Cirkus u našem gradu, 5. maj, utorak

Jeste, ja se često stidim onoga što vidim i čujem oko sebe. Ponekad i pocrvenim zbog toga. Onda me pitaju da li kontrolišem pritisak.
– O da, kontrolišem pritisak. Kad se setim.
I većinom je OK. U jutro popijem po jedan norvask i jedan leksilijum, onaj mali, od 3 miligrama, i to me drži do uveče, ukoliko se ne desi nešto nepredviđeno od čega me zaboli glava i uzdrma depresija. Onda popijem jedan do dva kafetina i leksilijum pride. Prestao sam da pijem aspirine, one male, za srce jer sam odjednom shvatio da stvaram naviku. Ne pušime već devet godina. Pušanje me više uopšte ne privlači. Ne mogu da se napijem jer čim popijem malo više nešto mi kvrcne u glavi i stomaku i prekida proces napijanja. Nemam iskustvo sa mamurlukom. Osim ako se pod mamurlukom ne podrazumeva svako buđenje posle teške i traumatične noći.
Mislim da sam se navukao na leksilijum.
Osećam sve veću odvratnost prema televiziji. Slično je i sa novinama. U stvari, veoma se obradujem kad naletim na dobar tekst, posebno intervju koji je pravljen ne samo po pravilima zanata i morala nego i instinkta da se otkrije i izvuče ono što neće samo od sebe da izađe iz sagovornika. Za osam godina koliko sam radio u dnevnim novinama, i još dva puta toliko pišući kao slobodnjak za druge novine i nedeljnike, samo sam jednom prilikom imao problema da razumem sagovornika. (Taj intervju zbog toga nikada nisam ni objavio.) Volim dobre televizijske serije. Nekada su to bili Sopranovi, koji su se u Srbiji prikazivali na Pinku, petkom ili subotom u neko nenormalno vreme, oko jedan sat posle ponoći, tako da su imali veoma slabu gledanost, a onda su se, pre šest, sedam godina pojavile fantastične, vrlo raznovrsne serije. Prvo su to mahom bile američke, a onda su došle i skandinavske. Ta skandinavska produkcija pravo je čudo. Mislim da se one nastavljaju na bestseler Stiga Lašona “Milenijum”. To da Skandinavci pišu krvave i strašne trilere, i prave isto takve serije, nije nešto što zamišljamo kao deo njihove kulture i mentaliteta. Zamišljanje nečije kulture i mentaliteta najčešće je puno grešaka i stereotipa. Kako tuđih tako i sopstvenih.
U kulturi se lako zaboravlja. Ko bi još povezao “Glad” Knuta Hamsuna sa Skandinavijom? Još su početkom prošlog veka narodi iz ovih severnih krajeva, zajedno sa Fincima, masovno emigrirali u Ameriku terani strašnim siromaštvom. Mi pamtimo samo Irce i Italijane. Knjige o gladi i siromaštvu predstavljaju svojevrsnu društvenu istoriju bogatih zemalja – od Skandinavije, preko Velike Britanije, pa do Amerike.
Jedna od čestih srpskih, patriotskih, poštapalica predstavlja ono da u Srbiji niko nikada nije umro od gladi. Naravno, to je besmisleno i netačno. Svuda je neko umro od gladi. Pogotovo u zemlji u kojoj na hiljade starih ljudi živi izolovano po zabitim i opustelim selima. Umire se, uostalom, i u gradu, po soliterima i blokovima, nečujno i neprimetno od gladi i usamljenosti. No, ako govorimo o strašnoj, masovnoj gladi u kojoj umiru hiljade, stotine hiljada, pa i milioni, onda je Srbija srećna zemlja. Pogotovo u poređenju sa Ukrajinom, Indijom, Etiopijom ili Kinom.
Ničija istorija, uostalom, nije ispunjena samo srećom i trijumfom. Šangri La postoji samo u našem zamišljanju koje je prepuno prosejavanja i birkanja. Niko nije imun na ovo.
Juče sam na ulici, u blizini Vuka, čuo muziku i glas sa razglasa koji poziva u cirkus “Medrano”. Glas je bio ženski, veoma je ličio na onaj na železničkoj stanici. Čuo sam da će biti dve predstave dnevno.

Odmah sam teleportovan u detinjstvo. U Donjem gradu, iza Zooliša, beše postavljena velika šatra, a oko nje kavezi sa slonovima, zebrama, žirafama… Bio je to neki italijanski cirkus koji je nosio žensko ime. Imao sam oko tranaest godina. Neko od mojih preduzimljivih, starijih drugara, uspeo je iz kaveza sa žirafama da izvuče nekoliko ogromnih grozdova banana. Banane su bile dugačke, pravilne, potpuno žute, bez jedne jedine tamne flekice. Nikada pre toga nisam video takve banane. Vraćali smo se Dušanovom kući, sa našim plenom koji smo međusobno razdelili. Jeli smo banane kako treba, od vrha pa prema sredini, sve do Rige od Fere. Posle toga smo jeli samo do pola, a ostatak, sa sve korom bacali na pločnik. A od Kapetan Mišine jeli smo samo vrh! Bile su to prave bahanalije. Srećom, prošle su godine dok nije postalo uobičajeno kupovati banane pa ova socijalno-hranljiva avantura nije ostavila posledice u obliku gađenja prema bananama. Svega ovoga se sećam kao neke vrste našeg Amarkorda. I to sećanje se tako jednostavno pretvori u Šangri La.
Cirkusi me, međutim, osim kad sam bio veoma mali, nikada nisu privlačili. Bilo mi je žao životinja, bilo mi je žao ljudi koji su radili u cirkusu, bilo mi je žao kepeca, tužno zbog klovnova kojima su svi smejali… Samo su mađioničari imali posebnu ulogu. Njima sam se divio. Vladali su veštinom koja nikoga nije mogla da povredi.
Danas sam dobio poruku od Ace iz Londona. Planiramo da zajedno napišemo nešto na temu istorije društvenosti. O tome zašto više nema nečega što je nekada, pre tridesetak i više godina, bilo veoma popularno. To je nesumnjivo odraz promena u našem svakodnevnom životu. Moja ideja da pišem o “arhiviranju” života sudara se sa cirkusom u kojem živimo. Premda se i cirkus možda može, ako ne arhivirati, a onda svakako raščlaniti. Ovde bi bile noge, tamo glava, desno muzika za igru, levo dugmeta i fotografije…
Jedna od tema u našem budućem radu jeste i enigma šta se desilo sa prepričavanjem filmova. Gde je to nestalo i zašto je to bilo tako popularno? Kinoteka bi morala da otvori posebno odeljenje gde bi se, zajedno sa kritikama, čuvali i snimci čuvenih prepričivača. Još uvek se veoma živo sećam svoga profesora fizike iz osnovne škole, zvao se Časlav, kako nam na obali Palića, negde oko deset sati uveče, prepričava film “Drakula”. Možda sam nekada i gledao taj film, ali se mnogo bolje sećam Časlavove priče.

Danas je ceo dan Prvi maj, 1. maj, petak

Knjiga Sirahova:
– Srce menja lik čovekov,
bilo na dobro bilo na zlo,
Vedro je lice znak vesela srca;
a mučan je posao smišljanja izreka. (13, 25-26)

Danas je Prvi maj. Oduvek sam osećao bliskost sa ovim praznikom. Ne toliko zbog Čikaga i proleterske solidarnosti koliko zbog osećanja da je i ljudski, i kalendarski, vreme da budemo dobri i solidarni, da se volimo i da uživamo u životu. Nikada nisam išao na provmajske uranke niti na radne akcije. Osećao sam izvesnu odbojnost prema ideološkim masovkama. Kao dete su me, za Prvi maj jednom vodili na “teferič”, gde se pekla jagnjetina što se meni nije baš previše dopalo. Moji roditelji uglavnom nisu bili privrženi takvoj vrsti svetkovina.
Kasnije je bilo dovoljno malo ćevapa i ohlađenog piva. Đuka mi je poslao fotografiju “gajbe u Beogradu na vodi” koja bi mogla lepo da ilustruje to uživanje u malim stvarima o kojima svi govore kao o nekakvom zenu.

Kako je sve počelo?
Tako što se nešto zaboravilo, što se nešto izgubilo? Ili zbog toga što nikada nije postojalo?
Sve manje imam vremena za stare porodične albume sa fotografijama. (A sve manje imam i albuma i fotografija. Moj brat, kod kojega su bili albumi, najzad mi ih je, pre godinu dana vratio. Kad sam video da u albumima nedostaje dve trećine fotografija, zapitah: a gde su ostale slike, a on mi mudro odgovori: to se i ja pitam.) Kad ih se jednog dana dokopam, maštam ja, hteo bih što više toga da otkrijem. Ko je bila ona osoba iza oca i majke? Ko se onako bogato smejao za dugačkim slavljeničkim stolom? Šta se slavilo? Dan republike, Prvi maj? Nema konfeta i muzike za igru, znači nije Nova godina.
Neki lik, ili okolina, izazivaju pravu lavinu pitanja. Onda mi naviru uspomene. Kako smo živeli? Lepo? Teško? Svesno? Nesvesno?
Sećam se, kao kroz maglu, imao sam manje od sedam godina, boravka u malom rudarskom gradiću u Istočnoj Srbiji. Bili smo u gostima kod tatinih i maminih prijatelja. On je bio rudarski inženjer, možda direktor rudnika. Ne sećam se da su imali dece. Noću sam, ispod jorgana, udarao kamenom o kamen i izmamljivao male munje. Kako je to bilo uzbudjujuće. I šta je bilo sa tim kamenovima? Da li sam ih poneo sa sobom? Gde su oni završili? Ovog časa sam se setio mesta gda sam se igrao sa kremenovima: Blagojev Kamen.
U našu kuću je dolazilo mnogo ljudi. Vladala je radosna atmosfera. Otac, makoliko o njemu pričali da je strog, nikada se nije previše uplitao u dečija posla. Mogli smo do mile volje da se igramo i da organizujemo svoj svet. Maštao sam o gradu bez roditelja mnogo godina pre nego što sam otkrio “Timpetil grad bez roditelja”. Nisam, međutim, mislio da bi to bila kazna, to da se odrasli sklone iz naših života. Polako sam učio koliko i deca, kao i odrasli, mogu da budu gruba i napravedna. Do svoje desete godine već sam prilično toga razumevao.

Moji unuci još nisu otkrili “Timpetil” premda sam siguran da bi dva starija voleli da budu što manje kontrolisani. Oni manji još uvek imaju potrebu za mazukanjem. Svi, bez obzira na uzrast, traže mamu kad prigusti.

No da se vratim Blagojevom Kamenu. Moguće je da je to bio neki Prvi maj. Ja nisam mogao da imam više od pet godina. Verovatno oko četiri. Moj brat je tada bio beba. Najverovatnije je to bila ona godina kada je otac službovao u Knjaževcu. Stanovali smo u vili iznad grada sa pogledom preko vinograda. Kremenje koje sam dobio u Blagoju Kamenu čuvao sam i vukao svuda sa sobom. Ali mi smo se mnogo selili, prateći očeve prekomande, pa su se oni negde izgubili. Koliko današnje dece zna šta je to kremen kamen i kako se njime prave iskre?

Danas je Prvi maj ali se radi “sve u šesnaest”. Ne rade samo državne ustanove i banke. Priča se o prvomajskim urancima, ali oprezno da te neko ne zaskoči zakrvavljenih očiju. Sve same žrtve komunizma koje su se odjednom probudile posle dvadesetogodišnjeg sna. Lično, nikada nisam bio ni na jednom uranku, nisam išao na radne akcije, niti su me ikada privlačile masovne ideološke egzaltacije. Antikomunizam je gori od komunizma, govorio je Adam Mihnjik koji je na svojoj koži veoma osetio komunističku torturu. No, isključivost i zaslepljenost najčešće su posledice karaktera i modnim trendovima, a mnogo manje zavise od aktuelne vlasti.
Fotografisao sam građevinske radove u blizini moje kuće.

Vidi se svašta. Sedimenti, odnosno otisci bivših kuća, kao i crkveni zvonik i krajičak crkvene kupole koje su zaklonili preduzimljivi preduzimači. Radi se, kopa, dolaze veliki kamioni koji odnose šut, tu je i saobraćajac sa motorom koji reguliše saobraćaj, žuri se,
To je takođe deo našeg praznika. Sve to. Zajedno. Negiranje, veličanje, buncanje, otimanje… Na kraju ostane ono što preostane. Oteto ili lepo dogovoreno. Sve legne na svoje. Onda se prespava, a taj san je dugačak, prazan i gust u isto vreme, neki put se setiti nekog otužnog, teškog mirisa kroz koji vas je san provukao. To su katakombe pravljenja istorije. Tu se pamti samo ono što lako može da se opiše i nacrta. Prelazak iz jedne u drugu formu života, odnosno društvenosti. Uz put se zvecka i daje ritam uz pomoć raznih ukrasa. Tetovirana koža šušti kao zmijska. Eksperti za istoriju kažu da je to deo stare kulture od koje ćemo sačuvati ono najvrednije. A nešto će i da se pretopi.

Ko će još pamtiti da su na uglu Bregalničke i Bulevara bile neke kuće? Tamo je bila jedna čudna, malecka radnja u kojoj su se prodavale šnale za kosu. Šnale su uglavnom bile plastične, raznih oblika i boja. Ko će pamtiti otisak srušene zgrade, kosinu njenog krova, a desno od nje druga mala kuća, verovatno ona u kojoj je bila radnja sa šnalama? Pa i što bi se pamtile te kuće, srušene pa zamenjene? Baš kao i ljudi, baš kao i ljudi…

Vrisak, 29. april, sreda

Setio sam se juče Hercoga! Reč je o knjizi Sol Belou koja je svojevremeno protutnjala mojom generacijom, i Beogradom, kao pravo književno čudo. Da se roman može napraviti od svačega to zna svako ko ume da čita, ali da lična pisma budu okosnica romana, pogotovo ona koja nisu nikada poslata, e to je već bilo prilično ekscentrično. Osim toga, u “Hercogu” postoji i jedan mali lokal-patriotski podataka. Pominje se beogradski hotel “Metropol” mada nešto nije u redu sa okolnim ulicama, one su pobrkane, ne mogu da se setim kako. Bilo je to, uostalom, u vreme kada nije bilo Google mape.
Pisanje pisama danas ima jednu potpuno drugu dimenziju. Govorim o internetu i sadržaju inbox-a. Čuo sam da je Suzan Sontang ostavila preko deset hiljada e-mail poruka kao deo svoje književne i životne zaostavštine. Naša su se dopisivanja preselila u drugu dimenziju. Više ne moraš da praviš duplikat onoga što si nekome napisao. Dovoljno je ići u “sent items” i ukucati ime. A tek odgovori! Prvi put su mi na jednom mestu. Imam korespodenciju staru oko petnaest godina! Pretpostavljam da to postoji još negde, ali me nije briga. Svestan sam da je internet odavno veoma javna stvar i da je moja privatnost izbušena na mnogo mesta.
Čemu Hercog danas? Zbog toga što milioni ljudi danas šalju pisma i poruke, poput Mozesa Hercoga, u prazno. Koja je razlika između napisanog, a neposlatog pisma i poruke-pisma koji su poslati na neki forum ili preko FB-a na nečiji zid? Mnogo toga se na forumima ne objavi jer je sve prisutnija urednička autocenzura koja je često i autocenzura gluposti, neobrazovanosti i nerazumevanja. U moru poruka i komentara na FB-u vaša poruka ili komentar najčešće su potpuno izgubljeni. Opšta, masovna javnost postaje prepreka istinske javnosti. Imam, međutim, utisak da se sve više piše i komentariše. To nisu nikakve velike elaboracije i preispitivanja kao u Hercogovima pismima, ali su svakako neke vrste krikova upućenih iz samica rasejanih širom planete. Do koga stiže ono što nije nikome posebno poslato već direktno čovečanstvu? Gospodu Bogu? Ali on ima svoje zvanične zastupnike tako da internet i nije neki medij za njega.
Pisati se, uostalom, može i u glavi. Kao što se i govori, odnosno odgovori, najčešće odvijaju samo u glavi. Retko se izgovore one reči koje su potrebne u datom trenutku. Osim ako niste u službi nečega, ili nekoga, čije reči ćete samo da izgovarate. Mi neprekidno komuniciramo sa svetom, odnosno ljudima, koji je oko nas. Kako sa onim najbližima tako i sa onima kojima nikada nećemo prići ni na sto kilometara. Protestvujemo i bunimo se najčešće, ali i tešimo i hrabrimo, dajemo korisne i pametne savete, smišljamo razgovore sa svojom decom i unucima, držimo govore sa balkona i prozora, na sahrani, na prijemu, izgovaramo reči koje nikada nismo mogli da izgovorimo, opraštamo se, zaklinjemo, preklinjemo, stavljamo tačku na sve…

Hercog, međutim, piše krajnje uredna, uljudna, angažovana pisma, a naš bi govor danas morao da bude i nešto mnogo više od toga. Da li je to još uopšte govor? Pre bih rekao da je u pitanju vrisak ili krik. Imamo mi još jedan izraz: “urlik”. Tako je prevedena i čuvena poema Alena Ginzbnerga (“The Howl”) na naš jezik. Razlika između krika, vriska i urlika je prilična. “Krik” je prvenstveno slikarski motiv i naprisnije je povezan sa Munkom dok je “vrisak” postao deo filmske istorije kao ovaploćenje modernog horora. “Urlik” koji nema tu vrstu popularnosti kao ova prva dva izraza. Urlik je, uostalom, mešavina ljudskog i životinjskog. Mnogo je manje profinjen, uobičajen. Da se čuje nečiji krik ili vrisak postalo je sasvim normalno. Kriči se, i vriska, i od straha i bola, ali i od zadovoljstva. A da neko urlikne? Zbog čega uopšte? Zbog sveta u kojem živimo? Ma ajte, molim vas! Muka mi je da objašnjavam ovo “sada” i uticaj toga na moj život.

Sreo sam se Alenom Ginzbergom u Beogradu 94. godine. Ne mogu da pronađem ni fotografije Vesne Pavlović, kao ni objavljenog intervjua iz “Politike”. Ginzberg je, u stvari, tada došao sa Ištvanom Eršijem sa kojim je tada, valjda, živeo. Održao je uzbudljivo književno veče u ledenom Domu omladine pred oko pedesetak ljudi. Pratio je ono što je izgovarao uz pomoć jednog malogi instrumenta, meni do tada nepoznatog, nalik harmonici bez dirki. To je njegovom glasu i intonaciji davalo poseban ritam i dramatičnost. Bilo je neponovljivo. Ne znam koliko je ovom doprinela mračna atmosfera i situacija koje je vladala zemljom Beogradom, taj mrak, hladnoća, sveopšte očajanje… Možda mi je prolazilo kroz glavu kako će da se vratim kući posle intervjua. Sutradan je bila organizovana konferencija za štampu na kojoj se Ginzberg direktno obratio novinarki sa RTS-a i napao zvaničnu politiku Slobodana Miloševića, sve vreme izazivajući: ajde objavite ovo što vam kažem ako ste slobodni… Uveče su nešto od toga pustili u Dnevniku čime je jasno pokazana otvorenost i demokratsko opredeljenje režima. Trijumf slobode.
Posle književne večeri u Domu omladine otišli smo u Klub prosvetnih radnika u Šafarikovu. Tamo je bila večera koje se uopšte ne sećam, a možda sam je i preskočio. Sve je izgledalo propalo i oguljeno kao da danima pre nas niko nije ulazio. Odvojili smo se za poseban sto, nas trojica, Ginzberg, Erši i ja i tu sam napravio intervju sa obojicom. Bilo je krajnje opušteno, ali je Ginzberg veoma vagao svaku reč dok se Erši ponašao krajnje oslobođeno i povremeno pokušavao da pojasni neke Ginzbergove stavove. Pričali smo o ulozi književnosti, o širenju i mešanju sveta, o promenama u Istočnoj Evropi, o Americi. Ginzberg je znao neke naše pesnike i pisce. Bio je veoma svestan svoje popularnosti ali i čemera u kojem smo se našli. Nije propovedao i delio savete. Imao sam utisak da je bio opremljen da bude siguran u sebe na svakom mestu na planeti. Čudan utisak za jednom omanjeg, ekscentričnog, gej pesnika.
Kako je bilo moguće da autor “Urlika” postane tako samopuzdan i vešt u ovom poludelom svetu? Možda je sve to bila posledica autentičnosti i ludosti koju je izbacio iz sebe u mladosti. Mladost – ludost! Možda je to rešenje za mnogo stvari.
Posle intervjua mi nije padalo na pamet ni na urličem, ni da vrištim.
O tome razmišljam danas.

Nepristojna književna ponuda, 24. april, petak

Čuo sam da na jedno ubistvo “ide” devet samoubistava. Verovatno je reč o ukupnom broju gde su zajedno i pokušaji i izvršena samoubistva. O samoubistvima se, naravno, mnogo manje piše nego o ubistvima. Što je stvar kamernija to je izolovanija. Sasvim iznenada, jedno samoubistvo koje se odigralo pre mnogo, mnogo godina postalo je tema dana. Iz političkih razloga, naravno. Sve to deluje toliko odvratno i nepodnošljivo da ne mogu ni da komentarišem. A i čemu komentar? Na tom talasu izašla je i mala vest o tome da u Novom Sadu ima sve veći broj samoubistava. Generalno, ljudi se više samoubijaju. Nije baš teško zaključiti zašto. Kad ugasnu nada i želja onda sve nekako ide samo od sebe. Svet u kojem živimo, konkretnije: Srbija, ne daje previše prostora za optimizam i nadu. Ovde su očekivanja mala pa kad se ona ne ostvare to se često doživljava kao propast sveta. Nisu, međutim, samo nedostatak nade i želje, dovoljni da bi neko digao ruku na sebe. Reč je, nema sumnje, o potpuno individualnom, ličnom činu. Pa ipak, vrlo dobro znamo da nekim danima dolazi do prave epidemije i tzv. serijskih samoubistava. Jedno samoubistvo, i vest o njemu, pokrene druge potencijalne samoubice. Indukcija nesreće izgleda da je mnogo snažnija od one koju proizvodi sreća.
To sa indukcijom svega i svačega prilično je živo u Beogradu. Sve ispada da je deo jedne te iste priče. (Ovde bi u obaveznu lektiru umesto knjige nesretnog Arčibalda Rajsa “Čujte Srbi” trebalo uvesti knjigu Trontona Vajdlera “Most svetog kralja Luja”.) Politika i depresija, euforija i privatizacija, stomačni grip i kurs eura, sve se, na kraju, ispostavi da je na neki način povezano. Pisao sam ranije o značaju mravojeda za srpsku politiku i kulturu. Zaboravio sam da pomenem obrise jednog slona koji se pojavljuje na prozoru jedne terase iznad autobuske stanice broj 24. Povremeno ga vidim i na drugim mestima. Još uvek nisam uspeo da otkrijem šta to znači. Radim na tome.

Umesto objašnjenja ovog fenomena evo jednog pokušaja da proniknem u odnos između književnosti i samoubistva. Ovako sam to zamislio:

                                                   Nepristojna književna ponuda
Pre mnogo godina jedan mladi pisac me je pitao: da li bi njegova smrt pomogla objavljivanju njegove knjige? Pitao je to vrlo ozbiljno, netremice me gledajući u oči, kao da je time hteo da odagna svaku sumnju u iskrenost svoga pitanja. Pitanje je bilo iznenađujuće, ludo, i naravno zajebano, ali sam na njega mogao da odgovorim samo na jedan način. Inače bih mogao biti optužen za podstrekivanje na samoubistvo. Dok sam izgovarao odlučno „ne“ znao sam da upadam u prilično trivijalnu zamku: moraću narednih godina da dokazujem da su njegova dela vredna i da je on veoma talentovan. Pisci se, uglavnom, više ubijaju zato što su neprihvaćeni nego što žele da time privuku pažnju.

Nekadašnji mladi pisac početnik i potencijalna književna kamikaza odavno je ugledni pisac srednje-starije generacije koji svake godine objavi bar po jednu novu knjigu. Broj njegovih knjiga je toliki da bi izdavanje njegovih sabranih dela bio izdavački poduhvat ne godine veće verovatno decenije.
Još uvek se odlično sećam njegove pretnje, odnosno prijateljske ponude. Sa ljudima koji žive od reči nikada ne možeš biti siguran. Nikada ne znaš kada će šala da se pretvori u najgoru pretnju, a hladnokrvna kletva u raspojasani humor. To je nekako uvek krasilo beogradsku čaršiju. Morao si biti posebno obdaren cinizmom da se sa tim suočiš na pravi način.
Bio sam tada urednik u jednoj omladinskoj izdavačkoj kući pa se njegovo pitanje moglo shvatiti i kao neka vrsta originalne reklamne ideje. S druge strane, rukopis još nije bio primljen, pravo da kažem još nisam ni počeo da ga čitam, i ova dosetka sa sopstvenom smrću svakako me je naterala da brže-bolje pričitam tih skoro tri stotine strana romana koji je nosio lepršavo melanholični naslov, nešto kao „perjana staza moje mladosti“.
Na šta je sve pisac bio spreman da uradi za pozitivnu recenziju? Da se spali u Knez Mihajlovoj? Da skoči sa Albanije? Da se motorom zaleti u Užičku 15? Ili da se udavi u Rimskom bunaru?
U to vreme nije postojala institucija ritualnih ili pokaznih samoubistava kao što je danas slučaj. Samoubistvo je bilo nešto tako lično, privatno i intimno, i najčešće nije izlazilo iz kruga porodice. Osim toga, snažna ateistička stvarnost samoubistvo nije pretvarala u ozbiljan moralističko-teološki problem već isključivo u medicinski i sociološki. Da su pisci, posebno pesnici skloni samoubistvima, to se u zemlji ne samo odavno znalo nego se i na neki način negovalo kao deo herojske kulturne tradicije. U njegovom rukopisu odmah sam primetio delove pisane u stihu – neka vrsta belog stiha opremljenog snažnim ritmom. Glavni junak se, naime, često obraćao okolini – na neki patetično antičko-indijanski način. („O vi Bogovi koji poteraste moju sudbinu kao vetar oblake crne…“) U poeziju je prelazio svaki put kad je hteo da istakne svoj težak položaj u društvu. Ime glavnog junaka bilo je Filip. Bio je zaposlen u jednoj banci, bez ikakvog konkretnog određenja vrste posla ili položaja. Osnovni problemi sa kojima se Filip susretao ticali su se međuljudskih komunikacija, smisla života i sukoba sa stvarnošću. Sve ostalo bilo je manje bitno. Ništa nije moglo da se zaključi gde Filip tačno živi, od čega živi, kakva je klima, odnosno godišnje doba, šta ga seksualno uzbuđuje, kakvo mu je obrazovanje, da li je član partije, vernik ili ateista… (I sam izbor imena junaka i junakinje dosta je govorio o tome koliko je roman odražavao srpsku stvarnost.) Od preostalih informacija bilo je jasno da je Filip: heteroseksualac, da živi sam i da se povremeno viđa sa devojkom Galom, da stanuje u dvosobnom stanu koji je nasledio od tetke, da radi od sedam do tri, da je uredan i da se oblači sportski, da pati od nesanice i tahikardije, da ima napade mučnine i straha, i da nema apetit. Roman se uglavnom odvija u sanatorijumu u blizini grada B. u kojem Filip provodi tri meseca posle pokušaja samoubistva „britvom“. (Pisac koristi starinski izraz „britva“ premda kod opisa pokušaja samoubistva biva jasno da je u pitanju oštar mesarski nož za odvajanje kože od sala a ne berberska alatka.) Tokom boravka u sanatorijumu on ima dugačke seanse sa profesorom Aleksandrom P. na kojima sa njim raspravlja o smislu života. Ima tu i nekih drugih bolesnika i razgovora na hodniku ili u parku, onda jedna umiljata medicinska sestra koja pokušava da mu ulije novi vitalizam ili optimizam, sve jedno, telefonskih razgovora sa Galom, sećanja na ljubavne susrete i neprijatna ljubomorna iskustva.
Sve u svemu, roman je bio prava katastrofa. Kombinacija Kafke i Tomasa Mana, iako sama po sebi nije nemoguća ipak je teško mogla da proslavi mladog pisca koji je nudio svoj život u zamenu za knjigu i veliku popularnost. Čak i da je ponuda nekim slučajem prihvaćena, a on svoje obećanje ispunio, teško da bi to knjigu učinilo velikom i popularnom. (Možda bi danas, sa sve Kurirom, Alom i Informerom to i donelo neki rezultat, ali u to vreme bi verovatno samo “Ilustrovana politika” mogla da napravi priču o tragičnoj sudbini mladog genijalnog pisca koji iza sebe ostavlja neprevaziđeno delo. Čisto sumnjam da bi Književne novine ili Duga od toga nešto više napravili.)
Naravno, u redakciji smo pričali o ponudi kao o nečemu što je proizvod subjektivnog stanja svesti i opšte društvene klime. Smejali smo se ne verujući ni trenutka da je ponuda ozbiljna. Ja sam se, međutim, brinuo kako ću da saopštim da je roman loš i da ne možemo da ga objavimo. Molio sam kolege da ga još neko pročita ali su me odbili sa obrazloženjem da to nije redakcijska praksa. To je bilo sasvim tačno: svako je bio zadužen za svoju biblioteku.
Počeo sam oprezno da ga pripremam za konačni negativni sud govoreći mu da je tema zanimljiva, ali da bi trebalo još mnogo toga da se radi na rukopisu ukoliko želi da postigne pun pogodak. Prihvatao je sve primedbe i predloge sa bučnim odobravanjem kao da je upravo to i on sve vreme mislio, kao i da je sjajno što se u svemu slažemo. Onda bi se izgubio na nedelju, dve, da bi se pojavio sa novom, proširenom verzijom onoga o čemu smo razgovarali. Bio je neumoran. Sa svakom novom izmenom knjiga je postajala deblja za tridesetak strana. Na kraju je imala blizu pet stotina. Više ništa drugo nisam radio nego čitao nove verzije romana u kojem se i dalje ništa bitno nije dešavalo.
Onda je, posle dva, tri meseca glavni urednik sve presekao rekavši mu da nova politika naše izdavačke kuće zahteva da domaći romani iz savremenog života ne mogu da budu veći od stošezdeset strana. On je to primio krajnje stoički, kao nešto što je, u stvari, očekivao, i obećao da će za nedelju dana da je skrati na propisanu meru.
Tako smo objavili knjigu koja nikada nije trebalo da izađe iz štampe. (Nije to bilo ništa neobično. Tada su se knjige objavljivale serijski, kao neka vrsta estetske rafalne paljbe. Nije to kao danas kada svaka knjiga ima neku vrstu snajperske preciznosti i ekskluzivnosti.) O knjizi se dosta, i uglavnom lepo pisalo, verovatno najviše zahvaljujući upornosti i ubedljivosti autora. On je ubrzo posle toga promenio izdavača a ja posao. Sasvim sam napustio izdavaštvo i prestao da čitam tuđe rukopise i vodim pregovore sa autorima. Shvatio sam da teško mogu da odbijem pisce bez obzira da li mi nudili, ili pretili, svojim životima. Vremenom sam sve manje čitao i pratio savremenu književnost, nisam pisao za časopise, nisam odlazio na Oktobarske susrete, niti na razne književne kružoke, jednom rečju – više nisam živeo književnim životom. Krajičkom oka, iz dnevnih novina, mogao sam da pratim njegovu plodnu književnu karijeru, njegove nagrade, intervjue i izjave. Video sam da je fizički dosta propao, verovatno od alkohola, da se ženio dva, tri puta, da i dalje voli da se oblači sportski. Nikada nisam pročitao ni jednu njegovu knjigu.
A onda sam ga, sasvim iznenada, sreo u bolnici.
Ležali smo, jedan pored drugoga – on do prozora, ja do vrata, u šestokrevetnoj sobi kardiološkog odelenja. Razmenili smo pozdrave i osnovne informacije o tome zbog čega smo tu gde jesmo a onda zaćutali. Ćutali smo zavijeni u sopstvene strahove i nade sve dok nije prošla večernja vizita. Onda sam ga pitao da li se seća ponude.
– Koje ponude?
– Pa da se ubijete zarad knjige.
– Stvarno sam to ponudio?
– Stvarno.
Stisnuo je usta, piljio u tavanicu, ruke je prekrstio na stomaku, i procedio:
Svašta!
O tome više nismo pričali. Nismo pričali ni o knjigama. On me nije pitao koja mi se njegova knjiga najviše sviđa a ja ga nisam propitivao kako se od pisanja može živeti. Uglavnom smo razgovarali o poznanicima od kojih mnogi više nisu bili među nama, između ostalog i glavni urednik iz omladinske izdavačke kuće.
Nemam pojma da li je zbog pisanja dobio krevet pored prozora. To, uostalom, nema nikakvog značaja, tek onako mi je palo na pamet. Kada je trebalo da ga odvezu na operaciju on je rukom zaustavio bolničara i nagnuo se prema meni da se pozdravimo. Prišao mi je sasvim blizu i prošaptao: uredniče, bojim se.
– Biće sve u redu, rekoh mu, a srce mi je udaralo kao pomahnitalo, slutio sam da to neće na dobro izaći.
– Setio sam se svoje ponude, reče mi usplahireno. Svega sam se setio. Niko nikada nije tako vredno radio na mome rukopisu kao vi. Hvala vam.
– Radio sam svoj posao. Samoubistvo je bila samo šala?
– Nisam to ja smislio. Onaj vaš urednik sadista mi je rekao da vam to kažem. A kasnije mi je iskasapio rukopis. Bila je to sjajna knjiga, zar ne?
– Da, bila je to izvanredna knjiga, rekoh bez razmišljanja. Ne bojte se, biće sve u redu, biće sve u redu, opet sam govorio tapkajući ga po ruci.

I opet nam se putevi razdvojiše. Nemam pojma zašto mi je i dalje žao tog tako uspešnog i poznatog pisca. Da li samo zbog toga jer mi je ponudio svoj život u zamenu za književni uspeh? To mi, nekako, deluje tako netalentovano. Nije valjda to najveća nesreća u životu?
Eno ga posle uspešne operacije kako objavljuje sećanja. Kažu mi poznanici da nigde ne pominje svoju prvu knjigu i književnu ponudu vezanu za nju. Nisam baš siguran da mu je ponuda bila nametnuta. Mada, kao da je to uopšte važno. Kada bi književnost bila samo pisanje malo bi se šta moglo objaviti.

Zgusnuti dani, 20. april, ponedeljak

Prošle nedelje sam dobio novi telefon. Sad bi trebalo da se posvetim učenju. Uz telefon ne idu nikakva štampana uputstva jer sve postoji na sajtu. Ne mogu da se nateram da čitam upustva i otkrivam šta je sve moguće da se radi. Mogućnosti su, naravno, fantastične. Ja bih, međutim, želeo da ovladam samo onim što će mi omogućiti lakšu i jednostavniju komunikaciju. Ruksak od kojeg se ne odvajam sadrži sve što mi je potrebno za pisanje, fotografisanje i snimanje zvuka. Želim da stalno imam sve uz sebe, iako nemam previše prilike za sebe. To mi više dođe kao neka vrsta podrške. U ruksaku imam i blok i olovke. Možda mi upravo to zatreba ako budem u prilici da negde budem sam u zavetrini. Najbolje je kad nekoga čekam, nekoga ko kasni. Tada imam utisak da je čekanje nešto najlepše što je moglo da mi se desi. Ovo se, naravno, odnosi na čekanje u kafiću, a ne na šetkanje u lekarskoj ili policijskoj čekaonici.
No, novi telefon mora da dobije posebno mesto. Ne može tek tako da se stavi u džep. Evo kako sam ga postavio:

Dani su se zgusnuli. Ne mogu da se setim kad se šta odigralo u prethodnih nedelju dana. Brzina prolaska vremena proporcionalna je starenju. U prošli četvrtak smo slavili Nikitin peti rođendan. U petak je počelo da se kvari vreme. Na poslu stalno novi problemi. Naša očekivanja nikako da se ispune. Ovde je sve izmešano i traljavo. Junak našeg doba oblikovan je devedesetih. Od toga se ne može bogznašta napraviti. Ne vredi se osvrtati i upoređivati kako je ko prošao. Poljska, u koju sam putovao osamdesetih, i ona danas nemaju nikakve veze. Nije samo komunizam ispustio dušu.
Umro je i Ginter Gras, a pre njega Gabrijel Markes. Njihove knjige su nam grejale duše. Srpsko-hrvatski jezik beše jezik na koji su se prevodile mnoge knjige znatno pre nego na tzv. velike jezike, posebno na engleski. Kad sam se uoči raspada, u Ljubljani, u “Slonu”, sreo sa Tomažom Šalamunom, pričali smo o tom bogatstvu prevoda i raznovrsnosti koju je nudio jugoslovenski kulturni prostor. Tomaž mi tada reče da je zahvaljujući prevodima na s-h i slovenačka književnist stigla do velikih jezika i izdavača. Sećam se romana Vitomila Zupana i uzbuđenja koje je on izazvao. Po prvi put se pisalo o ratu i seksu onako kako je to bilo prirodno – uzbudljivo i autentično. (Kad samo pomislim kako je Dobrica Ćosić to nespretno i folirantski radio.) No, foliranja u književnosti ima podjednako kao i u životu. Zašto bi samo književnosti bila pošteđena? Ideja da su pisci, novinari i profesori svojevrsna moralna avangarda podjednako je besmisleno kao i uloga proletarijata – revolucionarne avangarde. Kad se ta ideja o avangardi i ekskluzivnosti proširi i na pojedine nacije onda smo u priličnom problemu.
Bio sam prijatno iznenađen Grasovima autobiografskim delom “Ljuštenje luka”, premda je prevod bio pomalo ošljarski. Ne, naravno, zbog otkrića da je sa sedamnaest godina ušao u SS već zbog oštrine zapažanja i mnoštva detalja koji otkrivaju put Zapadne Nemačke od spržene do sređene i bogate zemlje. Dok gledam ono što se oko nas dešava ne mogu se oteti osećaju sveukupne propasti koju niko, i ništa, ne može da zaustavi. (Bože, daj da grešim!)
Katarina je otišla za Košice gde će raditi najmanje godinu dana. Poslala je fotografije stana, pogled na trg, kafeteriju gde pije čaj… Samo nje nema na fotografijama! Nedostajaće nam na našim očajankama na Arhitektonskom. Đuka se bacio na svoj rad. Samo mu krevet nedostaje u kabinetu. Od Katarine smo se oprostili pre više od nedelju dana u “Dokolici”. Đuka je gutao neku vegansku izmišljotinu, sušenu jabuku oguljenu u dugačke trake. Gutao je i vraćao poput sonde za želudac. Pravio je “situaciju”. I uživao. Najžalije mi je što nismo uspeli da ga uslikamo. To bi bilo nešto za istoriju. Onda bi za pedeset godina neko mogao da kaže: vidi kako su se onda blesavili.
Zoran iz Jamerike piše da bi bilo dobro da snimimo film na temu pojave duhova, nečastivih, zombija, vampira i uopšte magije koja ispunjava opšti besmisao i bogatstvo balkanske duše. Nemam ništa protiv ako uspe da angažuje Vendersa.
Od Nađe, sa Sardinije, dobijam fotografiju koja bi mogla da bude ideja vodilja filma. Fotografija uopšte nije atraktivna: samo odštampan natpis da je zabranjeno obavljati magijske čini u pravcu garaže. Fotografija je, navodno, iz Novog Sada. (Nije iz Kučeva.)

Gatanje i bacanje čini izgleda da je raširenije nego što mislim. Mediji pomno prate dramatične događaje sa predsedničkim avionom. I to na letu kod Pape. To mora da nešto znači.

U međuvremenu Mediteran postaje masovna grobnica nesretnih ljudi koji beže iz Afrike. Čuo sam da neke azilante bezočni autoprevoznici izbacuju iz pretpanih kombija kod Bubanj potoka uz objašnjenje: evo tu je granica, samo pređite i u Evropi ste. Jeste, svi smo u Evropi. Jedino!

Održavanje iluzije, 17. april, petak

Nekog jutra, možda baš ovoga, kroz glavu mi prođe blesava misao da se neću pomaći, da ću nasataviti da dremam, sanjarim, ponovo zaspem, da neću povlađivati ili služiti nikoga, pa ni samog sebe. Ugoditi samom sebi možeš i kad posle noćnog sna odeš u toalet. Od malih se stvari može krenuti i zaustaviti.

Služenje samom sebi, i drugima, deo je onoga što znamo kao rutinu svakodnevice. Često mi je muka od ove rutine. A opet, ona me često natera da se pokrenem, promrdam, osetim korisnim, dovede me u neku novu situaciju, izazove razna osećanja, sećanja i reminiscencije… Izaći iz sebe, iz svoga kreveta i sobe, često daje dublji i bogatiji smisao od meditacija u pećini “jastva”.
Umesto doručka: čaša hladne vode. Umesto plaćanja računa sedenje na travi. (Prethodno pažljivo pogledaš da ne sedneš na pseće govno.) Kad stvarno ogladniš kupiš jedan dževrek i jogurt umesto ručka. Možda bi neko blago, neagresivno mentalno oboljenje moglo da me oslobodi obaveza? Ali, čegagod se setim to nije ni blago, ni mirno, ni nešto zbog čega se neće uzbuditi ceo tvoj porodični kosmos. Možda bi se čak i neki prijatelj prenuo. Čujem ga kako brižno pita: šta je sa Kazimirom? Verovatno bi se na tome završilo.
U nekom životom dobu, mislim da je tranzicija obavezna, dolazi do odumiranja prijateljstva i normalne empatije. Svi su na Facebook-u, niko oko postelje. Da li još uvek postoji institucija oblačenja mrtvaca? (Svakako je lakše da to rade profesionalci.) Sećam se jedne divne priče Dilena Tomasa u kojoj se neguje mrtvac. (Kako se zove devojka: Rahela?) Hičkok je od toga napravio “Psiho”, a kasnije generacije filmadžija i pisaca, čitavu jednu oblast nekrofilije. Had je oduvek bio za književnost uzbudljiv predeo. Pesnici su umeli i da, bar privremeno, ožive svoje najmilije. Mada, i mrtvaci, umeju, nekako sami od sebe, da ožive. Itekako. Moji unuci ih znaju kao zombije, a ja kao ideologije fašizma, klerikalizma i opsesivnu mržnju svega što je drukčije od babinog podruma. U taj se podrum nagura sve što se stigne, sve što ima pečat “neprolazne” prošlosti. Ali i prošlost prolazi. Svakako prolazi. Onda od nje ostane nekakav smrdljivi talog prepun ličnih frustracija, nesigurnosti i strahova.

 
– Bože, kako smo imali divno detinjstvo!

Ponekad pomislim da je ovo Danas neka vrsta uspostavljanja ravnoteže: kazna za sreću i radost. To je, naravno, potpuno besmisleno i ludo. Ne postoji sila koja bi mogla da uspostavlja takvu vrstu bolesne ravnoteže. Premda, verovatno, postoje ljudi koji u tome prepoznaju neku vrstu harmonije. Sreća i nesreća se, uostalom, nikada ne mogu pravično rasporediti.

Počeo sam od toga kako bi bilo potrebno prestati biti sopstveni, ili biločiji sluga i potrčko. Vremenom se, međutim, izgrade takve navike i potrebe da je nezamisliv život oslobođen ovakvih obaveza. Mi se obavezujemo ne prema nekim usađenim božanskim zakonima već prema svome karakteru. Iako postoji opšte uverenje da je razlika između dobra i zla veoma očigledna, bar kad su u pitanju stvarni a ne zamišljeni postupci, sve više postajem svestan kako usamljenost predstavlja pravi, istinski ispit onoga što je dobro a što zlo. Čovek bi morao stalno biti usamljen, pogotovo u masi, da bi stavljao na vagu svoj moral i svoj karakter. Usamljen čovek nije sebičan, jer nije komformista. Za razliku od njega oni koji su u gomili, bilo da su njome opčinjeni, ili je opčinjavaju, mere svoju uspešnost moćima koje se stalno moraju obnavljati, pokazivati i uvećavati.

Juče sam saznao da je jedna koleginica, iskusan novinar, dobila otkaz u svojim novinama kao tehnološki višak. Čujem da se u raznim medijima pripremaju otkazi i racionalizacije. Ove su “racionalizacije” deo sistema koji nema veze ni sa čim civilizovanim i racionalnim. Društvo koje izgubi osnovne standarde u socijalnom, obrazovnom i kulturnom pogledu gubi i standarde osnovnih ljudskih prava i sloboda. To je neminovno. Idemo u pravcu divljaštva bez obzira na izvanredan tehnološki razvoj i popularnost novih medija. Politika postaje središte potpuno otuđene moći i izvor ličnog bogaćenja i korupcije na svim nivoima. Sve je postalo toliko ogoljeno i banalno da osećate odvratnost prema svakom pokušaju tumačenja. Ovde više nema fabule koja bi držala pažnju. Osim ako se sve ne pretvori u potpuni ekonomskim i društveni slom u šta ne verujem. Iluziju normalnog života moguće je održavati kao semafore u gradu u kojem više nema saobraćaja.

Savijao sam malo papire i pravio zmije. Zmije migolje između raznbojnog kamenja. To kamenje su ukrasi koje sam odavno postavio. Otkuda zmije? Da čuvaju ukrase ili da uživaju u njima?

Juče sam se video sa Jean-Baptistom, direktorom Akademie Schloss Solitude. Bio sam u Solitudu pre petnaest godina. Arkadija! Jedini put u životu iskoristio sam stipendiju za pisanje. Dobio sam tri meseca, a iskoristio samo jedan. Morao sam da se vratim na posao. Stipendije nisu za zaposlene ljude. Celog života sam bio zaposlen. U Solitudu sam napisam knjigu “Poslednji čovek i njegova žena”. Pored knjige, napravio sam i gomilu crteža i ilustracija Poslednjeg čoveka. Bilo mi je potrebno deset dana da se priviknem da sam slobodan od svih obaveza. Knjigu sam napisao za dve nedelje. Od tolike slobode čovek može da poludi. Nalazim se sa Jean-Baptistom u kafiću ispred hotela “Palas” gde je odseo. Kažem mu da je to, u neku ruku, moj stari kraj iako tu nisam stanovao. Okolina Saborne crkve – Kosančićev venac, Čubrina, Gračanička, Cara Lazara, nekadašnja 7. jula, današnja Kralja Petra, to je bio kraj gde smo se okupljali i družili. Imao sam šesnaest, sedamnaest godina… Svi smo čitali Hesea, duvali gandžu koja je dolazila sa Srednje ili malo daljeg Istoka, slušali Radio Luksemburg, diskutovali, flertovali, igrali fudbal… Svega se prilično jasno sećam iako sam često bio stondiran. Živimo u novima vremenima. Kriza ka kojoj klizimo nije samo ekonomska. Ona ima širu dimenziju. Koji će smisao biti utkan u živote ljudi koji dolaze? Jean-Baptiste kaže da prvi put čita Trockog. Njega, koji apsolutno nije levičar, zanima ideja Lava Davidoviča Trockog o permanentnoj revoluciji. Permanentna revolucija traži nove, drukčije ljude, baš kao i drukčije odnose između njih. Ja sam Trockog čitao uz pomoć Isaka Dojčera. Trocki je kao suprotnost Staljinu bio skroz kul. Osim toga, bio je i direktna žrtva Staljinovog terora. Neki moji poznanici i prijatelju su odležali po nekoliko godina u zatvoru jer su bili optuženi da su postali trockisti. To, naravno, nije imalo veze s mozgom. Bio je to obračun sa potencijalnim političkim protivnicima koji nisu ni na koji način mogli da ugroze tadašnju vlast.

Obračunati se sa svojim protivnicima ne znači samo pobediti ih. Protivnici se moraju poniziti. A onda se, eventualno, pomiluju. Tako se održava iluzija važnosti i moći. Svako zadržava svoje mesto na polici. U određenim ciklusima samo se promeni raspored. To se zove permanentna iluzija.