Balkon, 2. jul, četvrtak

 

Sparina. Grad se, međutim, ne prazni. U tramvaju “sedmica” (“Špancu”) stariji čovek pored mene odjednom otkriva da je pokraden. Vidi lopova, kad je tramvaj već krenuo, kako na stanici vadi pare iz novčanika i prebrojava ih. Kažem mu na sledećoj stanici da se vrati jer je lopov, možda, bacio prazan novčanik sa svim dokumentima, u kantu za otpatke. Drama.

Čuo sam se sa Đukom kome nikako da vratim dve hiljade dinara koje sam pozajmio prošle nedelje. Kažem mu da moramo da održimo poverenje da bih i sledeći put mogao da pozajmim. Tako, na poverenje, teramo sa pozajmicama do sto hiljada eura koje uzmem i pobegnem. – Mogu i ja s tobom kad ti uzajmim sto hiljada, predlaže Đuka.
Nekada, u blagorodnijim vremenima, tražili smo pozajmicu da bismo sebe i onoga od koga zajmimi izveli na piće u kafanu. Takva vrsta šala načisto je nestala.

U novinama se piše o zlatnoj medalji koju su umetnici koji su predstavljali Srbiju dobili na Praškom kvadrijenalu. Opšte zanimanje za kulturu i umetnost srazmerna trenutku. Nekada je bilo bolje, ali nikada fantastično. Uvek je postojala ogromna disproporcija između sporta i estrade sa jedne strane i kulture i umetnosti sa druge.
Ne sećam se da je bio napravljen masovni doček i karneval kada se Ivo Andrić vratio sa Nobelovom nagradom. Ako to nije bio dobar povod onda ne znam koji je. Popularnost, masovnost, vrednost i značaj najčešće ne idu zajedno. To je tako čak i u zemljama sa mnogo dužom i ozbiljnijom kulurnom tradicijom. Žalopojke o nerazumevanju medija i naroda vrednosti naučnih i kulturnih dostigunća deluju mi prilično isfolirano.
Zašto se očekuje da ono što se odigra u oblasti nauke, kulture i umetnosti bude popularno kao Mesin dribling ili Cecino ćurlikanje? Da li to neko ozbiljno očekuje? Stvarno! Izdvojenost “pametnih” i “kreativnih” oblasti podjedanko je prisutno i u odnosu prema temeljnom znanju i učenju. Umesto ozbiljnog znanja i učenja valja se lakoća poznavanja i razumevanja svega i svačega. “Mudrosti” poput “Protokola Sionskih mudraca” postaju ogledalo masovnih medija i komunikacije. Nekada je bilo uobičajeno da svi “bistre” svetsku politiku i fudbala. Danas se lista proširila na sve čega se setimo: od genetike i energetike do ishrane, medicine, statistike, fizike, lingvistike, ekonomije, monetarne politike, naoružanja, kosmologije, istorije… Primetio sam da je književnost sve manje predmet interesovanja. Ona postaje neka vrsta skrivene pećine u koju se sklanjaju oni čije je vreme prošlo.

“Mene nećete čekati na balkonu. Ja sponzorima ne zarađujem novac. Ne prodajem reklame. Ja sam druga strana medalje, a Srbija ih je u jednom danu osvojila čak 80, a vi o tome niste imali pojma”, ovako priču za “24 sata” počinje umetnik Nikola Radosavljević (24) koji se nedavno vratio sa Praškog kvadrijenala. Srbija je na tom nadmetanju zabeležila istorijski uspeh pred kojim joj se Evropa poklonila.” I ova je poruka, međutim, objavljena u jednim novinama. Onim besplatnim. Potom se proširila preko interneta. Većina je mogla da sazna za ovo vredno priznanje. Mada, vrlo malo njih o tome za šta je konkretno dobijena nagrada. Tu staje komunikacija.

 

 

Stvarno šta bi to povezalo raspomamljenu masu navijača, već prilično cvrcnutih, sa Nobelovom lentom koja bi bila prikazana sa čuvenog Balkona Gradske skupštine? Je li to vrh? Cilj kojem se teži? To je, znači, prava mera i satisfakcija.
Naravno da nije. To sigurno ne očekuje nijedan ozbiljan umetnik ili naučnik.
Pitanje je, međutim, druge prirode. Postoji li nešto što bi ljudima, koji ne streme masovnim provodima i priznanjima, učinilo, ako ne ugodnim, a onda svakako podnošljivim život u nekoj zemlji? Da se može živeti sasvim zadovoljno i dobro u relativnoj anonimnosti od svoje umetnosti, svoga znanja i svoje veštine, to je vrednost koja ne zavisi samo od ekonomskih prilika. Voleo bih da moje knjige čitaju različiti ljudi, ali to ne znači da bih baš bio sretan da sa svakim pričam o njima. Ne znam ni kako bih se osećao da moram da objašnjavam šta sam želeo da kažem time što sam napisao to što sam napisao. Ali da mogu da živim samo od umetničkog pisanja, pa to nije moguće ni u Skandinaviji! Odavno sam raskrstio sa uverenjem da se umetnicima sve mora dati i pružiti. Baviti se drugim poslovima da bi se bavilo svojom umetnošću to nije nametnuto od juče. Tako se živelo i stvaralo stotinama godina.

Sve više osećam želju da napišem nešto poput: ” Pst! Oprez! Eholandija!
Reč je o citatu iz Džojsovom “Finigenovom bdenju”. To niko danas ne čita. Razmišljao sam o tome da se napravi izbor od jedno stotinak citata poput ovoga i da se razdeli deci da se sa tim igraju. Tako bismo dobili jedno potpuno novo čitanje.
Na ovaj citat, kao moto, naleteo sam u prevodu Gige Gračan knjige “Svijet je mali” od Dejvida Lodža Ogroman rad. Giga je čudo od organizacije i vrednoće.

Da li je tačno da je Džojs koji je neprekidno kuburio sa parama imao američku dobrotvorku koja ga je za života pomogla sa oko milion američkih dolara? To su, u to vreme, bile ogromne pare. A nisu male ni danas. Znam da su T.S. Eliota spasili iz banke i omogućili da se bavi pisanjem, mada je ubrzo dobio stalno uhlebljenje kao urednik u Faber & Faber. Ali engleski je velik jezik, i u kulturnom i u tržišnom pogledu, pa je sudbina T.S. Eliota prilično izuzetna i netipična.

Znači, radite razne poslove. Od kelnerskih do novinarskih. Negujte vašu unutrašnju strast prema umetnosti kao što negujete svoje frizure i svoj spoljni izgled. Svako danas ima pravo na svoj stil, samo ne na izazov i muku svakodnevice. Kad ste umetnik ne prestajete da budete roditelj ili neko ko se brine o starim roditeljima. Vaša vozačka dozvola je kao i biločija, u njoj ne piše da ste umetnik. Ako napravite prekršaj niko vam neće uzeti za olakšavajuću okolnost to što pišete poeziju. Isključiće vam struju ili izbaciti iz stana ako ih ne plaćate redovno. Nemojte da zbog toga smatrate da je u pitanju lična mržnja i nerazumevanje umetnosti. Oko vas žive ljudi koji nikada nisu pročitali ni jednu knjigu, videli nijednu izložbu. Ali zbog toga vi nećete prestati da ih vidite i čujete. Javljaćete se jedni drugima i pričati o vremenu, skupoći, deci… Zašto mislite da vaša unutrašnja strast, i vaš talenat, zaslužuju da budu predmet opšteg interesovanja? Zašto mislite da vi imate pravo na poseban tretman i podršku?

Jer ako je strast i veština koji su u u vama istiniti zar vam se ne čini da je u pitanju dar kojim ste vi lično blagosloveni? Šta će vam Balkon? Zašto vam je on uopšte na pameti?

 

Morali bismo biti oprezniji. Naravno. Pogotovo u vezi sa izjavama o “balkonu”. Neću da pišem šta mislim o tom cirkusu, mada sam već to uradio. Čega god se dotaknem ujedem se za jezik.