Dobrano, dobrano, 1. septembar, utorak

 

Palo mi je na pamet, možda od vrućine, a možda i od latentnog očajanja, kako je dobar izraz: “dobrano”. Rekoh u sebi: “dobrano smo u kurcu”, i odmah sam se osetio bolje. Da se poigraš rečima izgleda da je krajnje lako i jednostavno. Zašto se ne bismo igrali ako to pomaže? Verovatno zbog toga jer se ne možeš uvek igrati bez obzira koliko bio svestan da ćeš se na taj način, bar privremeno, izvući iz … koječega.
Kad si se dobrano ušetao u zrele godine i dobrano skrasio, odnosno prikovao, za jedno mesto, dobrano izabrao profesiju, stekao i izgubio rodbinu, prijatelje, kolege, zemljake, vršnjake, daždevnjake… mogao bi dobrano da se suočiš sa samim sobom, da podvučeš crtu, oprostiš se od ovoga i onoga, pomiriš da nećeš biti čuveni fudbaler, doktor ili avanturista… Sve mi to deluje nekako bezpovratno. Gore od svakog očajanja.
Danas sam nekoliko puta čuo rečenicu: Mogli bi večeras da svratimo do Eve i Rastka. Reč je o prijateljima sa kojima smo se intenzivno družili pre tridesetak godina a koji više nisu živi. Eva je umrla pre više od deset godina a Rastko pre nekoliko.
Prebiranje po glavi koga od prijatelja više nema nije samo tužno i potresno. Ima u tome neke čudne životne hronologije, neke vrste sablasnog “timeline-a”, kojim bi mogao da se obeleži svačiji život. Pa ipak, bežim od svake vrste beleženja. (Verujem da nisam jedini.) Čim počnem da računam kad je šta bilo osetim vrtoglavicu. Povratak u bunar prošlosti nije bezbrižna šetnja. Premda, ima ljudi koji posvuda mogu bezbrižno da se prošetaju.
Dobrano sam se najeo, dobrano naputovao, dobrano nauživao… tako bi svaki uspešni odmordžija mogao da se pohvali. Razmetljivosti nikad dovoljno mada se to najčešće upakuje u neko skromnije odelo jer: vremena su teška, živi se od danas do sutra, niko ne zna šta nosi noć, a šta dan, i slične gluposti. Danas je prvi dan škole i naš najstariji unuk kaže da sve mnogo dugo trajalo. Imao je šest časova.
Vrelina je ispunila svaku pukotinu i ćoše. Dan se skratio. Vesti o izbeglicama (migrantima) iz dana u dan su sve dramatičnije. Niko da se pojavi sa nekom informacijiom, odnosno prognozom, koliko još nesretnih ljudi kreće put Evrope. Rusi će sada da ratuju protiv ISIS-a u Siriji. Amerikanci će da se dogovore sa Irancima. Turci će da iskoriste priliku i da se obračunaju sa Kurdima. Poljaci ne mogu da prime više izbeglica jer se plaše da će im doći Ukrajinci. Da je svet poludeo to nije od juče. Dobro znamo šta se desilo sa bivšom Jugoslavijom. Mimo Miloševića i njegovih kretena. Sada nacionalisti likuju jer je, kao, u pitanju božja pravda. Ne znam čemu se nadaju. U kojem će to svetu biti dobro za bilokoju balkansku naciju. U onom u kojem će da vladaju Rusi i Kinezi?
Dobrano sam se uvalio u ovo sranje od zemlje i života. Nema izvlačenja. Dobrano smo u govnima.
Okruženi sa svih strana. Više i ne očajavamo. Imamo pred očima izbeglice pa možemo, kao, da se tešimo. Višak razumevanja, manjak empatije. Ili obratno. Apatija. Neznanje. Mediternska dijeta bez vina, ribe i maslinovog ulja. Moj prijatelj Đuka sutra putuje na Sardiniju. Zamolio sam ga da mi donese dugačku, dugačku šišarku. Ona mi služi kao rep zmaja. Volio bih da napravim još nekoliko zmajeva.
Dobrano smo se pogubili.