Razvalina uspomena, 10. jun 2018. nedelja

Zadesila me neka bolest, neprijatna i mučna, naravno unutrašnja. Muči me žuč i muka u stomaku. Tako duže od mesec dana. Izgleda da se dosta toga nakupilo.  Povukao sam se u sebe iako to nije nikakav lek već više sklonište od buke i uzbuđenja. Izlazim u redovne nabavke, eventualno neodložne sastanke. Stanje redovno.

Imao sam nameru da nešto napišem o jubileju, i to okruglom, jer mi je sećanje na njega prilično sveže. Reč je o pedeset godina od “lipanjskih gibanja” 1968.

Jedno su sećanja a drugo su tumačenja. Sećanja su namenjena preživelim učesnicima, a tumačenja onima koji su bili s druge strane ili su rođeni par vekova kasnije. Nikada nisam mislio da je pojam “generacija” nešto čvrsto, jedinstveno i dosledno. Onaj ko ne promeni mišljenje o raznim događajima, idejama i ljudima za pedeset godina taj je ili veliki lažov ili čist kreten.

Da bismo razumeli današanje tumačenje 68. prvo bimo morali da nešto više znamo o današnjem vremenu.  Danas je dominantna tzv. neoliberalistička ekonomska teorija i konzervativno-nacionalistička poltika. Zajedno su na vlasti već petnaestak godina. Uz njih, naravno, postoje i tzv. novi istoričari, koji pokušavaju da predstave ne samo prošla vremena nego i sadašnjost i budućnost, sa sve propuštenim prilikama. (Istoričari su mahom srpski nacionalisti i deklarisani antikomunisti.) U takvom društvenom okruženju, slika, i tumačenje, onoga što se desilo 1968.   potpuno je iskrivljena  i falsifikovana.

Pođimo nekim redom:

  1. O zahtevima iz 1968: Postoje dva osnovna, centralna zahteva studenata: a) uspostavljanje socijalne pravde i b) sloboda govora i pravo na iznošenje drukčijeg mišljenja.

Ako neki današnji istoričari i ekonomisti smatraju da je prvi zahtev usmeren na jačanje komunističke vlasti i zavođenja neke vrste staljinizma neka malo prouče ideju države  blagostanja  u skandinavskim zemljama i Kanadi. Socijalna pravda ne pretpostavlja uranilovku već uvođenje pravila i standarda – zagarantovane plate i dnevnice, kolektivne ugovore, mogućnost slobodnog sindikalnog organizovanja, sve ono što je u razvijenom delu sveta, a posebno u Zapadnoj Evropi postojalo decenijama pre toga. (A kod nas je i danas, onoliko posle pada komunizma, i dalje mislena imenica.)

O pravu na slobodu govora i mišljenja nemam šta da dodam osim da se dobro sećam nekih od današnjih slavljenika kako su aktivno učestvovali u zabrani Studenta i Vidika.

Ideja o tome da je u Srbiji tih godina na vlasti bio liberalizam koji je kasnije uništen upravo zahvaljujući  68. čista je glupost. To što su politički protivnici Latinke i Nikezića to nazvali liberalizmom, odnosno tehno-menadžestvom, to nema veze sa stvarnošću, to je bila njihova ideološka floskula. U to “liberalno” vreme mnogi moji prijatelji zaglavili su u zatvor, ostali bez pasoša, izgubili posao.

Kada su Rusi i njihovi sateliti okupirali Čehoslovačku, vrlo dobro se sećam, jedini javni protest – na ulici – bio je održan ispred zgrade Rektorata i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Postavili smo poster Jana Palaha i stražarili ispred njega, a kad smo se uputili prema čehoslovačkoj ambasadi zaustavili su nas policajci u civilu.(U stvari, sad sam se setio, Branko Vučićević i Ljuba Stojić su protestovali, na početku BITEF-a, ispred Ateljea: “Russians go home”, pa su ih prekršajno osudili i oterali u Padinjak!)

Nikada, nigde, ni za vreme lipanjskih gibanja, a ni posle, nisam čuo ni reč podrške sovjetskom sistemu, Staljinu, Mao Cedungu i sličnim psihopatama. Bili smo okrenuti prema svetu koji je već bio osvojio osnovne slobode.

Ako bih mogao da definišem nekakav ideološki koncept 1968. onda je on nedvosmisleno bio socijaldekomratski. Uzor je nesmunjivo bila Švedska a ne Kuba. Naravno, Če Gevara je imao svoj šarm i privlačnost, pogotovo u trenutku dok je Amerika bila duboko zaglavljena u Vijetnamu, ali mi bismo uvek birali Ulofa Palmea ili Vili Branta za predsednika nego Čea. Osećali smo se delom pobunjenog mladog sveta – od San Franciska do Pariza i Berlina. Ničega tu nije bilo ideološki okoštalog, birokratskog, surovog… Smejali smo se i šalili neprekidno. Pogotovo na sopstveni račun. Nije postojala nikakva hijerarhijska vertikala, nikakve zakletve, nikakve istrage ponašanja pred klasnim neprijateljom.

Videli smo kako o nama izveštavaju televizija i Večernje novosti pogotovo, i znali smo da su se uzortirali jer se plaše za svoje guzice. Na kraju su na istim guzicama i ostali. Do dana današnjeg. (Kad danas vidim neki naslov u Večernjim novostima film mi se ubrzano odmota pedeset godina unazad.)

Kao što 68. (govorim o Beogradu) nije bilo pomena o nekoj simpatiji za komunističku strahovladu isto tako nije bilo reči ni o nekim posebnim nacionalnim interesima. Pokret je bio anacionalan (projugoslovenski), socijaldemokratski orijentisan i intelektualno i teorijski otvoren za javnu raspravu o svemu što nas je zanimalo. A zanimalo nas je tako mnogo stvari.

Mi smo bili deca koja su mnogo čitala, gledala mnogo filmova, išla na izložbe i koncerte, od klasične muzike do roka. Mi smo neprekidno pričali o onome što smo otkrili. Kundera i Škvorecki su bili naši domaći pisci, baš kao i Mihailo Bulgakov. Čitali smo Solženjicina pre naših roditelja, Eriha Froma, Markuzea, Berđajeva, Kamija, Vitgenštajna… kao deo obavezne lektire. Ta 68. bila je u pravom smislu te reči vrh kulturne revolucije.

A propo zautavljene privredne reforme i modernizacije u Srbiji!

Srbija je najveći porast industrijske proizvodnje imala između 1960. i 1970. (Prema nekim podacima u tom periodu Srbija je bila na svetskom vrhu po skoku industrijske proizvodnje.) To ne čudi kad znamo da je u ovom periodu u Srbiju ušle tri velike svetske korporacije: Filips (EI Niš), Fijat (Zastava Kragujevac) i Ferguson (IMT Beograd), o Smederevu i Đerdapu da ne pričamo. Tzv. privredna reforma, na način na koji je zamišljena, zaustavljena je 1965. Tadašnje srpsko rukovodstvo, Nikezić-Perović, raspoređivalo je nove, modernije i obrazovanije kadrove (direktore) na čelo mnogih velikih fabrika u cilju modernizacije privrede. To je svakako bio značajan, i vredan napor, ali to nije suštinski menjalo vlasničku i upravljačku strukturu u industriji. Ne postoji ništa što bismo mogli da nazovemo tehno-menadžerskim modelom koji su oni hteli da primene. Bar na papiru ili u nekom zakonskom obliku.

Toliko o tumačenjima i činjenicama.

Moram, međutim, još nešto da dodam: muka mi je od pseudokomunističkih poruka i glupavih analiza modernog kapitalizma prema kojima sve zlo ovog sveta dolazi iz sveta kapitalizma. Pa još zaključuju: kapitalizam = imperijalizam! A komunizam, odnosno realni socijalzam nije imao imperijlističku (rusku) prirodu? Ajde mi pričajte o tome. Ali prethodno popričajte za baltičkim narodima, Poljacima, Česima, možda krimskim Tatarima, Ujgurima… Podjednako mi je odvratno ačenje tzv. neoliberalnih ekonomista koji su u stanju da izračunaju samo šta će se desiti ako se nešto privatizuje i nastavi sa proizvodnjom, a potpuno su nemušti ako se to, odmah po kupovini, isecka za potpalu i rasproda. Još manje su u stanju da daju viziju kako će izgledati jedno društvo kroz deset godina ukoliko se ne uvedu pravila i standardi za funkcionisanje privatnog i javnog sektora, opstanak zdravstva, obrazovanja, socijalnih službi. Samo rasprodaj, pa ko živ, ko mrtav.

Jebo takvu nauku i takvu priču.

 

 

U međuvremenu sam video fotografiju na kojoj je moj stari drug Vlada Mijanovič, zvani Vlada Revolucija, vezan za drvo lancem u parku na Petlovom brdu, gde ljudi pokušavaju da spreče seču drveća. U tekstu uz fotografiju nazivaju ga deka Vladom i kažu da je pun odlučnosti i snage da se bori za život drveta. Ne znam gde Vlada uopšte živi i da li ima ličnu kartu. Povremeno se vidimo na nekoj sahrani. Njegov život kao da je sama priča o sudbini šezdeset i osme. Tuga.

Kivi, 7. jun 2018, četvrtak

Juče, u Drinčićevoj, u  blizini Bajlonove pijace, oko četiri sata posle podne, vidim ženu obučenu u crnu jednostavnu haljinu, sa kratkim rukavima, pedesetih godina, krupna, prilično odbojnog, grubog izgleda, kako izlazi iz obližnje kapije (brojevi 19 ili 21). U jednoj ruci ima malu providnu kesu. Drugom rukom, desnom, izvlači iz kese nešto okruglo, čini mi se braon boje i odlučno baca na trotoar, a onda to snažno zgazi nogom. Tako tri puta. Pomislih: ne vadi, valjda ludača, pseća govna da ih razmaže po asfaltu. Prođe pored mene, u pravcu Bajlonove pijace. Ima bezizražajan izraz na licu i veliki srebrni krst oko vrata. Kad je malo odmakla polako prilazim mestu zločina. Vidim tri zgažena kivija. Hvala bogu, nisu govna.

Ali taj postupak, nekako ritualan, natera me da razimišljam o ljudskom ludilu.

– Da li je to izraz samo mržnje i besa prema kiviju?

– Možda neka vrsta urođene odvratnosti?

– Da nije protest protiv egzotičnog, novog voća koje se uselilo među naše jabuke, trešnje, šljive?

– Možda je ova tri kivija dobila na poklon od nekoga koga baš ne voli?

– Možda na ovaj način izražava radost, bes ili tugu zbog nečega?

– A možda je kivi, sam po sebi, simbol nečega toliko sramnog i grešnog da to ne smemo ni da izustimo?

Biće da je ovo poslednje u pitanju.

 

Šah, 2. jun 2018, subota

Upravo sam igrao partiju šaha sa nepoznatim čovekom iz Avganistana. Francusko otvaranje! Starinsko. Ja sam bio beli. Sve je bilo skroz normalno, razrađeno, kad,  u jedanaestom potezu, pošto smo se lepo izmenjali, i otvorila se “c” linija, i on je trebalo da uzme moga lovca pešakom, pošto sam prethodno  uzeo njegovog konja, Ahmad predade partiju. Sledećih nekoliko minuta analizirao sam poziciju, tražeći odgovor zašto se predao. Da nemam neki dobitnički potez koji je Ahmad uočio? Ništa od toga. Jednak materijal, nemam tempo prednosti, isto vreme (igramo na 10 minuta)… U čemu je stvar? Niko ne predaje partije onako, bez razloga. Onda pomislih da možda igra potajno šah ne nekom skrovitom mestu u Kandaharu, tamo gde postoji internet. Možda je začuo korake koji prilaze njegovom skrovištu. Igranje šaha može biti svetogrđe u nekim islamski zemljama. Ništa Al Batani, ništa Harun al Rašid! Tradicija se birka i izmišlja kako odgovara kom ludaku. Kako u Avganistanu, tako i na Balkanu.

Od tog zamišljanja sav sam se stresao. Možda su mu oduzeli laptop i istražuju istoriju. Možda ga sada kažnjavaju. Možda su ga ubili.  O bože, čiji god da si, kako je strašno tvoje ime i tvoji zastupnici. I kako je odvratno postalo ovo mesto na kojem živimo!

 

Saveznici, 27. maj 2018, nedelja

Sastali se policajci iz Poljske, Mađarske i Srbije u Beogradu na nekoj policijskoj proslavi. Ceo grad blokirali a narod se raduje, iz kuća ne izlazi i ne zna šta će od sreće. Družili se i bratimili policajci iz Debrecina, Lođa i Zaječara. Pričaju aramejski, zvanični jezik u sve tri bratske policije.

– E baš je lepo kod vas! Vedro, lep pogled i jeftino pivo i hrana. A tek ženske. Zgodne i predusretljive, veli Imre.

– Naše su ženske još predusretljivije, kaže Vitold. Brk mu se smeši.

– Naše žene vole čvrstu ruku, objašnjava im Uroš iz Jagodine.

– Koja to žena ne voli, složi se Mikloš iz Kečkemeta.

– E boga mi, i tu se prekrsti, mi smo našim ženama ukinuli abortus, neće se ta  boleština kod nas razvijati, reče Adam iz Krakova.

– Alal vera, reče Imre, i mi ćemo uskoro. Upravo smo oterali Sorosa i sredili obrazovanje i pravosuđe. Ima sve da bude kako narod želi.

– E blago vama, mi moramo da se pretvaramo dok ne uđemo u tu jebenu uniju, a onda ćemo kao i vi, mudro će Ćeća sa Zvezdare.

– Biće brate, biće, ne brini, ima da im jebemo majku bolesnu, evropsku, zaključi Vitold iz Lođa.

Onda su jeli i pili, glasno se smejali  i  pevuckali rodoljubive pesme  na aramejskom. O svemu pričali samo ne o Rusiji. Iz obzira prema domaćinima.

 

Sfera, 24. maj 2018, četvrtak

Bio jednom jedan čovek koji nije mogao da zapamti kad mu je rođendan. Valjda zbog blizine leta i smene godišnjih doba, a možda i zato jer je mnogo više mislio na tuđe rođendane, slave i proslave.

Nije on zbog tog patio jer o tome nije ni razmišljao. Kad je već bio u nekim ozbiljnijim godinama, i naučio sve datume rođendana svojih unuka, pojavio se odjednom jedan njegov stari prijatelj, kojega nije video više od četrdeset godina, još od studentskih vremena, baš na dan njegovog rođendana, da mu uruči poklon. Mnogo se obradovao prijatelju, koji se zvao  Mihailo Stogov zvani Traka, na koga je poslednjih godina često mislio, onako sam od sebe, bez ikakvog posebnog razloga, jer se plašio da će iznenada saznati da Trake više nema, da se možda izgubio na nekom od svojih egzotičnih putovanja po zemljama Azije,  Afrike i Okeanije. Za prijatelja se pričalo svašta. Od toga da je godinama igrao tenis i od toga se izdržavao pa do toga da je ušao u neku čudnu crkvu koja je misionarila po dalekim i opasnim krajevima sveta podučavajući decu da čitaju i pišu, a pre ručka  ruke  da peru. Poklon je bio mala kutija od crvenkastog drveta optočena sedefom. Kutija je iznutra bila obložena svetlim, mekanim drvetom na čijem je dnu bilo malo udubljenje a u njemu: sfera. Sfera je bila metalna, boje plavičasto bele. Odsjaja dosta, ali bez bljeska.  U njoj se moglo, pod dobrim uglom, ogledati. Delovala je da je metalna ali nije bila preterano teška. Veličina: poput klikera sedmoperca.

– Evo ti ova sfera, ali samo za tebe. Nije za decu, reče mu prijatelj.

Čovek koji nije slavio rođendane beše dirnut i uzbuđen. Nije znao kako da se zahvali, pa izveo Traku na ćevape a ovaj mu u kafani otkri da je vegetarijanac. Ništa zato, naručiše pomfrit, kečap ljuti i kupus salatu. Sve vreme čovek koji je zaboravio na svoj rođendan brižno miluje kutiju, tajanstveni i divni poklon prijatelja.

Najzad se osmeli i zapita: a čemu služi sfera?

– To moraš sam da otkriješ. I otkrićeš sigurno, ukoliko ti stalno bude pod rukom, samo tvojom rukom. Može biti veoma velika, a može biti i jako mala.

Onda je prijatelj otputova verovatno tamo odakle je i došao, u zamršeni i ogromni svet Afrike, Azije i Okeanije. Nije imao stalne adrese, sajt, kao ni mail.  Devetnaesti vek!

Svakog se dana čovek koji nije poznavao vlastite rođendane osamljivao u sobi i vadio kutijucu sa sferom. Uzeo bi sferu u desnu, pa u levu ruku, premetao je preko svakog prsta, kotrljao po dlanu. Izučavao je sferu geometrijski i brzo pronašao da se površina može izračunati uz pomoć formule:

4πr2

gde je “r” bio poluprečnik. Ali da to izmeri nikako nije mogao jer se sfera migoljila u prstima i kao da je živa izmicala svaki put kad bi uz nju prislonio šestar.

Njegova posvećenost sferi postala je poznata u celoj porodici, pa i u ulici. Srećom je bio u penziji pa nije morao da objašnjava kolegama na poslu. Jednom se ozbiljno naljutio na ženu kad je sferu nazvala kuglom, jer kugla je nešto grubo i  definitivno, nešto što ide u kuglager ili u patronu lovačke puške, a ne sfera koja je prefinjena i odgovara na svaki dodir.

 

Onda se zasitiše pitanja i ostaviše ga na miru, jer čovek bez rođendana beše sasvim normalan, posvećen, vredan i požrtvovan čovek, a ne neki opsednuti ludak. Tako prođe nekoliko godina dok jedne večeri, dok se u samoći družio sa sferom, čovek ne oseti kako se sfera ugiba i širi na sve strane. U trenu je pomislio da haluciniara ali odmah potom mogao je sferu da uhvati sa obe raširene šake, kao neku plastičnu loptu na plaži. Sfera se poveća skoro do njegove visine, a da pri tome nije menjala težinu. Potom polako poče da se smanjuje do svoje uobičajene veličine. Od tada je svake večeri čovek koji je zaboravio na svoje rođendane vežbao sa sferom. Kad mu se učinilo da je sfera postala najveća nije odoleo da zapita: Je li to kraj? A iz dubine sfere začu se zvonki, veseli zvuk koji je najviše ličio na: “ik”!  Koji mu je “r” često je razmišljao. Posle je, priča se, čovek koji nije vodio računa o sopstvenom rođendanu, krišom izlazio noću iz kuće i odlazio u obližnju šumu, odmah iznad groblja, da povećavao i smanjuje sferu bez ograničenja ukućana i zidova. I svaki put kad bi zapitao: Je li to kraj? Sfera je veselo odgovarala: ik.

A kad se jednog dana izgubio, nestao, izvetrio, taj čovek o kojem je cela ova priča, i kad niko nije mogao da se seti da li je on izašao napolje ili je ostao unutra, na njegovom stolu, umesto pisma ili poruke, zatekoše samo poklon kutiju sa ukrućenom, hladnom i malom sferom. Žena je kutiju sklonila, zaključala na sigurno. Možda je mislila da je sfera uzrok nestanka, možda je se plašila, a možda se i nadala da će se njen nestali čovek odnekud odjednom pojaviti i prvo zapitati za sferu.

I nikada ne uze sferu u ruke. Ali svaki rođendan njegov obeležiše.

Deca u glas viču: za dedu! Svi se najedu ruske salate i sendviča sa praškom, kuvanim jajima i kiselim krastavcima, i popije se dosta vina, piva, soka od malina a za kraj, naravno, umesto torte mnogo, mnogo  gomboca sa šljivama. U jedan tanjir, na kraju stola, stave dve gomboce, i ako je verovati ukućanima, uvek jedna nestane a svi se kunu da je nisu ni dirnuli.

Zamišljanje, 18. maj 2018, petak

Bio jednom jedan čovek koji je voleo da zamišlja. Posebno je uživao u zamišljanju šta je sve moglo da bude. Zamisli se on nekad tako po ceo dan, dva, niti jede, niti pije, ništa spavanje, kupovina, koristan rad,  pa ga uveče, kad se vrati među ukućane, pitaju: gde si bio? A on umorno, jer je sve vreme zamišljao kako je sve moglo da bude potpuno drukčije; premeštao je stvari, dovodio ličnosti, rašćišćavao predele, otpremao i zapremao imena, lica, reči, godišnja doba, masovne i kamerne scene, samo kaže: u Jugi.

– I šta ima?

– Svašta. Sve sam ih sredio.

Onda on ode da spava dugo, dugo, a kad se probudi nekad mu se vrati ono što je zamišljao pa to zapiše. A nekad sve nestane zauvek.

 

* * *

 

Slovenci nisu više hteli da praznuju 29. novembar, Dan republike, sa kojim su dobili granicu, državu i Koperton. Hrvati su prestali da slave 29. novembar iako su tog dana dobili ne samo državu nego se i lepo proširili, a Rade Končar i Josip Kraš radili dugo posle smrti. Srbi su odbili 29. novembar mada su tog dana dobili veliku državu u kojoj su bili na okupu, vojsku, Fijat i Filips pride. A Bosanci, ko Bosanci, dugo su mislili da je Dan republike njihov praznik ne samo zbog Jajca nego i zbog države i izlaska na more. Makedonci se složiše da je 29. novembar strani praznik u kojem su dobili državu, granicu i pravo na svoj jezik. Kosovski Albanci su mislili da im 29. novembar nameću Srbi. U neko doba svi se okupe oko ruske salate, sarme i vasine torte. Otimaju se oko svega. Majka ih udara varjačom po prstima: pička vam materina barabska, sve ćete da rasturite. Ima dosta za sve. Onda neko počne da recituje Prešerna, drugi Tina Ujevića, Vasku Popu, Kostu Racina… a jedan sitni i Šalamuna. Ali mladež nema pojma o čemu je reč. Misle da je u pitanju neki socijalistički ustav.

– Ovde nema druge, kaže deda, nego prisilni rad.

Tako se završi svaki pokušaj oživljavanja Dana republike.

 

*  *  *

 

Okupe se jednom: Kučan, Tuđman, Milošević, Izetbegović i Koliševski, možda je tu bio i onaj Crnogorac Bulatović, da pregovaraju kako će sve da srede. Sede tri dana u nekoj šupi od depandansa, čuva ih vojska, policija, Udba, a lekari dežuraju da nekome ne skoči pritisak, tlak, pliskavac, vodeni plik. I hrane ih probrano. I vina, takođe probrana. Voda: Radenska i Knjaz Miloš radi ravnoteže. Klima umerena.

A posle trećeg dana, izađu pred novinare pa kažu: samo što se nisamo dogovorili. I odmah se vrate unutra. Svi bledi u licu i nekako grozničavi.

Razboleli se od salmonele. Umiru po apartmanima. Nedelju dana niko ne zna šta se dešava.

Posahranjuju ih potajno, pod plaštom noći, naravno, ništa žalost, sućut, ljudsko dostojanstvo, telegrami…

Od čega, jebo te bog? Pa od salmonele! Ma znam to, nego od čega? Od školjki ljutko!

Onda se oni ponovo pojave u smiraj dana: Kučan, Tuđman, Milošević, Izetbegović, Koliševski, onaj mali, mislim Bulatović, a novinari kažu: baš su ubledeli, mora da su mnogo teški pregovori. Kako i ne bi bili. Reč je o nacionalnim sudbinama.

Vrate se u depandans, kao izbeglice u baraku, a tamo ih sačeka neki ljuti titoista i sve ih pobije mašingeverom. Trofejnim.

Osoblje ih pokupi, sahrani na tajno mesto, i zakaže konferenciju za štampu za nedelju dana.

Oni izađu pred novinare, koji su u međuvremenu izvučeni iz mora, neki podavljeni, neki tek toliko živi da ponavljaju: hvala, hvala, hvala… začuje se himna, diže se zastava, niko ne ustaje, niko nikoga ne poznaje. Neko kaže: nikada neće biti kao što je bilo. Njega sklepaju u kutiju šibica. Onda neko ugleda zaboravljenu Titovu cigaru pa se maši šibice da kresne…

– O izvinite, izvinite, nisam znao da ste tu.

– Jebi ga. Ako  ti se puši, samo puši, ja sam ionako izgoreo!

 

 

* * *

 

Ante Marković je dobio mig od Bejkera. Onda je namignuo Kadijeviću, a ovaj nije razumeo. Kao!

Franjo Tuđman je dobio mig od Genšera. Komegod je posle namignuo ovaj je znao  šta treba da radi.

Slobodan Milošević je stao ispred ogledala i namignuo. I sve je svima bilo skroz jasno.

Svi su u to vreme toliko namigivali da su neki dosta pokvarili vid. Probijali su se posle kroz život pipajući.  Govorili su za njih: oni su prvi razumeli o čemu je reč.

Ante Marković je hteo da angažuje udarnu grupu. Milošević je već imao Arkana i Frenkija, Tuđman Markača i Gotovinu, Izetbegović Cacu, Karadžić Mladića i Lukića, Rugova Jašarija… Ante Marković ih je jednom sve okupio na Jablaničkom jezeru i  podavio kao besne pse. Prošli su kroz turbine i bili iseckani i usitnjeni kao za faširane. Otišli niz Neretvu pravo u Jadransko more. Posle su bacili zajednički veliki venac u Kardeljevu. Na vencu je pisalo: Bilo, ne ponovilo se!

Zemljom je upravljao administrativno-bankarski direktorat sve do izbora koji su bili uslov za ulazak u EU. Izbori su održani 1993. Predsednik  je postao  mladi budista Mirko Gaspari.