Kičma je stub zdravlja, 17. jun, sreda

Poslednjih dvadesetak godina kičma se sve češće pominje. Ili je neko ima, ili nema. Oni koji imaju kičmu u principu su najebali. Ne samo da se kičma krivi, sleže, okoštava, jednom rečju ponaša se kao posebni entitet, nego i izaziva velike međuljudske, društveno-političke nesporazume. Kad se kaže da Srbija neće klečati ni pred kim podrazumeva se da to ne ide bez kičme. Kako bi gmizavci, puževi i insekti mogli da kleče? Ni onaj u gipsanom koritu ne može da kleči. Mada, mnogo tvrde da je stvar u glavi a ne u telu, tako da se poza klečanja prvo odradi u glavi, a posle se telo lako prlagodi. O savitiljivosti kičme, kao i o odvikavanju od duvana, pisalo se mnogo. Pisci su posebno osetljivi na kičmu i duvan. Ideja da se zbog osećanja krivice krivi ili suši kičma deo su porodične mitologije. (Nekada su se dečaci plašili da će zbog masturbacije početi da im se suši kičma.) Kafka, međutim, koliko mi je poznato, nigde ne pominje kičmu i uspravno držanje kao izvor problema. On se žali na srce, glavu i pluća. Tim redom.
Živimo, međutim, u vremenu razbijanja svih tabua i mitova. Kičma je postala sama sebi cilj. Prosto mogu da zamislim kako zdrava i uspravna kičma vodi sopstveni života oslobođena svih stega glave i abdomena, da ne pominjem udove i reproduktivne organe. Toliko smo se naslušali govora o našim precima koji se nisu saginjali ni pred kim, osim onih pet vekova pod Turcima, da nije nikakvo čudo što je mitologija kičme dobila svoje tumače u obliku modernih kiropraktičara.
Znači problem je u “atlasu”. Mesecima susrećem plakate koji se lepe na banderama, žardinjerama, kantama za smeće. Nikako da ih skroz pročitam. Samo: “Kićma je stub zdravlja”! A lako bi mogla da bude i stub srama, jer zbog nje sve počinje. I sve se završava. Opasna rabota. Sudbina, u stvari. Tako se rodiš: sa iskrivljenim, pogrešno nasađenim, prvim pršljeno, koji se zove upravo onako kako treba, mitološki: “atlas”. Postoji, znači, mogućnost da se on ispravi i da ti sve krene kako treba. Ne samo da će sve da proradi nego ćeš se i uspraviti. Malo li je? Sama intervencija prava stinica: neki kažu dvadeset, a drugi dvadeset i šest hiljada dinara.

 

 

To da se svih problema možemo rešiti jednostavnim pokretom, izgovaranjem tajne molitve, ispijanjem čaja ili zahvaljujući susretu sa nekim čudesnim mudracom, to je nešto što isplivava na sve strane. San o čudu je i sam čudo. Može da osokoli i usmeri samo na jednu stvar. Sve ostalo nestaje sa vidika. Ako je i za dva dana, dobro je.

 

Dan je siv, malo svežiji od prethodnih. Ulice smrde na kanalizaciju.

 

Javio mi se preko Dnevnika jedan čitalac kojega zanima istorija anarhističkog pokreta sedamdesetih godina prošlog veka u Beogradu. Pišem Zoranu Minderoviću u Ameriku, a on mi odgovara istog trena ono što sam delimično i sam znao. U to su vreme ideje trockizma bile mnogo prisutnije od anarhizma. Naravno, sve je to bilo krajnje platonski, mada je zbog toga Pavluško Imširović zaglavio u zatvor, zajedno sa izmišljenom “trockističkom grupom”. Osuđen je na sedam godina. Uopšte nije bilo slatko i lepo. Setio sam se, međutim, izvesnog Italijana Maria koji se sedamdesete ispostavio na Filozofskom fakultetu kao predstavnik maoista. Pokušao je nešto da organizuje na tu temu, ali sumnjam da je ikoga “navatao”. Naše levičarenje nije imalo nikave veze sa bilokakvom dogmatikom i ispiranjem mozgova. Uživali smo u Vinaveru, Caci u metrou, Monti Pajtonu, Borhesu… kakve je to uopšte moglo da ima veze sa proleterskom revolucijom i kratkom istorijom SKPB-a? Prvi zvanični anarhista postao je osamdesetih Laslo Sekelj, autor knjige “O anarhizmu”, jer je nekako bilo uobičajeno da ako neko piše o nekom pokretu da je i sam njegov predstavnik. Ja sam bio urednik te knjige u IIC-u i uvek smo se smejali ideji da neko proglasi Lasla za anarhistu. Laslo je jednom, na večeri kod Dudiške, gde se uvek divno jelo, ogulio gornji, zapečeni sloj prebranca. Kad je video koliko sam zaprepašćen hladnokrvno je odgovorio: “ja to mnogo volim”! Uvek sam mislio da bi anarhisti po svojoj prirodi morali biti istinski altruisti.
Ali možda ja previše idealizujem stvari. Možda individualizam ište sebičnost. Ko će ga znati.