Kratka i tužna priča o pomponima, 10. jul, petak

 

Noćas sam se iznenada setio kako su pomponi projurili kroz naše živote. Ako se ja ne setim, i ne ispričam nešto o tome, bojim se, skroz će nestati. Evo setio sam se.
Sada pokušavam da rekonstruišem godinu. Nigde u hronologijama, dnevnicima, ili tajmlajnovima, nema tog podatka. Bilo je to osamdesetih? Ili kraj sedamdesetih? Tako nekako. Ko je pokrenuo maniju pravljenja pomopona? Kome je to uopšte palo na pamet? Biće da je u pitanju bila neka vrsta predglobalne “provale”, eksperimenta ispitivanja kako neke stvari, čak i veoma bizarne, mogu da oplove i poplave ceo svet. Slično se dešavalo sa receptima: pravljenje kućnog sladoleda, brzinsko pripremanje pilećih filena (uvaljanih u mešavinu pavlake, jaja i prezla)… Isto je važilo i za neke mnogo intimnije stvari. Kako se to prenosilo bez interneta danas izgleda prilično tajanstveno jer su društvene mreže zamenile uobičajna druženja.
Biće da se to sa pomponima desilo jedne teške zime kada je zavejani grad dodatno ušuškao ljude u njihovim stanovima. Tada je svako okupljanje imalo svoj specifični miris i zvuk. Mirisalo je na pečenje, sarmu, podvarak, prebranac… čak i ako je pripremanje hrane bilo obavljeno pre nekoliko dana. Čuo se kikot i gromoglasni smeh. To je išlo u talasima. Kad bi se smeh utišao to je značilo da neko nešto priča a drugi da slušaju. U neko doba se i pevalo. Horski i pojedinačno. Pevali su svi, i oni koji umeju i oni koji su samo kvarili. Grejalo se na struju ili uz pomoć kaljevih peći. Kod Dudiške je bilo toplo i bez grejanja jer je dimnjak iz pekare grejao celu vertikalu. A kod Nataše je opsesija pravljenja pompona zamenjivala grejanje.

 

 

Ja sam na pompone naleteo ponovo, posle mnogo godina, negde 97, 98. kad sam bio u Estoniji, u Talinu, gde sam kupio nekoliko divnih vunenih kapa koje su kao ukrase imale po tri i više raznobojnih pompona. Ugledao sam kape kako ih na ulici prodaju starije žene, bilo je mnogo snega, ali sunčano, a pomponi se razigraše kad su me osetili kako im se približavam. Podelio sam u Beogradu kape, jednu zadržao za sebe, svi se veoma radovali, ali kape ubrzo pogubili. Ko zna gde su završile. Poput knjiga koje smo pozajmljivali a nismo zapisivali kome. Ali posle određenog broja godina i da piše kod koga je knjiga ostala to ništa ne znači. Pozajmljeno, poklonjeno, izgubljeno, sve prelazi u istu kategoriju.
Elem, sigurno je to bilo za neke teške zime. Zemlja je bila okovana ledom, što znači da je bila cela, u celini i celosti, i da je napolju, pored zimoće vladao hladni rat, što je u našoj situaciji imao jedno optimistično i vedro značenje: mogao si da putuješ gde oćeš, samo ako imaš para. I pasoš pride. Nije bilo ni Miloševića, ni Tuđmana. Vozovi su išli redovno, po voznom redu, osim kad bi se zaglavili u snežnim nanosima. Tada bi nastupio “Vlak u snijegu” od Mate Lovraka i “Ubistvo u Orijent ekspresu”. (Negde kod Vinkovaca.)
Ko donese taj izum u naše kuće? Ela? To mi liči na nju. A možda i neko sasvim drugi. Uglavnom, štos je u dva prstena od kartona na koji se namotava vuna, može i u dve boje. Pa se onda velikim makazama: sec, sec, sec. I odjednom se otvori pompon.
Te zime smo sedeli i pravili pompone. Prvo su to bili pomponi za vunene kape, pa pomponi za noćne kape, za ramena, revere, laktove, pomponi za prekrivače, stolnjake, zavese, najzad slobodni pomponi koji se gomilaju i prevrću po stolovima… U jednom času izgledalo je da se cela nacija okupila oko pompona kao neke vrste društvene katarze, suočavanja sa prošlošću i stvarnošću. Na Centralnom komitetu su otvoreno razmenjivali pompone, DB je slala poruke u šifrovanim pomponima, neko je predložio da se na Dan mladosti napravi jedan ogromni raznobojnim pompon, u stvari pompon u nacionalnim bojama, koji bi se na 25. maj spustio helikopterom na Partizanov stadion. Ne znam zašto su odustali. U Lotosu baru su striptizete mahale pomponima zakačenim na njihove bradavice, po školama su deci delili pompone tromesečja, bilo je predloga da izrada pompona uđe u zatvorke ustanove kao društveno koristan rad. Da li nam se smešila nova privredna delatnost i ulazak u svet civilizacije i dizajna? Tamo gde zajedno prave pompone muž i žena tu nema porodičnog nasilja.
Nisam to odmah video. Bilo je potrebno da prođu godine. Obreo sam se u dalekoj Estoniji koja se polako odmicala od Rusije i komunizma, kupio kape sa pomponima, spakovao ih u kofer, i poneo nazad u Beograd obavijen maglom i iščekivanjem kroz šta ćemo još da prođemo. Zašto smo prestali da pravimo pompone, zašto smo ih potisnuli i gurnuli u zaborav?
Da li zbog one čuvene izjave, lapsusa, Dušana Čkrebića koji je svojevremeno izustio: “Srbija je umorna od pompona!” To reče i dušu ne ispusti.

A u kući više ni jednog, jedinog pompona! Nestali kao da nikada nisu ni postojali. Da li je to neka mračna sila pokupila sve potencijalne svedoke onoga kroz šta smo prošli? Nestadoše toliki ljudi, poznati i nepoznati, nestadoše najbliži i oni najdalji, oni za kojima me srce i dalje bolno steže, i oni drugi koji su samo odjek opšte tragedije, pometnje i prolaznosti. Odoše i oni potpuno nevini i oni veoma krivi. Razvukoše se oblaci od sećanja i podsećanja.

Odakle si? Pitaće neko pompon ako naleti na njega u velikom spremanju. Pompon će tankim glasom, poput miša, da procijuka: Iz Srbije brale.

Znam da se ovo neće desiti ali to ipak mogu da zamislim. Lakše nego zagrobni život.