Zaspati na ulici, 11. avgust, utorak

 

Da li sam nekad zaspao na javnom mestu a da to nije u pozorištu? Možda, par puta u parku kad sam bio mlađi. Ali moje spavanje je kratko, pet, deset minuta najduže. Sigurno je neko bio sa mnom. Ne verujem da bih mogao da se opustim i da normalno zaspim. Ali ako se napijem… Mada, ni to se nikada nije desilo na takav način.
San o spavanju na otvorenom približava nas snu o sigurnom i prijateljskom mestu na kojem se možeš opustiti. I prepustiti. Toga više nema. A pitanje je da li je ikada i bilo. Zbog toga je spavanje na otvorenom prepušteno onima koji imaju problema. Kako sami sa sobom tako i sa svojim domom.
Kad bih danas zaspao u parku, ili na ulici, pretpostavljam da bi prva pomisao bila da sam umro. Osim ako ne bih hrkao. To bi ulilo sigurnost ali me lišilo dostojanstva. Šta je važnije? Mada, ako bi mislili da sam mrtav verovatno par sati niko ne bi prilazio. Ili bih se probudio ili bi mi bilo sve jedno.
Ovaj čovek je očigledno spavao. Mrtav se ne bi održao u takvom položaju. Niko ne obraća pažnju na njega. Vrućina je ali napijanje time nije obustavljeno. Kad neko padne na ulici većina uvek pomisli da je reč o pijanstvu a ne o šlogu. Takav smo nekakav narod: veseo, bez loših pretpostavki. To je istovremeno i veoma udobna pozicija. Oslobađa odgovornosti. Pijanca Bog čuva. Nije potrebno da se mešamo.
U jednom trenutku spavač se spusti na klupu. Poravnao je telo i glavu. Povukao pantalone koje su mu zamalo spale. I ubrzo se razbudio. Ima oko četrdesetak godina. Premesti se na susednu klupu, izvadi telefon i započe razgovor. Mislim da razgovara na latinskom. U stvari recituje Vergilija. Da ima šešir za novac ubacio bih hiljadarku. Juče mi je legla penzija.
Ovako, nit ima šešira, nit recituje Vergilija. A i teško da bih mogao nekome da dam hiljadarku.
Sada je oko pola deset uveče i trideset i dva stepena. Sava je skoro presušila. Okeani su, kažu, načisto propali. A i mene muči glavobolja. Negde ćemo se, valjda, sresti. I zaspati.