Vraćanje na položaj, 20. jun, subota

 

Poslednjiih godina često razmišljam o tome kako bi bilo lepo obići gradove i mesta u kojima sam nekada živeo, ili samo navraćao. Kako bi bilo divno pisati putopise kao sećanja. Vraćati se i upoređivati. Bilo bi u tome lepote i uživanja, ali bi svakako bilo i razočarenja i tuge. Vreme čini svoje ne samo nama i stvarima nego i načinu života. Suočavanje sa prolaznošću ne predstavlja tačku posle koje vam sve postaje lakše i jednostavnije. Kad bi se tako lako mirili sa onim što je neumitno ne znam šta bismo uopšte osećali. Možda to vera na neki način rešava, na primer budizam, gde je ova stvarnost samo privid. Privid, pa šta? Da li su osećanja vezana za privid manje intenzivna? Privid privida?
Bio sam u Splitu uz pomoć Binga, u svojoj staroj ulici – Petra Hektorovića, iznad Firula, pronašao mesto gde je bila kuća u kojoj smo živeli, ali sada je umesto nje jedna veoma moderna zgrada, mislim trospratna. Preko puta više ne postoji ledina na čijem je kraju, prema ulici koja se sada zove Jureta Kaštelana, bio šumarak sa pet-šest čempresa u čijoj smo se hladovini odmarali posle fudbala. Dve kuće sam prepoznao. One su one iste. Sve ostalo je prilično drukčije. Poslednji put sam bio u Splitu pre tuce godina. Bio sam bukvalno zarobljen u nekom hotelu na obali, na mestu koje sam prepoznao kao Trstenik iz svoga detnjstva. Konferencija je trajala dva dana i sve vreme smo bili pod budnom paskom obezbeđenja. Veče pred povratak išunjao sam se i krenuo po mrklom mraku. Nisam imao nikakvu mapu, niti sam ikoga usput pitao za pravac. Posle pola sata čudnog tumaranja izbio sam na obalu kod Poška a onda skrenuo gore prema “mojoj” ulici. Tada sam ugledao šta je na mestu kuće u kojoj sam živeo, mislim tri ili četiri godine. Imao sam šest godina kada smo se dosleli. Škola nije bila blizu. Išlo se peške. Ne sećam se da me je neko vodio, verovatno smo išli u grupi.
Razmišljam o tome koliko smo mi, kao deca, bili samostalni i koliko su naši roditelji živeli mirno i sigurno. U ulici je svako svakog poznavao. Znalo se ko šta ume i ko šta zna. Ko lepo peva, crta, dobro pliva ili igra fudbal, ko ima dve leve noge, ko se lako rasplače, a ko ume da trpi, ko je maza, a ko namćor.
Ne sećam se da se neko od odraslih posvađao ili potukao. Bilo je to detinjstvo kao iz lepih dečijih knjiga. Bez patnje i bez smrti. Svet je bio mlad ali nekako odrastao. Mesec nije prolazio kroz mene. (Bio je neprekidno pun.) Sunce je zalazilo ne zato što je moralo već zato jer je postojao čvrst dogovor da svake noći možemo da gledamo u zvezde.

 

I naša su deca imala lepo detinjstvo. Mislim na Šumice, stan od 35 kvadrata, školu, njihovo društvo i zajedničko druženje, dvorište kod babe i dede… Kad sam se pre par meseci obreo u starom kraju i video prazno igralište – u vreme kad bi trebalo da sve vrvi od dece, na trenutak me je obuzeo osećaj strašnog gubitka. Ako niko ne bude opisao kako smo nekada živeli ceo naš prethodni život nestaće bez traga. Možda je više reč o sećanju kao kulturnoj a ne socijalnoj dimenziji.

 

Onda ugledam velikog pauka kako se namestio na kapiji. Kao da čeka na mene. Da ga uslikam i da nestane. Kao deca smo hvatali razne bube i stavljali ih u prazne kutije od šibica. Onda smo trgovali. Ponekad su neki uspevali da uhvate i male guštere. Toliko male da bi stali u kutije šibica. Ne sećam se da je iko ubijao bube i guštere. Ne sećam se da je neko gađao kamenom pse ili mačke. Govorim, naravno, o detinjstvu.
Posle su svi počeli međusobno da se ubijaju. Ne znam da li su to oduvek nosili u sebi ili je ovaj gen preko noći razvijen. Ponekad pomislim da se društvene i političke mutacije odvijaju užasno brzo. U svakom slučaju u okviru jedne generacije. Ta mutacija se vrlo brzo pretvori u pravu epidemiju. Čini mi se da se danas i deca od tri, četiri godine uče da gaze mrave. Iz čistog zadovoljstva.
Pauk se ugnezdio na sasvim neprimerenom mestu. Čeka da ga neko ukloni. Pokušavam da ga premestim, ali on se stalno vraća na svoj položaj.
Tako je, kako je. Svako se vraća na svoj položaj.

 

Bilo bi stvarno lepo pisati putopise sećanja. Ukoliko to ikoga još zanima. Mada, to se svakako ne radi zbog drugih.