Usamljeno volujsko srce, 25. jun, petak

 

“Svako sećanje je sadašnjost.”
Novalis

 

 

Volujsko srce! Ponovo se vraća. Bilo je godina kada je ovaj paradajz bio skoro zaboravljen na beogradskim pijacama. Neke se stvari vraćaju, ali neke su definitivno nestale. Na primer: one tamno zelene lubenice. Ili grašak šećerac koji se sprema sa sve mahunom. Nema ni divljih kupina već samo onih plantažnih – krupni, slatkih i bezukusnih.

 

Ko još pravi slatko od oraha? Da li se ono kuva u sedam ili devet voda? A slatko od belih trešanja? Slatko od šljiva sa orasima? Slatko od šumskih jagoda, dunja, lubenice? Koliko još poslastičarnica u Beogradu pravi kitnjikez? A ćeten alvu? Šta je sa vasinom tortom? Šnenokle su uskrsle na nekoliko fensi mesta. Đuka mi merači “Slatinac” kod Trošarine jer se tamo sprema sve ono što se nigde više ne kuva. Reč je, pre svega, o specijalitetima od iznutrice. Pre dve, tri godine naleteo sam na Zelenom vencu na sveže bamije. Za svako od ovih izgubljenih sastojaka postoji sijaset recepata u starom Patinom kuvaru. Ljudi masovno komentarišu i pišu šta su gde jeli, ređe sami spremili. Kao da nešto niste ni probali, ni jeli, ako to ne podelite sa drugima na Fejsbuku. Diktatura potreba se pretvorila u diktaturu pokazivanja.
Uz ovo idu i mistifikacije o štetnosti ili lekovitosti raznih jela i dijeta. Puter je najzad rehabilitovan. Ni svinjska mast nije toliko pogubna koliko se pripovedalo. Istovremeno, teške bolesti se leče gladovanjem ili kanabisovim uljem. Pošto je zabranjeno reklamiranje lekova masovno se reklamiraju vitaminiti, minerali, čajevi i purpurne ploče. Sunce je štetno mada delotvnorno, dok Mesec selektivno izaziva koprivnjaču na mozgu i lučenje efedrina. Mesečeva aura se skuplja u teglama obloženim litijumom koje se slažu ispod kreveta.
Naš komšija koji je obuzet strahom od GMO proizvoda pre neki dan je svečano izjavio da više ne jede meso. On jedva da ima za hleb i mleko, ponekad svrati kod nas na ručak ili sendvič, kad pije kafu izađe na na terasu gde puši duvan koji zavija u rizle. Mašta o svetu u kojem neće biti novca. – U međuvremenu bi morao i nešto da radiš, kažem mu, misleći na njegov slikarski talenat i veštine kojima vlada. On se slaže, ali bi prvo da protera GMO, da uvede opšti mir i razumevanja, i naravno, ukine banke i pare.
Sve je već izmišljeno: automobil na komprimovani vazduh, grejanje na sunce i vetar, prirodno semenje koje će iskoreniti glad, drevni, jednostavni i jeftini lekovi koji će iskoreniti najteže bolesti.
Dok jede sendvič sa volujskim srcem nepoverljivo pita: a da ovo nije neki GMO. Objasnim mu da je reč o staroj sorti. – Jeste, baš je ukusan, složi se on. Ne znam da li da mu kažem nešto o najjeftinijem hlebu koji kupuje da mi deluje krajnje sumnjivo. Ne mogu mu pomoći oko priča koje upija preko raznih idiotskih sajtova.

 

Ostao sam kod kuće u očekivanju važnog telefonskog poziva. Prijatelj iz Singapura mi je poslao link sa njegove najnovije izložbe slika. Kakvo uživanje!

 

Kišno, vlažno, prohladno. Telefonski razgovor se nije desio.

 

Rasprave o Srebrenici i dalje traju. Naser Orić neće biti isporučen Srbiji. To je povod za nove kampanje i prokletstva. Da li bi suđenje Naseru Oriću u Beogradu pomoglo da se razumeju razmere zločina u Srebrenici? Čisto sumnjam. Mislim da bi svakako trebalo izvesti pred sud svakoga ko je bio umešan u neki zločin. Za tako nešto su potrebni dokazi. Neka se krivcima sudi i za ubistvo ili mučenje i samo jednog čoveka. Pa i Artuković je isporučen tadašnjoj Jugoslaviji, kao bolesni starac, na osnovu optužbe da je odgovoran za ubistvo nekoliko Jevreja u Sanskom mostu. Nije mu bilo suđeno za ubistvo desetina ili stotina hiljada ljudi u Jasenovcu. Takva suđenja su nešto što bi moralo da se odigra pre svega pred nacionalnim sudovima. Haški tribunal nije mogao da sudi svima. I on je, nema sumnje, bio podložan određenim političkim uticajima. Bez obzira na sve greške i zablude Tribunala, on je, prema mome osećanju realnosti i pravde, ispunio svoju svrhu.

 

U međuvremenu stiže vest o masakru turista na plaži u Tunisu. Svet je svakim danom sve luđi i smrtonosniji. Produžio se životni vek, a život sve jeftiniji. Ljudi beže iz svojih postojbina glavom bez obzira. Napuštaju najpre zemlje gde vrednost života ne postoji. Onda napuštaju zemlje u kojima nema nade. Margina između beznađa i ludila sve je manja. Živim na nekoj vrsti mostobrana preko kojeg će sve da protutnji. Legao sam pod krevet okružen teglama sa mesečinom. Pokušavam nešto da smislim.

 

Ne možemo ispraviti nepravde samo sećanjem. Sećanje je, međutim, itekako potrebno. Ono će ispuniti onaj prazan prostor između onoga što se stvarno dogodilo i onoga što je obelodanjeno kao sudska ili istorijska pravda. Toliko mnogo ljudi, i njhovih sudbina, ostaće bez prave pravde i duševnog mira. Nestaće zajedno sa onima koji ih se i dalje sećaju. Ovo što se danas dešava to je jedna praznina, neka vrsta duševnog GMO, glumatanje i foliranje svega i svačega.