O zaključivanju, 17. april 2018, utorak

Zaključak nije uvek vrhunac razmišljanja, govorio je svojim studnetima profesor Vrabac. – Može se razmišljati, duboko i kreativno, a da se ne donese nikakav zaključak. Isto je i sa decom!

Sasvim tačno, profesor Vrabac nije imao decu. Filozofi, čije je živote, i dela, opisivao i objašnjavao, bili su, u neku ruku, njegova deca. Prema studentima se odnosio sa velikim uvažavanjem. Uvek je hteo da pojasni, čak i one ideje koje su do dana današnjeg ostale prilično mutne i sumnjive. Nije pravio razlike između studenata i studentkinja. Delio je sa njima svaku mrvicu. Bili su to kolege i koleginice, budući filozofi, psiholozi i sociolozi. Cvet inteligencije. Budućnost države.

Živeo je profesor Vrabac u potkrovlju Škole. Godinama. Stan mu je bio prepun papirića sa sitno ispisanim citatima. Delimično iz knjiga, delimično iz glave. Jednom nedeljno je brisao prašinu, izbacivao perinu na prozore da se izvetri, kuvao grašak sa knedlama. Studenti su ga posećivali bilokad. Ponekad su pravili takvu larmu da su im komšije lupali u zidove da se utišaju.

Od svih filozofa najviše su voleli Sokrata. Sokrat je bio je dosledan i okrenut prema svim živim bićima, za razliku od Protagore koji je bio pristrasan i stalno pijan. I Imanuel Kant je zasluživao svaku pohvalu.  Kad si filozof ne možeš izabrati stanoviše samo jedne vrste ili jednog živog bića. Filozofija je ceo kosmos! Kako je Sokrat živeo, tako je i umro. Baš kao i Kant. Ali najlepše su pričali o Kjerkegoru i strepnji. Bavljenje filozofijom traži posvećenost i neretko žrtve.

Profesor Vrabac bi najradije otvorio svoj dom i pretvorio ga u stalnu kuću mudrosti, ali on nije sam, tu su i drugi ukućani. – Idite na poljanu, idite u park, idite pored reke, pa tamo raspravljajte, neretko im viču komšije.

Često ih zaista, poput Aristotela, vodi u raspravu uz šetnju. To zavisi od vremena. Kad zaduva košava teško je održati se na mestu. Osim toga, tu su i druge škole. Napolju zna da bude velika gužva.

Profesorka Vrana predaje analitičku filozofiju. Ima mnogo poklonika. Vrlo je odmerena. Učtiva. Neprobojni vizir privatnosti.

Ipak, ponekad razmene neku reč posle sednice. Vrana se žali na generacije koje dolaze. Kaže: “Ni muziku više ne umeju da primaju”. Profesor Vrabac: “Svaka generacija razvija svoj ukus. To je poput nove percepcije.” – Znam, ali zašto baš ja moram sve to da doživim? – Dugačak život, beskrajni izazovi! – Tačno tako. Profesorka Vrana to reče pa se trže i čudno pogleda u profesora Vrabca, kao da joj je zbog nečega bilo neprijatno.

Ne, ne vredi zaključivati pred drugim osobama, zaključila je kasnije profesorka Vrana. Pogotovo, kad one tako kratko žive.

– Bože, baš joj je bilo neprijatno, razmišljao je profesor Vrabac zatvarajući ulazna vrata svoga stana. Kao da ne znam ko koliko živi. To je prvo što nas roditelji  nauče.  Zato i više volim Kjerkegora nego Heraklita. Ali, zaključivanje, svakako,  nije uvek najbolji deo razgovora.

 

Sebičluk, 16. april 2018, ponedeljak

Bio jednom jedan čovek koji je gledao samo svoje interese. Ode u prodavnicu cipela i kupi tačno svoj broj – 43. Ni manji, ni veći. Isto radi i sa košuljama, pantalonama, gaćama, majicama, čarapama… Za doručak, nedeljom,  kupi burek sa sirom, četvrt kile, i jednu čašu jogurta.  Tačno koliko mu treba. Stvari čuva, pažljivo ih  menja, pere, slaže, luftira. Kad mu se iskrzaju kragna i krajevi rukava na košulji, on košulju spremi za davanje sirotinji. Čeka da se nakupi.

Živeo, i radio, tako godinama pa otišao u penziju. Iz većeg stana prešao u manji da bi deca imala svoj prostor, a od ušteđevine polog za kredit. Što je dovoljno, dovoljno je! I dalje je trošio isključivo za sebe, uključujući i dve kafe u kafiću nedeljno, vodio unuke na dodatne aktivnosti, plaćao za njihove časove engleskog i tenisa, vodio na sladoled, pričao im o svemiru i Vini Puu. Život: starački i sebičan kakav već može biti u to doba godine.

Od nekog doba primeti da manje jede, ali da isto troši pa se zamisli. Posle izvesnog vremena zaključi da je sve poskupelo i da će u budućnosti imati sve manje i manje, pogotovo za potrebe svojih najbližih. Osim ako se vlast ne odluči da mu vrati sve ono što mu je godinama uzimala. I opet se u njemu probudi sebičluk jer pomisli samo na sebe, a ne na stotine hiljade drugih ispisnika. I zareče se: ima da živim još dvadeset godina najmanje. Ali umesto da živne i da bude radostan zbog inata, on oseti neki čudan zamor i tugu.

Tako je to sa ljudima koji gledaju samo svoje interese.

 

Čovek mere, 11. april 2018, sreda

Bio jednom jedan čovek koji je morao sve da meri. Merio je dužinu i težinu, vlažnost, radioaktivnost, brzinu, viskoznost, rastvorljivost, čvrstinu, a kad je bilo prilike, i starost svega sa čim se suočavao. Njegova kuća beše prepuna aparata i knjiga sa formulama koje su pomagale da se sve tačno izračuna. Voleo je konstante i čvrste fizičke zakone  od kojih su neki bili stariji od dve hiljade godina. Na zidu je držao portret Arhimedov kao neka vrsta podsetnika kojoj ljudskoj grupi pripada.

Osim tih, čisto fizičkih veličina, merio je, naravno, i reči. Kad bi ga nešto pitali on bi odgovarao sažeto i veoma precizno. Nije umetao rečenice, ukrašavao ih nekakvim metaforama ili dramskim efektima, već je govorio krajnje direktno. – Bila su dva velika svetska rata i 283 malih, lokalno-bilateralni ratova u dvadesetom veku! Poginulo: toliko i toliko.

Nije se dao zbuniti čestim upadicama raznih veseljaka i očajnika koji su imali komentar na svaku činjenicu. Čak ga ni zaverolozi nisu mogli omesti u njegovim objašnjenjima. Za sebe nikada nije govorio, niti naglašavao, da je čovek mere, jer takva osoba, po prirodi stvari, najmanje objašnjava sebe i svoj karakter. Nikada se nije upoređivao sa drugim ljudima pa ni onda kada bi se pojavio nekakav vođa-psihopata obuzet manijom veličine i željom da sve što je bilo pre njega umanji i obesmisli. Najviše što je mogao bilo je da iznese podatke o visini duga, prosečnoj plati, dužini života, obrazovnoj strukturi stanovništva, broju izvađenih zuba na godišnjem nivou, broju objavljenih knjiga… Dešavalo se da posle toga izađe veliki članak u provladinim novinama u kojem su mu poručivali: broj ti malo zvezde i prašinu, a ne naše zube!

Objašnjavao je deci u parku da je vodinik najlakši element i da ima samo po jedan elektron i proton u atomu dok je uran najteži pa uran 235 ima po 235 elektrona i protona, i još neutrona pride.

Brojati elektrone u atomima i genome u ljudima nije, naravno, jedno te isto. Postoji trag koji se prati: na fotografskoj ploči ili u biografiji koji se mora pažljivo  protumačiti. I dok elektron niti skakuće niti krivuda, nošen nekom sopstvenom voljom, ljudski život  upravo to često čini. Najviše od svega zaprepašćuje upornost zla ili dobra. Kad  se ljudski karakter oformi može se pratiti njegova sudbina takoreći nepogrešivo. Uzalud sve religije uveravaju da su čuda moguća, da ljudi doživljavaju otkrovenja i da se u trenu preobraze – od grešnika u sveca. (Isključivo u tom pravcu osim kad je reč o Luciferu.)   Ta vrsta verske utehe, i nade, nema veze sa stvarnošću. Zli su zli, a dobri dobri, i nema te religije ili ideologije koja može to da izmeni.

Možda je opsesija merom bila upravo u tome: u toj razlici između čoveka i fizičkh zakona.

 

Prelazio je ulicu uvek preko pešačkog prelaza. Strpljivo je čekao da se promeni svetlo na semaforu. Dolazio je na posao najmanje pet minuta ranije. Nikada nije pozajmljivao novac, nikada nije dizao kredit. Govorio je nekoliko jezika, ali se nikada time nije hvalisao. Kad bi se stariji ljudi žalili da imaju utisak da im se vreme ubrzalo on im je strpljivo objašnjavao da je vreme isto ali da se sa godinama menja osećaj za njega. I dobri i zli ljudi to iskuse. Zli ljudi, međutim, često požele da za života urade nešto zbog čega će ih pamtiti kroz celu istoriju. Nemaju, srećom, svi mogućnost da zapale Rim. Umesto toga naprave druga, sitnija, zlodela: prebiju ili ubiju nekog od ukućana, komšiju, pripadnika suparničke političke grupe, zatruju vodu, pucaju na ulične pse i mačke, smeju se kad neko na ulici padne i slomi kuk. Velika je lepeza zloće, poznato je.

Pokušao je da meri intenzitet zla, ali je brzo odustao. U odnosu na Hitlera i Staljina sve nekako izgleda ograničeno. Džingis Kan je, recimo, spavao sa toliko žena da se računa da danas oko 1,5 odsto čovečanstva vodi poreklo od njega. To je oko 15 miliona ljudi. Grozan je bio taj Džingis Kan, ali opet, sve te žene koje su morale da spavaju sa njim, ipak su imale sreću. Zar ih nije mogao jednostavno ubiti? Ima u zločinu odnosa koji se ne mogu porediti i izmeriti. Jer pored zle volje tu je i glupost i neznanje. Glupost se može meriti uz pomoć IQ-a, nezanje uz pomoć testa, ali ni to ne daje odgovor zašto je kod nekih ljudi zlo naprosto nezaustavljivo, osvajačko, a kod drugih kamerno, kapsulirano u porodicu i najbližu okolinu.

Sedeo je čovek koji je morao sve da meri jednom na klupi, u parku pored Šeste, kad je video kako jedna žena iskopava upravo posađene bele rade, odmah pored spomenika poginulim gimnazijalcima u Drugom svetskom ratu, i kako ih pažljivo slaže u široku pletenu korpu. Polako je ustao i došetao se do nje. Samo ju je upitao: šta to radite? A ona, pošto se brzo okrenula oko sebe, i videla da su sami, odlučno odgovorila: gledaj svoja posla matori!

Vratio se na svoju klupu i duboko se zamislio. Šta bi bilo da sam izvadio pištolj i ustrelio je? Prekomerna sila ili nužna odbrana? Jer da sam se sa njom borio rečima sigurno bi me porazila. Pokvarenost  traži da svi gledamo svoja posla, odnosno da gledamo na drugu stranu. Mi, u stvari, i nemamo neka posebna posla među ovakvim ljudima. Najbolje je da se zatvorimo i da unutra merimo ono što se još može izmeriti. Ekser u zidu, jedno jaje, papuče, knjiga od 800 strana, mesečna potrošnja šećera i soli, tetefonski impulsi, krvni pritisak, otkucaji srca…

I posle toga više nikada ne izađe na ulicu.

Uskrs, 7. april 2018, subota

Bio jednom jedan ćutljivi čovek kojeg su stalno terali da govori. Što se više povlačio u sebe to su ga više isticali. – A šta bi na to rekao… naš Dule, u glas viču čim ih se najamnje petoro okupi.  Onda se zlobno smeju jer su, kao, pogodili pravu metu. Dok on nešto ne izrekne sve je ovako i onako. Duletu, u stvari, nije bilo ni do čega. Skupljao je marke, išao na posao, posmatrao ptice, crtao gole ženske iz glave. U radnji je uvek uredno plaćao, do poslednjeg dinara, a desilo mu se nekoliko puta i da vrati pogrešno obračunat kusur. Ne bi on uzeo nešto nečije ni za živu glavu. A da opsuje, ni sčućajno! Kakav je bio u materijalnom isti je bio i u emotivnom pogledu. Nikada nikoga nije prevario, obmanuo ili izdao. Zašto ga zaista nisu puštali da ćuti? On bi svakog odslušao pažljivo, sve zapamtio, o tome posle razmišljao, donosio zaključke, rekao samo: bio si u pravu, ili: ono sa tobom je mnogo komplikovano, ili samo: baš šteta!

Ima neko doba kad svi pričaju, viču, ispovedaju se, odriču se ili se zaklinju. Onda oni koji ćute počinju da štrče i pomalo smetaju. Za koga su oni danas? Misle  li oni uopšte o nama? Možda su im naši problemi sitni i nebitni?

S vremena na vreme pojavi se neka javna reakcija o tome zašto neki Dule i dalje ćuti. Šta je sa njim? Da nije bolestan? Ili, što je još gore, da se nije njima priklonio? Ali zar oni koji su sa njima ne buče najviše, zar nemaju potrebu da stalno nešto objašnjavaju? Nije Dule takav! Ali kad ćuti zar se  ne slaže? Ima u tom ćutanju i neke  podozrivosti i nekog komformizma. Morao bi da progovori.

Onda se desi neka strašna stvar, nekoga na smrt prebiju, nekoga otmu, nekome sve oduzmu i proteraju, naprave farsu od suđenja, zavlada strah, digne se temperatura, i opet od Duleta traže: hoćeš li sada nešto reći? A on gleda, širom raširio oči, skoro da zaplače, pa kaže: nemam reči!

Taman da dignu ruke od njega, a krene nova lavina. Otkrije se da su na vlasti kanibali.

Dule na to samo kaže: ne jedite!

On stvarno prestane da jede, legne na kauč, žmuri u tavanicu, sluša starinski sat kako otkucava. Ćuti.

Okupe se oko njega žrtve, svedoci, poslanici, borci za ljudska prava, lekari, veterani, predstavnici nezavisne štampe, šira i uža rodbina. Neko ga drži za ruku, neko mu stavio mokru krpu na čelo, neko hoće da ga hrani intravenozno, neko moli za intervju, neko pita za pare, nekoga boli žuč, neko bi da zapali, uglavnom, cirkus se napravi. Da li je Dule naš Gandi?

– Je l još jedu, zapita u jednom trenutku Dule.

– Jedu, odgovori mu novinar koji je tražio intervju.

– A narod? Je l izašao na ulicu? Šta radi vojska?

Svi se utišaše. Ne dišu.

– Znači ništa?

– Marš napolje, odjednom dreknu Dule i sve ih istera iz kuće.

Zaključao se u sobu.Nije izlazio dva dana. A kad izađe, ubledeo i omršaveo, samo reče ukućanima: da niko nije pisnuo. Uzeo je dva crvena kuvana jaja, jedno pojeo, drugo nije stigao  da  ogulii.  Onesvestio se.

Bio je Uskrs i svi su na sve zaboravili. Pričali su o desetim stvarima.

– Bože, šta je naš Dule sve crtao!

 

Biti u pravu, 5. april, 2018. četvrtak

Bio jednom jedan čovek, zvali su ga Karlo, koji je najviše od svega mrzeo da dokazuje da je u pravu. Najčešće je bio u pravu. Sled događaja i istorija, to su nedvosmisleno potvrđivali. Napadali su ga neki, kad je sve prošlo, i pokazalo se da je on, pre dvadeset, dvadeset i i pet godina, bio u pravu, zašto nije bio uporan i glasan, zašto nije ubedio svoje sugrađane šta će biti. – Malodušan si, kukavica, nemaš vere u ljude oko sebe, govorili su mu posle svega. On se sve slagao sa njima, ali nije pokušavao da im objasni šta se trenutno dešava. Osećao je da ne bi dobro prošao mada je znao da je u pravu. Znao je on da ne može da uveri ni neke članove porodice, a kamo li nepoznate ljude. Kad bi stvari dogurale dotle pa su se svi pitali: dokle ovo još može da ide, bez obzira što su uzroke videli potpuno različito, on bi na direktno pitanje šta o svemu ovome misli, obično odgovarao: može da ide sve dok se o tome samo misli.

Umeo je Karlo da postavlja stvari na glavu. Govorio je i: nije dovoljno biti u pravu, potrebno je znati kolika je snaga laži.

Jednom su ga malo pretukli pripadnici vladajuće stranke ne zbog toga što je nešto protiv njih govorio već zato što su svi znali šta on misli i tražili da nešto kaže. On bi rekao: sutra će padati kiša, a svi bi zavikali: neće, vidi kako je vedro. Sutra kad padne kiša, Karlo kaže: je l vidite? A oni odgovore: to si znao iz hidrometereološke prognoze. (U stvari, nije im govorio: je l vidite, odavno je od toga odustao.)

Bilo je nečega duboko provokativnog kako je Karlo gledao i ćutao. Niko ga nikada nije video da pljuje na ulici, a svi su pričali o tome kako je pljunuo kada je neko pomenuo pokojnog finskog diktatora. Uopšte, slovio je za nekoga ko prati međunarodne događaje. Dolazili su kod njega da se raspitaju za stanje na njujorškoj i frankfurtskoj berzi. Neprekidno se ograđivao da nema pojma da li je u pravu. Oni koji su ga poslušali danas su veoma bogati. Oni drugi su tužni predstavnici civilnog društva.

Verovao je u moć razuma. Rekao je jednom prilikom: kakogod da padneš dočekaš se na glavu! Onda su se svi smejali, a on sledeće zime pao na poledici, slomio kuk, otišao na operaciju u Gradsku i zaradio sepsu. Poslednjom snagom  rekao je: znao sam da je higijena  u našem zdravstvu problematična, ali ovoliko… A možda je to i zbog pušenja! Bio je skroz u pravu, ali nije hteo ni sebe da sluša.

 

Opasnost življenja, 3. april 2018, utorak

Bio jednom jedan čovek koji je najviše od svega voleo da radi opasne stvari. Čega god se u životu dohvatio bilo je opasno. Prva žena mu beše nervni bolesnik, sklonija ubistvu nego samoubistvu, noću mu se prikradala i zamahivala satarom prema licu, a on je u polusnu, u magnovenju, podmetao nadlaktice. Mnogo je krvi tu izgubio dok ne nađe drugu ženu koja je bila samoubicu u pokušaju. Mnoge je kosti polomio spasavajući je sa simsa, ispred lokomotive i kamiona. Pila je besomučno i terala ga da joj pravi društvo. Na kraju ode u Ekvador sa nekim diplomatom. On se lečio od alkoholizma radom u najopasnijem rudniku. A treća žena beše ćerka čuvenog policajca koji je dao da ga prate, hapse, isleđuju, ispituju i muče jer ne beše zadovoljan njegovim ponašanjem i političkom biografijom. Nekako se oslobodi tog životnog nameta, ucena i pretnji, promeni državu, ime i prezime, a i izgled prilagodio mirnom i običnom građninu. I zaposli se na velikom fudbalskom stadionu kao negovatelj zelenog ćilima, u stvari, trave. Eto meni, najzad,  mirnog zanimanja, reče on, pun ponosa,  svojoj novoj devojci, kad ga na ulici prepoznaše navijači suparničkog kluba pa ga izmlatiše u centru grada, nekakvim Terazijama, slomiše mu nos i vilicu, i izbiše dva zuba pride.

Kad je ozdravio rekao je devojci, koja ga je sve vreme zaljubljeno negovala: Nema meni zanimanja bez strelišta i cirkusa. Pre podne je radio na strelištu, a posle podne i uveče u cirkusu. Devojka mu je postala četvrta žena. Imali su troje dece, dva dečaka i jedna devojčica, sve ih na krav magu upisaše, a od njih izrastoše čestiti i mirni ljudi koji su zaveli normalnost i pristojnost u njihovom kraju. Ubili bi boga u svakom huliganu koji bi pokušao  da se vandališe. Inače je stanje u zemlji bilo prilično tužno i nepodnošljivo.

I gle čuda, ništa mu se godinama ne dogodi osim što ga udari struja dok je popravljao bojler u kući. Na licu mu ostade osmeh kao je petom dao go.