Biti u pravu, 5. april, 2018. četvrtak

Bio jednom jedan čovek, zvali su ga Karlo, koji je najviše od svega mrzeo da dokazuje da je u pravu. Najčešće je bio u pravu. Sled događaja i istorija, to su nedvosmisleno potvrđivali. Napadali su ga neki, kad je sve prošlo, i pokazalo se da je on, pre dvadeset, dvadeset i i pet godina, bio u pravu, zašto nije bio uporan i glasan, zašto nije ubedio svoje sugrađane šta će biti. – Malodušan si, kukavica, nemaš vere u ljude oko sebe, govorili su mu posle svega. On se sve slagao sa njima, ali nije pokušavao da im objasni šta se trenutno dešava. Osećao je da ne bi dobro prošao mada je znao da je u pravu. Znao je on da ne može da uveri ni neke članove porodice, a kamo li nepoznate ljude. Kad bi stvari dogurale dotle pa su se svi pitali: dokle ovo još može da ide, bez obzira što su uzroke videli potpuno različito, on bi na direktno pitanje šta o svemu ovome misli, obično odgovarao: može da ide sve dok se o tome samo misli.

Umeo je Karlo da postavlja stvari na glavu. Govorio je i: nije dovoljno biti u pravu, potrebno je znati kolika je snaga laži.

Jednom su ga malo pretukli pripadnici vladajuće stranke ne zbog toga što je nešto protiv njih govorio već zato što su svi znali šta on misli i tražili da nešto kaže. On bi rekao: sutra će padati kiša, a svi bi zavikali: neće, vidi kako je vedro. Sutra kad padne kiša, Karlo kaže: je l vidite? A oni odgovore: to si znao iz hidrometereološke prognoze. (U stvari, nije im govorio: je l vidite, odavno je od toga odustao.)

Bilo je nečega duboko provokativnog kako je Karlo gledao i ćutao. Niko ga nikada nije video da pljuje na ulici, a svi su pričali o tome kako je pljunuo kada je neko pomenuo pokojnog finskog diktatora. Uopšte, slovio je za nekoga ko prati međunarodne događaje. Dolazili su kod njega da se raspitaju za stanje na njujorškoj i frankfurtskoj berzi. Neprekidno se ograđivao da nema pojma da li je u pravu. Oni koji su ga poslušali danas su veoma bogati. Oni drugi su tužni predstavnici civilnog društva.

Verovao je u moć razuma. Rekao je jednom prilikom: kakogod da padneš dočekaš se na glavu! Onda su se svi smejali, a on sledeće zime pao na poledici, slomio kuk, otišao na operaciju u Gradsku i zaradio sepsu. Poslednjom snagom  rekao je: znao sam da je higijena  u našem zdravstvu problematična, ali ovoliko… A možda je to i zbog pušenja! Bio je skroz u pravu, ali nije hteo ni sebe da sluša.