Ne je da, da je ne, 5. jul, nedelja

 

U blizini stare toplane, one veličanstvene građevine, najveće bauhaus izvedbe u Beogradu, tamo gde je sve propalo i ruševno, ograđeno ogradom novog vlasnika, potom je ograda srušena, i više ne znamo kome šta pripada, a mesto je predivno, na obali Dunava, navodno će to biti prostor novog grada, iza čega je, kažu Milan Beko, najveštiji novi biznismen od svih biznismena, na kojega se i kad se puca, puca neprecizno, tamo gde je divlje parkiralište, ispod jednog jablana, zakačeno na vešalici, jedno odelo, ili više njih, nisam proveravao, kao znak nečega što dolazi.
Da li je Beko ovo ostavio ovde? Čisto sumnjam. Taj ne poklanja tako lako. Biće da su deca izbacila dedina stara odela. To najpre.

 

 

U nedelju (danas) Grci će izaći na referendum da odluče o svojoj sudbini. Čisto sumnjam da će baš sami moći sve da odluče. Uvek kad počne skandiranja na temu uzimanja sudbine u svoje ruke, kovanja sopstvene sreće, sejanja i žetve, meni se nešto okrene u stomaku. Daleko od toga da navijam za azijski fatalizam i prepuštanje sudbini. Uvek sam bio za to da se ljudi, pa i celo društvo, bore da budu uspešni. Vrednosti kao što su ravnopravnost, profesionalni rad, sloboda, solidarnost, prijateljstvo, privrženost ideji opšteg dobra, pismenosti… sve to moramo, pre svega sami da osvojimo. U tom se pogledu Grci, Srbi ili Šveđani ne bi smeli da se razlikuju. A ipak se razlikuju.
Uzimanje sudbine u svoje ruke nikada nije nešto što može da se ispuni do kraja. “Kraj”, uostalom, niko i ne pokušava da objasni i definiše. Moguće je da se sa vrbovima grančicama mogu oterati ptičice, leptirovi, eventualno žabe i kolone mrava, ali mi se to sredstvo ne čini previše delotvornim kad su u pitanju ljudska stvorenja. Pretpostavljam da bi duboka hipnoza mogla da reši i taj problem.
Ne verujem u nacionalna opredeljenja, bilo da je u pitanju simpatija ili antipatija. Iz toga najčešće ide nacionalizam. Ne onaj plemeniti koji se opisuje kao patriotizam. Ja bih se zaustavio u svojoj ulici. U njoj otprilike znam ko je ko. Mada, moja ulica je kratka. Pa i ne znam baš sve ljude. Dolaze novi, odlaze stari. Nema plemenitog nacionalizma niti patriotizma. Jedna je stvar volete neke ljude, slagati se sa nekim idejama, deliti neka zajednička uverenja, iskustva i osećanja, a sasvim druga podvesti sve ispod crte. Reći da su Srbi i Grci iskreni, spontani i požrtvovani, a Šveđani proračunati, sebični i hladni, predstavlja ne samo kretenski stereotip nego i model kako se posmatra ceo svet. Kad krenu problemi i krize ljudi vole da sklone u takve modele. Tamo se osećaju sigurno i ušuškano. Uvek su u pravu.

Ne osećam nikakvu simpatiju prema savremenom finansijskom i bankarskom sistemu. Veoma sam svestan da su zloupotrebe i manipulacije ljudima deo tog sistema. Na globalnom nivou, finansijske i političke igre odavno su deo mehanizma upravljanja svetom. Svet, međutim, nije isti kao onaj od pre tridesetak godina. Više ne postoje samo dva igrača. Svet više, kako se kaže, nije bipolaran. U isto vreme, broj ljudi se povećao na sedam milijardi. Počele su klimatske promene. O kakvom uzimanju sudbine u svoje ruke možemo da govorimo kad govorimo o malim zemljama kao što su to Grčka ili Srbija? Da se suprotstavimo svetu tako što ćemo jesti korenje? Videli smo već kako to izgleda i čime se ko hrani.

OK, potrebno je suprotstaviti se strahovladi beskrupulozne gramzivosti. Takođe, pored onih koji se zadužuju postoji ogromna odgovornost i onih koji pozajmljuju. Svaki profesionalni, i odgovorni, poverialac mora da ima kalkulaciju od čega, kako i u kojem roku će novac biti vraćen. Svako od nas ko je uzimao kredit ili pozajmicu morao je da da nekakve garancije. Kakve su garancije mogli da ponude prethodni grćki zajmoprimaoci? Ne vidim da je to urađeno na odgovoran i pošten način. Suficit koji su severnjaci ostvarivali trgujući sa južnjacima davan je kao kredit tim istim južnjacima. Time je napravljen fantastičan, mada neodrživ, finansijski sistem, koji je mogao da se završi: kako? Tako što će južnjaci postati kmetovi severnjaka?
S druge strane, ono što je pozajmljeno mora se vratiti. To je nešto što je starije od svakog političkog sistema. Krediti su stari kao i pismenost. Postoje još kod Feničana.
Moje sećanje na Grčku od pre više od trideset godina, i sećanje na Grčku od pre desetak godina, predstavlja neuporedivo iskustvo. Pre svega po načinu života. Ne verujem da bi bilo moguće da se Grčka, a sa njom i većina Grka, toliko obogate da nisu ušli u Evropsku uniju. S druge strane, veoma sam svestan da je raspodela bogatstva bila sve drugo samo ne pravedna i ravnopravna. Pre desetak godina bio sam naprosto zapanjen bogatstvom nekih predstavnika grčke elite koje sam bio upoznao. Svi su oni bili duboko povezani sa državnim i političkim strukturama. Priče o njihovim investicijama u Bugarskoj i Rumuniji, kao i najava ulaganja u Srbiji, činile su mi se vrlo čudnim i sumnjivim. Otkud odjednom toliko novca? Sve je to išlo u paketu sa nacionalizmom, iritirajućim pričama o Makedoniji i Makedoncima, pravoslavnom Komonveltu, sentimentalnim žvakama o bliskosti i stilovima života… U životu prosečnog Graka/Grkinje nije se desilo ništa dramatično, bez obzira na priče o zloupotrebama penzija i državne službe. Grci i dalje rade veoma mnogo, imaju mnogo manje slobodnih dana i odmora od uspešnih severnjaka, nemaju ušteđevinu jer su sve što zarade ulagali u stanove, kuće, zemlju, školovanje svoje dece. Oni su svakako najveće žrtve finansijskih i političkih marifetluka.
Za razliku od Srbije Grci su svoju tranziciju sproveli mnogo elegantnije. Uostalom, to i nije bila politička već tranzicija od lokalnog ka globalnom društvu. Grci nisu bili u ratu pa nemaju svoje Arkane, Bekoe, Miškoviće… Umesto njih imaju čudne tipove koji pomalo liče na Sopranove. Oni su se u Srbiji domogli, na primer, televizije B92 i Prve. Šta su sve pokupovali u istočnoj i južnoj Srbiji pojma nemam. Mogu misliti. Povremeno čujem kako izgleda raditi za grčkog gazdu. Samo je srpski gori.
Toliko o grčko-srpskim poslovnim odnosima. Ne verujem da će se, u tome smislu, nešto uskoro promeniti. I Srbi i Grci imaju nešto veoma zajedničko. Reč je njihovim elitama. One ih najdirektnije vode u propast.