Ljudske sudbine i dodatne veštine, 13. jun, subota
Ove nedelje je umrla komšinica koju smo pre deset dana zatekli obeznanjenu na stepenicama. Odnekud se ispostavio sin sa kojim nije bila u najboljim odnosima. On živi negde napolju. Godinama, Niko ne zna čime se bavi. Stan je zapečaćen. Sin će ga naslediti i verovatno vrlo brzo prodati. Moći će jedno vreme lagodno da živi. Možda će za majku pričati da je bila luda i da joj nije bilo spasa. Ko zna. Nije ni važno šta će ko da priča. Ona se naživela. Punih sedamdeset i pet godina!
Dok se stan ne proda po njemu će carevati prašina i pauci. Isključiće struju, baš kao što su uradili dok je N. bila u bolnici a sin nešto muljao po Beogradu. Sahrana će biti u ponedeljak.
U jednom periodu života, pre više od deset godina, N. je u stanu držala dva lepa psića, dva špica koji kao da su izašli iz “Dame s psetancetom”. Onda je jednog dana dobila nervni slom pa su je odveli u bolnicu. Komšinica, koja je tada bila živa, tačno preko puta nje, hvalila se da ima ključ od njenog stana i da sve kontroliše, pustila je pse u hodnik. Doneli smo im vodu i hranu. Psi, međutim, nisu bili navikli da obavljaju nuždu napolju. Nije bilo načina da ih naučimo. Posle par dana našao sam vezu sa psećim azilom pod Avalom. Marija, naša prijateljica, stara životinjska dobrotvorka, pomogla mi je da ta dva mala uplašena stvorenja smirimo, uvijemo u ćebiće i taksijem prebacimo u azil. Jedan špic je ubrzo uginuo od stresa, ali je drugi bio srećno udomljen. Kada se posle više meseci N. vratila iz bolnice ni jednom rečju nije pomenula ljubimce. A nismo ni mi. Sad kad je umrla sve ovo mi prolazi kroz glavu kao tužna i tragična povest koja nas je samo malo okrznula, ali ipak dovoljno da se svega ovoga sećamo za ceo život. Neke ljude pamtimo po tragediji, a neke po zlobi i sebičnosti. Srećom ima i onih koji nam ispune dušu radošću.
Pisao mi je Aca, “moj” sociolog iz Londona. Počeo je da prevodi tekst od 250 reči za jednu naučnu konferenciju na kojoj smo se, kao, odlučili da pošaljemo rad. U ponedeljak je rok da se predlog rada pošalje. Uz njega bi trebalo da se uplati i kotizacija od 25 eura. To bih morao da pozajmim. Prilično strašno. A onda mi kroz glavu prođe: a zašto se toliko naprežemo da bismo napravili nešto sitno kad možemo da napravimo knjigu. Tema je toliko velika i bogata da zaslužuje veću pažnju i prostor.
Odmah sam mu to predložio. A Aca odgovorio da je konferencija mesto gde možemo da predstavimo ideju koja će se posle pretvoriti u nešto veće.
Da ne okolišam: reč je o tome da pišemo o veštini prepričavanja filmova koja je bila veoma razvijena i popularna pre četrdesete, pedeset godina. Iz ovoga su se razvili razni oblici društvenosti i druženja. Prvo film, a pose i muzika, bili su zajednička mesta na kojima su se putevi ne samo ukrštali nego su se i formirale cele generacije. A da uz pomoć pantomime bude objašnjen svaki film, uključujući i “Moderato kantabile”, to je svakako bio spoj filma i muzike.
Naša ljubav prema Trifou, Godaru, Bunjuelu, to je bila neka vrsta tajnog znaka sa kojim se lakše od masonskog pozdrava moglo komunicirati sa celim svetom.
Danas, kad sam odvezao unuke i njihovo društvo kod prijatelja u Pančevo, u povratku sam svratio do zida na kojem je napisan grafit koji kao da je izašao iz Acine i moje prese. Dorćol, kod osnovne škole Stari Grad. Grafit je mnogo mlađi od pola veka. On budu nadu da neka tajna znanja, i veze, nisu izgubljene. U opštem pomoru to je svetlo na kraju dana.
Baš kao i novi način digitalnog prepričavanja. Koliko smo samo uživali u filmu “Do poslednjeg daha”! Vratimo se, korak po korak. Ko zna šta još možemo da otkrijemo.