženje, dvorište kod babe i dede… Kad sam se pre par meseci obreo u starom kraju i video prazno igralište – u vreme kad bi trebalo da sve vrvi od dece, na trenutak me je obuzeo osećaj strašnog gubitka. Ako niko ne bude opisao kako smo nekada živeli ceo naš prethodni život nestaće bez traga. Možda je više reč o sećanju kao kulturnoj a ne socijalnoj dimenziji.
Onda ugledam velikog pauka kako se namestio na kapiji. Kao da čeka na mene. Da ga uslikam i da nestane. Kao deca smo hvatali razne bube i stavljali ih u prazne kutije od šibica. Onda smo trgovali. Ponekad su neki uspevali da uhvate i male guštere. Toliko male da bi stali u kutije šibica. Ne sećam se da je iko ubijao bube i guštere. Ne sećam se da je neko gađao kamenom pse ili mačke. Govorim, naravno, o detinjstvu.
Posle su svi počeli međusobno da se ubijaju. Ne znam da li su to oduvek nosili u sebi ili je ovaj gen preko noći razvijen. Ponekad pomislim da se društvene i političke mutacije odvijaju užasno brzo. U svakom slučaju u okviru jedne generacije. Ta mutacija se vrlo brzo pretvori u pravu epidemiju. Čini mi se da se danas i deca od tri, četiri godine uče da gaze mrave. Iz čistog zadovoljstva.
Pauk se ugnezdio na sasvim neprimerenom mestu. Čeka da ga neko ukloni. Pokušavam da ga premestim, ali on se stalno vraća na svoj položaj.
Tako je, kako je. Svako se vraća na svoj položaj.
Bilo bi stvarno lepo pisati putopise sećanja. Ukoliko to ikoga još zanima. Mada, to se svakako ne radi zbog drugih.
Kičma je stub zdravlja, 17. jun, sreda
Poslednjih dvadesetak godina kičma se sve češće pominje. Ili je neko ima, ili nema. Oni koji imaju kičmu u principu su najebali. Ne samo da se kičma krivi, sleže, okoštava, jednom rečju ponaša se kao posebni entitet, nego i izaziva velike međuljudske, društveno-političke nesporazume. Kad se kaže da Srbija neće klečati ni pred kim podrazumeva se da to ne ide bez kičme. Kako bi gmizavci, puževi i insekti mogli da kleče? Ni onaj u gipsanom koritu ne može da kleči. Mada, mnogo tvrde da je stvar u glavi a ne u telu, tako da se poza klečanja prvo odradi u glavi, a posle se telo lako prlagodi. O savitiljivosti kičme, kao i o odvikavanju od duvana, pisalo se mnogo. Pisci su posebno osetljivi na kičmu i duvan. Ideja da se zbog osećanja krivice krivi ili suši kičma deo su porodične mitologije. (Nekada su se dečaci plašili da će zbog masturbacije početi da im se suši kičma.) Kafka, međutim, koliko mi je poznato, nigde ne pominje kičmu i uspravno držanje kao izvor problema. On se žali na srce, glavu i pluća. Tim redom.
Živimo, međutim, u vremenu razbijanja svih tabua i mitova. Kičma je postala sama sebi cilj. Prosto mogu da zamislim kako zdrava i uspravna kičma vodi sopstveni života oslobođena svih stega glave i abdomena, da ne pominjem udove i reproduktivne organe. Toliko smo se naslušali govora o našim precima koji se nisu saginjali ni pred kim, osim onih pet vekova pod Turcima, da nije nikakvo čudo što je mitologija kičme dobila svoje tumače u obliku modernih kiropraktičara.
Znači problem je u “atlasu”. Mesecima susrećem plakate koji se lepe na banderama, žardinjerama, kantama za smeće. Nikako da ih skroz pročitam. Samo: “Kićma je stub zdravlja”! A lako bi mogla da bude i stub srama, jer zbog nje sve počinje. I sve se završava. Opasna rabota. Sudbina, u stvari. Tako se rodiš: sa iskrivljenim, pogrešno nasađenim, prvim pršljeno, koji se zove upravo onako kako treba, mitološki: “atlas”. Postoji, znači, mogućnost da se on ispravi i da ti sve krene kako treba. Ne samo da će sve da proradi nego ćeš se i uspraviti. Malo li je? Sama intervencija prava stinica: neki kažu dvadeset, a drugi dvadeset i šest hiljada dinara.
To da se svih problema možemo rešiti jednostavnim pokretom, izgovaranjem tajne molitve, ispijanjem čaja ili zahvaljujući susretu sa nekim čudesnim mudracom, to je nešto što isplivava na sve strane. San o čudu je i sam čudo. Može da osokoli i usmeri samo na jednu stvar. Sve ostalo nestaje sa vidika. Ako je i za dva dana, dobro je.
Dan je siv, malo svežiji od prethodnih. Ulice smrde na kanalizaciju.
Javio mi se preko Dnevnika jedan čitalac kojega zanima istorija anarhističkog pokreta sedamdesetih godina prošlog veka u Beogradu. Pišem Zoranu Minderoviću u Ameriku, a on mi odgovara istog trena ono što sam delimično i sam znao. U to su vreme ideje trockizma bile mnogo prisutnije od anarhizma. Naravno, sve je to bilo krajnje platonski, mada je zbog toga Pavluško Imširović zaglavio u zatvor, zajedno sa izmišljenom “trockističkom grupom”. Osuđen je na sedam godina. Uopšte nije bilo slatko i lepo. Setio sam se, međutim, izvesnog Italijana Maria koji se sedamdesete ispostavio na Filozofskom fakultetu kao predstavnik maoista. Pokušao je nešto da organizuje na tu temu, ali sumnjam da je ikoga “navatao”. Naše levičarenje nije imalo nikave veze sa bilokakvom dogmatikom i ispiranjem mozgova. Uživali smo u Vinaveru, Caci u metrou, Monti Pajtonu, Borhesu… kakve je to uopšte moglo da ima veze sa proleterskom revolucijom i kratkom istorijom SKPB-a? Prvi zvanični anarhista postao je osamdesetih Laslo Sekelj, autor knjige “O anarhizmu”, jer je nekako bilo uobičajeno da ako neko piše o nekom pokretu da je i sam njegov predstavnik. Ja sam bio urednik te knjige u IIC-u i uvek smo se smejali ideji da neko proglasi Lasla za anarhistu. Laslo je jednom, na večeri kod Dudiške, gde se uvek divno jelo, ogulio gornji, zapečeni sloj prebranca. Kad je video koliko sam zaprepašćen hladnokrvno je odgovorio: “ja to mnogo volim”! Uvek sam mislio da bi anarhisti po svojoj prirodi morali biti istinski altruisti.
Ali možda ja previše idealizujem stvari. Možda individualizam ište sebičnost. Ko će ga znati.
Ljudske sudbine i dodatne veštine, 13. jun, subota
Ove nedelje je umrla komšinica koju smo pre deset dana zatekli obeznanjenu na stepenicama. Odnekud se ispostavio sin sa kojim nije bila u najboljim odnosima. On živi negde napolju. Godinama, Niko ne zna čime se bavi. Stan je zapečaćen. Sin će ga naslediti i verovatno vrlo brzo prodati. Moći će jedno vreme lagodno da živi. Možda će za majku pričati da je bila luda i da joj nije bilo spasa. Ko zna. Nije ni važno šta će ko da priča. Ona se naživela. Punih sedamdeset i pet godina!
Dok se stan ne proda po njemu će carevati prašina i pauci. Isključiće struju, baš kao što su uradili dok je N. bila u bolnici a sin nešto muljao po Beogradu. Sahrana će biti u ponedeljak.
U jednom periodu života, pre više od deset godina, N. je u stanu držala dva lepa psića, dva špica koji kao da su izašli iz “Dame s psetancetom”. Onda je jednog dana dobila nervni slom pa su je odveli u bolnicu. Komšinica, koja je tada bila živa, tačno preko puta nje, hvalila se da ima ključ od njenog stana i da sve kontroliše, pustila je pse u hodnik. Doneli smo im vodu i hranu. Psi, međutim, nisu bili navikli da obavljaju nuždu napolju. Nije bilo načina da ih naučimo. Posle par dana našao sam vezu sa psećim azilom pod Avalom. Marija, naša prijateljica, stara životinjska dobrotvorka, pomogla mi je da ta dva mala uplašena stvorenja smirimo, uvijemo u ćebiće i taksijem prebacimo u azil. Jedan špic je ubrzo uginuo od stresa, ali je drugi bio srećno udomljen. Kada se posle više meseci N. vratila iz bolnice ni jednom rečju nije pomenula ljubimce. A nismo ni mi. Sad kad je umrla sve ovo mi prolazi kroz glavu kao tužna i tragična povest koja nas je samo malo okrznula, ali ipak dovoljno da se svega ovoga sećamo za ceo život. Neke ljude pamtimo po tragediji, a neke po zlobi i sebičnosti. Srećom ima i onih koji nam ispune dušu radošću.
Pisao mi je Aca, “moj” sociolog iz Londona. Počeo je da prevodi tekst od 250 reči za jednu naučnu konferenciju na kojoj smo se, kao, odlučili da pošaljemo rad. U ponedeljak je rok da se predlog rada pošalje. Uz njega bi trebalo da se uplati i kotizacija od 25 eura. To bih morao da pozajmim. Prilično strašno. A onda mi kroz glavu prođe: a zašto se toliko naprežemo da bismo napravili nešto sitno kad možemo da napravimo knjigu. Tema je toliko velika i bogata da zaslužuje veću pažnju i prostor.
Odmah sam mu to predložio. A Aca odgovorio da je konferencija mesto gde možemo da predstavimo ideju koja će se posle pretvoriti u nešto veće.
Da ne okolišam: reč je o tome da pišemo o veštini prepričavanja filmova koja je bila veoma razvijena i popularna pre četrdesete, pedeset godina. Iz ovoga su se razvili razni oblici društvenosti i druženja. Prvo film, a pose i muzika, bili su zajednička mesta na kojima su se putevi ne samo ukrštali nego su se i formirale cele generacije. A da uz pomoć pantomime bude objašnjen svaki film, uključujući i “Moderato kantabile”, to je svakako bio spoj filma i muzike.
Naša ljubav prema Trifou, Godaru, Bunjuelu, to je bila neka vrsta tajnog znaka sa kojim se lakše od masonskog pozdrava moglo komunicirati sa celim svetom.
Danas, kad sam odvezao unuke i njihovo društvo kod prijatelja u Pančevo, u povratku sam svratio do zida na kojem je napisan grafit koji kao da je izašao iz Acine i moje prese. Dorćol, kod osnovne škole Stari Grad. Grafit je mnogo mlađi od pola veka. On budu nadu da neka tajna znanja, i veze, nisu izgubljene. U opštem pomoru to je svetlo na kraju dana.
Baš kao i novi način digitalnog prepričavanja. Koliko smo samo uživali u filmu “Do poslednjeg daha”! Vratimo se, korak po korak. Ko zna šta još možemo da otkrijemo.
Lipanj, mesec kad cvetaju sećanja, 10. jun, sreda
Malo sam se lecnuo kako sam ove godine potpuno izgubio predstavu o vremenu. Lipe su procvetale, mirišu intenzivno. Pokrenuo se i onaj škripavi kamion-cisterna kojim se poliva Bulevar od Batitove prema Đermu. Vrelo je.
Dobio sam mail od Olujića koji me je podsetio na mesec u kojem se nalazimo.
Oluja piše:
Prijatelji/ce i drugari/ce!
Za naš Mali praznik, 2/3. jun, mali poklon.
Uživajte bar onoliko koliko sam ja uživao dok sam smetao drugari(ca)ma u postavljanju sajta!
https://praxis.memoryoftheworld.org/#librarian=Rudi+Petrovi%C4%87
Pozdrav svima!
Oluja
Evo Praxisa u pamćenju sveta! Sve deluje krajnje udaljeno mada tako lako iskaču uspomene na te godine.
Kako sve ovo danas čudno izgleda. Znam autore, znam tekstove, knjige, znam ideje, a opet, kao da ih prvi put vidim. Na Koričuli, u vreme procvata Korčulanske škole, nisam bio. Bio sam godinu dana mlađi, sa školom. To je, možda, bilo odlučujuće u pogledu moga životnog opredeljenja. Umesto da se “bacim” na filozofiju utopio sam se u književnosti, odnosno u novinarstvo. Odnos između književnosti i filozofije bio je u to vreme prilično zategnut. Većina filozofa je smatralo da se uz pomoć Tomasa Mana, evenutalno Žida i Sartra, može uspostaviti mostobran. (Za Džojsa i Kafku mnogi su smatrali da oličavaju otuđeni koncept života. Orvel je za neke mlađe filozofe bio izmišljotina.) Ja sam se, međutim, opijao američkom i ruskom književnošću – Selindžerom, Keruakom, Bulgakovim i Harmsom. Pokušao sam da prepevam neke pesme Edgara Alana Poa. Gavran me je, za osvetu, presreo jedne noći i strašno iskljucao. Odustao sam. Rekoh sebi: najebao sam, niti ću postati filozof, niti pisac. U međuvremenu, mislio sam da će se pokazati da je Trocki bio u pravu: desiće se svetska revolucija koja će se pretvoriti u permanentnu. To će značiti: akcija, bedna klopa i mnogo seksa. (Može i obrnutim redom.)
Nisam mogao da podnesem brzo lokanje. Postalo bi mi muka pa bih brzo prestao. Kolege su mislile de je to stav, da se pravim važan. Tako sam počeo da otkrivam kako je suština teorije otuđenja u nesposobnosti da deliš akciju i osećanje mere sa drugima. Nisam uspeo da doživim katarzu u kolektivnom pijančevanju. Mnogo godina kasnije otkrio sam taj princip kao deo profesije, u redakciji, gde se pilo udarnički, a hladnokrvno.
Ovi likovi koji se pojavljuju kao deo zajedničke slike Korčulanske škole: Markuze, From, Bloh, Horkhajmer, Adorno… Zorge…? Ma ne, Zorge se nije pojavio na Korčuli. Baš kao ni Valter Benjamin. Oni su bili sprečeni. To da se cela Frankfursta škola preseli na jedno divno mediteransko ostrvo, to je bila sjajna ideja. Ne znam kome je to prvom palo ma pamet: vlasti ili profesori.
Bilo je to vreme kada nikome nije padalo na pamet da li je znanje roba ili ne.
A propo Zorgea, on se stvarno nije pojavio, mada je moguće bio u nekoj drugoj inkarnaciji. Malo ljudi zna za njegovu povezanost sa Frankfurstkom školom. To je prethodilo njegovoj novinarskoj karijeri koja je bila maska za sasvim drugi posao. Pre mnogo godina čitao sam knjigu “Bogovi su pali na zemlju”, uzbudljivu priču o životu u vreme Staljina i posle njegove smrti, od Aione Kuusinen. Aiona je provela šesnaest godina u Gulagu, od 1939. do 1955. Njen muž je bio šef Kominterne i istaknuti Staljinov saradnik. Uštva od čoveka. Kad mu je NKVD uhapsila sina pitao ga je Staljin: šta je u pitanju, a on ispravno odgovorio da služba mora da radi svoj posao. Sudbina Aione Kuusinen posebno je zanimljiva zbog njenih sećanja na špijunski posao koji je obavljala za veliki Sovjetski Savez. U Americi je uspela da nagovori jedan broj finskih useljenika da sve prodaju pa da se presele u SSSR gde će dobiti besplatno zemlju i sve što uz to ide. Nesretnici su dovezli traktore i mehanizaciju u Rusiju da bi im sve bilo odmah oduzeto a oni oterani ili u logore ili pretvoreni u sluge po kolhozima. Onda je, kao švedska baronica, putovala brodom u Šangaj, pa u Japan. Svuda je, očigledno, plela špijunsku mrežu. U Tokuju se jedno veče sastala sa Rihardom Zorgeom. Sastanak je uprilične u čuvenom hotelu Imperijal koji je projektovao Frenk Lojd Rajt. Aiona je opisala njihov susret kao sastanak dva iskusna obaveštajca koji su sve vreme igrali svoju igru. (Bilo je u tome i nekog zavođenja.) U jednom trenutku Zorge joj je rekao otprilike: Vi mislite da ste veoma pametni, ali ja sam pametniji od vas. Ovakva izjava deluje prilično sumanuto. Kad su je po povratku u Rusiju uhapsili setila se ovoga kao neke vrste tajnog upozorenja. Ona je ipak preživela dok su Zorgea ubili Japanci 7. novembra 1944. Zorge je, međutim, uspeo da ubedi Staljina da Japanci neće napasti Sovjetski Savez što je, po mnogima, presudno uticalo na ishod rata.
Ne znam koliko ljudi zna da je Staljin volio, tokom dugačkih sastanaka Komiteta, da “črčka” karikature svojih političkih protivnika. Uz karikaturu obično je išao i odgovarajući komentar. Da ne znamo kako su završili protivnici možda bisimo se i smejali.
Setio sam se Zorgea nekako istovremeno kad i Rona, postidiplomca, Amerikanca, koji je često svraćao kod Minedrovića na Studentski trg. Bio je visok, crnomanjast, imao nekakve brkova, mislim da je bio ekonomista. Mi smo mu se često obraćali sa: Ćao Cijaš, a on bi, dubokim glasom, sa engleskim naglaskom, uvređeno odgovarao: “Nisam Cijaš”. To je postala neka vrsta društvenog rituala u kojem mislim da Ron baš nije uživao. Tih godina sam slučajno upoznao i jednog ruskog novinara, dopisnika ruskih Novosti, koji je prema svim kasnijim informacijama bio ozbiljan ruski obaveštajac. Zbog njega sam dobio poziv da posetim Knezna Miloše 99a gde sam morao da napišem izjavu o tom susretu. Ne verujem da je DB zanimao taj susret već su ga iskoristili kako bi me malo zaplašili i eventualno ponudili neku saradnju. Na sreću, više mi se nisu obraćali. Valjda su ocenili da nema šanse da dođem do neke korisne informacije.
Sve ovo pišem u čudno vreme kada se čini da će hladni rat i odvratne podele da se obnove. U ono, tzv. “jednoumno” vreme bilo je mnogo više distance i zezanja na račun službi i zavera nego što je to danas slučaj. To je jednostavno tako sviđalo se to nekome ili ne. I to nema nikakve veze sa nostalgijom.
