O usamljenosti i javnosti, 28. avgust, petak

 

Kad sam krenuo sa Dnevnikom nisam previše razmišljao o vezama između privatnog i javnog. Pogotovo o onome kakva je uloga FB-a. Posle teksta “Krov nad glavom”, koji sam postavio na Dnevniku 18. avgusta, a koji je izazvan mojim susretom sa izbeglicama na beogradskoj autobuskoj stanici, zapljusnuo me je talas različitih reakcija.
Više ne razumem svet oko sebe. Niti imam odgovor na sve. Mnoge stvari su zaprepašćujuće. Svašta ispuzava ispod kamena. Priznajem, nisam opremljen. Prenem se od sadržaja onoga što postaje deo javnosti. Osećam izvesni stid zbog javnog ačenje ko je šta uradio za izbeglice. Naravno, mnogo su strašnije rasističke i ksenofobne opsesije koje su često upakovane u ljudsku brigu za našu sudbinu. Jeste, baš je Nenad Popović iz Srpske narodne stranke mnogo zabrinut za nas! O onome šta je, ili nije, uradila aktuelna vlast pišu novinari i komentatori. I tu se drže predstave između kritičara i apologeta. Imam utisak da se prostor za autentično i iskreno reagovanje smanjio na najmanju moguću meru. Ko je, uostalom, onaj ko procenjuje? Činjenica je, međutim, da jedni druge sve manje slušamo, odnosno čitamo, i da češće reagujemo na naslov ili moto nego na potpunu informaciju.
Da se svako pozabavio svojim jadom, ni po jada, ali ovde je u pitanju nešto tako elementarno da mi se svako objašnjavanje čini nepotrebnim. Postoji li uopšte još potreba za javnom reči?
Sasvim lično: prilično me iritiraju objave na FB-u gde je ko bio, s kim, šta je video, šta jeo, pio, obukao… To mi više liči na vašar taštine nego na objave kojima se nešto ozbiljno poručuje. Bilo bi mi razumljivo da ljudi dele neka nova lična iskustva, važne lične doživljaje – radosne i tužne, informacije o tome gde su i šta rade, ali meni, vinska karta, uzbudljivi turistički pejsaži kao sa razgledanica, čemu sve to?
U suštini, sve je to jedno masovno bekstvo od suočavanja sa prirodom i smislom ovoga u čemu živimo. Kad hoćeš da pobegneš od problema koji ti usmerava sudbinu u jednom ili drugom pravcu najbolje je da ideš u detalj čija trivijalnost u trenutku zamagli sve.
Setim se, u trenutku, podele na đokiste i mikiste (ljubitelje Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića) kao odraz vremena kada su radila brodogradilišta na Jadranu, Zastava i Energoinvest, a Krleža jednom godišnje davao intervju. Šta se dešavalo ispod, ili iza? Ko je šaputao u rupu tajnu poruku? Ko je svirao u frulu? I ko je tu poruku uopšte mogao da čuje.

Ko se seća pitanja upućenog Jekaterini Furcevoj, čuvenoj upraviteljici kulture u Sovjetskom Savezu: Da li u Sovjetskom Savezu ima homoseksualaca? Pitanje je postavljeno javno, ka konferenciju za štampu, u ranoj fazi BITEF-a. Gadno pitanje! Kako odogovoriti, a ne ispasti glup i ograničen, a opet ideološki ispravan? Svi su, međutim, znali ko je Furceva, baš kao i ko je Rostropovič i Brodski. Ismejavali smo Furcevu, ali smo toliko toga znali o ruskoj avangardi, Mandeljštamu, Harmsu… Nismo bili ignoranti ni prema jednom periodu ili naciji. I nismo od vlastitih ubeđenja pravili stereotipe.
Danas mi sve izgleda upravo suprotno.
Ignorancija i glupost idu zajedno sa arogancijom. Nije u pitanju samo aktuelna politika!

 

Bio sam na jezeru, u Beloj Crkvi, sa porodicom na nečemu što je trebalo da bude kratki, šestodnevni odmor. Zatekao sam se na plaži kad mi je Sonja javila da je umro Džo. On je bio jedan od naših najstarijih prijatelja. Družili smo se i prijateljovali skoro pedeset godina. Svašta smo zajedno doživeli i preživeli. Naše prijateljstvo, koje je bilo i komšijsko, i na poslu, trajalo je poput celog jednog života. Nemoguće je razumeti ono što se desilo. Ne umem da izrazim osećanja. Vraćamo se nazad u Beograd, a automobil svakog časa može da se ugasi jer se neki đavo u njega uselio. Ali on izdrži do kuće. Bili smo jedne godine zajedno, sa Džoom i Sekom, u Beloj Crkvi, u starom hotelu koji već nekoliko godina ne radi. Ne samo da smo bili mlađi nego je i nada bila mlađa i snažnija. Bilo je to posle 2000-te. Danas sve izgleda praznije, pustije i zapuštenije osim vila oko kampa. Pojavili su se i neki Rusi koji su pokupovali apartmane. Tamo cveta neka vrsta srpskog turizma gde se ništa ne ulaže u prirodu i ambijent, a očekuje se da se obogati preko noći. Eto naše Itake! Oglodana, mutna, bez nade i optimizma. Tu je negde Odisejov svinjar koji više ništa, i nikoga ne ume da prepozna. Umesto Penelope samo besni prosci koji slave pobedu na nekim od izbora.

Kad govorim o javnoj reči i javnosti, o potrebi da se kaže ono što je bitno, onda vidim istu takvu zapuštenost i mutljag.

Sve smo usamljeniji u svetu baljezganja i površnosti. Svet strahuje od asteroida i izbeglica a ne od sopstvene praznine.