Frtalj, 8. maj 2018, utorak

Bio jednom jedan frtalj koji nije znao čemu služi. Premeštali su ga, dodavali ispod ruke, sklanjali u prisustvu uglednih gostiju, čuvali za svaki slučaj. Nikad se ne zna kad ti frtalj može zatrebati.

Razumeti frtalj i njegovo postojanje nije nešto što se podrazumeva. Ni frtalj hleba više nije ono što je nekad bio. Kako odrediti frtalj kad hleb više nije ceo već smanjen i skraćen? Sve je takvo: smanjeno i skraćeno. Trebalo bi frtalj ugraditi u sve, od početka, pa da on dobije smisao kakav je imao.

U redu, da ne zanovetamo.

Bio jednom jedan frtalj koji se pored svega održao. Najradije bih ga zatvorio i čuvao u muzejskim prostorijama. Ali ovaj frtalj nije odlivak metra iz Griniča, ili najprecizniji teg od 1000 grama. Ovo je nešto veoma živo, zmijasto, neuhvatljivo.

Neki se usude da ga pitaju od čega je a frtalj samo podigne, uska, mršava ramena i spuštenih ruku okrene dlanove. Ni sam ništa ne zna o svome sastavu i poreklu.

Neki put, istina veoma retko, neko glasno kaže: vidi onog frtalja od čovek šta govori. Ja pogledam i vidim običnog čoveka u odelu kako nešto priča na televiziji. Nit je mali, nit je skraćen, a opet čujem da ga porede sa frtaljem. Biće da frtalj nije samo odrednica za fizičku veličinu. Kad je manjak nečega prizove se frtalj da objasni o čemu je reč. Situacija je napeta. I uvećana.

Pogledajte pažljivo po tavanima i ormanima, ispod kreveta, iza knjiga i novina, po starim šporetima i frižiderima, da nije ostao neki frtalj iz prošlih vremena. Ako ga nađete pokušajte da ga osvežite i oživite, pa sa njim, uz prvu jutarnju kaficu, da čitate novine. Možda tada frtalj spozna svoju novu ulogu. Da upoređuje.

 

Smučiti, 7. maj 2018, ponedeljak

Bio jednom jedan čovek kome se sve smučilo. Ali nikako da dođe do kraja. Stalno je mislio: još malo, još malo, ne može ovo beskrajno da traje.

Nije on, naravno, bio jedini kome se sve smučilo. Mnogo je ljudi, u neko vreme, biće da je to upravo sada, govorilo: e baš mi se sve smučilo. I nastavili bi da žive kao da se ništa nije desilo.

 

Naš je čovek, međutim, bio dosledan, i uporan, u svemu. Odlučio je da proveri da li to kad ti se sve smuči odnosi na baš sve. Kad ogladni, posle izvesnog vremena nejedenja, on oseti kako ga muči glad. Tada  ode da se najede u kafanu. Pojede 20 ćevapa, mladi luk, ljutu papriku, veliki vrući somun, i još kriglu ledenog tamnog piva preko svega. Na kraju je imao snage, i volje, da smaže dve urmašice. Kafu nije mogao. Polako se dokotura kući sve vreme razmišljajući: vidiš, sve mi se smučilo a ipak sam se ovako dobro najeo.

Posle se lepo naspavao, ali kad se probudio i upalio televizor, opet ga obuze ono poznato osećanje da mu se sve smučilo. Pitao je ženu da li se i njoj sve smučilo i ona potvrdi, jer je to bilo stanje duha koje je vladalo zemljom. Ne možeš pobeći od onoga što stanuje sa tobom.

Dok su, kasnije,  vodili ljubav, sećajući se mladosti i raznih uzbudljivih otkrića, nisu naravno, pominjali da im se seks smučio jer to ne samo da ne bi bila istina nego bi sigurno i jedno drugo povredili.

Ima dosta pojava, zaključio je mudro čovek, koje ti se ne smuče mada ti se sve oko tebe smučilo. Zbog toga, verovatno, u nekim zemljama osećanje očaja i mučnine može da postane prirodan red stvari. Pa ti je ponekad drukčije, a uglavnom muka, i svi se raduju što su živi i što imaju tako predanog i požrtvovanog predsednika.

A kad prestanem da gledam telviziju i čitam novina, da li se to zasutavlja? Sumnjam, dovoljno je videti lica oko sebe i čuti šta govore. Kad ti se jednom smuči, smuči ti se za ceo život!

Amin!

Praznik, 2. maj 2018, sreda

Moja sećanja na praznike predstavljaju lepši deo istorije. I lične i kolektivne. Nova godina, Dan republike i Prvi maj bili su praznici oko kojih se vrtela cela godina. Danas raspolažemo samo ostacima, nekakavim siromašnim i prilično unakaženim ruinama koje se još  održavaju ličnim uspomenama i, naravno, neradnim danima. (Božić i Uksrs su podignuti na pijadestal državotvornih, a ne porodičnih  praznika, jer to pogoduje novim vlastima koje sopstvenih praznika nisu ni imale.)

Znači: smisli praznik da bi se veličao. Sretenje, dan nezavisnoti, kraj Velikog rata, samo da se pobegne od svega što podseća na malo svežiju istoriju. Bekstvo u devetnaesti vek, među Obrenoviće i Karađorđeviće, veličanje Apisa i Crne ruke, Nikole Pašića, međuratna domunđavanja, lopovluci i korupcija, diktatura, ubistva, dvorski balovi… sve je to deo bolesne i inferiorne kulture i politike. Još malo pa će rehabilitovati srpske kvislinge i ubice. Zbog veze sa Rusima i dalje glume antifašiste premda bi ulicu Koče Popovića rado vratili u Zagrebačku.

Kao prvo i prvo: reči praznovati i prazniti nemaju zajedničko značenje. Istina je da se za vreme praznika, veliki gradovi, a posebno Beograd, dobrano isprazne. Građani odlaze u svoje postojbine, a oni malo imućniji, na izlete i produžene odmore. Za Prvog je maja grad posebno zgodan za upotrebu. Pošto Prvi maj već godinama nema nikakvo ideološko-političko uporište to znači da ne postoje nikakvi ukrasi, jelke, parole i plakati.  Mitinzi ili demonstracija održavaju besramnu iluziju o snazi sindikata i ideje o socijalnoj pravdi. Sve što ima predznak modernosti i normalnosti  u Srbiji se odavno pretvorilo u u jeftinu i tužnu farsu. (Pročitao sam nedavno na FB da su u Rumuniji velike demonstracije protiv promena zakona   o radnom pravu i da je na jednom transparentu pisalo: “Nismo vam mi Srbi!” Ako je i izmišljeno deluje realno.) Uglavnom, grad se za Prvi maj prolepša jer nema gužve, najveći broj radnji je zatvoren, a i sunčano je. U stvari, svako ostane kod svoje kuće.

Druženja su se svela, pogotovo ona generacijska. Čim dođeš u situaciju da bi voleo da okupiš društvo u kojem je bar pola prijatelja umrlo a ostatak se odselio ili sakrio shvatiš da osim najbliže rodbine teško da možeš da računaš na neko okuplanje. (A i sa najbližom rodbinom stanje nije baš najsjajnije.)

Ovi prvomajski uranici, za koje nikada nisam imao previše razumevanja, osim ako se nisu održavali u nečijoj bašti, sve više postaju generacijsko-navijačka druženja u  kojima je potrebno pokazati ko je najjači, najbučniji i najluđi. Tuku se oko parking mesta, muzike i drva. Glavni obračun se odigrava na Košutnjaku. Očekujem da uskoro iseku onaj divni platan ispred Miloševog konaka i da ga založe. Policija ne interveniše da ne bi ugrozila bezbednost ostalih građana. O kako  bi samo oni inervenisali da  drveće iseku Romi! Kako bi im pokazali snagu zakona i reda. Bagra populistička!

 

 

Društvo je licemerno pa su takvi i praznici. Pogotovo oni koji su preneti iz socijalizma. To je zajednička crta transverzale koja ide od Baltika: Poljska-Slovačka-Češka-Mađarska-Hrvatska/Srbija. Ne znaš gde je veći stepen kretenizma.

Muka mi je da upoređujem prošlost i sadašnjost. Ne zbog toga što je prošlost bila mnogo bolja već zato jer je bila pristojnija, osećajnija i normalnija. I u naše smo vreme zbijali šale sa paradama, tenkovima, tribinama, koračnicama i zakletvama. Bio je to program koji je bio čista scenografija. Sa druge strane, po našim domovima, po baštama i okućnicama, odvijao se privatni život koji je imao snagu i moć društvenosti. Tu su se vodile duge rasprave o slobodi štampe, idiotizmu vlasti, novim knjigama i filmovima. U našem društvu nije bilo nikakvih zadriglih predstavnika zvanične politike, dijalektičkog materijalizma, prosovjetskih ili maoističkih fanatika. Bili smo liberalni levičari koji su bili obrazovani. Upravo ono što Donald Tramp najviše mrzi. (Mislim da taj animozitet deli i Vladimir Putin.)

Kad bih danas pokušao da opišem svoja mladalačka uverenja bio bih u priličnom problemu. Jednostavno, danas pojmovi kao što su levo i desno više nemaju isto značenje. Na kraju dođeš do toga da samo nabrojiš: ja sam za ovo, a protiv sam ovoga. A onda to svedeš na par ličnosti. Možda je najveći problem u tome što ne postoji “uzor ličnosti”. Mislim na živu osobu. To više ne “radi”  sa Vili Bratnom i Ulofom Palmeom. Svet politike izgubio je uzore a dobio monstrume.

Nikada nisam razumeo Pesmu radu. Tu se peva: “naša biće zemlja cela” iako je već cela. Ili je reč o planeti Zemlji? Sumnjam. Onda onaj čudni stih: “u divljaka luk i strela, železnica, selo i grad…” Pretpostavljam da je reč o evoluciji ljudskog roda i neumitnom progresu.

Šta da kažem na kraju? Živeo rad! Živeo odmor!

Kad samo pomislim da i onaj Vulin, kao, slavi Praznik rada. Napravio piknik u Karađorđevu. Tamo, nadam se, nisu sekli drveće za roštilj kao na Košutnjaku. Samo su sedeli oko svečanih stolova punih hrane i nazdravljali čikaškim radnicima. Puštaju “Zardoz” na velikom platnu.  A s vremena na vreme obiđu ih lekari da provere da se neko nije oslobodio košulje i pobegao u šumu.

Opšte ludilo se najbolje pokazuje za praznike!

Čovek za šutiranje, 27. april 2018, petak

Bio jednom jedan čovek koga su svi šutirali.

Gdegod se namesti, gdegod  da stigne, komegod osmeh da uputi: jedno te isto dobije! Višak je bio i višak ostao. Mada višak čovek može biti i da ga svi ne šutiraju. Kad se tako neko skvrči u dubokoj senci, iza vrata, pa iza ormana, a ispred sebe naređa fikuse i knjige, i glas ne ispušta, može ostati skriven decenijama. Od viška, uostalom, glava ne boli!

Ali “naš” čovek, on se nije skrivao,  on je baš, baš za šutiranje. Nema razlike između škole, posla, porodice. Svuda će biti razloga da ga neko šutne. Ne mora ni da se namesti. Već samo njegovo postojanje, i prisustvo, privlači. Šutirali su ga i sasvim mali i slabački, i oni veliki, moćni, gorostasni, šutirali ga klinci i babe, oficiri i invalidi, sportisti i jorgandžije. Samo onaj što nije hteo taj ga nije šutnuo, mada ga verovatno nije primetio jer je radio nešto važnije. Šutirali su ga i oni bez nogu, oni bez pameti, oni bez škole, oni na kraju reda, oni slučajni i oni namerni.

Kad dobije posao on je sretan i vredan, i samo cvrkuće o značaju onoga što radi, radi po deset, dvanaest sati, a onda, posle par meseci, dobije šut kartu. Teše ga posle da je to uobičajeno, pogotovo što ni dinara nije dobio, tako se stvaraju poslovna carstva, udaraju temelji uspešnih društava probisveta. Karić, Peconi, Tramp, Kaligula, Kortes, Abramovič,  Zapadnoindijskakompanija, kumovi, burazeri, ortaci, zemljaci, rođaci, punoglavci…

Jednog je dana naš čovek dospeo u bolnicu. I taman je očekivao da će, posle delimično uspešne operacije, da dobije šut kartu, kad  na hodniku ugleda mladu čistačicu kako pere pod. Nekako se izazovno sagnula, dok zogerom prelazila: napred-nazad, napred-nazad,  svakim pokretom svaki mišić došao na svoje mesto, a čovek samo pređe rukom iznad njene stražnjice i reče sam sebi: ne razumem, kako se to može šutnuti! Čistačica se naglo ispravi i zavrljači mu šamarčinu.

On se posle dugo izvinjavao da nije tako mislio.

Odmah ga otpuste iz bolnice a da mu ni konce nisu izvadili.

– Bože, poverio se posle svega svojoj majci, kad si rođen za šutiranje ništa ti drugo ne preostaje nego da,  svaki put kad te šutnu, glumiš da si strašno iznenađen.

I od toga se, zaista,  može živeti!

 

Hoću – neću, 23. april 2018, ponedeljak

Bio jednom jedan čovek koji nije znao šta hoće.

Toliko nije znao šta hoće da je sve što bi ikad radio bilo “hoću-neću”. Svaki dan on ide na posao, svaki dan se brine o deci, ženi, ocu i majci, svaki dan planira kako će da sastavi kraj sa krajem, sve radi kako treba, a opet nije siguran da je upravo to što stvarno hoće.

Da je u manastiru, ponekad je razmišljao, isto bi mi bilo. Jer onaj koji ne zna šta hoće taj ne zna ni u šta da veruje. Možda, Bog, ako postoji, usadi tu veru sam od sebe u dušu čovekovu pa se ovaj ne muči. Ali kako Bog, ako postoji, bira čoveka, ili ženu, sve jedno, koji će biti sigurni u sve što čine u ovom životu? Možda se to mora zaraditi? Ali kako? Pa tako što čovek veruje, i veruje, odnosno ubedi nekako sebe da veruje, pa mu se od tolike vere Bog ukaže i oslobodi ga jednom za svagda sumnje i nesigurnosti. Blažen je, verovatno, razmišljao je čovek, prozvan za ovu priliku Nikola Stanimirović, svako ko veruje. A možda i nije. Jer takav čovek mora svaku sumnju u sebi ubiti. A kad ubiješ sumnju onda si ubio i radoznalost, jer onaj koji veruje zna da postoji granica ljudskog uma, i svakog razmišljanja, pa tu granicu ne ispituje i ne dirka, već je na jednom mestu stalno, udaljen, sklupčan, miran i namiren.  A opet, koliko nam je dobra donela radoznalost i stalna potreba da sve preispitujemo, da se krećemo, da otkrivamo stalno nove i nove izazove prirode i naše duše? Ko to zna? I tako bi Nikola Stanimirović nastavio da se muči.

Jednog dana, na putu od posla do kuće, bilo je mnogo uzbrdo,  nabasa Nikola Stanimirović na povređeno kuče, sasvim malo, mešanca raznih vrsta i naraštaja, crno-bela pufna sa velikim uplašenim očima i malim crvenim jezikom kojim je stalno pozdravljao svet oko sebe. Ne razmišljajući ni o čemu Nikola ga podiže u naručje iako je kuče bilo prilično prljavo. Na prednjoj desnoj šapi beše velika, još sveža, rana. Odnese Nikola psa kod najbližeg veterinara koji mu očisti ranu, dade par injekcija, pomilova psa po glavi, koji je sve vreme bio miran kao bubica,  i zapita kako se kuče zove. A Nikola kao iz topa: Predrag, Peca. Dogovori se sa veterinarom da kad rana zaraste dovede Pecu na kontrolu kao i da dobije  neke vakcine, a u međuvremenu: kupanje, isterivanje buva i navikavanje na život u kući.

Kad je izašao od veterinara, noseći Pecu u pozajmljenoj korpi, i konačno krenuo kući Nikola se zamisli: da li je Peca dobro ime, zar to nije ljudsko a ne pseće ime?

Kod kuće se svi iznenade, ali i obraduju novom članu porodice. Iako pre toga nikada nisu imali ni mačku, ni psa, čak ni ribice u akvarijumu, svi su u domu Nikole Stanimirovića voleli životinje. Nikola se u sebi pitao: šta će reći  žena ako ga  zapita: šta ti bi pa uze ovo kuče sa ulice. Ali ona ga tako nešto ne upita. Valjda se toliko iznenadila. I obradovala.

U neko doba noći, dok je obilazio Pecu koji se bio ušuškao u korpi prekivenoj starim roza ćebetom i belom majicom, Nikola stade da razmišlja o tome kako će sve što se  desilo da objasni. Razmišljao je sve do jutra i nije mogao da nađe pravi odgovor.  Otišao na posao, onako neispavan i zabrinut, sve nadajući se da će ili pronaći spasonosno objašnjenje ili će nedoumica sama od sebe nestati. A ono ništa. I dalje razmišlja. Samo kad je sa Pecom, dok ga šeta oko kuće, ili mu, da niko ne čuje, šapuće: mangupe, vidi šta si napravio, on ne razmišlja zašto je usvojio psa. (Za pojam “usvajanje” pre toga skoro da i nije čuo.)

Jednog dana, prošlo je nekoliko godina otkad je Peca postao deo Nikoline porodice, započe neka revolucija. Nikola se opet preispitivao: da li da priđem ili da se udaljim, onako, na prstima. I opet nije mogao da se odluči. Onda su ga jednog dana na ulici malo prebili predstavnici vlasti u civilu jer se u pogrešnom trenutku našao na pogrešnom mestu. (Čekao je autobus ispred Politike.) On je vikao: čekajte ljudi, nisam ni za koga, a oni ubiše boga u njemu. Tri dana nije ustajao iz kreveta. Dolazili novinari da ga intervjuišu a on samo odmahne rukom i kaže: nisam ni za koga, nisam ni za koga. A Peca se ne odvaja od njega. Gleda ga, ćuti i samo povremeno zacvili.

– Sad bi trebalo da se odlučiš, reče mu žena, kad je ustao. Ne možeš biti za one koji te tuku.

– Tačno, reče Nikola Stanimirović, to je dobar razlog.

Ali i dalje ne ode u opoziciju da se učlani. Možeš, valjda, biti protiv vlasti i bez stranke. Umesto toga kupio je dve ručne bombe čvrsto rešen da više  nikome ne da da ga bije.

Taj je trenutak došao mnogo brže nego što je očekivao. Postaviše mu zasedu ispred kuće jer je već cela ulica brujala o njemu kao velikom mučeniku i protivniku režima. On je uveče, oko deset sati, vodio Pecu u šetnju, kad iskočiše trojica sa nekim batinama i odmah, bez reči, počeše da ga biju. Ne samo da su njega tukli nego jedan šutnu nogom Pecu,  a on bolno zaskviča. Nikola se u trenu izmače i izvuče bombu iz džepa.

– Sad ću da vas pobijem stoko, vrisnu tako snažno da odmah počeše da se otvaraju prozori na kućama. Batinaši odskočiše od njega a onda krenuše da beže niz ulicu. Nikola zavrljači bombu niz ulicu. Bomba je zvecnula, odskočila, pa počela da se kotrlja.

Brojali su sa prozora, brojali sa balkona, brojali iz trafike, brojali iz cvećare, brojali iz dragstora, brojali i batinaši, samo Nikola nije brojao.

I, i, i? – Nikola sine, reče mu sutradan starac iz prizemlja, ako hoćeš da bomba pukne moraš da izvučeš osigurač.

– Neki put je mnogo bolje hteti nego umeti, zagonetno mu odgovori Nikola.

Posle toga mu više nikada nije bilo važno da zna šta hoće, a šta neće.

 

U zemlji šešelja, 20. april 2018, petak

Ćelavost se češlja

Pomno

U lokvama ispred kuća gaje se larve

Anemija  strepnja rahitis

Filta se filc

Vetre vojnička odela

Skače se sa teme na temu

Okreće se oko sebe

Zemlja je malo okrugla i mnogo ravna

Psuje se duboko

I široko

Malo malo pa neko povrati

Nije od gladi

Sve može da bude

I  ništa ne mora da znači

Mada

Kad se mora nije teško

Zlatno runo pivo i okrajci

A posle svega: Prokuni

Ili steram ti ga majci!