Jebi me, ako znam! 27. oktobar, utorak

 

Otkad nisam čuo ovaj uzbudljiv dijalektičko-egzistencijalistički izraz? S jedne strane: to je problem saznanja, a sa druge: poimanje seksa kao mučenja. Da pojednostavim. Ima tu još mnogo čega.
Ajde da razmislimo šta to, u stvari, znači? Previše toga.
Čekam da unuk završi šahovski turnir. Ukupno pet partija. Odigrao je četiri i izvukao dva poena. Ostala je još jedna partija. Nema tremu. Veoma zdravo prihvata rezultata. Mnogo bolje od mene u njegovom uzrastu.
Čekam ga u prostranom predvorju osnovne škole u koju su išla i naša deca. Naravno, više nema nikoga koga poznajem. Mesec je utonuo u neku gustu maglu koju proizvode armije mesečara marširajući uzduž i popreko. Ovde je stanje redovno. Nije promenjena vlast u Crnoj Gori iako su to najavljivali većina medija u Srbiji. Čudan je odnos između nekadašnjih građana zajedničke zemlje, sada građana novih država. Ispred mene sve vreme stoji neka mlada mama, koja čeka sina šahistu, i kucka u mobilni. Nije da me ne nervira. U sklopu opšte situacije ona je najmanje odgovorna.
Čekam i pišem Dnevnik.
Ognjen je dobio Martinke koje su u špajzu čekale svog čoveka. Broj 43. Nevreme je poštedelo Meksiko. Pre toga, u polupraznom Manježu, pijem kafu sa Acom. Dogovaramo se oko Konferencije koja je u četvrtak. Pojma nema zašto sam u sve ovo ušao. Svašta može biti zanimljivo, ali je veliko pitanje koliko je nešto istinski važn. Ovo vreme neće nikoga poštedeti. Možda zombije i mumije. Možda, mada nisam siguran. I oni se mogu zaboraviti.
Nisam mogao da idem na otvaranje Sajma knjiga. Prvo, zbog obaveza, a i zbog sasvim psiholoških razloga. Ne mogu više da podnesem gužvu, buku, loš vazduh. I naravno: govornike kao što je Emir Kusturica. Ima li još nešto što on neće otvoriti u Srbiji?
Kako smo došli dovde?
Jebi me ako znam!
A onda juče, ipak odem na Sajam jer govorim o jednoj vrlo zanimljivoj knjizi. Dimitri Vehulst: “Zaludnost živeljenja”. Izdavač je Clio, kao i moje knjige koja još nije odštampana. Dimitri je Belgijanac, 72. godište, knjiga na flamanskom. Knjiga teška, naturalna, direktna, i sjajno napisana. Malo se šalim sa prevodiocem da će knjiga sa ovakvim naslovom teško neći put do čitaoca. Mogao je naslov da bude i malo optimističniji. Glavni junak se ipak izvukao iz mračne i teške sredine. Dimitri kaže da nije pisao knjigu kao terapiju, iako je ona veoma lična ne samo zbog toga što je pisana u prvom licu i glavni junak nosi njegovo ime.
– Nisam imao nesretno detinjstvo! Uprkos oca pijanca, siromaštva, asocijalnoj ponašanja sredine u kojoj je odrastao. Oni nisu znali ništa, nisu čitali knjige, slušali muziku, nisu se bavili sportom, učili, pa ipak su imali neku toplinu i osećanja neposrednosti, bar jedni prema drugima. I teško se detinjstvo može pretopiti u nešto lepo. U brutalnosti knjige ima svojevrsne poezije, neke vrste refrena izgovorenih reči i situacija. Naravno, tu je i iznenađenje zbog toga što su i drugi bili siromašni, i to dosta godina posle rata. Onda vidimo da je i “naša” stvarnosna proza, pisana pre četrdesetak godina, imala svoje pandane u mnogo bogatijim društvima. Samo što oni nisu imali Goli otok. Pitam Dimitrija da li piše na flamanskom ili holandskom, a on mi kaže: to je isto, kao srpski i hrvatski.

Na predstavljanju knjige sreo sam Žilbert i Milana, komšije iprijatelje iz Šumica koje nisam video skoro trideset godina. Oni su putovali: tamo i ovamo. Žilbert je Belgijanka, takođe Flamanka kao i Dimitri. Imaju tri sina kojih se sećam jer su se naša deca igrala sa njima. Sva trojica žive u tri različite zemlje. O kako je lepo ponovo sresti izgubljene prijatelje!
I odjednom mi je Sajam dobio neki dublji smisao. Ja sam preturio sigurno preko trideset sajmova knjiga preko glave. I ne samo begradski nego i onaj u Frankfurtu, Varšavi i Parizu. Imam divne uspomene na ljude, knjige i izdavače. Imam i one ružnije: na razne politikante i prišipetlje koji se uvek umuvaju u kulturu.

Pitam me Milan kako sam a ja mu, kao iz topa: jebi me, ako znam!
Nije poziv već konstatacija.

Danas će, valjda, da se pojavi moja knjiga.