Uskrs, 7. april 2018, subota
Bio jednom jedan ćutljivi čovek kojeg su stalno terali da govori. Što se više povlačio u sebe to su ga više isticali. – A šta bi na to rekao… naš Dule, u glas viču čim ih se najamnje petoro okupi. Onda se zlobno smeju jer su, kao, pogodili pravu metu. Dok on nešto ne izrekne sve je ovako i onako. Duletu, u stvari, nije bilo ni do čega. Skupljao je marke, išao na posao, posmatrao ptice, crtao gole ženske iz glave. U radnji je uvek uredno plaćao, do poslednjeg dinara, a desilo mu se nekoliko puta i da vrati pogrešno obračunat kusur. Ne bi on uzeo nešto nečije ni za živu glavu. A da opsuje, ni sčućajno! Kakav je bio u materijalnom isti je bio i u emotivnom pogledu. Nikada nikoga nije prevario, obmanuo ili izdao. Zašto ga zaista nisu puštali da ćuti? On bi svakog odslušao pažljivo, sve zapamtio, o tome posle razmišljao, donosio zaključke, rekao samo: bio si u pravu, ili: ono sa tobom je mnogo komplikovano, ili samo: baš šteta!
Ima neko doba kad svi pričaju, viču, ispovedaju se, odriču se ili se zaklinju. Onda oni koji ćute počinju da štrče i pomalo smetaju. Za koga su oni danas? Misle li oni uopšte o nama? Možda su im naši problemi sitni i nebitni?
S vremena na vreme pojavi se neka javna reakcija o tome zašto neki Dule i dalje ćuti. Šta je sa njim? Da nije bolestan? Ili, što je još gore, da se nije njima priklonio? Ali zar oni koji su sa njima ne buče najviše, zar nemaju potrebu da stalno nešto objašnjavaju? Nije Dule takav! Ali kad ćuti zar se ne slaže? Ima u tom ćutanju i neke podozrivosti i nekog komformizma. Morao bi da progovori.
Onda se desi neka strašna stvar, nekoga na smrt prebiju, nekoga otmu, nekome sve oduzmu i proteraju, naprave farsu od suđenja, zavlada strah, digne se temperatura, i opet od Duleta traže: hoćeš li sada nešto reći? A on gleda, širom raširio oči, skoro da zaplače, pa kaže: nemam reči!
Taman da dignu ruke od njega, a krene nova lavina. Otkrije se da su na vlasti kanibali.
Dule na to samo kaže: ne jedite!
On stvarno prestane da jede, legne na kauč, žmuri u tavanicu, sluša starinski sat kako otkucava. Ćuti.
Okupe se oko njega žrtve, svedoci, poslanici, borci za ljudska prava, lekari, veterani, predstavnici nezavisne štampe, šira i uža rodbina. Neko ga drži za ruku, neko mu stavio mokru krpu na čelo, neko hoće da ga hrani intravenozno, neko moli za intervju, neko pita za pare, nekoga boli žuč, neko bi da zapali, uglavnom, cirkus se napravi. Da li je Dule naš Gandi?
– Je l još jedu, zapita u jednom trenutku Dule.
– Jedu, odgovori mu novinar koji je tražio intervju.
– A narod? Je l izašao na ulicu? Šta radi vojska?
Svi se utišaše. Ne dišu.
– Znači ništa?
…
– Marš napolje, odjednom dreknu Dule i sve ih istera iz kuće.
Zaključao se u sobu.Nije izlazio dva dana. A kad izađe, ubledeo i omršaveo, samo reče ukućanima: da niko nije pisnuo. Uzeo je dva crvena kuvana jaja, jedno pojeo, drugo nije stigao da ogulii. Onesvestio se.
Bio je Uskrs i svi su na sve zaboravili. Pričali su o desetim stvarima.
– Bože, šta je naš Dule sve crtao!
