Sebičluk, 16. april 2018, ponedeljak

Bio jednom jedan čovek koji je gledao samo svoje interese. Ode u prodavnicu cipela i kupi tačno svoj broj – 43. Ni manji, ni veći. Isto radi i sa košuljama, pantalonama, gaćama, majicama, čarapama… Za doručak, nedeljom,  kupi burek sa sirom, četvrt kile, i jednu čašu jogurta.  Tačno koliko mu treba. Stvari čuva, pažljivo ih  menja, pere, slaže, luftira. Kad mu se iskrzaju kragna i krajevi rukava na košulji, on košulju spremi za davanje sirotinji. Čeka da se nakupi.

Živeo, i radio, tako godinama pa otišao u penziju. Iz većeg stana prešao u manji da bi deca imala svoj prostor, a od ušteđevine polog za kredit. Što je dovoljno, dovoljno je! I dalje je trošio isključivo za sebe, uključujući i dve kafe u kafiću nedeljno, vodio unuke na dodatne aktivnosti, plaćao za njihove časove engleskog i tenisa, vodio na sladoled, pričao im o svemiru i Vini Puu. Život: starački i sebičan kakav već može biti u to doba godine.

Od nekog doba primeti da manje jede, ali da isto troši pa se zamisli. Posle izvesnog vremena zaključi da je sve poskupelo i da će u budućnosti imati sve manje i manje, pogotovo za potrebe svojih najbližih. Osim ako se vlast ne odluči da mu vrati sve ono što mu je godinama uzimala. I opet se u njemu probudi sebičluk jer pomisli samo na sebe, a ne na stotine hiljade drugih ispisnika. I zareče se: ima da živim još dvadeset godina najmanje. Ali umesto da živne i da bude radostan zbog inata, on oseti neki čudan zamor i tugu.

Tako je to sa ljudima koji gledaju samo svoje interese.