Reke su okraćale, 17. jul, petak

Probudih se sa osećanjem zverskog besa i gladi. Da mi je sad nešto pošteno zagrizem! Fuj! Šta je to? Čarapa. Onda sam se par puta klepio u glavu, spopleo preko mačke, doteturao do frižidera, iskapio veliku čašu vode, pokušao da se protegnem, a onda zapevao Marseljezu i Hej Sloveni. Sad ću da krenem da koljem po kućama.

Zar tako ne počinje svaki prevrat i svaka revolucija? Mamurluk ogromnih otkrića.

Neka mi neko kaže kako se Ovo Sada zove? Nije ni prevrat, nije ni revolucija. Je l to, znači, nešto normalno? Četrnaesti jul! Čitao sam kao klinac mnogo istorije, posebno o tzv. Francuskoj buržoaskoj revoluciji. U svakom slučaju, to je bila prva prava revolucija. Tada je drvena strugotina dobila posebnu ulogu. Bila je deo mašine poznate kao giljotina. Kasnija je tehnologija problem krvi rešavala na jednostavnije načine. I mojoj je zemlji bilo potrebno mnogo strugotine. Uz toliko šume i nije neki problem. Ipak je nisu previše koristili. Obavljalo se mahom u šumi.

Odavno sam čuo jednu autentičnu anegdotu koje se setim obično kad krene priča o revoluciji. Kada je Beograd oslobođen 1944, pa posle izvesnog vremena, kada se uspostavila vlast i ukinuli preki sudovi, u grad se iz Vrnjačke banje vratio Branko Lazarević, diplomata i intelektualaca, prijatelj Ive Andrića. Otišao u svoj stan, negde u najužem centru i zatekao ga potpuno poharanog. Nasred velike sobe, gde je nekada bila bogata biblioteka, ostaci lomače knjiga. Branko uze jednu nagorelu knjigu s vrha i poče da se smeje. – Nemoj Branko, biće knjiga, pokušava da ga uteši prijatelj koji je bio sa njim, jer je pomislio da je ovaj poludeo. – Gori, gori, kaže Branko Lazarević, od tebe je sve počelo. A u rukama mu Volterov “Kandid”. Ne znam koliko je ovo sve bilo tako, ali je zgodno kao objašnjenje.
Juče na tramvajskoj stanici u Resavskoj, prema Bulevaru, zanimljiva scena. Parkiran novi luksuzni Tojotin automobil-kamiončić uz samu ivicu trotoara zaustavlja zglobni autobus koji ne može da se provuče. Šofer iz autobusa ne usuđuje se ni da zasvira. To rade oni iza, koji ne vide šta ga je zaustavilo. Onda se pojavljuje jedan ozbiljniji (stariji) gospodin koji se ne odvaja od mobilnog da nešto objasni šoferu autobusa. Valjda, da može da prođe. Taj gospodin je vrlo skockan, mada bez sakoa, samo u beloj košulji i svetlodrap pantalonama. Onda se on izgubi. Pa se posle par minuta pojavi jedan orijaš srednjih godina. U sportskoj “atletskoj” majici, a pantalone kao vojne, i odgovarajuće crne cipele. Ono što mu se vidi od tela, ruke i leđa, kompletno istetovirano. Već sama njegova pojava deluje zastrašujuće. Kreće se polako, ljuljajući se, kao da je iz vesterna. Bela majica i te vojničke pantalone, cela njegova pojava, robusni automobil, neodoljivo podsećaju na surovu kompjutersku igricu “getea” koju vole danađnji klinci. Brzo je pomerio auto bliže banci, dalje od ivičnjaka, tako da se saobraćaj ponovo uspostavio. Izašao je iz kola i ušao u banku odakle se posle par minuta vratio sa gomilom papira. Biznismen ili šofer? Sedi za volanom, ruku isturio kroz otvoren prozora. Čeka. Ta scena, njegova ogromna istetovirana ruka i blješteći automobil, predstavljau jedinstvenu celinu. To nešto znači. Još uvek ne znam šta. U tom času stiže tramvaj i ja iz njega fotografišem automobil. Na žalost, ruka je nestala. Ljut sam na sebe što je nisam “uhvatio”.

Kao da je Legija izašao iz zatvora. Pa, jednom će i izaći. I dočekaće ga bratija ljudi “posebnog kova”. Ovo Ovde se može posmatrati kao primer ubrzane ljudske evolucije. Toliko se toga promenilo u odnosu i komunikaciji. Stvorene su nove klase, zazidane niše sa nekim starim ljudskim oblicima, otvoren lov u kojem nema nikakvih pravila osim onih da najsnažniji i najsnalažljiviji preživljavaju. Sve je smešno i izloženo podsmehu. To je smeh koji služi za isključivanje i poništavanje onoga što se nije prilagodilo.
A Putinov tigar ubio i pojeo medu. U stvari ubio je dva medveda a samo jednog pojeo. Od jednog se medveda i tigar može zasititi. Kako će se zasititi naši tigrovi? Tako što će se međusobno poklati? Čisto sumnjam. Ovo ide dalje. Ovo ima svoju ideologiju, teoriju, estetiku… Ovo ima i svoju teritoriju, svoje zabranjene gradove i ulice. Kusturica u svome zamku među oblacima kao jedan od najuspešnijih primeraka nove mutacije drži propovedi o novom svetskom poretku. Paradoksalni primerci socijalnom mesmerizma. Jake vođe i jake individualnosti koje su iznad malograđanskih normi i korporacijskog apsolutizma. Ismejavanje ljudskih prava, demokratije, političke korektnosti, ravnopravnosti, slobode izbora, tolerancije…

Vrelina. Sve je stalo. Samo kafići rade. I verovatno splavovi. Po njima je Beograd postao idealan za provod. Reke su okraćale, splavovi se pribili uz obale. Koja nesnosna kombinacija.

Gledanje svoje brige, 11 – 13. jul/subota-ponedeljak

Danas bi trebalo ćutati. Zbog Srebrenice. Ali toliko se toga dešava oko nje, Ovde i Tamo, da mi reči prosto naviru. Čekam da se slegne. Napad na srpskog premijera sada će izazvati salve protesta, objašnjenja, kritika i žalopojki. To će dodatno podići prašinu i spustiti oblake. U toj magli pomešaće se i izgubiti smisao i značenje svega.

Ne volim da se upuštam u razmatranje aktuelnih političkih dešavanja, pogotovo poteza vlasti. Ne samo zbog toga jer je to nezahvalno sa stanovišta tema kojima se bavim u Dnevniku nego i zbog ograničenosti informacija. Ne želi da čitam “između redova” i da ubacujem informacije (glasine?) koje stižu do mene različitim kanalima. Današnja zabrana akcije koju je inicirao Dušan Mašić: “7000” – ispred srpske Narodne skupštine, kao i pokazivanje (kurčenje) radikala, šešelja, dveri, zavetnika i ostalih promotera gluposti i nesreće, dovoljni su da me otruju sledećih mesec dana. Nemam pojma kakav trag to ostavlja: u duši mojoj i duši moga naroda.

Napravim pauzu. Čitam novine. Naletim na tekst o Indiji u kojem piše da tamo poslodavac može bez problema da otpusti svakog zaposlenog ukoliko ga on iritira. Sam ocenjuje iritantnost, sam otpušta. Ništa sindikat, kolektivni ugovor, zakon o radu… Do toga ovde nije došlo. Ovde se ljudi otpuštaju mnogo dostojanstvenije, kao tehnološki višak. U tome nema ničeg ličnog. Čak će i Peconi, koji mi se čini kao prototip novokomponovanog srpskog gazde, umesto da šutne u dupe, eventualno će potpisati rešenje o tome da je neko postao tehnološki višak. (Ukoliko Peconi išta potpisuje osim menica.)

Primetio sam da su, kad je reč o radu, radnoj disciplini i tradiciji, u poređenjima između Srba i sveta (pre svega Nemaca) najglasniji bili oni koji su prethodno najmanje radili. Znam da ovo zvuči kao preterano generalizovanje, ali mi, na izvestan način, staž od četrdeset i pet godina, ipak daje pravo da na ovu temu nešto primetim. Posebno su glasni novi liberali koji su ekonomisti ili politikolozi, pripadnici moje genercije, ili nešto mlađi, koje pamtim kako su godinama pre toga – u vreme samoupravnog socijalizma “teško” radili po raznim institutima i fakultetima. Neki od njih su se još u vreme Miloševića pokazali kao vrlo spretni i domišljati. Većina je, ipak, posle 2000-te doživela svoje zvezdane trenutke. Postali su eksperti za tranziciju. Ne mislim, naravno, da pljačke i muvanja nije bilo u vreme Slobe, tada je sve i počelo, ali je svoj pravni okvir, ideologiju, i opštu javnu podršku neoliberalizam je dobio posle 2000-te. Danas je to i dalje na vlasti, bez obzira na politiku pljuvačinu DOS-a i Đinđića. U naciju se svi mogu zaklinjati doklegod ima prostora za lično bogaćenje.
Vidim da je popularan Veber i protestanska etika bez koje, kao, ne bi bilo privrednog uspona Nemačke. Pa šta čekamo? Što ne menjamu naše pravoslavlje? Ili bar da sprovedemo neki oblik reformacije. Ko je srpski Martin Luter? Irinej ili Amfilohije? Strašno! Sećam se kad je pre više od petnaest godina jedan srpski episkop, kojega sam upoznao mnogo godina pre, u inostranstvu držao preko televizije besede protiv kompjutera i interneta kao đavolskih izuma. Naravno, znam da mnogi, posebno mlađi, ali i stariji sveštenici danas koriste i kompjuter i internet bez ikakvog zazora, ali ta spremnost da neko ko je u mladosti slušao predavanja Pola Tiliha, znao odlično nekoliko jezika, putovo po svetu, to mi je delovalo kao odraz apsolutnog ludila. Sedeli smo pre skoro pola veka na zidu porte Saborne crkve, licem prema Znaku pitanja, i normalno pričali o psihoanalizi i hrišćanstvu. Da li su isključivost i rigidnostu došli sami od sebe, kao neka vrsta teološke fermentacija, ili kao uticaj sredine u kojoj je živeo? Štagod da je, pravoslavlje sve manje ima osobine tople, porodične, tolerantne i tradicionalne religije, a sve više dobija neku novu formu.

U sopstvenom slučaju, mislim na to kako sam tokom života radio, i kako sam se odnosio prema religiji, kao da sam oduvek radio u kapitalizmu i kao da sam oduvek osećao poštovanje prema svim religijama i tradicijama. Možda je to posledica toga što sam se bavio poslovima koje sam voleo i u kojima sam uživao. Prvo sam radio kao knjižar u prvoj pravoj knjižari stranih knjiga u Beogradu, potom sam pokrenuo izdavaštvo u jednoj omladinskoj kući, da bih potom radio kao novinar u “Politici”, a onda u Fondu za otvoreno društvo, sve do 2002. kada sam prešao u Medijski arhiv Ebart. Otišao sam u penziju sa četrdeset i dve godine staža i nastavio da radim do danas. To su bili različiti poslovi koje je, međutim, povezivalo snažno osećanje korisnosti i značaja onoga čime se bavim. Najteže, i najlakše, bilo je živeti od novinarstva. Najteže jer sam se morao suočavati sa izazovima koji nisu imali veze sa samim pisanjem već sa dnevnom politikom, i najlakši jer sam, po prvi put u životu, stvarno živeo od pisanja.

Postavio sam na svoj FB profil odličan tekst Aleksandre Nikišić “Bila sam u Srebrenici pre 20 godina” koji sam skinuo sa portala “Vice”. Onda je nekoliko ljudi reagovalo na način koji me je i iznenadio i potresao. Kad reaguju ljudi koje ne poznajete na neprijatan način onda to prihvatate kao deo statistike različitosti. Kad tako reaguju ljudi koje znate, i za koje verujete da delite iste vrednosti, onda to deluje nekako mučno, izdajnički. Trebalo bi prestati sa reagovanjem. Umiriti se i pretvoriti u kamen. Ali i kamen reaguje: na hladnoću i toplotu, na eroziju. Vremenom se usitnjava i pretvara u šljunak, pesak, zemlju… Kako bi trebalo da reagujemo na zločine koji su počinjeni u ime tvoje vlastite nacije? Tako što ćeš to negirati ili relativizovati zločinima drugih protiv pripadnika tvoje nacije? Ne mogu to sebi da razjasnim. Odnosno, sasvim mi je sve jasno, ali ta jasnoća nije transparentna. Ne može da stigne do mnogih koji se “prave pametni”. Ovde nije reč o pameti, o načinu izražavanja, o pravnim formulacijama, o pisanju i crtanju, istoriji i psihologiji, već o nepodnošljvim i monstruoznim masovnim zločinima.

Danas, u nedelju 12. jula, Novak Đoković je osvojio treći Vimbldon. Svaki ti čast Novače. Kako bi reagovao tvoj narod kada bi podigao pehar iznad glave i javno saopštio: “Posvećujem ovu pobedu svim žrtavama u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije!” Da li bi ga se preživeli odrekli? Čisto sumnjam. Prihvatili bi to kao prirodan i plemenit gest nekoga ko je iznad svih podela i mržnje.

Juče, u vreme komemoracije u Srebrenici, možda upravo u vreme kad je krenuo napad na srpskog premijera, na tramvajskoj stanici vidim dva čudna kompanjona koji se, verovatno, vraćaju sa neke svadbe. Ubeđen sam da nemaju pojma o tome šta se dešava u Srebrenici, još manje o grčkom dugu, nastupajućem vimblodnoskom finalu. Može li se živeti i tako? Naravno da može. I može li neko da zameri nešto ljudima koji se bave samo svojom brigom? Tuđe brige su tuđe brige. A mrtvi? Setim se razgovora u krevetu u Džojsovim “Mrtvim”. Mrtvi odjednom izrone. Čak i među onima koji brinu samo svoje brige.

To je kamen koji pada i koji se ubrzava. Nikako da stigne do svoje mete. Ponedeljak je i novine su prepune reakcija na događaje od subote. Grci su pristali.

Kratka i tužna priča o pomponima, 10. jul, petak

Noćas sam se iznenada setio kako su pomponi projurili kroz naše živote. Ako se ja ne setim, i ne ispričam nešto o tome, bojim se, skroz će nestati. Evo setio sam se.
Sada pokušavam da rekonstruišem godinu. Nigde u hronologijama, dnevnicima, ili tajmlajnovima, nema tog podatka. Bilo je to osamdesetih? Ili kraj sedamdesetih? Tako nekako. Ko je pokrenuo maniju pravljenja pomopona? Kome je to uopšte palo na pamet? Biće da je u pitanju bila neka vrsta predglobalne “provale”, eksperimenta ispitivanja kako neke stvari, čak i veoma bizarne, mogu da oplove i poplave ceo svet. Slično se dešavalo sa receptima: pravljenje kućnog sladoleda, brzinsko pripremanje pilećih filena (uvaljanih u mešavinu pavlake, jaja i prezla)… Isto je važilo i za neke mnogo intimnije stvari. Kako se to prenosilo bez interneta danas izgleda prilično tajanstveno jer su društvene mreže zamenile uobičajna druženja.
Biće da se to sa pomponima desilo jedne teške zime kada je zavejani grad dodatno ušuškao ljude u njihovim stanovima. Tada je svako okupljanje imalo svoj specifični miris i zvuk. Mirisalo je na pečenje, sarmu, podvarak, prebranac… čak i ako je pripremanje hrane bilo obavljeno pre nekoliko dana. Čuo se kikot i gromoglasni smeh. To je išlo u talasima. Kad bi se smeh utišao to je značilo da neko nešto priča a drugi da slušaju. U neko doba se i pevalo. Horski i pojedinačno. Pevali su svi, i oni koji umeju i oni koji su samo kvarili. Grejalo se na struju ili uz pomoć kaljevih peći. Kod Dudiške je bilo toplo i bez grejanja jer je dimnjak iz pekare grejao celu vertikalu. A kod Nataše je opsesija pravljenja pompona zamenjivala grejanje.

Ja sam na pompone naleteo ponovo, posle mnogo godina, negde 97, 98. kad sam bio u Estoniji, u Talinu, gde sam kupio nekoliko divnih vunenih kapa koje su kao ukrase imale po tri i više raznobojnih pompona. Ugledao sam kape kako ih na ulici prodaju starije žene, bilo je mnogo snega, ali sunčano, a pomponi se razigraše kad su me osetili kako im se približavam. Podelio sam u Beogradu kape, jednu zadržao za sebe, svi se veoma radovali, ali kape ubrzo pogubili. Ko zna gde su završile. Poput knjiga koje smo pozajmljivali a nismo zapisivali kome. Ali posle određenog broja godina i da piše kod koga je knjiga ostala to ništa ne znači. Pozajmljeno, poklonjeno, izgubljeno, sve prelazi u istu kategoriju.
Elem, sigurno je to bilo za neke teške zime. Zemlja je bila okovana ledom, što znači da je bila cela, u celini i celosti, i da je napolju, pored zimoće vladao hladni rat, što je u našoj situaciji imao jedno optimistično i vedro značenje: mogao si da putuješ gde oćeš, samo ako imaš para. I pasoš pride. Nije bilo ni Miloševića, ni Tuđmana. Vozovi su išli redovno, po voznom redu, osim kad bi se zaglavili u snežnim nanosima. Tada bi nastupio “Vlak u snijegu” od Mate Lovraka i “Ubistvo u Orijent ekspresu”. (Negde kod Vinkovaca.)
Ko donese taj izum u naše kuće? Ela? To mi liči na nju. A možda i neko sasvim drugi. Uglavnom, štos je u dva prstena od kartona na koji se namotava vuna, može i u dve boje. Pa se onda velikim makazama: sec, sec, sec. I odjednom se otvori pompon.
Te zime smo sedeli i pravili pompone. Prvo su to bili pomponi za vunene kape, pa pomponi za noćne kape, za ramena, revere, laktove, pomponi za prekrivače, stolnjake, zavese, najzad slobodni pomponi koji se gomilaju i prevrću po stolovima… U jednom času izgledalo je da se cela nacija okupila oko pompona kao neke vrste društvene katarze, suočavanja sa prošlošću i stvarnošću. Na Centralnom komitetu su otvoreno razmenjivali pompone, DB je slala poruke u šifrovanim pomponima, neko je predložio da se na Dan mladosti napravi jedan ogromni raznobojnim pompon, u stvari pompon u nacionalnim bojama, koji bi se na 25. maj spustio helikopterom na Partizanov stadion. Ne znam zašto su odustali. U Lotosu baru su striptizete mahale pomponima zakačenim na njihove bradavice, po školama su deci delili pompone tromesečja, bilo je predloga da izrada pompona uđe u zatvorke ustanove kao društveno koristan rad. Da li nam se smešila nova privredna delatnost i ulazak u svet civilizacije i dizajna? Tamo gde zajedno prave pompone muž i žena tu nema porodičnog nasilja.
Nisam to odmah video. Bilo je potrebno da prođu godine. Obreo sam se u dalekoj Estoniji koja se polako odmicala od Rusije i komunizma, kupio kape sa pomponima, spakovao ih u kofer, i poneo nazad u Beograd obavijen maglom i iščekivanjem kroz šta ćemo još da prođemo. Zašto smo prestali da pravimo pompone, zašto smo ih potisnuli i gurnuli u zaborav?
Da li zbog one čuvene izjave, lapsusa, Dušana Čkrebića koji je svojevremeno izustio: “Srbija je umorna od pompona!” To reče i dušu ne ispusti.

A u kući više ni jednog, jedinog pompona! Nestali kao da nikada nisu ni postojali. Da li je to neka mračna sila pokupila sve potencijalne svedoke onoga kroz šta smo prošli? Nestadoše toliki ljudi, poznati i nepoznati, nestadoše najbliži i oni najdalji, oni za kojima me srce i dalje bolno steže, i oni drugi koji su samo odjek opšte tragedije, pometnje i prolaznosti. Odoše i oni potpuno nevini i oni veoma krivi. Razvukoše se oblaci od sećanja i podsećanja.

Odakle si? Pitaće neko pompon ako naleti na njega u velikom spremanju. Pompon će tankim glasom, poput miša, da procijuka: Iz Srbije brale.

Znam da se ovo neće desiti ali to ipak mogu da zamislim. Lakše nego zagrobni život.

Ne je da, da je ne, 5. jul, nedelja

U blizini stare toplane, one veličanstvene građevine, najveće bauhaus izvedbe u Beogradu, tamo gde je sve propalo i ruševno, ograđeno ogradom novog vlasnika, potom je ograda srušena, i više ne znamo kome šta pripada, a mesto je predivno, na obali Dunava, navodno će to biti prostor novog grada, iza čega je, kažu Milan Beko, najveštiji novi biznismen od svih biznismena, na kojega se i kad se puca, puca neprecizno, tamo gde je divlje parkiralište, ispod jednog jablana, zakačeno na vešalici, jedno odelo, ili više njih, nisam proveravao, kao znak nečega što dolazi.
Da li je Beko ovo ostavio ovde? Čisto sumnjam. Taj ne poklanja tako lako. Biće da su deca izbacila dedina stara odela. To najpre.

U nedelju (danas) Grci će izaći na referendum da odluče o svojoj sudbini. Čisto sumnjam da će baš sami moći sve da odluče. Uvek kad počne skandiranja na temu uzimanja sudbine u svoje ruke, kovanja sopstvene sreće, sejanja i žetve, meni se nešto okrene u stomaku. Daleko od toga da navijam za azijski fatalizam i prepuštanje sudbini. Uvek sam bio za to da se ljudi, pa i celo društvo, bore da budu uspešni. Vrednosti kao što su ravnopravnost, profesionalni rad, sloboda, solidarnost, prijateljstvo, privrženost ideji opšteg dobra, pismenosti… sve to moramo, pre svega sami da osvojimo. U tom se pogledu Grci, Srbi ili Šveđani ne bi smeli da se razlikuju. A ipak se razlikuju.
Uzimanje sudbine u svoje ruke nikada nije nešto što može da se ispuni do kraja. “Kraj”, uostalom, niko i ne pokušava da objasni i definiše. Moguće je da se sa vrbovima grančicama mogu oterati ptičice, leptirovi, eventualno žabe i kolone mrava, ali mi se to sredstvo ne čini previše delotvornim kad su u pitanju ljudska stvorenja. Pretpostavljam da bi duboka hipnoza mogla da reši i taj problem.
Ne verujem u nacionalna opredeljenja, bilo da je u pitanju simpatija ili antipatija. Iz toga najčešće ide nacionalizam. Ne onaj plemeniti koji se opisuje kao patriotizam. Ja bih se zaustavio u svojoj ulici. U njoj otprilike znam ko je ko. Mada, moja ulica je kratka. Pa i ne znam baš sve ljude. Dolaze novi, odlaze stari. Nema plemenitog nacionalizma niti patriotizma. Jedna je stvar volete neke ljude, slagati se sa nekim idejama, deliti neka zajednička uverenja, iskustva i osećanja, a sasvim druga podvesti sve ispod crte. Reći da su Srbi i Grci iskreni, spontani i požrtvovani, a Šveđani proračunati, sebični i hladni, predstavlja ne samo kretenski stereotip nego i model kako se posmatra ceo svet. Kad krenu problemi i krize ljudi vole da sklone u takve modele. Tamo se osećaju sigurno i ušuškano. Uvek su u pravu.

Ne osećam nikakvu simpatiju prema savremenom finansijskom i bankarskom sistemu. Veoma sam svestan da su zloupotrebe i manipulacije ljudima deo tog sistema. Na globalnom nivou, finansijske i političke igre odavno su deo mehanizma upravljanja svetom. Svet, međutim, nije isti kao onaj od pre tridesetak godina. Više ne postoje samo dva igrača. Svet više, kako se kaže, nije bipolaran. U isto vreme, broj ljudi se povećao na sedam milijardi. Počele su klimatske promene. O kakvom uzimanju sudbine u svoje ruke možemo da govorimo kad govorimo o malim zemljama kao što su to Grčka ili Srbija? Da se suprotstavimo svetu tako što ćemo jesti korenje? Videli smo već kako to izgleda i čime se ko hrani.

OK, potrebno je suprotstaviti se strahovladi beskrupulozne gramzivosti. Takođe, pored onih koji se zadužuju postoji ogromna odgovornost i onih koji pozajmljuju. Svaki profesionalni, i odgovorni, poverialac mora da ima kalkulaciju od čega, kako i u kojem roku će novac biti vraćen. Svako od nas ko je uzimao kredit ili pozajmicu morao je da da nekakve garancije. Kakve su garancije mogli da ponude prethodni grćki zajmoprimaoci? Ne vidim da je to urađeno na odgovoran i pošten način. Suficit koji su severnjaci ostvarivali trgujući sa južnjacima davan je kao kredit tim istim južnjacima. Time je napravljen fantastičan, mada neodrživ, finansijski sistem, koji je mogao da se završi: kako? Tako što će južnjaci postati kmetovi severnjaka?
S druge strane, ono što je pozajmljeno mora se vratiti. To je nešto što je starije od svakog političkog sistema. Krediti su stari kao i pismenost. Postoje još kod Feničana.
Moje sećanje na Grčku od pre više od trideset godina, i sećanje na Grčku od pre desetak godina, predstavlja neuporedivo iskustvo. Pre svega po načinu života. Ne verujem da bi bilo moguće da se Grčka, a sa njom i većina Grka, toliko obogate da nisu ušli u Evropsku uniju. S druge strane, veoma sam svestan da je raspodela bogatstva bila sve drugo samo ne pravedna i ravnopravna. Pre desetak godina bio sam naprosto zapanjen bogatstvom nekih predstavnika grčke elite koje sam bio upoznao. Svi su oni bili duboko povezani sa državnim i političkim strukturama. Priče o njihovim investicijama u Bugarskoj i Rumuniji, kao i najava ulaganja u Srbiji, činile su mi se vrlo čudnim i sumnjivim. Otkud odjednom toliko novca? Sve je to išlo u paketu sa nacionalizmom, iritirajućim pričama o Makedoniji i Makedoncima, pravoslavnom Komonveltu, sentimentalnim žvakama o bliskosti i stilovima života… U životu prosečnog Graka/Grkinje nije se desilo ništa dramatično, bez obzira na priče o zloupotrebama penzija i državne službe. Grci i dalje rade veoma mnogo, imaju mnogo manje slobodnih dana i odmora od uspešnih severnjaka, nemaju ušteđevinu jer su sve što zarade ulagali u stanove, kuće, zemlju, školovanje svoje dece. Oni su svakako najveće žrtve finansijskih i političkih marifetluka.
Za razliku od Srbije Grci su svoju tranziciju sproveli mnogo elegantnije. Uostalom, to i nije bila politička već tranzicija od lokalnog ka globalnom društvu. Grci nisu bili u ratu pa nemaju svoje Arkane, Bekoe, Miškoviće… Umesto njih imaju čudne tipove koji pomalo liče na Sopranove. Oni su se u Srbiji domogli, na primer, televizije B92 i Prve. Šta su sve pokupovali u istočnoj i južnoj Srbiji pojma nemam. Mogu misliti. Povremeno čujem kako izgleda raditi za grčkog gazdu. Samo je srpski gori.
Toliko o grčko-srpskim poslovnim odnosima. Ne verujem da će se, u tome smislu, nešto uskoro promeniti. I Srbi i Grci imaju nešto veoma zajedničko. Reč je njihovim elitama. One ih najdirektnije vode u propast.

Balkon, 2. jul, četvrtak

Sparina. Grad se, međutim, ne prazni. U tramvaju “sedmica” (“Špancu”) stariji čovek pored mene odjednom otkriva da je pokraden. Vidi lopova, kad je tramvaj već krenuo, kako na stanici vadi pare iz novčanika i prebrojava ih. Kažem mu na sledećoj stanici da se vrati jer je lopov, možda, bacio prazan novčanik sa svim dokumentima, u kantu za otpatke. Drama.

Čuo sam se sa Đukom kome nikako da vratim dve hiljade dinara koje sam pozajmio prošle nedelje. Kažem mu da moramo da održimo poverenje da bih i sledeći put mogao da pozajmim. Tako, na poverenje, teramo sa pozajmicama do sto hiljada eura koje uzmem i pobegnem. – Mogu i ja s tobom kad ti uzajmim sto hiljada, predlaže Đuka.
Nekada, u blagorodnijim vremenima, tražili smo pozajmicu da bismo sebe i onoga od koga zajmimi izveli na piće u kafanu. Takva vrsta šala načisto je nestala.

U novinama se piše o zlatnoj medalji koju su umetnici koji su predstavljali Srbiju dobili na Praškom kvadrijenalu. Opšte zanimanje za kulturu i umetnost srazmerna trenutku. Nekada je bilo bolje, ali nikada fantastično. Uvek je postojala ogromna disproporcija između sporta i estrade sa jedne strane i kulture i umetnosti sa druge.
Ne sećam se da je bio napravljen masovni doček i karneval kada se Ivo Andrić vratio sa Nobelovom nagradom. Ako to nije bio dobar povod onda ne znam koji je. Popularnost, masovnost, vrednost i značaj najčešće ne idu zajedno. To je tako čak i u zemljama sa mnogo dužom i ozbiljnijom kulurnom tradicijom. Žalopojke o nerazumevanju medija i naroda vrednosti naučnih i kulturnih dostigunća deluju mi prilično isfolirano.
Zašto se očekuje da ono što se odigra u oblasti nauke, kulture i umetnosti bude popularno kao Mesin dribling ili Cecino ćurlikanje? Da li to neko ozbiljno očekuje? Stvarno! Izdvojenost “pametnih” i “kreativnih” oblasti podjedanko je prisutno i u odnosu prema temeljnom znanju i učenju. Umesto ozbiljnog znanja i učenja valja se lakoća poznavanja i razumevanja svega i svačega. “Mudrosti” poput “Protokola Sionskih mudraca” postaju ogledalo masovnih medija i komunikacije. Nekada je bilo uobičajeno da svi “bistre” svetsku politiku i fudbala. Danas se lista proširila na sve čega se setimo: od genetike i energetike do ishrane, medicine, statistike, fizike, lingvistike, ekonomije, monetarne politike, naoružanja, kosmologije, istorije… Primetio sam da je književnost sve manje predmet interesovanja. Ona postaje neka vrsta skrivene pećine u koju se sklanjaju oni čije je vreme prošlo.

“Mene nećete čekati na balkonu. Ja sponzorima ne zarađujem novac. Ne prodajem reklame. Ja sam druga strana medalje, a Srbija ih je u jednom danu osvojila čak 80, a vi o tome niste imali pojma”, ovako priču za “24 sata” počinje umetnik Nikola Radosavljević (24) koji se nedavno vratio sa Praškog kvadrijenala. Srbija je na tom nadmetanju zabeležila istorijski uspeh pred kojim joj se Evropa poklonila.” I ova je poruka, međutim, objavljena u jednim novinama. Onim besplatnim. Potom se proširila preko interneta. Većina je mogla da sazna za ovo vredno priznanje. Mada, vrlo malo njih o tome za šta je konkretno dobijena nagrada. Tu staje komunikacija.

Stvarno šta bi to povezalo raspomamljenu masu navijača, već prilično cvrcnutih, sa Nobelovom lentom koja bi bila prikazana sa čuvenog Balkona Gradske skupštine? Je li to vrh? Cilj kojem se teži? To je, znači, prava mera i satisfakcija.
Naravno da nije. To sigurno ne očekuje nijedan ozbiljan umetnik ili naučnik.
Pitanje je, međutim, druge prirode. Postoji li nešto što bi ljudima, koji ne streme masovnim provodima i priznanjima, učinilo, ako ne ugodnim, a onda svakako podnošljivim život u nekoj zemlji? Da se može živeti sasvim zadovoljno i dobro u relativnoj anonimnosti od svoje umetnosti, svoga znanja i svoje veštine, to je vrednost koja ne zavisi samo od ekonomskih prilika. Voleo bih da moje knjige čitaju različiti ljudi, ali to ne znači da bih baš bio sretan da sa svakim pričam o njima. Ne znam ni kako bih se osećao da moram da objašnjavam šta sam želeo da kažem time što sam napisao to što sam napisao. Ali da mogu da živim samo od umetničkog pisanja, pa to nije moguće ni u Skandinaviji! Odavno sam raskrstio sa uverenjem da se umetnicima sve mora dati i pružiti. Baviti se drugim poslovima da bi se bavilo svojom umetnošću to nije nametnuto od juče. Tako se živelo i stvaralo stotinama godina.

Sve više osećam želju da napišem nešto poput: ” Pst! Oprez! Eholandija!
Reč je o citatu iz Džojsovom “Finigenovom bdenju”. To niko danas ne čita. Razmišljao sam o tome da se napravi izbor od jedno stotinak citata poput ovoga i da se razdeli deci da se sa tim igraju. Tako bismo dobili jedno potpuno novo čitanje.
Na ovaj citat, kao moto, naleteo sam u prevodu Gige Gračan knjige “Svijet je mali” od Dejvida Lodža Ogroman rad. Giga je čudo od organizacije i vrednoće.

Da li je tačno da je Džojs koji je neprekidno kuburio sa parama imao američku dobrotvorku koja ga je za života pomogla sa oko milion američkih dolara? To su, u to vreme, bile ogromne pare. A nisu male ni danas. Znam da su T.S. Eliota spasili iz banke i omogućili da se bavi pisanjem, mada je ubrzo dobio stalno uhlebljenje kao urednik u Faber & Faber. Ali engleski je velik jezik, i u kulturnom i u tržišnom pogledu, pa je sudbina T.S. Eliota prilično izuzetna i netipična.

Znači, radite razne poslove. Od kelnerskih do novinarskih. Negujte vašu unutrašnju strast prema umetnosti kao što negujete svoje frizure i svoj spoljni izgled. Svako danas ima pravo na svoj stil, samo ne na izazov i muku svakodnevice. Kad ste umetnik ne prestajete da budete roditelj ili neko ko se brine o starim roditeljima. Vaša vozačka dozvola je kao i biločija, u njoj ne piše da ste umetnik. Ako napravite prekršaj niko vam neće uzeti za olakšavajuću okolnost to što pišete poeziju. Isključiće vam struju ili izbaciti iz stana ako ih ne plaćate redovno. Nemojte da zbog toga smatrate da je u pitanju lična mržnja i nerazumevanje umetnosti. Oko vas žive ljudi koji nikada nisu pročitali ni jednu knjigu, videli nijednu izložbu. Ali zbog toga vi nećete prestati da ih vidite i čujete. Javljaćete se jedni drugima i pričati o vremenu, skupoći, deci… Zašto mislite da vaša unutrašnja strast, i vaš talenat, zaslužuju da budu predmet opšteg interesovanja? Zašto mislite da vi imate pravo na poseban tretman i podršku?

Jer ako je strast i veština koji su u u vama istiniti zar vam se ne čini da je u pitanju dar kojim ste vi lično blagosloveni? Šta će vam Balkon? Zašto vam je on uopšte na pameti?

Morali bismo biti oprezniji. Naravno. Pogotovo u vezi sa izjavama o “balkonu”. Neću da pišem šta mislim o tom cirkusu, mada sam već to uradio. Čega god se dotaknem ujedem se za jezik.

Ubrzanje. Strepnja. Dunav je porastao, 29. jun, ponedeljak

Rekao bih, sam za sebe, da je margarin imaginaran, a odmor na moru sasvim nestvaran. Otkad sam počeo da pišem dnevnik razlika između imaginarnog i stvarnog sve je paradoksalnija. Danas je Šešelj na Trgu republike održao govor i poručio da će nakon vanrednih izbora formirati prvu radikalsku vladu posle Milana Stojadinovića. Nije mi jasno zašto je onda toliko protiv Evropske unije. Milan Stojadinović je glavni oslonac video na zapadu, a ne na istoku.
Praćenje onoga što se oko nas dešava postaje sve zamornije i teže. Nije, naravno, problem u razumevanju: njega imam i previše, već u posledicama koje se sve više osećaju. Poseban fenomen su paralelni životi na FB-u. I pored osećanja prilične odvratnosti prema razmeni poruka o ličnom životu (šta se pojelo, popilo, gde se bilo, s kim, kako, dokle…) postoji i stalna potreba da se propoveda, upozorava i obeležava. Kao da su se svi pomalo postali Jehovini svedoci. Nije dovoljno znati da je neko prešao u vegetarijance, moraju se prikazati i recepti i kazati par reči o ubijenim životinjama. Oni koji su se bacili na vežbanje tela ne propuštaju priliku da vas prosvetle i na ovom polju. O političkim porukama da i ne govorim. Retko se upecam na ova ačenja, ali neki put ne izdržim pa reagujem. Danas sam za jedan šerovani tekst o Romima, gde se pominje i “Ciganistan”, napisao da je odvratan i da bi autor, i da živimo u najliberalnijoj zemlji, morao sudski da odgovara zbog širenja mržnje i diskriminacije. Odgovorio mi je stari poznanik, koji je postavio ovaj tekst, da bismo prvo morali da razgovaramo i utvrdimo šta je tačno, a šta nije, jer, pobogu, u pitanju je sloboda izražavanja. Tako sam postao zagovornik ograničavanja slobode izražavanja. Pogotovo kad je u pitanju promovisanje najprostačkije nacionalne mržnje i stereotipa.
Neverovatna je upornost i tvrdoglavost ovog soja ljudi. Pri tome se stalno pozivaju na liberlističke principe i uzore. Šovinisti, rasisti, kreacionisti, antisemite, verski fundamentalisti… svi udruženi u najfinije ruho slobode i tolerancije. Pa dajte da o tome slobodno raspravljamo. O tome da li je stvarno stradalo šest miliona Jevreja u tzv. holokaustu. (Gde su dokazi, gde su tela?) Što ne bismo podjednako uvažavali ono što piše u Bibliji i ono što tvrde savremeni evolucionisti? Za nas nema tabu teme. Osim o samoj suštini gluposti. O tome ne biste da pričamo. To je nešto lično. Nego šta nego je lično. Kao što su i vaše gluposti, vaše laži i vaša mržnja, potpuno lične a ne nešto načelne prirode. Na talasima krize i nesigurnosti pletu se zamke i mreže kojima se hvataju stotine hiljada i milioni ljudi.

Predveče sam, idući po unuke, prošao kolima Karađorđevom, pored hotela Bristol. Nasuprot hotela je neki jeftini hostel. Ispred njega tridesetak mladih crnpurstih muškaraca sa ruksacima i zavežljajima. Mislim je bilo i nekoliko devojaka. To su izbeglice iz Sirije i Iraka koji raznim putevima i kanalima dolaze u Beograd na putu za Evropu. Njihov broj je dramatično povećao. Spavaju na obalama Save, ispod mostova, po parkovima i dvorištima. Trebalo bi podići prihvatne centre, makar sa šatorima, organizovati pokretne kuhinje, skupljati odeću i lekove. Ne vidim, osim par apela, da su sugađani svesni šta se događa. Sopstvena je muka najveća. Sa njom se gubi i solidarnost i empatija.

Uveče postavljanje skulpture Gavrila Principa. Skulptura je strašna u svakom pogledu. Korišćenje Principovog mučeništva u simboličke svrhe deluje mučno i obespokojavajuće. Više je izazov i kurčenje nego izražavanje sućuti i dostojanstva.

Danas, u ponedeljak, stalne promene vremena. Čas oblačno, kišno, čas sunčano. Sparina. Pišem više tekstova istovremeno. Neverovatna kombinacija tema i plasmana. U međuvremenu moram da posredujem zbog ogovaranja i glasina. Osećanje nelagodinosti zbog tuđih gluposti i neodmerenosti. Stalno se pitam da li još postoji nešto mirno i normalno u ovom svetu.

U jutro, kod Spase, šišanje. Posle toga se otisnem u svet kao u neku ponornicu. Čuo sam se sa Oljom koja kaže da je prošlo godinu dana od poslednjeg “Utiska”. Kao da je prošlo deset godina. Ubrzanje. Strepnja. Počeo je Vimbldon. Moj kum čeka rezultate biopsije. Dunav je porastao. Koliko samo kose!