Inventar posle godinu dana, 20. oktobar, utorak

Napravih kratak inventar. Bez zatvaranja radnje!
Da vidimo šta smo imali? Šta je nestalo? Šta se zaturilo? Koga smo ugostili? Ko se obogatio? Ko osiromašio? Koliko nasmejanih? Koliko tužnih? A tek očajnih?

Kad postavim ovaj tekst u Moj dnevnik biče ukupno stodeset (110) dnevničkih zapisa. Okruglo. Otprilike, svaki treći dan po jedan zapis. (Od toga dva audio, na samom početku.) Nisam prebrojavao stranice ali računam da je to oko 350 stranica. Cela knjiga, bar što se tiče obima. U Sećanjima je objavljeno 66 priloga, od čega dva u audio formi. Mislim da su prijatelji i poznanici bili pomalo lenji. Zar je teško posvedočiti o nečem ličnom? Pogotovo što je to najbolji način da se sačuva. Nema se vremena? Ajde da malo o tome popričamo. Bolje ne.

Juče sam završio supericu nove knjige. Čak sam za korice našao i jednu stari crtež. U pitanju je moja prva izložba, mislim devedesete ili devedeset i prve, u Srećnoj galeriji u SKC-u. Kod Slavka Timotijevića. Tada sam bio novinar u Politici, “na” kulturi. Mira Živković – Miraž, koleginica sa rubrike, koja je pokrivala likovnu umetnost, sve vreme me je gurala da napravim izložbu. Sećam se lepe, vesele, atmosfere na izložbi iako smo svi bili u prilično bednom stanju, u iščekivanju rata i propasti. U Politici je tek trebalo nešto da se dogodi, mislim na posledice 9. marta 91. Odnekud se stvorio onaj rok pevač Toni, valjda je namirisao piće. Video sam ga u jednom momentu kako stoji pored zida i povraća u plastičnu zelenu korpu. Slike su bile realističke, crteži, tuš, akvareli… Mnogo scena sa ulice, političkih simbola, grubih i jadnih faca, pomalo karikaturalnih. A ovaj crtež, koji sam iskopao, ima ćak i ime: “Polemičar”. Svet je, i pored grubosti i osećanja sveopšteg gubitika, ostavljao prostor za ironiju. Prošlo je dvadeset i pet godina! Nemoguće.

 

 

Kako u jednoj godini sažeti sećanje na četvrt veka? Više ne uspevam da dohvatim ni jučerašnji dan. Šta sam sve radio, šta mi je sve prolazilo kroz glavu!

Aktuelna rasprava šta će biti sa Kosovom deluje ne samo već viđeno već potpuno nestvarno. Niti sam u situaciji da nekome dajem, niti oduzimam bilošta. Pogotovo Kosovo. Moje lično osećanje o Kosovu toliko je puno trauma i jada da ne želim ne samo o njemu da razmišljam kao o mitološkom nego ni kao o geografskom prostoru. Na Kosovu, naravno, ima zlatnih i dragih ljudi, prema kojima ću zauvek osećati prijateljstvo. Ali ovo nije pitanje odnosa između ljudi koji se poznaju već jedno istorijsko-državno-društveno-moralno pitanje koje nije stvoreno preko noći. Nije NATO kumovao odnosu između Srba i kosovskih Albanaca. To je posledica jedne bezumne i pogrešne politike koja je samo obelodanila ono što se gajilo decenijama. I sada kad preko Pinka tvrde da Albanci nemaju istoriju, kulturu, pamćenje, da su u potpunosti inferiorni u odnosu na Srbe, oni rade ono isto što je radio ne samo Milošević već generacije zadrtih i bezumnih nacionalista. A to je potpuno ista vrsta argumentacije kao kod pristalica aparthejda u Južnoafričkoj republici pre propasti te politike. Rasno i nacionalno na Balkanu je skroz izmešano. Umesto boje kože govori se o obliku lica i lobanje, o jeziku, istoriji i kulturi.

Čekam unuka koji je na kursu za programiranje. Divno mi je njegovo uzbuđenje na svako novo otkriće i saznanje. Okolina Cvetnog trga koji se zbog nečega prepravlja. Svi bi da nešto naprave starijim i lepšim. Svi kafići su prepuni mladog sveta. Nadam se da lapot neće početi baš večeras. Šta rade stariji ljudi u Srbiji? Sede ispred televizora i gledaju odvratne rialitije? Prebrojavaju novac, odvajaju za sahranu, za decu, za unuke, za lekove? Da li ovi mladi ljudi oko mene znaju da se danas u Predsedništvu održava sastanak povodom Kosova? Čisto sumnjam. Priznati ili ne priznati? I šta se time menja? U stvarnosti Srbija nema nikakvu vlast i kontrolu života na Kosovu. Patriotizam, u stvari, predstavlja neku vrstu ludila: viđenje sveta oko sebe kao nešto što nema nikakve veze sa stvarnošću. Time se ne samo produžava iluzija već se nastavlja sa svojevrsnim vudu procesom u kojem se stvarnost predstavlja onakvom kakvom se želi predstaviti. U suprotnom bi sve palo u vodu. Ludilo!

Moraću ponovo početi da crtam ljude i ulice. Dramatičnost više nema smisla. Neko vabi psa na ulici koji je pobegao sa povoca. Sloboda ili sigurnost? Ko danas uopšte nešto bira?

 

E da, još nešto! Setih se naknadno. Danas je na Televiziji Studio B, na nekim vestima, poslednja informacija bila o tome da je na današnji dan, pre sedamdeset i jednu godinu, oslobođen Beograd. Odnekud su uspeli da “svare” tu informaciju. Kako se ovde lako prepravlja sećanje i istorija!