Ubrzanje. Strepnja. Dunav je porastao, 29. jun, ponedeljak

 

Rekao bih, sam za sebe, da je margarin imaginaran, a odmor na moru sasvim nestvaran. Otkad sam počeo da pišem dnevnik razlika između imaginarnog i stvarnog sve je paradoksalnija. Danas je Šešelj na Trgu republike održao govor i poručio da će nakon vanrednih izbora formirati prvu radikalsku vladu posle Milana Stojadinovića. Nije mi jasno zašto je onda toliko protiv Evropske unije. Milan Stojadinović je glavni oslonac video na zapadu, a ne na istoku.
Praćenje onoga što se oko nas dešava postaje sve zamornije i teže. Nije, naravno, problem u razumevanju: njega imam i previše, već u posledicama koje se sve više osećaju. Poseban fenomen su paralelni životi na FB-u. I pored osećanja prilične odvratnosti prema razmeni poruka o ličnom životu (šta se pojelo, popilo, gde se bilo, s kim, kako, dokle…) postoji i stalna potreba da se propoveda, upozorava i obeležava. Kao da su se svi pomalo postali Jehovini svedoci. Nije dovoljno znati da je neko prešao u vegetarijance, moraju se prikazati i recepti i kazati par reči o ubijenim životinjama. Oni koji su se bacili na vežbanje tela ne propuštaju priliku da vas prosvetle i na ovom polju. O političkim porukama da i ne govorim. Retko se upecam na ova ačenja, ali neki put ne izdržim pa reagujem. Danas sam za jedan šerovani tekst o Romima, gde se pominje i “Ciganistan”, napisao da je odvratan i da bi autor, i da živimo u najliberalnijoj zemlji, morao sudski da odgovara zbog širenja mržnje i diskriminacije. Odgovorio mi je stari poznanik, koji je postavio ovaj tekst, da bismo prvo morali da razgovaramo i utvrdimo šta je tačno, a šta nije, jer, pobogu, u pitanju je sloboda izražavanja. Tako sam postao zagovornik ograničavanja slobode izražavanja. Pogotovo kad je u pitanju promovisanje najprostačkije nacionalne mržnje i stereotipa.
Neverovatna je upornost i tvrdoglavost ovog soja ljudi. Pri tome se stalno pozivaju na liberlističke principe i uzore. Šovinisti, rasisti, kreacionisti, antisemite, verski fundamentalisti… svi udruženi u najfinije ruho slobode i tolerancije. Pa dajte da o tome slobodno raspravljamo. O tome da li je stvarno stradalo šest miliona Jevreja u tzv. holokaustu. (Gde su dokazi, gde su tela?) Što ne bismo podjednako uvažavali ono što piše u Bibliji i ono što tvrde savremeni evolucionisti? Za nas nema tabu teme. Osim o samoj suštini gluposti. O tome ne biste da pričamo. To je nešto lično. Nego šta nego je lično. Kao što su i vaše gluposti, vaše laži i vaša mržnja, potpuno lične a ne nešto načelne prirode. Na talasima krize i nesigurnosti pletu se zamke i mreže kojima se hvataju stotine hiljada i milioni ljudi.

Predveče sam, idući po unuke, prošao kolima Karađorđevom, pored hotela Bristol. Nasuprot hotela je neki jeftini hostel. Ispred njega tridesetak mladih crnpurstih muškaraca sa ruksacima i zavežljajima. Mislim je bilo i nekoliko devojaka. To su izbeglice iz Sirije i Iraka koji raznim putevima i kanalima dolaze u Beograd na putu za Evropu. Njihov broj je dramatično povećao. Spavaju na obalama Save, ispod mostova, po parkovima i dvorištima. Trebalo bi podići prihvatne centre, makar sa šatorima, organizovati pokretne kuhinje, skupljati odeću i lekove. Ne vidim, osim par apela, da su sugađani svesni šta se događa. Sopstvena je muka najveća. Sa njom se gubi i solidarnost i empatija.

Uveče postavljanje skulpture Gavrila Principa. Skulptura je strašna u svakom pogledu. Korišćenje Principovog mučeništva u simboličke svrhe deluje mučno i obespokojavajuće. Više je izazov i kurčenje nego izražavanje sućuti i dostojanstva.

Danas, u ponedeljak, stalne promene vremena. Čas oblačno, kišno, čas sunčano. Sparina. Pišem više tekstova istovremeno. Neverovatna kombinacija tema i plasmana. U međuvremenu moram da posredujem zbog ogovaranja i glasina. Osećanje nelagodinosti zbog tuđih gluposti i neodmerenosti. Stalno se pitam da li još postoji nešto mirno i normalno u ovom svetu.

U jutro, kod Spase, šišanje. Posle toga se otisnem u svet kao u neku ponornicu. Čuo sam se sa Oljom koja kaže da je prošlo godinu dana od poslednjeg “Utiska”. Kao da je prošlo deset godina. Ubrzanje. Strepnja. Počeo je Vimbldon. Moj kum čeka rezultate biopsije. Dunav je porastao. Koliko samo kose!