Političko pitanje, 1. jun, ponedeljak

Pre nedelju dana u “Politici” je izašao intervju Zorane Šuvaković sa Peterom Handkeom. Pročitao sam ga. Sada je Handke sto odsto pisac i samo pisac. Politika ga nikada nije zanimala jer pripada drugoj dimenziji. Iz njegove priče saznajem da je Handke na molbu Miloševićevog advokata bio u Ševeningenu i tamo proveo tri sata slučajući Miloševićev monolog. Handke kaže da je Milošević tri sata izlagao svoju političku odbranu koja je piscu bila kranje nezanimljiva. Pisac je želeo da čuje nešto sasvim lično, privatno, na primer nešto o životu u Požarevcu, o požarevačkim kafanama, možda i nešto intimnije. Nije to dobio pa je tako zatvorska poseta ostala književno nepokrivena. A onda, kad je Milošević umro, njegova porodica – verovatno supruga Mira, zamolila je Handkea da ode na sahranu. I on to nije mogao da odbije. Osećao je obavezu. Čitam sa nevericom. Kako se to Handke obavezao Miloševiću? Kao samoj Srbiji? U tom je pogledu mnogo veći Srbin od mene.

Onda se vratim dvadeset godina unazad. Sedim u redakciji Clio, u Zmaja od Noćaja, mislim na drugom spratu. Clio je upravo objavio Handkeovu knjigu “Još jedamput za Tukidida”. Tu su još: urednik Zoran Hamović, prevodilac knjige Žarko Radaković, Drinka Gojković i Handkeova supruga Sofi. Pišem intervju koji će, mislim, izaći u Kulturnom dodatku. Imamo malo vremena, možda pola sata. Ne sećam se o čemu je bio razgovor, verovatno je bilo najmanje reči o politici. Kad sam ispisao svojih sedam-osam strana razgovora, pošto sam uvek “skidao” na ruku a ne snimao, pokupimo se svi zajedno i idemo u Mažestik. Tamo su već bili Nebojša Đukelić, Dragan Velikić i jedan predstavnik srpskog ministarstva prosvete zadužen za međunarodnu saradnju. U jednom trenutku, kad smo bili u četiri oka, bez svedoka, kažem Handkeu da je deo porodice moje majke u Sarajevu. – Jedni su u centru pod opsadom, a drugi su u srpskom delu, u neprekidnom strahu od kostimiranih četnika. Da li vas zanima da vam nešto više o ovome ispričam? – Mene ne interesuju pojedinačne sudbine, hladno mi odgovori Handke.
Posle toga sam mahom slušao.
Ne sećam se da sam se ikada ranije, povodom intervjua, neprijatnije osećao. A intervjuisao sam i veoma ekscentrične osobe, mislim pisce.
Pri svemu tome, Handkea sam veoma cenio kao pisca. Njegova knjiga “Kratko pismo za dugo rastajanje”, koja je objavljena u Zagrebu 1980. bila je moja omiljena knjiga. Handkeov talenat i veština sasvim su neosporni. Ali njegove političke procene i potezi, bez obzira što ih on predstavlja kao potpuno nepolitičkim, to je bio drugi par rukava. Ne mogu, i ne želim, da ih tumačim, mislim te rukave. Da su u svetu postojali, i još postoje, sasvim nepravedni i besmisleni stereotipi o Srbima i Srbiji, to uopšte nije sporno. I sam sam se, putujući svetom, u prethodnom životu, sa njima često susretao. Sećam se jednog lepog poznanstva sa jednim poznatim turskim novinarom i njegovom ženom u Solunu, krajem devedesetih. Posle drugog susreta, i razgovora, oni su odjednom zajedno počeli da mi se izvinjavaju što su imali potpuno pogrešne predstave o Srbima, mada mi to nijednom prilikom nisu pokazali. Ima nas različitih, rekoh im: i Srba, i Turaka, i Hrvata, i Finaca. (Možda su ipak Finci sličniji među sobom od drugih naroda.) Pristojni ljudi bi to morali da znaju unapred. I da im  bude  neprijatno kad to zaborave.
Handke je, međutim, od toga napravio celu figuru. Za ozbiljnog pisca to je svakako premalo. Začas se potroši. Osim toga, ako o nekom govoriš kao žrtvi zbog stereotipa koji o njemu vladaju, šta je sa onima koji su neosporno bili žrtve, a nisu Srbi? Da li su oni manje važni? To je toliko glupo i besmisleno da ne razumem šta se o tome uopšte ima raspravljati.

 

Juče sam pričao sa Zoranom Hamovićem o ovom susretu i on se potpuno filmski svega setio. Ja sam čak bio zaboravio da smo išli u Mažu. Sledeće godine je izašla Handkeova knjiga ” Zimsko putovanje ili pravda za Srbiju” u kojoj je, kažem mi Hamović, Handke opisao naš susret. Nisam čitao. Ne verujem da je pomenuo moje lično pitanje koje je možda zvučalo previše politčki.

Praznina i bolje sutra, 22. maj, petak

 

Dani se utrkuju noseći probleme i gluposti. Taman pomislim: e sad je dosta, ovo je vrhunac, a stvari krenu još dalje. Uz probleme idu i burne reakcije, stanja usplahirenosti, besa, očajanja, povređenosti. Film se vraća ponovo i ponovo. Šta je ko kada mogao da uradi, kaže, odgovori… a nije. Odjednom su sve propuštene prilike postale spasonosne a neiskorišćene šanse. Setio sam onog poslednjeg filma Andreja Tarkovskog, u kojoj glavni junak daje zavet, koji je apsurdan baš kao i sama vera. Pomislim: a čime bih se ja mogao zavetovati ako bi sve ispalo dobro i krenulo u pravom pravcu? Da se krstim i postanem religiozan? Ili da se ošišam na nulu? Svi zaveti su apsurdni, jer su posledica izmenjenog stanja svesti. Ali dok ih smišljamo natopljeni smo nadom da je spasonosno čudo ipak moguće
Juče kiša, danas kiša. I sutra i prekosutra biće kiše. Nije, međutim, kiša ta koja pravi probleme. Problem je ovde istovaren odavno i pomešan sa plodnim blatom. Iz toga blata raste čudna biljka kojom se hrane oni koji su se zavetovali na ćutanje i trpljenje. Ovde ljudi nisu žrtve postojećeg sistema, odnosa i vrednosti već neke spoljne, moćne sile koja deluje bez obzira šta ko radi.

 

Kad pada kiša onda nema vunenih cipelica za bebe. Njih plete jedna starija žena, na delu Bulevara iznad Batutove. Nikada nisam video da je neko kupio ove cipelice. Mora da ih neko ipak kupi inače ne bi bile izložene već više godina. Naravno, samo kad nema kiše. Pretpostavljam da su plave za dečake a roza za devojčice. Za koga su one bele?

 

 

Odavno sam želeo da započnem  nešto optimistično. Knjiga bi se zvala:

 

                                            “Bolje sutra”

 
Ko bi, recimo, čitao knjigu pod naslovom «Skotovi»? Bez obzira šta bi u knjizi bilo, pretpostavljam da bi fini, dobri i pristojni ljudi bili krajnje uzdržani. Što bi nekoga normalnog zanimalo šta rade i kako žive skotovi? Ova tema deluje degutantno. Skotovi bi, međutim, sigurno uživali. Pod uslovom da se prepoznaju. I pod uslovom da se zanimanjem za «Skotove» ne razotkriju. Najveći broj skotova sigurno ima potrebu da svoj karakter čuva kao ličnu tajnu. Kada bi neko, uostalom, otvoreno pričao o sebi kako je skot time bi nestala pritvornost i lukavština, ta misterija njihove moći, bez koje teško da možeš zamisliti nekoga skota. Situacija u kojoj se neki skot javno hvališe da je veliki skot deluje krajnje pozorišno. (Kod izvesne vrste žena postoji potreba da se ističe sopstvena «kučkovitost» ali to je više stvar stranputice pogrešne ideje emancipacije nego načelni stav. A možda je samo stvar karaktera.) U stvari, iskrenost samo pojačava utisak da je «skotovluk» nešto dato i «suđeno», i da je, u stvari, otvorenost neka vrsta vapaja utamničenog anđela u telu skota. Da je anđeo zavezan negvama za svakog skota (i da tu teško pati) nesumnjivo je jedna je od važnih teorija samih skotova. Neću ovde da komentarišem izjave tipa: «baš sam skot, pa šta?» Najčešće je u pitanju puko hvalisanje.
Čak i knjige o mafijašima ne čitaju samo mafijaši. Kolikogod mafijaši bili kriminalci, opasni i surovi tipovi, oni ipak neguju neku vrstu profesionalne časti, kulturnih i verskih tradicija, koje nailaze na određeno razumevanje, pa i simpatije normalnih ljudi. Što je najvažnije, mafijaši mogu da odu u penziju. Mogu da postanu ugledni filantropi, vernici, nečujni baštovani, filatelisti… Skot, međutim, nikada ne ide u penziju. Jednom skot – uvek skotom.
Rekao bi, na kraju, sasvim kratko: knjiga «Skotovi» bi, po svemu sudeći, bila potpuni poslovni promašaj.
Knjiga koja bi se zvala «Bolje sutra» imala bi, međutim, sasvim drukčiju sudbinu. Nju ne samo da bi čitalo mlado i staro, muško i žensko, nego i svi oni koji drže do sebe – svi koji bi hteli da pokažu da su na pravoj strani. Znači: i normalni i skotovi.
U detaljima, još uvek mi nije jasno o čemu je reč u knjizi «Bolje sutra». Ali, kad malo bolje razmislim – to i nije tako važno. Mnogo je važnije znati kome se obraćaš i šta oni od tebe očekuju.
Čim se pomene «sutra» odmah je svima jasno da je reč o budućnosti. Budućnost, koja je dovoljno prostrana, a opet nije previše udaljena, to je, nekako, prava stvar. Kada bismo umesto «sutra» govorili o sledećem veku ili narednoj deceniji to bi delovalo kao naučna fantastika. Jeste SF popularan ali se ne može meriti sa političkim programima i porodičnim romanima. Mislim na tiraž, naravno. Kako je samo «sutra» idealno smišljeno! Već kad kažeš «prekosutra», a to je samo dan posle sutra, stvar ne deluje ni malo ubedljiva. Sutra i tačka!
Ima li naroda koji ne znaju šta je sutra? Koliko juče danas je bilo sutra a opet mu nismo ni malo bliži. Sutra izmiče bez obzira na blizinu. Zato je sutrašnjica tako privlačna. Često deluje stvarnije od stvarnosti koja je toliko opipljiva da o njoj ne možete da razmišljate. Onaj narod koji ne bi znao za sutra sigurno ne bi znao ni za juče. To bi tek bila katastrofa. Moguće je da Bušmani ovo ne razumeju. Za njih je sve mit – i ono što je bilo, i ono što jeste, i ono što će biti. Zbog toga je njihov jezik pun coktanja – iskonskog zvuka čuđenja. Jadni Bušmani.
Sutra je zgodno za svaku priliku. Sutra se nikad ne može pokvariti. Sve drugo je podložno kvarenju. Možete, naravno, strahovati od onoga šta sutra «nosi». Sutra je poput poplave. Ko zna šta može da uradi i kuda da se proširi. Ali zato je tu pridev «bolje». «Bolje» umiruje i disciplinuje «sutra».
O sutrašnjici složno pevaju nacisti i komunisti, radnici, seljaci i poštena inteligencija. I oni – najstariji, kojima je vrlo malo ostalo, umeju vrlo složno da zapevaju himnu sutrašnjici. Važno je «sutra» učiniti bliskim i izvesnim. Sutra mora što pre da počne. Pogotovo kada je to «bolje» sutra. Ko ga ne bi poželeo? Čak i najgori skot će poželeti da sutra bude bolje. Ako ni zbog čega drugog a ono da bi učvrstio svoj položaj. Kada skot radi na sutrašnjici sva je prilika da će se nešto i dogoditi. Skotovi ne rade na prazno. Skotovi znaju sve zanate i sve veštine. Prirodno su talentovani za priču i ubeđivanje. Umeju da umire ali i da osokole.
Knjiga «Bolje sutra» morala bi da ima poentu na svakoj strani. Ako to, onda to! I tako redom. Ništa ne deluje tako umirujuće kao tačan redosled stvari. Sutra nije prostor u kojem se sumnja i birka. Dobro je, uostalom, jedno i jedinstveno. Kad hoćete da nešto bude bolje to znači da koristite derivate «dobrog» i da niste spremni da se oko toga raspravljate.
Pored poenti i redosleda, važan je i jezik. On mora biti jednostavan da ga svi razumeju, ali da to ne deluje prostački. Znači, svako mora naći svoj deo tajne, mora biti lično posvećen, osećati da se knjiga upravo njemu obraća. Najbolje bi bilo da se u knjizi pokaže kako je nekada bilo sjajno, kako se to preko noći pokvarilo i kako je nesreća vladala decenijama – sve dok se nije pojavilo Nešto što je najavilo bolje sutra. U tom smislu «bolje sutra» mu dođe kao povratak Kralja. Svi oni koji su se godinama osećali poniženim i potlačenim iskočili bi na taj dan iz svojih mračnih i hladnih rupa. I svi bi vikali: ovde sam, ovde sam, pogledaj me!
Bolje sutra ne dolazi samo od sebe ali se ne može ni pozvati pritiskom na dugme. Ako iza noći dolazi dan to ne znači da iza lošeg dana, ili serije loših dana, nužno dolazi dobar (bolji) dan. Ništa nije tako neshvatljivo kao raspored dobrih i loših dana. I godina, uostalom. Svaka zemlja, i svaki narod, možda ima svoga diboka koji radi na kalendaru života.

Čujem promukli muški glas kako zapeva:
Neko ko će čuti tvoj glas
Neko ko će se odazvati
Neko ko će te utešiti…
Neko ko će te čuti! Stvarno? Kad će se to desiti? Naravno, sutra. Srce je puno, srce je na mestu. Ko zvoca da je to nemoguće? Zatucite kretena! Kreten se zabavlja tuđim osećanjima. Ništa mu nije sveto. Kreten bi hteo da otvori racionalnu raspravu o nadi. Neverovatno!

Stvarnost ili senke na zidu, 19. maj, utorak

 

Jutros sam prvi put ove godine osetio miris lipe. Godine su sve toplije pa i lipe počinju da cvetaju sve ranije. Sada će miris polako da se širi i pojačava da bi sredinom juna (lipnja) dostigao vrhunac. Tada u Strahinjića bana miriše kao da se u svakom stanu kuva čaj od lipe. A prozori širom otvoreni. Kad si dete, ili mlađi od dvadeset godina, ne obraćaš pažnju na mirise, pogotovo cvetne. Privlače te mirisi prženica i pohovanih šnicli, vrućeg bureka i hleba, ženskog parfema i kapisli. Onda počneš da otkrivaš mirise prirode, a još brže mirise seksa, mirise putovanja, biblioteka, katedrala, svežeg drveta…

 

 

Sa mirisima bismo mogli ne samo putovati u prošlost nego i putovati najrazličitijim egzotičnim krajevima. I o onome gde nikada nismo bili često imamo snažnu predstavu samo preko mirisa ili ukusa nekog začina ili jela.
Moj unuk Nikita imao je pre neki dan pravu provalu platonizma. Objašnjavao mi je kako izgleda pakao, koji je na tepihu obeležio ogradivši ga sa nekoliko drvenih kocki i stubova. – To nije stvarnost, to su senke koje vidiš na ovom zidu! I đavoli i demoni, i vatra ispred njih, to su samo senke!
Zbog nečega je imao snažnu potrebu da nam razjasni šta je stvarnost a šta nije. I igra je, u stvari, neka vrsta imitiranje stvarnosti. Ali tu nema foliranja, moraš da učestvuješ. On uvodi sve nove i nove ličnosti iz igrica koje ja baš i ne znam. Najbliže su mi mumije pošto za njih zajedno pravimo piramide od drvenih kocki. Pred spavanje, u krevetu, traži da mu pričam priče o Nosonji i Surli. To su dva neobična lika koja sam smislio pre osam, devet godina za njegovog starijeg brata. Oni su nespretni lopovi koji smišljaju najrazličitije krađe, veoma maštovito u svakom slučaju, ali koje, na kraju, uvek ispadnu katatrofalne po njih. Sreća je, međutim, da se veoma brzo izvuku iz zatvora i nastave po starom. Nosonja je, naravno, nosat ali mršav, sitan, hitar, dok je Surla ogroman i spor. A na licu ima nešto nalik surlici. Nosonja je pametan i lukav a Surla naivan ali veoma jak. Priča mora da se ispriča od početka do kraja mada unuk vrlo brzo utone u san ali se odmah probudi ukoliko stanem sa pričom.
Kad sam bio dete sećam se da sam bio pod snažnim utiskom knjige H.Dž. Velsa “Nevidljivi čovek”. Počeo sam da zamišljam šta bih sve radio kada bih postao nevidljiv. Pitao sam unuke šta bi oni radili kao nevidljivi, ali nisam dobio određeni odgovor. Onda im rekoh da bi bilo veoma uzbudljivo ući nevidljiv u poslastičarnicu, ali da problem nastaje kada lebdeći kolači počnu da ulaze u nevidljivo-providno telo. Lepo se vidi kako se kolači sitne i gutaju. Niko ne zna koliko je potrebno da pojedeni kolači postanu nevidljivi. O tome ćute i nauka i književnost.
Od starih, klasičnih, igara još uvek je uzbudljivo samo “žmurke”. Deca vole da se sakrivaju. Obično na ista mesta. Najpopularniji je orman gde sruše sve sa vešalica: sakoe i košulje, i na njima lepo sede. Kolikogod da ih pronalazite na istim mestima, ili oni vas, igra se nastavlja. Ali napolju da se igraju žmurke za to nema interesa. Ponekad uspem da ih nateram da odemo do parka, sa najmlađima je još najlakše, gde se suočavam sa problemom nepostojanja interesa za igranje loptom, žandara i lopova, žmurke, šuge, pantomime, penjanja na drveće, skakanja u dalj, igre s klikerima… Dovoljan je mobilni i oni će da se okupe ili podele u strelce. Isto rade i roditelji. Pogotovo mlade majke. Guraju kolica i kucaju poruke. Skoro da nema međusobnog razgovora. Nikita, međutim, voli da se druži i igra. Traži od mene da ga upoznajem sa dečacima. To obično izgleda tako da se obratim nekom dečaku i pitam kako se zove, pa onda kažem: Luka, baš lepo ime, ovo je moj unuk Nikita i obi hteo da se igrate. – Je l hoćeš? A Luka se samo okrene na drugu stranu. U stvari većina dece, uzrasta uzrasta između četiri i šest godina, uopšte nemaju razvijen osećaj, i potrebu, za druženjem. Ista je stvar i sa njihovim roditeljima, posebno očevima. Ili gledaju u mobilne ili odsutno bleje. Ne gledaju čak ni u svoju decu. Majke često idu u park sa poznanicama pa još i nešto pričaju. Najzad pronađemo dečaka koji hoće da se igra, da se jure, penju na kućicu sa dva tobogana. Kažem im da je to brod i da moraju da ga brane od gusara i oni se stvarno lepo zaigraju.
Brod, međutim, retko isplovljava.
Deca se druže ili u školi ili po igraonicama na rođendanima. Srećna su ona deca koja imaju vršnjake u zgradi u kojoj stanuju. Onda se lepo zbliže. Ukoliko im roditelji nisu baksuzi. A baksuza ima mnogo.
Mi smo imali mnogo lepše i bogatije detinjstvo. Ne u materijalno smislu, naravno. Zanimalo nas je toliko mnogo stvari. Radoznalost je bila pogonsko gorivo koje nas je teralo posvuda. I danas me tera. Mnogo više od biločega drugoga.
Da li je to stvarnost ili su u pitanju senke i odrazi? Naši prošli i naši sadašnji životi? Svako od nas ima po nekog demona, ili bar kućnog dibuka, koji se pripije uz krevet na kojem spavaš pa noćom nešto mrmolji o povratku kući, jabukama u šlafroku i prvoj ljubavi. Onda zazvoni mobilni kao božja kazna.

Džeret i Draža, 16. maj, subota

 

Bio sam skroz zatečen kad sam otkrio da Kit Džeret ima sedamdeset godina. Očekivao sam da ima bar dvadeset godina više. Razlog je vrlo jednostavan: moje sećanje iz mladosti se rasteglo a ovo: iz poslednjih nekoliko godina, stopilo. Onima kojih se sećam iz mladosti dodajem godine, a ovim novopristigavšim oduzimam. Tako se održava sistem sećanja i zaboravljanja. Ako se godine i mogu pobrkati neke stvari svakako ne mogu. Na primer: ispunjenost i uživanje u muzici. Ili moralno gađenje i odbojnost prema onima koji su bili fašisti ili sarađivali sa njima.

 

Moje osećanje pravde i morala nije se ni malo promenilo od onog vremena kada sam prvi put gledao dokumentarni film o nacističkim zločinima. Naravno, tada sam znao vrlo malo o onome šta stoji iza nacional-socijalizma, antisemitizma, buncanju o arijevstvu i životnom prostoru. Kad sam imao oko petnaest, šesnaest godina pročitao sam knjigu “Zaveru ćutanja”, od Aleksandra Vajsberga Cibulskog prvu knjigu o staljinizmu i čistkama u SSSR-u, pa je moj pogled na strahote politike i izopačenih ideologija ubrzano počeo da se povećava. Sa godinama se taj prostor širio i ispunjavao mnoštvom knjiga i priča o ličnim sudbinama. Setim se Šalamova i njegovih priča sa Kolime, onda Primo Levi, Solženjicin, Klaus Man… beskrajnost ljudske patnje i sposobnost preživljavanja i pamćenja.
Možda je ovde samo reč o pamćenju? Bojim se da nije. Dovoljno je toga zabeležnog i sačuvanog. Ne samo u dokumentima.
Da li sam, u međuvremenu, “revidirao” pošto “vreme čini svoje”? Ni najmanje! Samo sam postao još osetljiviji na zaboravnost ili pokušaje relativizacije onoga što se dešavalo za života mojih roditelja i onoga u čemu sam i sam živeo. Zločine su u Drugom svetskom ratu činile sve strane, ali postoji ogromna razlika između onoga što su počinili nacisti i fašisti od onoga što su uradili saveznici udruženi u ratu protiv Sila Osovine. Proganjanje i ubijanje na rasnoj i verskoj osnovi, razvijena tehnologija masovnih ubistava civila, fiks ideja o višoj rasi i osvajanju celog sveta, sve je to toliko ludo i nestvarno da prosto ne možeš da poveruješ da je moguće. O itekako je moguće.
Moji su roditelji bili partizani. Svi u porodici, majčinoj i očevoj, bili su antifašisti. U ratu su se opredelili iz različitih motiva. Otac, i cela njegova porodica otišli su u partizane jer su bili Srbi na Kozari koji nisu imali drugu alternativu da ostanu u životu nego da se late oružja i odbrane od ustaša i njihovog pogroma. Organizaciju i ideologiju dali su im komunisti. Oružje su imali sami, sklonjeno posle kapitulacije, za svaki slučaj. Od četnika je na celom tom krajiškom području postojala samo jedna grupica u Prijedoru. Majčina starija sestra bila je predratni komunista. Moja majka je imala sedamnaest godina kada je otišla u partizane. Pre toga je, na svoju ruku, u sarajevskoj gimnaziji počela da prikuplja pomoć za SKOJ. Isto veče je bila uhapšena. Deda je nekako uspeo da je puste iz zatvora kao “šojku”, ali su mu rekli da će je vrlo brzo sigurno ponovo zatvoriti. Tako je moja majka otišla u partizane. Mislim da nije učestvovala ni u jednoj borbi. Otac se često šalio da je majčina brigada stalno bežala. U našoj kući nije bilo dilema ni oko fašizma, ni oko staljinizma. Bili smo svesni da živimo negde između demokratije i diktature. Bili smo toliko sretni što nismo deo sovjetskog carstva i sve smo nešto mislili da će eurokomunizam i socijaldemokratija napraviti prekretnicu i uspeti da stvori model koji će spojiti ono najbolje iz oba sistema. Nije nam padalo na pamet da postoji nešto poput nacionalizma i ustaško-četničkog resantimana. Bili smo politički polupismeni.

Ovo je nešto što se moglo očekivati. Ova besmislena sudska rehabilitacija Dragoljuba Draže Mihailovića, koja u istorijskom smislu ne znači ništa, a u pravnom predstavlja ismejavanje svake ideje pravde, izazvaće, u to sam siguran, dodatne podele i omraze u kojima više neće učestvovati bivši partizani i četnici već njihovi unuci i deca. To je raskol koji je dublji od ideologije, od rojalizma i republikanstva, od autarhije i demokratije. To je provalija između budućnosti i prošlosti, između mrtvog i živog. Nema potrebe da govorim o moralnim vrednostima i političkim vizijama oba pokreta. Važnije je videti šta ova simbolika danas znači. I gde nas ona može odvesti. Da nije sve tako ozbiljno upakovano, politički i pravno, čovek bi mogao da pomisli da je reč o grupi mangupa koja izvodi besmisleni performans.

 

 

 

Mislim da je reč o pogledu na svet koji promoviše nasilje i moć nad ljudima kao vrhovni cilj i sredstvo. To je nasilje nešto što je prisutno na svim nivoima: od porodice do vrha države. Idealno tipski model četništva nema toliko veze sa samim ineteresima Srba i Srbije koliko sa načinom života u kojem je zlostavljanje slabijih: dece, žena, ljudi sa posebnim potrebama, nacionalnih i seksualnih manjina, generalno – drukčijih, predstavlja vrhunac samopotvrđivanja. U tom se smislu i bajka o srpskim domaćinima, iliti gazdama, savršeno uklapa u veličanje i rehabilitaciju četništva. Ne tvrdim, naravno, da svaki domaćin i gazda tuče i muči svoje ukućane i zaposlene, već da je reč o jednoj izvitoperenoj patrijahalnoj metafori u kojoj su jedino dobra i ispravna vremena ona u kojima se znalo ko je gazda u kući, i u kojoj je slepa pokornost ne samo prava mera stvari nego i izvor stabilnosti i sigurnosti celog društva.
Ovakva sudska odluka, međutim, može da znači i to da je pravosuđe u Srbiji izgubilo svaki kompas i da više nema nikakvog stvarnog legitimiteta. To znači da su sve presude koje donosi ovakvo pravosuđe pod velikim znakom pitanja. Više nema suštinskog osnova da verujemo da živimo u državi u kojoj se primenjuje vladavina prava.
Idemo u pravcu radikalizacije ne samo teorije (istorije) nego i svakodnevnog života. Rehabilitacijom Draže raspomamiće se i Crkva, i desni ekstremisti, i nacionalisti, i priučeni umetnici i doktoranti koji su stastali u poslednjih davdesetak godina na talasu prostakluka i gluposti. Moga bih da se tešim da je u pitanju globalni proces u kojem neznanje dobija puni legitimitet i kanale komunikacije. Znanje i pristojnost postaju malecki, izolovani entiteti kojima je dozvoljeno da se oglašavaju u svojim društvenim i institucionalnim enklavama, kao argument da postoji raznolikost misli i ideja. Još izvesno vreme će ovaj jeftini alibi vlasti, posebno u zemljama poput Srbije, da postoji kao demokratska legitimacija, a onda će ubrzo i to biti ukinuto – prirodno, demografski.
Kako bude prolazilo vreme Draža će biti sve stvarniji i življi. Na njegovom će slučaju da se formiraju i usmeravaju nove generacije. One će biti obeležene čudnom mržnjom prema ljudima, idejama, i uopšte prema jednom istorijskom periodu, sa kojim neće imati nikakve veze. Tako se stvaraju svojevrsne društvne sekte, nahočad budućih kristaških ratova i pogroma. Bez znanja, bez svesti, bez korena, bez ičega. Prepušteni udarima gluposti i beskrajnim pričama o zaverama. Sirotinja u svakom pogledu.

 

A možda i sve pukne kao mehur od sapunice. Jedna razbijena i poharana samoposluga i sve ode u pičku materinu. – Neću Titi, neću Draži, ajd u šumu pa me traži!

 

A sad dragi slušaoci, dok se napolju ništa/nešto dešava, da malo uživamo u Kelnskom koncertu. Da zajedno proslavimo Džeretov rođendan. I kao sećanje na davnu 1975. godinu.

 

 

Računajte na nas, 13. maj, sreda

 

Lep, prolećni dan. Mladi luk, srebrenjak, jedna veza, još uvek je oko četrdeset dinara. U vezi kako gde: negde pet, a negde četiri, krupnija luka. Jagode luksuz. Spanać džaba. Krompirići uglavnom samo za nedeljni ručak. Imam utisak da se poseta pijacama smanjila. Siromaštvo više ne kuca na vrata. Sve je odavno razvaljeno. Živi se u pričama i obećanjima. Iza svega zloslutno iščekivanje.
Danas je 13. maj, i neki se, najviše novinara, sećaju čuvenog Dana bezbednosti. Dan kad su se osnovali OZNA, UDBA, KOS, OS, nos, kros, bos… važan je i za pobednike i za pobeđene. I za dželate i za žrtve. Kontinuitet se menja samo u odnosu na žrtve. Na vlasti je ono što je preostalo, a to je suština: duh sumnjičenja, zavere i posebnih ovlašćenja. Naši su se životi uvek paralelno odvijali. Na jednoj smo strani bili mi koji smo sumnjali, ispitivali i otvoreno o svemu pričali, a na drugoj vernici koji su štitili i uterivali veru. Međusobno su bili povezani zavetom ćutanja. I naravno, materijalnim interesima. Još nisam čuo da je neki pripadnik zaštitnika vere i bezbednosti umro u bedi. Osim ukoliko se nije preobratio u religioznog mistika i otišao u pećinu.
Mi smo se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih zezali sa stihovima Oskara Daviča: Ozna sve dozna… i tako to, do onoga: “O da l je to varka, ja sam kod druga Marka!” Iza ovog udarnog stiha išlo je: “O da l je to farsa, ja sam kod druga Dalsa”, i dalje: “O da l su to džanarike, ja sam kod drugarice Bandaranaike”. Sirimavo Bandaranike je bila veoma popularna zbog svoga imena i stasa. Preko nje smo upoznali cejlonski čaj i cejlonske štrudle. Na Cejlon je u budizam otišao Čedomil Veljačić kome smo se veoma divili na izboru i odlučnosti.
Sećam se i maštovite seksualne pretnje-obećanja upućene raskošnoj ženskoj, malo previše mačo za današnje vreme: “Ala bih ti ga Sirimavo Bandaranaike!”
Mnogo godina kasnije su došli tamilski tigrovi i slična preterivanja.
Eto šta mi sve pada na pamet povodom nekadašnjeg dana bezbednosti od kojeg su lepo grebali pesnici, glumci, muzičari i sva ona vojska estrade. Tako je i Đorđe Balašević, posle popularne pesme “U razdeljak te ljubima”, napisao “Računajte na nas” i time učvrstio svoj status opšteprihvaćenog barda. OK, nemam problem sa svim ovim. Kakva služba takva i pratnja. Postoji čitava filmografija u kojoj je CIA centralna tema, pa onda britanski MI6, KGB, Mosad… Kad sam čitao knjige Džona le Karea nisam uopšte razmišljao o tome kako se njegovim knjigama podižu svojevrsni spomenici svim tim službama. No, ovi naši, bez obzira što sve češće čujem hvalospeve našoj službi, posebno njenim operacijama u inostranstvu, delovali su plitko i primitivno. Sumnjičili su nas zbog čitanja Orvela i Đilasa i to mi je bilo nespojivo sa racionalnim i pragmatičnim duhom službe.
A jednom su, dok sam vodio knjižaru stranih knjiga, napravili pravu istragu i premetačinu u potrazi za SF knjigom Brajana Aldisa. U toj, maloj, džepnoj knjizi, čiji sam naslov zaboravio, pojavljuje se Josip Broz Tito kao ubačeni vanzemaljac. (Nije bio jedini, pored njega je bila i gomila političara, kapitalista, komunista, profesora….) Ko je to tako pomno čitao popularne SF knjige na engleskom u potrazi za ubačenim otrovom? Neverovatno. U stvari, sasvim je moguće da je to prijavio neki svesni čitalac a ne sama služba.

 

No, gde ima službi ima i mistifikacija.
Posle svega, uopšte mi nije jasno zašto je celer toliko skup. Čija je služba u ovo upletena? Na koga uopšte možemo da računamo? Na službu, medije ili Predsednika republike?

Srbi, Nemci i ostali, 10. maj, nedelja

Juče, u subotu, odjednom je planula rasprava preko FB-a o tome da se na Dan pobede sećamo isključivo žrtava fašizma a ne i žrtava komunizma. Tome u prilog dati su i neki brojevi koji govore o tome da je mnogo više ljudi stradalo od Staljina nego od Hitlera. Naravno, ta su poređenja besmislena ne zbog toga što se i u jednom i u drugom slučaju ne radi o zločinima već zbog toga što su motivi i okolnosti bili veoma različiti. Naš je svet, kako dvadeseti tako i ovaj vek, prepuni raznoraznih monstruma i čudovišta, ludačkih ideja, programa i planova, u kojima su stradali milioni ljudi.
Moj je antifašizam potpun. Moj odnos prema komunizmu nije tako jednostavan. U potpunosti sam protiv onoga što je komunistička ideja bila u praksi: u SSSR-u, Istočnoj Evropi, Kini, Jugoslaviji, Albaniji. U odnosu na to sam antikomunista. Ali ukoliko govorimo o samoj komunističkoj ideji, odnosno o ideji naučnog socijalizma, postoje segmenti koji su inkorporirani u sasvemene civilizacijske tekovine, poput socijalne brige, zdravstva, obrazovanja… sve ono što znamo kao ideju wellfare, a što je deo društvenog sistema u Skandinaviji, Kanadi, Nemačkoj… U fašizmu, odnosno njegovoj ideji, ne postoji ni jedan delić koji bi mi se učinio normalnim i prihvatljivim. To je ta, ogromna razlika između fašizma i komunizma. Zbog toga Adam Mihnjik i govori da je samo jedna stvar gora od komunizma – antikomunizam.

 
A sad malo o nama i našem odrazu.

 

 

Zašto prvo Srbi a ne Nemci? Valjda zbog toga što ovo pišem u prvom licu? Upravo to ne deluje previše domaćinski, pristojno. Gostu se, po pravilu, ustupa glavno mesto. On se prvi predstavlja. Ali ako je povod loš, ili su bar takva očekivanja, onda upravo pristojnost zahteva da se prvi isprsite. Samokritika se izražava u prvom licu jednine. Kritika samo u trećem. Ritual samokritike takodje zahteva da se kod uporedjivanja obavezno krene sa najgorim primerima. Nemci su, nema sumnje, dovoljno strašan primer.

Ovde je, naravno, reč o književnosti. Obično nemam potrebu da to objašnjavam kad pišem ovakve ribadevojke tekstove. Iako je esej sve više upravo ovakva mešavina riba, devojaka, mudrih izreka, racionalnih analiza, metafora i poznavanja istorijskih činjenica, ipak osećam snažnu potrebu da kažem, nekom tamo tajanstvenom čitaču (pogotovo Srbinu ili Nemcu) da je ovo »samo« književnost a ne antropološka studija. Moram da se ogradim od samog sebe ne zbog onoga što o ovome mislim već zbog izvesne sumnje u opravdanost bavljenja takvim globalnim, golemim kategorijama kao što su narodi. Pogotovo kad su u pitanju Srbi i Nemci.

U decembru 1999. godine bio sam nekoliko dana u Berlinu. Taman počeo da veje sneg a ja moram da stignem na vreme na sastanak. I tako stojim na ulici u pokušavam da uhvatim neki taksi. Posle desetak minuta smrzavanja i nervoze što ću da zakasnim naidje taksi. U njemu toplo, čisto, lepa prigušena muzika… Prosto bih ostao u njemu. Kažem taksisti gde da vozi a on me pita odakle sam. Kad kažem Beograd kažem, u stvari, Srbija. Toga postajem svestan tek kad sam napolju. Taksista ima jedno četrdesetak godina. Malo se snebivao da kaže ali ipak izreče: »Znam kako vam je!« A glas mu je kao da ne samo razume nego i oseća. Razumevanje monstruma! Da li je to individualna ili kolektivna stvar? To saosećanje. Da li je u pitanju kolektivno sećanje ili jednostavna lična sućut?
Izgleda da samo Nemac može da shvati Srbina kako mu je.
Kakav stereotip! Kakva glupost! Ali to se tako lako prima. Sa kolektivnim saocećanjima sve izgleda tako jednostavno, samorazumljivo.
U našoj kući, sećam se skroz dobro, nisu postojali Nemci već Švabe. Nemci su bili u školi. Nemci su bili u knjigama. Švabe su živele u Nemačkoj. Nemci su bili nešto što se ozbiljno učilo i pamtilo. Nemci su bili sila. I Rusi su bili sila. (Ala su Rusi bili sila u mojoj kući!) Na kraju smo izašli na kraj i sa jednima i sa drugima. Otac se i dalje divio Rusima, pogotovo maršalu Žukovu, dok je prema Nemcima gajio neku vrstu muškog, vojničkog strahopoštovanja. Nemci su umeli da se tuku. Nemci nisi bili mačiji kašalj kao…kao, e baš neću da druge narode uvlačim u srpsko-nemačke odnose. Kod kuće smo, ipak, skoro uvek govorili Švabe a ne Nemci.
Ja sam od malena čitao knjige nemačkih pisaca. Karl Maj, Erih Kestner… ta imena su mi bila veoma bliska. Nijednom nisam razmišljao o tome da su oni, u stvari, Nemci. Čak ni Kara ben Nemzi, Karl Majov arapski alter ego, nije kod mene budio nikakav otpor. Nemački jezik, medjutim, jeste. Ja sam prve nemačke reči čuo u domaćim partizanskim filmovima. Nemački je u tim filmovima bio naglašeno lajav i uglavnom se sastojao od vrlo upečatljivih reči poput: los, halt, hand hoh, ferboten, kom hier, soldaten, partizanen… Niko u našoj okolini nije govorio nemački jezik. Poštovao se francuski, engleski je moga biti praktičan, ruski je divan zbog poezije, italijanski nije ništa, to se najlakše nauči, madjarski je totalno nerazumljiv. Nemački je, medjutim, izazivao odbojnost koja je najviše proizilazila iz nesretne istorije.
Nemački, kao jezik, a time i sam karakter tog udaljenog i opasnog naroda sa severa, prvi mi je predstavio jedan slovenački pisac – Tone Seliškar. U njegovom romanu, za decu i omladinu, »Drugovi«, Nemci su predstavljeni skroz karikaturalno. To, medjutim, nije značilo da su oni bili bezopasni. Prvi susret sa nemačkim jezikom odigrao se u ovoj knjizi kada je opisivana učiteljica koja je male Slovence učila nemačkom. Učenje nemačkog poklopilo se sa okupacijom, znači u septembru 1941. Ta je učiteljica govirila: Iš, tiš, miš… očigledno neka Bavarka. Odmah sa pomislio: kakav odvratan jezik, bas smo sretni što je naš jezik ovako lep. Kroz ruženje nemačkog uzdizao se sopstveni jezik.
Kada sam kao petnaestogodišnjak, odmah posle Dostojevskog, sreo Hermana Hesea, kod mene se po prvi put probudila želja da učim nemački. Opijenost Heseom trajala je koliko i adoloscencija dok je želja da se nauči nemački i dalje prisutna. Otpor prema nemačkom jeziku bila je deo partizanskog porodičnog okruženja. Nisam u tom otporu osećao ništa od srpskog neprijateljstva. Ako je bilo nečega nacionalnog onda je to bilo vezano za Ruse – ljubav i poverenje prema Rusima uvek je bila kombinacija ideološkog i slovenskog. Ali isto tako i nepoverenje. Moja majka se 1948. godine ispravno “izjasnila” protiv Staljina i Rusa ne toliko iz racionalnih, političkih razloga koliko zbog toga jer je, prema sopstvenim rečima, osećala fizičku odvratnost prema Staljinu. (Moja majka je tada imala dvadeset i dve godine.) To mi je nekako bilo vrlo razumljivo. Obožavanje bilokoga, a posebno strogog, rošavog i kratkog tipa, deluje prilično nestvarno. Negde pedesetih na srpskom je izašla knjiga “Zavera ćutanja” koja je definitivno uklonila uticaj neumrlog vodje i uloge ruskog naroda u mome najbližem okruženju.
Pa ipak, naša je kućna biblioteka bila prepuna ruskih knjiga, ne samo klasika poput Dostojevskog, Tolstoja i Čehova nego i socijalnih romana tipa “Mati”, “Kako se kalio čelik”, onda gomila knjiga o ratu i revoluciji, Žukovljevi memoari, istorija sovjetske vojne doktrine, knjiga o obaveštajnom ratu, žrtvovanju, herojstvu, samopregoru. Bila je tu i knjiga »Povest o pravom čoveku« o sudbini jednog ruskog pilota kojem su bile amputirane obe noge ali koji se, ipak, snagom volje, vratio u avijaciju. Mnogo sam voleo tu herojsku knjigu. Tek mnogo godina kasnije shvatio sam da je roman, inače dobitnik Staljinove nagrade, imao i jednu vrlo posebnu funkciju – da »pojasni« ruskim vojnicima, a posebno pilotima, da se nipošto ne smeju predati Nemcima bez obzira da li imaju noge ili ne. Jeste, Rusi su skršili Švabe. Da nije bilo Rusa ko zna šta bi bilo sa našom porodičnom istorijom.
U isto vreme: Nemci. Tomas Man: “Budenbrokovi”, “Smrt u Veneciji”, “Čarobni breg”, Geteov “Vilhelm Majster” i “Faust”, Šilerovi “Razbojnici”, Remarkove knjige, Štefan Cvajg, Muzil, Herman Broh, Kafka… U stvari, tu je pre svih bio Erih Kestner i njegova knjiga »Emil i detetektivi«.
U našoj vrlo šarenoj biblioteci uvek je bilo mnogo više stranih nego domaćih pisaca. Od domaćih pisaca dominirao je Ivo Andrić i Branko Ćopić. (Crnjanski je došao tek negde šezdesetih.) Knjige su stajale izmešane, bez ikakvog posebnog reda, osim što su teške, velike, knjige bile na srednjoj polici a dečije sasvim na dnu. Na vrhu su obično bile tzv. ozbiljne knjige koje nisu interesovale omladinu. Nikada nisam čuo neku raspravu o vrednosti ovih ili onih pisaca, ove ili one književnosti. Sport je bio zadužen za takve razmirice. Obično se to dešavalo tokom tv prenosa fudbalskih utakmica gde smo mladji brat i ja, kao po dogovoru, bez obzira ko im je protivnik uvek navijali protiv Rusa. Otac to, iz nekog razloga, nije mogao da podnese.

Dok sam bio mali otac je o ratu retko pričao. Obično bi to bile uzgredne primedbe i konstatacije tipa: tako je moralo biti ili bilo je ili mi ili oni, boga mi smo im pokazali kako se bije… Majka je bila mnogo otvorenija. Ona je tvrdila da nikada nije učestvovala ni u jednoj bici i da se njena jedinica stalno povlačila. U partizane je otišla sa sedamnaest nepunih godina. Otišla je, prema njenoj priči, iz čiste gluposti. Jednog dana je sa još dve drugarice u gimnaziji krenula da prikuplja priloge za SKOJ premda nije imala nikakve veze sa omladinskom komunističkom organizacijom. Ona je, naravno, znala da je njena starija sestra bila “organizovana” još pre rata i da su kroz podrum njihove kuće prolazili transporti zavoja i medicinskog materijala za “naše”. Dva dana posle te avanture u gimnaziji majka je bila uhapšena. Deda ju je izvukao tako što je potegao sve moguće veze, a verovatno je nešto morao i da plati. Posle mesec dana je morala da ode u partizane jer je svima bilo jasno da će u sledećem masovnom hapšenju i uzimanju taoca svakako biti uhapšena.
Majka je imala petnaest godina kada je 27. marta 1941. godine izvršen državni udar i smenjena vlada koja je potpisala pakt sa Silama Osovine. Kao i većina mladih Sarajeva i ona je tog dana izašla na ulicu i priključila se masovnim demonstracijama. Hitler i Nemci, svakako, nisu tih godina bili mnogo popularni u Jugoslaviji. To osećanje neprijateljstva, straha i neizvesnosti nisu delili samo Srbi. Pa ipak, majka nikada nije zaboravila da ju je ubrzo posle napada Nemačke na Jugoslaviju i kapitulacije, na prvom času u gimnaziji, neka profesorka, Hrvatica, pred celim razredom otrovno zapitala: “je l i sad bolje grob nego rob?”
Za majku je boravak u partizanima bilo uzbudljivo životno iskustvo. Za oca je to bilo pitanje opstanka.

Kad sam krenuo na studije Nemci su postali deo proširene porodice. Hegel, Kant, Špengler, Markuze, Adorno, From, Vilhelm Rajh, Hana Arendt… sve su to bili pravi Nemci. Kad sam postao student Nemci više nisu bili Švabe. U kući, kod roditelja, njihov se status nije promenio. Osim toga: Helderlin i nešto kasnije Encensberger! Oni su ponovo probudili moju želju da učim nemački.

U šumi, blizu Zamka, nabasao sam na spomenik. Podigli su ga preživeli kameradi za mrtve kamerade. “Za one koji su boreći se za slobodu izgubili živote na ratištima Francuske, Rusije i Nemačke”. U potpisu: pripadnici raznih jedinica. Šuma kod Štutgarta. Spomenik podignut sredinom pedesetih. Sasvim skriven spomenik. Samo za posvećene. I vojnici Vermahta su se borili za nekakvu slobodu. Kolikogod ta sloboda danas izgledala morbidna i perverzna. Sloboda je sloboda, a život je život. Jedan je život a mnogo sloboda. Koliko običaja toliko i sloboda.
Na pritajenom spomeniku ne piše da su izginuli bili i u Jugoslaviji. Ako su i bili, možda je to ratište bilo isuviše malo, marginalno, da bi se pominjalo.
Otac mi je kasnije, mislim da sam već bio student, pričao kako su početkom rata, u zimu 1941, postavili zasedu Švabama i da su ih sve pobili. Ukupno dvadesetak mrtvih. Odmah su im poskidali uniforme, posebno čizme. – Zamisli, svi su se uneredili, a mi se ponadali da ćemo dobiti dobro, pamučno rublje, objasnio mi je otac. Tako sam saznao ulogu malih stvari i velikog straha u ratu. Ne bih, medjutim, bez obzira na strašnu jednostavnost i morbidnost priče, mogao reći da je moj otac bio nekakvo čudovište i da je za njega ubijanje drugih ljudi, pa i Švaba, predstavljalo neko posebno uživanje. Bilo je u tome, nema sumnje, i elemenata osvete – ukupno dvadeset i sedam njegovih bližih i daljih članova familije, izgubilo je živote tokom rata. Najviše ih je stradalo od ustaša ali i od pripadnika Vermahta. Tela oca i majke nikada nije pronašao jer su završili u Jasenovcu. Rodjeni brat mu je poginuo u okršaju sa Nemcima. Njega su bar sahranili. Sedmogodišnji sin njegove sestre odveden je u Gradišku i nikada se odatle nije vratio. Otac je svakako imao mnogo razloga da mrzi Nemce. Ipak je mnogo više mrzeo ustaše. Mržnja prema Nemcima nikada nije prerasla u opsesiju. Kako se rat udaljavao sve više su to bili “oni” Nemci a ne “ovi” (sadašnji). A kada su sedamdesetih neki od mladjih članova njegove rodbine krenuli “trbuhom za kruhom” u pravcu Austrije i Nemačke, nisam kod njega osetio nikakvo prebacivanje ili gnev što idu da rade za Švabe. Nemci su bili uspešni i to ih je obeležavalo. To je bio razlog za zavist, nepoverenje, ali ne i mržnju.
Kada se posle raskida sa Rusima otkrila cela jedna tragična planeta: progoni, masovna ubistva, logori, nameštena sudjenja – Nemci su nekako potisnuti u drugi plan. Solženjicin, Šalamov, Nadežda Mandeljštam… svi su oni bili istraživači koji su u naše krajeve doneli okrvavljeno retko kamenje. Singer i Primo Levi dolaze kasnije. Fascinacija zlom, pogotovo onim velikih razmera, neka vrsta takmičenja u grozotama, stalno se odvijala izmedju dve nacije: Nemaca i Rusa. Srbi su u tom takmičenju bili sasvim sitni.
U posmatranju velikih, organizovanih pokolja i nesreći, ima mnogo evropocentrizma. To je činjenica. Masovni zločini u Indoneziji, Kambodži, Ruandi, Kini… sve je to nekako marginalno, ne po broju, naravno, već mnogo više zbog veoma raširenog osećanja da su u pitanju drukčije društvene i kulturne vrednosti. Vrednost ljudskog života i njegovog dostojanstva progresivno pada kako se iz Evrope putuje na istok ili jug.

 

Srbi su, posle Nemaca i Rusa, najsvežija evropska čudovišta. Možemo im se pridružiti u nastojanju da sve objasnimo a možemo se i distancirati od svih.

 

Samo zaćutite, prestanete da čitate novine, gledate televiziju, slušate radio. S vremena na vreme se sagnete i pomilujete neku bubicu ili mrava, pozdravite sa sa maslačkom, naklonite se brezi, zavučete u hlad bukve, čekate da se pojavi kos ili senica ili da se oglasi gugutka. Ukoliko, naravno, imate svoj vrt poput Panglosa.

 

 

A ako nemate svoj vrt u posedu onda idite na obalu reke i gledajte kako prolaze brodovi. U mnogim su brodovima koji plove Dunavom danas izmešani Nemci i Rusi. Ima tu pripadnika svih nacija pa se verovatno nađe i pokoji Srbin. I svi većinom uživaju u narodnim igrama i običajima zemalja kroz koje prolaze. Hrana internacionalna, vode međunarodne, provod kolektivan, samo sećanja individualna. Baš kao i nesanica.